Петар Милатовић: ЗЕНИТИ НАШИХ СЛУТЊИ

Није давао мира пуританцима и скоројевићима, великим малограђанима. Прогањао је буржује, ратне и антиратне профитере. Мислио да је боље залутати него огрезнути у устајалост. Веровао да ће Европу излечити нова уметност и да се она може покренути са слободних и чистих балканских планина. Са њим сарађују Маљевич и Кандински, Блок и Еренбург, Маринети и Вазари, Токин и Винавер, Црњански и Краков… Непријатеља је било мање, али су били опаснији


 

Петар МИЛАТОВИЋ

Петар МИЛАТОВИЋ

Кад се у Загребу, фебруара 1921. године, појавио часопис Зенит, у чијем је поднаслову писало да је „месечна интернационална ревија за уметност и културу”, мало ко је слутио да ће потоња прича о њему и његовом покретачу, упркос свему, дотрајати до данашњих сутона. Наш свет, или бар онај део коме уметност и култура још увек нису тек сувишан багаж спрам незамењивих ријалитија што нас засипају од зрака до мрака, био је обрадован несвакидашњом изложбом у Старом здању Музеја историје Југославије под називом Руска авангарда у Београду. Посебно што је њен важан део припао и нама, односно Народном музеју у Београду, који је гостујућој изложби прикључио једанаест дела из својих колекција. А све то из заоставштине Љубомира Мицића, човека који је заслужан што је – уз експресионизам, футуризам, кубизам, дадаизам, надреализам (…) – и један наш „изам” постао део уметничке и културне баштине Европе.

У програмском тексту „Човек и уметност” објављеном у првом броју Зенита (у коме је истакнут јасан став против рата, беспоштедна критика друштва и политичких прилика и најављен немилосрдан обрачун с верским грађанским и малограђанским вредностима) пише, поред осталог, и ово:

„Сабласт црвене фурије рата ископала је својим злочиначким панџама гробље за све нас – за милијуне људи. Један мртвац на два војника. Не заборавимо никад да је убијено 13 милијуна људи у прошлом деценију, од биједе је умрло десет милијуна, а ослабљено 150 милијуна. А ми што остадосмо као посљедња стража, носимо заједнички бол под срцем, заједничку душу очаја, заједнички протест: Никада више рата! Никада! Никада!… Човек – био је створен да буде Бог – а убијан као стока на клаоници!”

Љубомир Мицић

Љубомир Мицић

Европу, веровао је Мицић, може да покрене само братство међу уметницима, али онима са свежом крвљу, онима који долазе са Балкана. Тај „Барбарогеније” – писао је – долази с балканских чистих планина и простора, он има нешто ново да каже и он ће се супротставити старој, исцрпљеној европској цивилизацији која је покренула Први светски рат.

Одмах су уследили „одјеци и реаговања”. Тако, на пример, загребачки књижевни часопис Критика Љубомира Мицића назива Лудомир Мицић. Замера му се и што му је часопис „шарен и хвалисав као плакатне табле. Његов оснивач и уредник г. Љубомир Мицић, непознат док је писао мање више православне песме… постаде намах јунак нашег доба”.

А ко је заправо био Љубомир Мицић и шта све у једном новинском тексту може да се каже, а да се не закаже, о његовом животу и прикљученијима?

ЗА НОВУ И БОЉУ ЕВРОПУ

Рођен 1895. у селу Сошице код Јастребарског, у тадашњој Аустроугарској, данас у Хрватској, у породици краљевског лугара потеклој са Баније. Сачувани биографски списи кажу да је основну школу завршио у Глини, где је први пут видео биоскоп, циркус и путујуће позориште, и да су га ти први детињи утисци, готово фантазмагорични, и усмерили према доцнијем стваралаштву.

Радозналост и трагање за самим собом допринели су да као средњошколац у Загребу (1913-14) учествује у оснивању Српског средњошколског удружења и при њему позоришта на чијем су репертоару дела српских драмских писаца. А он, Мицић, ту је и управник, и драматург, и редитељ, и сценограф, и глумац. Први светски рат затекао га је на првој години студија на Филозофском факултету, где је мобилисан и, после кратке обуке за болничара, упућен на фронт у Галицији. На путу до првих борбених редова среће се с призорима ратних страхота. Остала је прича да је саборце забављао глумом, али и да се даљег војниковања, чак и стрељања, спасао изигравајући лудило. Завршио је заточен у војној болници (некадашњем самостану) у Самобору.

Важан тренутак, у неким стварима и преломан, збио се у пролеће 1918. године кад је у Прагу учествовао на великом историјском скупу словенских народа, где је с одушевљењем прихватио опште уверење о „новој и бољој Европи”. Као „свршени студент” Загребачког свеучилишта почиње да у часописима објављује своје стихове, али и приказе о позоришту, књижевности и ликовној уметности. Године 1919. излази и његова прва збирка песама Ритми моје слутње коју је уочио и Милош Црњански, посебно због новог слободног стиха и сведене песничке форме. Следи, наредног пролећа, и збирка Спас душе а Мицићеви стихови брзо налазе место и у антологијама модерне хрватске, јужнословенске (на немачком) и југословенске лирике.

Остатак живота и дела Љубомира Мицића одредио је његов часопис Зенит, гласило уметничког покрета зенитизам. И то на много начина и у много праваца.

Бранко Ве Пољански, брат Љубомира Мицића, 1921.

Бранко Ве Пољански, брат Љубомира Мицића, 1921.

БЕЗ ЦЕНТРАЛНОЕВРОПСКИХ БРАБОЊАКА

Фебруар 1921. и излазак првог броја Зенита означио је не само прекретницу у животу и стваралаштву Љубомира Мицића него, слободно може да се каже, и нешто посве ново у тадашњој Европи. Од форме, крајње необичних и тада врло слободних графичких решења, до мноштва сарадника, већ познатих и признатих уметника чији се прилози штампају на њиховим матерњим језицима (француски, немачки, енглески, руски, холандски, чешки, есперанто, мађарски и, наравно, српски и хрватски), али и оних чија је „другост”, авангардност, тада стављана под озбиљну уметничку сумњу.

Већ од тог првог броја (од укупно 43 изашла) на страницама се налазе књижевна и ликовна дела европских уметника али и текстови о тадашњој књижевности, уметности, позоришту, филму… Њихов списак је превелик за један новински текст, али ваља издвојити имена као што су: Казимир Маљевич, Василиј Кандински, Александар Блок, Александар Архипенко, Лазар Ел Лисицки, Иља Еренбург, Луначарски, Јесењин, Мајаковски, Томазо Маринети, Руђеро Вазари, Делоне, Лајош Кашак… Ту су, наравно, и уметници који су стварали у земљи, тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији. Ређају се имена: Бошко Токин, Станислав Винавер, Милош Црњански, Растко Петровић, Душан Матић, Драган Алексић, Станислав Краков…

Бранко Ве Пољански
Две године млађи брат Љубомира Мицића, у књижевности се јавља и под псеудонимима Виргил, Валериј и Виј Пољански. Име му се први пут појављује кад је 1915. избачен из свих школа у Хрватској и Славонији због тога што је јавно исмевао тамошњу химну кроз парафразу „Лепа наша пуна флаша”. Први помен у литератури је кад се потписује као уредник и једини сарадник у „Светокрету. Листу за експедицију на северни пол човековог духа”, објављеном у Љубљани у јануару 1921. Потом објављује роман „77 самоубица”, а онда и збирку песама „Паника под сунцем”, обоје предочено на Изложби револуционарне уметности Запада, у Москви 1926, у оквиру Југословенског зенитизма, чије је учешће организовао Љубомир Мицић.

У Паризу Бранко у угледним часописима представља уметнички покрет чији је оснивач његов брат. Успоставља добре везе и са руском авангардом. Громогласно се супротставио поетици футуриста, посебно Алфреду Керу, аутору погромашких стихова „Србија мора умрети”. И то тако убедљиво да је дотични Кер сутрадан морао да напусти Париз.

Српски модернисти нису, пак, дуго сарађивали с Љубомиром Мицићем. Хтели су да на страницама Зенита пишу о својој поетици, али то није могло да прође. Наиме, у јунском броју 1921. године објављен је „Манифест зенитизма” а они нису желели да се укључе у тај нови уметнички покрет. Хтели су да остану своји.

Загребачки дани Зенита и Љубомира Мицића завршени су текстом објављеним 1923. године. Тамошњим властима и Мицићевим (интелектуалним) неистомишљеницима није се допао напис у којем се тврдило да ће се зенитисти одлучно бранити од „сурадње медиокритета и подлих наметљиваца и централноевропских брабоњака”.

ОБОСТРАНО НЕРАЗУМЕВАЊЕ

Нови фебруар, сада 1924. године, значио је и нови почетак излажења Зенита. Овога пута на београдској адреси. У њему Мицић поручује: „Човечанство може да се уједини само заједничким радом, на заједничком делу – за заједнички циљ. Ево: нас уједињује нова уметност”.
Ни у Београду није било превише разумевања за „нову уметност”. Мицић им отписује на свој начин: „Истина је, ми смо опасни по државу културних скоројевића, сликарских дилетаната и песничких плагијатора, односно свију празних тикава и шупљих глава, што се коче на смрдљивим параграфима.”

Отпор на који је Мицић наишао у престоном граду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је, можда, најочигледнији у априлу исте године кад је организовао Прву међународну изложбу нове уметности. Одговорио је једино како је могао, текстом у Зениту:

„Званично културни Београд, без икаквог изненађења, био је одсутан. Та било је заступљено 12 држава са 110 оригинала – па кога да то интересује у Београду, поготово када је то Зенитова изложба. Поред Кандинскога, Архипенка, Задкина, Делонаја, Глеза, Лисицкога, Лозовика, Билерове, Петерса, Паладинија и још много других, могло се видети и прве зенитистичке сликаре Петрова и Јосифа Клека… Можда би све то другачије било да је усред сале био обешен Мицић, посета би сигурно била у гомилама. Али…”

Ваља рећи да су изложена дела, која су припадала „Зенитовој галерији”, била заправо пресек авангардне позорнице двадесетих година прошлог века и, зашто не рећи, први сусрет Београда с модерном уметношћу. И сакупљана су још од 1922. године и Мицићевог путовања у Берлин, односно уз помоћ његових сарадника из Париза, Прага, Беча и Берлина. Ту своју галерију најавио је још у двоброју Зенита17-18, те се тако и зна да је поседовао радове уметника, махом својих сарадника, из Русије (ето их, највећма, данас на већ поменутој престижној изложби Руска авангарда у Београду у Музеју историје Југославије), Француске, Југославије, Данске, Мађарске, Чехословачке, Холандије, Немачке, САД.

Љубомир Мицић у Српској улици у Кану, 1934.

Љубомир Мицић у Српској улици у Кану, 1934.

Сукоб и (обострано) неразумевање Мицића и окружења, не само београдског, не јењава, напротив. Мицић се не либи да укаже на све што је, по њему, лоше у култури новостворене државе. И то, чак, директно именујући „кривце”, од сликара Мирка Рачког до писаца какви су били Исидора Секулић и Мирослав Крлежа, те књижевних критичара Јована Скерлића и Богдана Поповића. Громогласно тврди да је уметност „апсолутно стварање” а не „репродуковање природе”. Заједно с братом Бранком Ве Пољанским и групицом истомишљеника организује протесте против гостовања индијског песника, нобеловца, Рабиндранта Тагоре, у Београду. За време његовог предавања на Коларчевом универзитету бацају авионе од папира, а успевају и да у опанцима, намењеним песнику као поклон домаћина, убаце отворено писмо које нико није хтео да им објави.

НОВА ДРЖАВА, СТАРЕ НЕВОЉЕ

Зенит је сумрак доживео бројем 43, објављеним 1926. године, односно текстом „Зенитизам кроз призму марксизма”, потписаним псеудонимом (?) М. Расинов. Свемоћни Закон о заштити државе забранио је часопис због „комунистичке пропаганде”. Био је то његов последњи број и, без обзира што је тврдио да он није аутор спорног текста, издат је налог за хапшење Љубомира Мицића. Следи његово узбудљиво бекство преко Ријеке до Француске, у чијем главном граду живи и ради наредних десет година, издржавајући се углавном превођењем и писањем дела на француском језику у којима даље развија зенитистичке идеје и лик „Барбарогенија”, главног носиоца тих идеја. Неколико пута је покушао и да отвори уметничку галерију, дружећи се с многим угледним уметницима, писцима и уредницима часописа.

У Београд се вратио 1936. године и четири лета доцније у свом новом књижевно-политичком часописуСрбијанство објављује „Манифест србијанства” залажући се, поред осталог, за преиспитивање дотадашњих односа Срба и Хрвата, ватрено се борећи за права српског народа и брижно неговање ћириличног писма. Изашао је само један број.

Љубомир Мицић са супругом Анушком у Кану, 1934.

Љубомир Мицић са супругом Анушком у Кану, 1934.

Године нацистичке окупације Београда провео је у борби за преживљавање, продајући разне (драгоцене) ствари из куће, заједно са супругом Анушком, верном пратиљом још од младалачких загребачких дана, иначе пореклом из богате јеврејске породице која је се одрекла након удаје и преласка у православље.

Нова држава, старе невоље. Његова критика установа и ауторитета ни најмање није одговарала тек успостављеном поретку. Као и раније, и сада је сврставан у незгодне, непожељне, штетне, чак и опасне особе. А живот мора да иде даље. Преживљавају, Анушка и Љубомир, сакупљајући и продајући стари папир, повремено и пакетиће тада врло тражених жвакаћих гума које су му повремено стизале из православне црквене општине у Трсту. Следи избацивање из стана у Његошевој улици 69 и пресељење у скучени простор на последњем спрату у Улици проте Матеје 18, а онда, највећи ударац, смрт Анушке. Један од тада сасвим ретких његових пријатеља, Бранислав Скробоња, сведочио је да је Љубомир свакога боговетног дана одлазио на Ново гробље, на Анушкин гроб, све док је могао да се креће. Тада му се и поверио да једна наша угледна дневна новина није хтела да објави читуљу за Анушку. Бррр…

Тужан и нејасан крај

За Париз се везује и почетак сликања Бранка Ве Пољанског, Љубомировог млађег брата. Ту приређује и две изложбе, 1926. и 1930. године, кад му се и губи траг. Последњи документ о њему потиче из 1932, а то је писмо великог француског писца Анрија Барбија упућено Љубомиру Мицићу, где овај каже да му је брат мучен у париској префектури и да ће покушати, уз помоћ „Монда”, да му помогне.
Нема поузданих доказа о томе шта се даље дешавало с њим. Зна се да је завршио као клошар под мостовима Сене, вероватно пред почетак Другог светског рата, али се не зна какав је то слом доживео кад је „тек тако” напустио и поезију и сликарство и разишао се с братом чији је, још од појаве „Зенита”, био највернији следбеник, саборац и сапатник.

Надгробна плоча Љубомира Мицића

Надгробна плоча Љубомиру Мицићу

ПОСЛЕ СВЕГА

Мицић  је умро у ходнику старачког дома у Качареву близу Панчева, 1971. године, од „запаљења плућа, али и исцрпљености, неисхрањености, па и наталоженог осећања губитништва због трајно неуспелих битака”. (Ипак, залагањем двојице младих пријатеља, сахрањен је поред своје Анушке.) Оставински поступак трајао је десетак година. Пошто је утврђено да нема наследника, сва његова заоставштина припала је Народном музеју у Београду.

У дванаест металних сандука спаковане су књиге, документи, часописи и уметничка дела на папиру.  У тринаестом, случајно нађеном у једној од канцеларија Музеја, откривени су уредно сложени радови гласовитих уметника авангардне уметности: Марка Шагала, Василија Кандинског, Ел Лисицког… Списак Мицићеве оставштине, како је утврдила историчарка уметности Ирина Суботић, особа која је друговала с њим и пописала његову доступну заоставштину, закључен је бројем 1772…

С радовима из пребогате Мицићеве заоставштине српска јавност била је у прилици да се први пут упозна на великој изложби „Зенит” и авангарда двадесетих година, коју је 1983. године организовао Народни музеј у Београду а приредили је Ирина Суботић и Видосава Голубовић. Репринт свих 43 броја Зенита објављен је четврт века доцније, уз обимну (заслужену) студију о живота и делу Љубомира Мицића коју су приредиле поменуте две ауторке.

Да ли је Љубомир Мицић коначно ухватио ритам својих слутњи?

Изворник: Национална ревија Србија

(Visited 100 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *