Узрок Лењинових огрешења о елементарну логику, као и склоност ка манихејском постављању ствари, може са сагледати ако се спозна циљ, односно адреса према којој он управља врх копља своје политичке филозофије. Та адреса јесте постојећи друштвени поредак.

. . .

Лењинова психологија и његов душевни склоп још се лакше разоткривају његовим зала-гањем за несразмерним одговором на учињене провокације. 

---

– Лењинова верзија хилијазма

1.

У претходном делу имали смо прилике да видимо како истакнути мислиоци, на нивоу теоријске рационализације, прикривају логичке мањкавости у теоријској конструкцији и фасади својих поставки, при чему њихов заједнички психолошки именитељ јесте арогантна осветољубивост. Та особина најчешћи је узрок не само мањкавости и грешака теоријског здања, него и лошег и невештог прикривања властитих грешака које је свест тих мислилаца успела да сагледа, макар у суженом обиму. Изузетак у том смислу није био ни Владимир Илич Лењин.

У свом обраћању на једном Конгресу Лењин учесницима саопштава да се циљ који социјалисти постављају себи састоји у уништавању државне власти, зарад остварења истинске демократије, равноправности и слободе (јасно је да и овде имамо сусрет са хилијастичким пројектом). Но, једини пут у то „царство слободе“ била је диктатура пролетаријата, сама по себи супротстављена појму демократије. Ако прихватимо да су једина стварна јемства демократије демократске институције, видећемо да њих у Лењиновој диктатури нема. Нема сумње шта је вођа Октобарске револуције подразумевао под диктатуром пролетаријата – у полемици са Кауцким он каже да је „диктатура власт непосредно на насиљу утемељена и власт која није спутана никаквим законима“. Другом приликом вођа бољшевика је навео да је диктатура у научном смислу ничим неограничена, апсолутно никаквим правилима неспутана и на насиљу утемељена власт.

Знамо да су чак и у старом Риму диктаторска овлашћења била ограничена и у временском и у сваком другом виду. Од насилних мера које је заговарао Лењин, много опасније је њихово коришћење изван сваке контроле. Професор Милошевић луцидно запажа да је Лењин био свестан противречности у свом кључном теоријско-политичком појму, што се огледа у његовом покушају доказивања постојања демократије у Совјетском Савезу тиме што су, наводно, у управљање државом увучени најбројнији друштвени слојеви. Међутим, ово „увлачење“ изведено је само у оквиру административних и привредних институција, али никако и у репресивним (политичким и полицијским) институцијама. Лењин је ишао толико далеко у правдању свог става, да се служио измишљеним примером мучења неке револуционарке од стране козачког официра, према ком би народ због тога легитимно могао да примени насиље, а то је оно што он сматра диктатуром. Сасвим је јасно да овакво мешање диктатуре, као облика државног уређења, и спонтаног револта грађана, као стања анархије, произилази из неких скривених побуда онога који те ставове изриче, односно који заговара некакву „диктатуру револуционарног народа“, као облик власти без икакве полиције.

Међутим, по рушењу царске власти и успостављању невиђене репресије, било је јасно да од Лењинове пророчанске мисли о власти без полиције и војске нема ништа. Тајна полиција Руске Империје (Охрана) била је мачји кашаљ у односу на нови, револуционарни полицијски апарат. Жеља за оправдањем, као и прикривањем очигледности, руководиле су Лењина да у својој беседи из 1918. године наведе да револуционарну диктатуру пролетаријата (по Марксу – прелазни период између капитализма и комунизма) непосредно врши Чека (тајна полиција Совјетске Русије). Сасвим је јасно да о некаквој контроли рада Чеке од стране пролетаријата нема ни говора, пошто је само најужи круг партијских вођа скупа са Лењином вршио ту контролу.

А да је Лењин и ненамерно умео да открије недоследност у властитим поставкама, говори и његова подршка ставу извесног Танера, учесника у раду Другог конгреса Коминтерне 1920. године, који је изрекао да је диктатура пролетаријата у суштини диктатура организоване и свесне пролетерске мањине. Наравно да је овакав став у директној супротности са темељима и фасадом Лењиновог учења; али, Лењин се сложио са Танером, и саопштио „да мањина најбоље организованих и најреволуционарнијих радника указује пут целом пролетаријату“. Наравно да онда нема говора о вршењу власти од стране читаве радничке класе, нити о диктатури целог пролетаријата.

[pullquote]Овакве нелогичне тврдње једног умног човека могу се објаснити само страсном жељом за очувањем фасаде сопствене теоријске рационализације и лоше прикривеном цртом арогантне осветољубивости[/pullquote]

Већ апострофирана недоследност произилази и из Лењинових речи да су контрареволуционарни елементи унутар радништва главни ослонац међународној буржоазији, да „нема никакве принципијелне противречности између совјетске демократије и упражњавања диктаторске власти од стране појединаца“, и да диктаторска овлашћења не противрече начелима совјетске „демократске“ власти. Овакве нелогичне тврдње једног умног човека могу се објаснити само страсном жељом за очувањем фасаде сопствене теоријске рационализације и лоше прикривеном цртом арогантне осветољубивости. Наравно да је та осветољубивост чинила да сва „лакировка“ и фарбање фасаде буде подложна љуспању и отпадању са тела конструкције. Управо тиме се може објаснити и део из Лењинове полемике са Кауцким, где он указује на неистинитост тврдње да диктатура значи власт једне особе, пошто „такву једну власт може вршити и група лица и олигархија и једна класа“. Само пар месеци пре тога, исте 1918. године, Лењин се у брошури „Наредни задаци совјетске власти“ залагао за то да се појмом диктатуре обухвати пре свега неограничена власт „једног јединог човека“. Никола Милошевић изванредно сагледава да је брошура била намењена за унутрашње потребе (зарад превазилажења противречности између неограничених овлашћења појединаца и прокламоване диктатуре пролетаријата), а поставка из полемике са Кауцким за спољашњу употребу (да би се свету показало да бољшевичка диктатура означава неограничену власт читаве радничке класе, а не појединца или групе људи).

Узрок Лењинових огрешења о елементарну логику, као и склоност ка манихејском постављању ствари, може са сагледати ако се спозна циљ, односно адреса према којој он управља врх копља своје политичке филозофије. Та адреса јесте постојећи друштвени поредак. Тако је Лењин још 1905. године записао ДА СЕ ВЕЛИКА ПИТАЊА У ЖИВОТУ НАРОДА РЕШАВАЈУ САМО СИЛОМ, да би у једном другом делу, указујући на величину појма „диктатура“, навео да поменута ВЕЛИКА РЕЧ ЗНАЧИ ЈЕДНУ ГВОЗДЕНУ ВЛАСТ (а то је нешто сасвим различито од онога што је мана Бухарина, због које га зову „меки восак“, јер по том воску непријатељ може да исписује шта хоће). Лењинова психологија и његов душевни склоп још се лакше разоткривају његовим залагањем за несразмерним одговором на учињене провокације. Наиме, он је правдао строге мере уведене у Црвеној армији, које су укључивале и стрељање (чега раније није било), и указивао на потребу да се малограђанским примедбама оштро одговори да су мере уведене потпуно свесно, јер, „или ће непријатељи револуције пропасти или ће пропасти совјетска република“, тако да не сме бити „никакве сентименталности“. Такође, у излагању посвећеном обрачуну са Керенским, Лењин наводи да су он и другови на терористички изазов одговорили троструко јачим терором, и да ће то опет учинити, по потреби.

Црта арогантне осветољубивости још је уочљивија када Лењин „развија“ постојеће поређење револуције са порођајем, познато и социјалдемократама, који су се по Лењину ипак срамно уплашили када је до порођаја дошло, отпочињући „цмиздрење нитковских душица“. Када се то споји са Лењиновим сећањем описа порођаја у књижевности, да „чин рађања претвара жену у измучени, од бола избезумљени, окрвављени комад меса“, нарочито са његовим закључком да је Октобарска револуција „особито тежак случај порођаја“, али да због тога ипак не треба поистовећивати љубав са том драстичном сликом „претварања жене у мајку“, јасна је поента професора Милошевића:

Ова последња напомена није ништа друго до једна врста рационализације. Ако је веровати вођи бољшевичке револуције Русију је требало најпре претворити у измучени, од бола избезумљени, окрвављени, полумртви комад меса, да би из њене крвљу преплављене утробе настало то ново, комунистичко друштво у коме ће држава одумрети и свака принуда нестати.

2.

Уништење, диктатура, примена несразмерне силе… Ма колико се Лењин трудио да своју опседнутост прикрије теоријском операционализацијом, ови појмови који одликују тиранију и одсуство слободе просто су избијали из његових писаних и изговорених речи. Та опседнутост је у узрочно-последичној вези са његовим карактером чија је преовлађујућа црта поменута арогантна осветољубивост. Истичући проблем односа средстава и циља у светлу аксиолошке и праксеолошке равни, професор Милошевић као кључно аксиолошко питање наводи следеће: Да ли је оправдано у име узвишеног циља читаву земљу и њене становнике изложити последицама терора и рата? За овим иде постављање праксеолошког проблема. Под претпоставком да вредан циљ може оправдати било које морално сумњиво средство, остаје отворено питање: „Да ли свако неморално средство доиста води неком узвишеном, односно моралном циљу“?

Ову праксеолошку проверу не може да издржи Лењиново схватање односа средстава и циља. Преузимање власти насиљем и режим терора били су инструмент окренут искључиво УНИШТЕЊУ и РАЗАРАЊУ старог друштвеног поретка, и онемогућавању његовог повратка, а никако остварењу друштва сазданог „на начелима слободе и правде“. Своје осветољубље прикривао је Лењин наводном вером у „комунистичко царство божје на земљи“. Но, сагледавајући то осветољубље наливено ароганцијом, лако ћемо уочити шта је у позадини Лењинових политичких одлука. На пример, трудио се вођа Октобарске револуције да бољшевички терор оправда тиме да је то само реакција на терор Беле гарде. Истина је да су бољшевици „први започели кавгу“. Истина је, такође, да су одговори бољшевика на ударце „белих“ били вишеструко јачи и болнији. Рецимо, постојало је наређење да се тело Доре Каплан, атентаторке на Лењина, уништи тако да од њега не остане „никаквог физичког трага“. На том трагу су и написи у ондашњој совјетској штампи; „Краснаја газета“ обећава убијање стотине непријатеља, и проливање потока буржоаске крви, „што више крви, што је могуће више крви“.

[pullquote]Честа употреба термина „масовни терор“ управо указује на психолошко-карактерну црту Лењина и његових сарадника[/pullquote]

Овакви позиви нису остајали без одјека. Тако је Чека из града Пензе стрељала 152 припадника противничког табора за убиство неког „друга Јегорова“. У листу „Известија“, у ком се сместила ова вест, објављено је и да је петроградска Чека стрељала преко 500 талаца за један дан. Овакве несразмерне одговоре Лењин је не само одобравао, него и наређивао. Види се то и из његовог телеграма упућеног Зиновјеву половином 1918. године, у којем га прекорева што је онемогућио да се на један атентат одговори МАСОВНИМ ТЕРОРОМ, и тиме спречио „револуционарну иницијативу радника“. Лењиново упозорење је јасно и недвосмислено: „треба јачати енергију и масовност терора против контрареволуционара“. Честа употреба термина „масовни терор“ управо указује на психолошко-карактерну црту Лењина и његових сарадника.

То је посебно уочљиво на примеру ликвидације царске породице Романових. Знамо да тада нису ликвидирани само цар и његов наследник, већ и све четири кнегиње, лекар, кувар, лакеј и сва послуга. Лав Троцки је наводио Лењинову процену да се непријатељу „не може оставити жива застава“. Но, убијена царица и њене четири убијене кћерке-кнегиње никако нису могле бити обухваћене том „живом заставом“. Било је покушаја да се овај крволочни чин оправда и одстрањивањем непожељних сведока. Но, јасно је да интелигентни Лењин не би могао да будаласто помишља да се једно такво колективно смакнуће може сакрити од јавности. Из записа Троцког индиректно се то уочава, пошто се тамо наводи да циљ није био само да се непријатељ застраши, него и да се самим бољшевицима покаже ДА НЕМА ОДСТУПАЊА. Но, и овде уочавамо прикривање правих мотива, пошто је убиство царске породице могло „само да још више озлоједи припаднике противничког табора“, и пошто је мало вероватно да је борбени жар бољшевика зависио од тога да ли ће или не у животу остати четири кнегиње. Оно што је већ утврђено, важи и овде: Несразмерно суров и радикалан одговор својствен је „особама арогантно осветољубиве структуре личности“.

Лењину је чак и „нова економска политика“ (Неп) била привремено тактичко средство за осигурање терористичке владавине. У једном писму своме сараднику Камењеву Лењин истиче да Неп не значи крај терора, и да је потребно ТВРДО, ХЛАДНО и СВИРЕПО обзнанити „да ће они који покушавају да подвале бољшевицима наићи на терор“. Но, ту Лењин несвесно открива своје побуде и карактер, пошто у наставку даје упутство да се у изјави не користи реч „терор“, већ да треба начинити фину алузију на то.

Напред наведено имало је своју крваву потврду у пракси, са чим можемо да се упознамо кроз књигу Џорџа Легита „Чека – Лењинова политичка полиција“. Примера ради, Харковска чека је људе скалпирала и драла им кожу са шака, Вороњешка чека их је голе убацивала у бурад са начичканим ексерима и котрљала их, а другима је у чело утискивала ужарену петокраку звезду; припадници Полтавске и Кременчушке чеке су набијали свештенике на колац, а сељаке живе сахрањивали. У Царицину су људима тестерисали кости. У Одеси су официри убијани тако што су лагано гурани у топионичке пећи, односно прво потапани у судове са врелом водом, а потом у ледено море, па опет у врелу воду… У Орлу су поливањем леденом водом од људи правили ледене статуе, а у Кијеву су људе на пола сата остављали у сандуку са лешом у распадању.

Такође у Кијеву маштовити чекин кинески одред забављао се тако што би стављао пацова у гвоздену цев, на једном крају затворену мрежом док би се други крај стављао на тело жртве, а затим се цев загревала све док избезумљени пацов, тражећи излаз, не би прогризао себи пут у затвореникова црева.
А џелат Одеске чеке, црнац Џонсон, надмашио је чак и своје колеге из Харкова. Док су се харковски чекисти задовољавали само тиме да својим жртвама скидају кожу са главе и шака, Џонсон их је дерао живе од главе до пете.
Легит каже још и то да припадници Лењинове политичке полиције нису штедели ни жене ни децу. Бивало је да су жене пре стрељања мучене и силоване, а у неким случајевима хапшена су и деца од 8-16 година старости и нека од њих потом и убијана.

3.

[pullquote]Није Лењин затварао очи пред злочинима чекиста, напротив – често је и лично наређивао одређене „акције“, или макар давао сагласност[/pullquote]

Осведочили смо се шта стварно стоји иза теоријске рационализације учења о диктатури пролетаријата. Примери су некако живљи у случају вође Октобарске револуције и оснивача Треће интернационале (Коминтерне) него код Карла Маркса, водеће личности Прве интернационале. Та живописност, односно упечатљивост неизбежно је повезана са делатношћу Чеке као политичке полиције. Није Лењин затварао очи пред злочинима чекиста, напротив – често је и лично наређивао одређене „акције“, или макар давао сагласност. Међутим, чак и код поменутог аутора, Џона Легита, наилазимо на покушаје да се објашњење и – чак! – оправдање за то нађу у тзв. ситуационој логици. Легит налази да је реч о наставку руске вишевековне аутократске традиције, тако да му Чека дође као неки следбеник царске Охране. Ипак, довољно је навести податак да је Охрана за пола века погубила неких 14.000 људи, а да је Чека (за коју и Легит устврђује да је била „полицајац, тамничар, иследник, судија и џелат“, са огромном вансудском моћи) побила више од 200.000 људи за шест година, па увидети како ствари стварно стоје у вези са Чеком као Лењиновим предводничким одредом диктатуре пролетаријата.

Битно је истаћи да стварање Чеке не представља неко привремено, силом прилика изнуђено решење, већ да је у револуционарном пројекту Владимира Илича Лењина у самом почетку, унапред, био садржан „полицијски карактер будуће комунистичке државе“. Огромна овлашћења која је Чека имала, крвави злочини и ужасне одмазде, само сведоче о већ раније констатованој огромној и драстичној несразмери између „политичког изазова и одговора на тај изазов“, односно о Лењиновом психолошком профилу и правој природи личности чије је главно обележје управо арогантна осветољубивост, тако да је та „психолошка константа“ јасно уочљива у свим годинама Лењиновог државно-политичког ангажовања.

Она, од стране комунистичког идеолошког апарата често истицана, Лењинова брига за људе и човека као појединца, у својој суштини, била је само брига за оне који су могли да буду од практичне користи за остварење његових циљева. Свој прави карактер исказивао је Лењин чак и несвесно, употребом одређених речи у препискама са својим партијским друговима. Примера ради, у (по природи кратком) телеграму Стаљину из 1918. године Лењин чак три пута користи реч „немилосрдно“, мислећи при том на то шта треба учинити са левим есерима које су бољшевици држали као таоце због неких (са становишта бољшевика нежељених) акција њихових другова и истомишљеника. Попут Маркса и Лењин се речју сам разоткрива, па индикативно „уништење“, као потпуно несразмеран одговор на учињено, недвосмислено указује чиме су се водила двојица комунистичких вођа.

Пред крај живота, Лењин изнова потврђује да су диктатура пролетаријата и комунистичка власт без војске и полиције биле само идеолошко-теоријски параван за оно што је у стварности представљало симбиотичку везу између психолошког профила вође бољшевика и предузетих мера одмазде, уништења и прикривања учињеног. Није било никакве жеље за променом, или макар ублажавањем створеног деспотског поретка, напротив – постојала је само жеља и спремност да се уклони и уништи све што би тај поредак угрозило. Тако, у познатом писму Конгресу Лењин као потребно истиче повећање броја чланова Централног комитета за више десетина, чак и стотину „одабраних бољшевика“, како би се спречили сукоби у партијском врху, посебно они између Стаљина и Троцког. Дакле, деспотски репресивни поредак је био жељено стање којем је само требало обезбедити трајност и стабилност. Иза Лењиновог захтева за сменом Стаљина са положаја генералног секретара није стајала брига због Стаљинове немилосрдности према политичким противницима, већ је тај захтев узроковало Стаљиново „опхођење са партијским друговима“, због чега Лењин у додатку писма Конгресу из 1923. године указује на потребу да се Стаљин замени трпељивијим, учтивијим и према друговима пажљивијим човеком. Јасно је да је главна Лењинова брига био могући раскол у бољшевичкој партији и (последични) распад Совјетског Савеза, па је требало предузети све како би се осигурао опстанак бољшевичке партије и совјетске државе.

[pullquote]Није се Лењин бринуо због репресивне и деспотске природе тоталитарне бољшевичке власти, већ једино за опстанак те власти[/pullquote]

У белешци „К питању о националности или о аутономизацији“ Лењин, алудирајући на грубог Стаљина, користи поређење са Держимордом (Держиморда је књижевни јунак из Гогољевог дела Ревизор, градски полицајац чију гротескност Гогољ потцртава самим именом, пошто морда на руском означава њушку, тј. губицу – прим.З.Т.). Претходно, исто поређење користи и за „велике народе“ (чији национализам излаже критици), који су велики „само својим насиљем“. Тако, по Лењину, Грузин који се разбацује оптужбама због социјалнационализма у ствари јесте не само прави социјалнационалист, већ и „груби великоруски Держиморда“. Наравно, права Лењинова брига јесте опстанак Совјетског Савеза као творевине сачињене од више нација, због чега је и требало по сваку цену спречити евентуалне међунационалне сукобе и уклонити све реметилачке факторе. Још једном: Није се Лењин бринуо због репресивне и деспотске природе тоталитарне бољшевичке власти, већ једино за опстанак те власти.

О визионарској способности Лењиновој постоје бројне комунистичке легенде. У стварности, њега одликују бројна промашена предвиђања, посебно у вези са скорим избијањем и победом светске револуције, и то у многим западноевропским земљама. Извесна самокритичка ублажавања, касније изречена, нису значила да је Лењин извршио неопходну самокорекцију. Напротив, остао је и пред смрт категоричан у тврдњи да је коначна победа социјализма „у потпуности и безусловно осигурана“, наводећи да „Русија, Индија, Кина и друге такве земље чине огромну већину становништва“. Неку годину пре тога, закључивши да се у малобројним богатијим земљама живи угодније „захваљујући империјалистичкој пљачки“, Лењин истиче да је контрареволуционарно говорити радницима тих земаља „да треба да се плаше сувише великог осиромашења“. Пожељно је, дакле, западање тамошњег пролетаријата у беду, јер тако би се осигурала његова спремност за рушење капиталистичког поретка. Крајњи циљ је белодано јасан: уништење капиталистичког друштвеног поретка, и очување деспотског комунистичког поретка свим средствима.

Према томе, како унутрашња тако и спољна политика првих година Совјетског Савеза може се ваљано протумачити пре свега у психолошком кључу арогантне осветољубивости његовог оснивача, оном истом у коме смо протумачили и његов револуционарни пројекат.

(У следећем наставку: Стаљинова држава божја)

Изглед и делимична опрема текста: Словенски вѣсник