Протојереј Јован Пламенац: СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР МЕЂУ НАМА У СВОМ ЗЕМАЉСКОМ И НЕБЕСКОМ ЖИВОТУ

Протојереј Јован Пламенац 14. августа у манастиру Вазнесења Господњег у Радовићима одржао је предавање „Свети Јован Владимир међу нама у свом земаљском и небеском животу“. Основа предавања били су, углавном, Житије светог Јована Владимира светог Авве Јустина и „Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру“ светог Владике Николаја. Предавање је обухватило и дио нових сазнања о светом Јовану Владимиру, од којих нека нијесу у сагласју са подацима из Житија. Богато је илустровано фото и видео снимцима

---

Свети Јован Владимир, кнез Српски, како је уписан у Црквени календар којег издаје Српска православна црква, прославља се 4. јуна (22. маја по старом календару). Израстао је из племенитог коријена српских владара који су управљали кнежевинама у Захумљу и Превали (Диоклитија, Дукља или Зета).

Његов отац архонт (кнез) Петар столовао је на Мартинића Градини (код Даниловграда), па је он, по свој прилици, ту рођен.

Крајем X и почетком XI вијека управљао је Дукљом и Подгорјем. Престоница му је била у Крајини, поред Скадарског језера, код цркве Пречисте Дјеве Марије (Пречисте Крајинске). Тако каже његово Житије.

Али, у новије вријеме извршена су дјелимична археолошка истраживања манастира Пречисте Крајинске и према нађеном материјалу он није старији од XIV вијека. То, практично, значи да су између светог Јована Владимира и Пречисте Крајинске – три вијека, да је овај манастир изграђен триста година након земног живота светог Јована Владимира.

 

Археолог Младен Загарчанин је увјерен да је престоница Светог Јована Владимира био древни град Свач, на Шаском језеру. Па, и логично је да један владар столује у граду, а не у забити поред манастира.

„Човјек правичан, мирољубив и пун врлина“, како га је описао византијски историчар Кедрин, кнез Владимир је у раној младости изучио војне вјештине, али и Свето писмо. Богоугодним животом стекао је наклоност својих поданика.

Древни словенски љетописац Поп Дукљанин, у свом „Краљевству Словена“ (Regnum Slavorum), на основу његовог житија које је касније нестало, описао је живот кнеза Владимира. Овај „Љетопис Попа Дукљанина“, или „Барски родослов“ је извор са којег су се напојили сви познији живописци светог Јована Владимира.

Како пише авва Јустин Поповић у „Житијима светих“, бугарски цар Самуило опколио је кнеза Владимира и његову војску на брду Облик (Косогор, коса гора), између Улциња и Скадарског језера, гдје је било пуно змија које су уједале војнике. Свети Јован Владимир се тада усрдно помоли Богу и „змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа.“

У науци се сматра да је ово брдо, Облик, у Албанији, поред Скадарског језера. Загарчанин је увјерен да је Облик у ствари брдо Владимир, поред истоименог насеља, близу Свача. Албанци ово брдо зову Сума.

Кнеза Владимира издао је неки локални кнез и допао је ропства. Цар Самуило га је заточио у својој престоници у Преспи, гдје га је, као и остале сужње, обилазила царева кћерка Косара (Теодора) која га, „расцветана младошћу, понизна и скромна“ – „заволе срцем“.

Крсна смрт

Самуило даде Косару Владимиру за жену и врати му државу, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку). Њих двоје су наставили да живе у Крајни „свето и целомудрено, слични Анђелима“, чувајући своја девичанства.

Самуило је 1014. године доживио срчани удар када је Василије II Македонац (Бугароубица) на Беласици потукао и ослијепио његову војску. На престолу га је наслиједио син Гаврило Радомир, којег је након непуну годину убио његов брат од стрица Јован Владислав, чијег је оца, свога брата Арона, убио Самуило.

„Прими вјеру крста и дођи да те видим“, поручио је Јован Владислав Владимиру шаљући му златни крст, пише Поп Дукљанин. Али, Владимир је као залог вјере тражио дрвени крст, на каквом је Исус Христос распет. Када је стигао у Преспу, према „Словенском Житију“, Владислав га је ударио мачем, али није мога да га посјече. Тада му је Владимир дао свој мач, којим га је овај обезглавио.

Косара је Владимирово нетљено тијело пренијела у Пречисту Крајинску гдје је почивало до 1215. године, када су га Грци (Епирци) пренијели у Драч и гдје је, подно његових ногу, проживјевши остатак живота као монахиња, и она сахрањена. Овако се каже у Житију. Али, видјели смо, археолози кажу да у вријеме када је кнез Владимир, потоњи светитељ Јован Владимир, убијен манастира Пречисте Крајинске није постојало.

А Јована Владислава, док је опсједао Драч, 1018. године, „порази невино проливена крв Светог Владимира“. „Док је тако пред Драчом једног дана вечерао и гостио се, појави му се изненада наоружан војник у лику Светога Владимира“, пише Дукљанин. Престрашен, завикао је и кренуо да бјежи, али „одмах га анђео удари, и он се стропошта на земљу“. Након његове смрти, Бугарска је пала у 168-годишње ропство под Византијом.

Мошти Светог Владимира су из Драча 1381. године пренијете у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, након што га је из темеља обновио албански кнез Карло Топија, што је записано на самој цркви (на грчком, латинском и српском језику).

Светом кнезу Мученику убрзо су написани Житије и Служба, и то најприје на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе (Аколутије) и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али, пошто су српска Служба и Житије загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани Лука и Партеније превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Ракића, то је штампао 1802. године у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је Службу и Житије светог Јована Владимира 1861. године унео у Србљак митрополит Београдски Михаило.

Народна вјеровања и легенде о Светом Краљу

Култ светог Јована Владимира дубоко је уткан у биће православног српског, грчког, албанског, бугарског и македонског народа. Овај народ Светог Мученика и данас поштује као чудотворца и мироточца. Драч и Бар га славе као свог заштитника. Године 1925. подигнута му је црква код манастира Светог Наума, на Охридском језеру; у новије вријеме и у Београду. Светом Јовану Владимиру су посвећене и цркве у Доброј Води код Бара, у Минхену, параклис у манастиру Црној Реци. У Бару се завршава велелепни храм њему посвећен.

Свети Владика Николај, који Владимира назива краљем, како је његова титула у народу заживјела, у „Читанки о Светоме краљу Јовану Владимиру“, објављеној 1925. године, забиљежио је неколико народних казивања о њему. Између Охрида и Кичева, изнад села Песочани, налази се рушевине цркве светог Атанасија за коју народ вели да је задужбина краља Владимира. Ту је 3. јуна велики сабор. У близини тече рјечица која, кажу, те ноћи увијек надође и напуни се рибом коју поклоници, након молитве, лове. Недалеко од Песочана налази се мјесто Владимирово (Владимиро), гдје је, по народном вјеровању, рођен краљ Владимир и гдје му је био двор.

На граници Македоније и Албаније, на путу Струга – Елбасан (Via Ignatia), налази се брдо Ћафа Сан. Ту, поред друма, налази се стара, полупорушена црква. Народ у Албанији тврдо вjерује да је у тој цркви посjечен Владимир. Ћафа Сан на албанском значи „Света Глава“.

Вјеровања да је свети Јован Владимир рођен и убијен овдје или ондје свједочи о љубави народа на Балкану према њему. Сви би хтјели да он што више њихов.

У порти цркви Богородице Челнице у Охриду показују камен на којем је свети Јован Владимир убијен, и одмах поред камени гроб у којем је он потом сахрањен.

Народ у околини манастира Светог Јована Бигорског вјерује да је први његов ктитор био свети Јован Владимир.

Усмено предање тврди да је и манастир Светог Наума задужбина светог Јована Владимира. У припрати цркве, на лијевој страни, гдје се обично сликају главни ктитори храма, осликана је фреска светог Јована Владимира. Његова икона осликана је и на иконостасу ове цркве.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежено је више легенди  о светом Јовану Владимиру. Овај манастир налази се на шест километара од Елбасана. Испод манастира тече ријека Куш, а високо изнад манастира налази се мало хришћанско село Примишиони („Над светим Јованом“). И планина се тако зове. По предању, прву цркву на том мјесту саградио је сам свети Јован Владимир у част Пресвете Богородице. Средином XIX вијека, црква коју је подигао Карло Топија пострадала је у земљотресу. Обновљена је 1901. године. Ова црква опет је порушена. Кровна конструкција обрушила се 1978. године. Није се знало да ли су мошти Светог Мученика сачуване, све до јануара 1991. године када их је „Побједин“ новинар пронашао у цркви Свете Марије у Елбасану. Ту су пренијете из Шин Ђона 1967. године, када је Албанија постала званично прва атеистичка земља свијета.

По предању, црква је саграђена поред дуба под којим се свети Јован Владимир молио Богу у вријеме рата са грчким царем Василијем. Тај дуб је тек након четири вијека пао поред цркве. „И тако прострт по земљи он и дан данас лежи“, пише 1925. године Владика Николај. „Многи поклоници одсецали су гране и носили као спомен из манастира и као целебну реликвију. Но, кад су гране сасечене, стабло се више није дало никако сећи… Више пута подизали су кров над тим стаблом, као да га заштите од непогода. Но, сваки кров убрзо је падао и пропадао, а дрво је остајало неоштећено.“ Историчар умјетности Рајко Вујичић, који је 2000. године обишао манастир Шин Ђон, свједочи у часопису „Матица“ да су се „остаци тог дрвета, по казивању мјештана, до недавно могли видјети у црквеној порти“. Пред светим Јованом Владимиром се, док је једном стајао на молитви под тим дубом, појавио орао коме је на глави блистао крст, што је он доживио као Божију поруку да ће побиједити. И као што је у IV вијеку цар Константин силом Крста побиједио Максенција, тако је и он побиједио далеко бројнију војску цара Василија.

По веровању народа у Албанији и Македонији, свети Јован Владимир када је посјечен је на Ћафа Сану, узео је своју главу у руке, сјео на коња и одјурио пут Елбасана. Ту су га дочекали Митрополит и свештенство са народом.

Коњ је клекао и пред њих је спустио Светитељево тијело, које су они однијели до онога дуба под којим се за живота молио Богу и ту су га сахранили.

Легенда каже да су лопови више пута покушали да украду мошти светог Јована Владимира. Сваки пут, док су га носили, ковчег би отежао и морали да га оставе. Једанпут су успјели да га однесу до ријеке Шкумбе, с друге стране Елбасана. Како је опет веома отежао, бацили су га у ријеку. Онда је вода толико надошла да је поплавила сав тај крај и вратила кивот близу манастира.

У Патерику манастира Шин Ђона забиљежена су и нека од чуда која су се догодила над моштима светог Јована Владимира. Филипу Вукчевићу из Скадра излијечио је епилепсију. Једном је неколико арамија (разбојника) опљачкало манастир Светог Јована. Кад су хтјели да подијеле плијен, посвађали су се и поубијали. Молитвама Светом Кнезу, 1910. године проговорила је нијема Туркиња из Краба. Једна бездјетна турска породица из села Сулова код Берата дошла је код Светитеља да измоли себи пород. Године 1923. дошли су поново, овога пута са дјечаком који је на рамену унио јагње у манастир и са њим је три пута обишао око цркве…

Румијска литија

Сјећање на светог Јована Владимира, рекло би се, најупечатљивије је сачувано у околини Бара. Породица Андровић из подрумијског села Микулића, сада настањена у Бару, вјековима чува онај дрвени крст, касније окован, којег је свети Јован Владимир имао у рукама када је у Преспи посјечен. Након што је тијело Светог Кнеза пренијето у Пречисту Крајинску, овај крст чували су Крајњани. Када су се они „потурчили“, обрео се у Микулићима, са друге, приморске стране Румије. Иван Јастребов пише да су га Микулићани отели Крајњанима, а у Микулићима је сачувано предање да су га добили у насљеђе, по женској линији, и да су Крајњани на сваки начин настојали да га поврате јер су им, када су остали без крста, пресахли извори. Јастребов пише да је у дрвени крст светог Јована Владимира уграђено парче Часног Крста, на којем је Господ распет.

Крајем 19. вијека објављено је више натписа о Румијској литији. Безмало, у свима њима указано је на вишевјековну жељу, чежњу народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, како су говорили – врати, да, како су преносили с кољена на кољено – „долети“. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство више аутора.

Румијска литија је, у вријеме њеног настанка, била сабрање само православних. А онда, витлани бурама освајачких похода на ове просторе, један дио њих је примио римокатолицизам, други ислам. Међутим, по угледу на своје претке, наставили су да на Тројчиндан у Литији излазе на врх Румије.

И, 2005. године, ова легенда се показала, у ствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.

У Остросу, насељу које је изникло поред манастира Пречисте Крајинске, у којем данас живе само Албанци муслимани, постоји бунар светог Јована Владимира. Ту је сачувано предање да је Владимир долетио на коњу који је закопао копитама… У потпуно безводном крају, овај бунар је данас бисер живе воде.

Било како било, Микулићани су у литију од цркве Светог Николе у свом селу до врха Румије увијек ишли до зуба наоружани. Андровићи су крили крст Светог Јована Владимира, да л` у кући, да л` негдје около, у каквој шкрапи или пању, и гдје је знали само два најстарија члана породице (ако један умре изненадно).

Посљедњих година, украс Бара је литија његовим улицама на дан Светог Јована Владимира, 4. јуна.

Литерално надахнуће и балканске фрустрације

Невина, хришћанска љубав Владимира и Косаре, коју су многи доживјели као романтичну, и Владимирова мученичка смрт надахнули су многе писце, углавном српске и бугарске. Поред Попа Дукљанина у другој половини XII, те дубровачког опата Мавра Орбине на самом почетку XVII вијека, о овом дивном мученику писали су Ава Јустин, Свети Владика Николај, Стеван Сремац је написао приповјетку, Лаза Лазаревић историјску драму, Петар Прерадовић – оперу. Јован Стерија Поповића је написао жалосну игру „Смрт краља Владислава“, фра Андрија Качић-Миошић „Песму о краљу Владимиру“, Књаз Никола га велича у „Балканској царици“… У новије вријеме о њему пишу многи писци. Барски пјесник Невен Милаковић је прије неколико година сабрао и објавио зборник пјесама о светом Јовану Владимиру и Румијској цркви.

У Бугарској је Кирил Христов 1903. године објавио легенду „Владимир и Косара“, Људмил Стоянов је у збирци „Меч и слово“ објавио пјесму „Йоан Владимир“, Величко Тодоров, студију „Владимир и Косара“, „Йоан-Владимир” је псеудоним бугарске књижевнице Ангелине Илиеве…

Др Пламен Павлов и Христо Темелски у „Българските светци“ Светог Јована Владимира називају „Свети великомъченик княз Йоан-Владимир Български, Чудотворец“, док је у званични календар Бугарске православне цркве уписан као „принц бугарски, великомученик и чудотворац“.

На Википедији на бугарском језику Йоан Владимир је „сръбски княз и християнски светец“, а за Бугарина Косту Църнушанова „сръбско-български светец“. За садашње Македонце је „црногорскиот кнез Владимир“, а за идеолошке Црногорце „Sveti mučenik Vladimir Dukljanski“, „први црногорски светац“. Умјетнички директор подгоричког „Градског позоришта“ Никола Вукчевић, прије неколико година, најављујући премијеру представе „Владимир и Косара“, казао је: „Владимир јесте био Дукљанин, Косара јесте била Македонка и то су историјске чињенице“. У календару Грчке православне цркве он је „Свети Јован Владимир Српски“.

Римокатоличка црква Светог Јована Владимира сматра блаженим („Блажени кнез Владимир“), што је први степен до канонизације. Иако је овај светитељ свим својим бићем припадао Источној цркви, Западна га сматра својим блаженим јер је живио и пострадао прије формалног цијепања Хришћанке цркве.

„Један наш Свети владар пребива у срцу савремене Албаније, и то је показатељ да заиста пред Богом нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака“, бесједио је Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије о светом Јовану Владимиру 4. јуна 2005. године на Литургији у Пречистој Крајинској. Уистину, свети Јован Владимир већ хиљаду година свједочи колико смо једно у Христу. Али свједочи и – фрустрацију доброг дијела данашњег Балкана.

Свети Сабор Српске православне цркве, прогласио је 2016. годином светог Јована Владимира, поводом хиљаду година од његове мученичке кончине. У читавој Српској цркви одржавају се разне манифестације тим поводом. Врхунац обиљежавања годишњице страдања светог Јована Владимира биће освештавање храма његовог имена у Бару, 25. септембра.

Политичка употреба и надвременост Светитељева

Mошти светог Јована Владимира сада су похрањене испод Часне трапезе у Благовештењској цркви Архиепископије тиранске и цијеле Албаније у Тирани.

Сваке године уочи дана посвећеног овом светитељу из Тиране иде литија до Елбасана, до цркве Свете Марије гдје су његове мошти биле до недавно, ту се служи свеноћно бденије и литија се наредног дана враћа у албанску престоницу.

Али, мошти Светог Јована Владимира нијесу у цјелости у овом кивоту. Дио лобање је у бугарском манастиру Зографу на Светој гори (могуће да је она остала код Бугара још од времена када су, у Преспи, посјекли Владимира).

У цркви Светог Николе Болничког у Охриду је једна Свечева подлактица.

Друга његова подлактица је у саборној цркви Христовог Васкрсења у центру Тиране, заједно са ребром Светог Козме Етолског. Кивот са овим моштима до изградње Саборног храма био је у Благовештењској цркви и само је он изношен вјернима на поклоњење.

У Историјском народном музеју у Тирани су дјелови лакта, ноге и главе Свечеве, а у Онуфри музеју у Берату је његова карлица.

Историјска наука, због недостатка изворâ, не даје јасну слику живота кнеза Владимира. Не зна се гдје је убијен: да ли у Преспи, Драчу, код Елбасана…, не зна се ни зашто је убијен: да ли га је Јован Владислав убио да би уклонио претедента на бугарски престо након што је убио Самуиловог сина, да би заузео његове земље, или зато што је био јеретик; не зна се ни да ли га је баш он убио. Историјска смутња иде дотле да се и Владимирова женидба са кћерком бугарског цара Самуила ставља под знак питања. Епископ Деволски Михаило записао је почетком XII вијека у својим исправкама „Кратке историје“ Јована Скилице да је Владимирова жена била Гркиња, кћерка Теодорита (Теодора), сина драчког великаша Јована Хрисилија. Кћерка Јована Хрисилија била је удата за цара Самуила. Наводно, Владимирови шурак и жена били су јеретици новатиани, па су га зато и убили.

Међутим – било гдје да је убијен, било ко и било из којег разлога да га је убио, било који јеретици: новатиани и Јермени, или масалијани и богомили, да су му радили о глави – Свети Јован Владимир је постао свјетило Православне цркве и укрјепљење православног народа на Балкану, али и многих римокатолика и мухамеданаца. Историчарска детаљисања, као и натурање му својства политичке употребне вриједности, изгледају прилично јадно спрам надвремености, универзалне вриједности личности светог Јована Владимира.

О Светом Јовану Владимиру такорећи јуче веома мало смо знали. Али, слава Богу, више није тако. Међународни научни скуп „Свети Јован Владимир кроз вјекове – историја и предање“, који ће бити одржан у Бару средином септембра, наша знања о светом Јовану Владимиру просвијетлиће на општем нивоу.

Фото са предавања у Радовићима: Жељко Ђуровић
Фото из Албаније, Македоније и Грчке: Крсто Пламенац

Изворник: Православна Митрополија Црногорско-Приморска

---

Напомена Словенског вѣсника:

О томе да је свети Краљ Јован Владимир оставио примѣтан траг и у руском прѣдању и повѣсти свѣдочи поход који су прѣ пет година организовали припадници Сверуске школе православне културе „Руски богатир“ на челу с јеромонахом Теоктистом (Петровим). Задатак експедиције био је да „понови поход древних Русића у Београд и васпостави прекинуту везу наших древних братских народа“ тако што ће допловити на три лађе до Бѣограда и једну од њих оставити на поклон српском народу. Уосталом, ево како су своје мотиве објаснили сами учесници похода:

Одмах после покрштавања Кијевљана и Новгорођана, Свети Кнез Владимир се саветује са својом дружином — како да организује обучавање кнежевских отрока књишкој науци? Пала је следећа одлука: по указу Кнеза се најбољи и најразборитији отроци из разних породица свих сталежа морају одводити да посебно живе у Кнежевском подворју и тамо се обучавају писмености, наукама, уметностима, борилачкој вештини, језицима, дипломатији и свему ономе што је потребно да се постане прави образован и снажан човек, способан да послужи на добробит своје хришћанске отаџбине у државном интересу националног развоја. Како би обезбедио словенске преводе светих књига за ту школу, Кнез је наложио своме ујаку Добрињи, намеснику Новгородском, да сагради три лађе на руском северу, напуни их ваљаном робом од новгородских трговаца, опреми најбоље ратнике, пошто провери њихову борилачку вештину и умешност, како би прошли кроз опасне земље Печенега, победили мрске гусаре и неповређени ушли у Дунав, где морају проћи дуж свих важних градова, откупити књиге робом, а у Београду подарити благоверном српском кнезу Јовану Владимиру лађу „Славјана“ пуну богате робе у замену за веште црквене уметнике, појце, неимаре и преписиваче књига. На двема лађама „Витез“ и „Храбр“ да се врате у Кијев и безбедно допреме драгоцени „товар“ из своје далеке руске отаџбине, где су некада давно Руси-Словени напустили своју браћу Србе и отишли на север у варјашке земље на јужном Балтику, а потом ушавши по Неви и Двини унутар копна, населили шуме и степе Старе Руске, напредујући токовима река валдајске висоравни на лађама, али су већ од 5. века н.е. поново пронашли водени пут на Дунав.

Након прѣброђених бројних тешкоћа и пловидбе дуге 7000 км поход је успѣшно окончан – лађе су стигле у Београд почетком септембра 2014, послѣ пуне три године путовања. На страну што је цѣо догађај изазвао срамно малу пажњу српских јавних гласила; али, колико је нама познато, никоме, ама баш никоме у Србији није пало на памет да јеромонаха Теоктиста приупита: откуда, из којих извора потиче прича о „походу древних Русића у Бѣоград и везама између краља Јована Владимира¹ и кнеза Владимира (до нас су – такође са руске стране – допрле чак и прѣтпоставке о сусрету двојице владара у Бѣограду)? Јер – о тако нечем нема ни помена у српској историографији! То јест – уздарје смо примили, али нас мотиви због којих нам је учињен поклон ни најмање не интересују! Срамно, заиста срамно!

Толико о томе колико маримо за своју националну историју. Ипак, вѣрујемо да нас, кад једном збацимо са својих плећа јарам (и) сопствених учених недоучки и озбиљније се позабавимо изучавањем српских трагова, запретаних у историјском наслѣђу Русије, откровења о нашој срѣдњовѣковној историји тек очекују. Нека би недавно објављен прѣвод извода из „Цар-књиге“ Ивана Грозног о Светом Сави била прва ласта тог дугочеканог пролѣћа нашег историјског памћења.