Оливера Радић: СЕЋАЊЕ НА ОРАХОВАЧКЕ СТРАДАЛНИКЕ

„Са светима упокој Христе душе слугу твојих“  чула се молитва оца Стефана док је отац Веља читао имена са списка киднапованих и убијених Срба из Ораховачког краја: Александар, Александар, Векослав, Јагош, Боривоје, Срђан, Срећко, Душко, Саша, Томислав, Ђорђе, Рајко, Цветко, Анђелко, Новица, Младен, Немања, Дејан, Добривоје… Појци су одговарали са Господи помилуј, а са простора подно споменика чули су се јецаји мајки, сестара, ћерки које су носиле фотографије својих страдалника… Жито је као и сваке године принела за покој душе сина Дејана, породица Вечевић из Велике Хоче. Пао је за слободу од НАТО бомби на Планеји. По неколико зрна те жртве за покој душе узимали су један за другим сви присутни, а потом би застали крај споменика, загледали би се у имена на њему исписана, неки би и помиловали руком, а суза би се сама откотрљала низ лице…


Оливера РАДИЋ

Двадесет година је прошло од тих дана. А као да је јуче било. У ушима још увек одзвањају звуци оружја, крици уплашене деце и јауци мајки који су са свих страна допирали до ушију уплашених Срба на територији града Ораховца, као и околних села Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше, Ретимља, Зрза… 17. јула је тај страшни напад шиптарских екстремиста почео, а резултати тог напада су се већ сутрадан претворили у прве жртве. Убијен је на одбрани свога дома 26-огодишњи Александар Мајмаревић у Ораховцу, а потом су се низале вести, једна гора од друге.   У Ораховцу су после Александра убијени Боривоје Симић, Јагош Филђокић и Векослав Казић, на кућном прагу у селу Ретимље старина Анђелко Костић, а пред кућом у Зочишту Велика Петровић.

Од 17-22. јула на територији општине Ораховац киднаповано је стотину српских цивила, међу којима и седмочлано братство манастира Свети Врачи у Зочишту на челу са игуманом оцем Јованом Јеленковим. Интервенцијом тадашњег владике Артемија и Међународног Црвеног крста братство манастира Зочиште са још 35-оро цивила је ослобођено из логора тзв. ОВК (углавном жене и старци смештени при нападу на село Зочиште у манастир), као и 13-оро жена и деце из Ораховца и села Брњаче код Ораховца. За 42-оје Срба и троје Рома киднапованих тих дана се ништа није знало до откопавања масовних гробница у Волујаку, Клечки, Малишеву, Глођанима, Радоњићком језеру. На споменику у Великој Хочи је исписано 84 српска имена. Поред оних киднапованих, несталих и убијених 1998. уписана су имена и Срба убијених и киднапованих 1999. и 2000. године за време бомбардовања, као и после доласка тзв. мировних снага на Косово и Метохију. Свако име уклесано на том споменику има иза себе и своју причу, а сваки члан породице киднапованих, несталих и убијених трагедију коју већ двадесет година носи. Откривамо вам једну од њих.

Трагедија породице Мајмаревић из Ораховца

Тога јула 1998. године, један снајперски хитац је однео млади живот 26-огодишњег Александра Ацка Мајмаревића из Ораховца. Под великом крошњом ораха, у башти иза црквеног олтара, никао је гроб. Они који су сахранили Александра мислили су да ће бити и једини, али су се гробови умножили наредних дана и наредних година. Данас, после две деценије, велики део црквене порте је испуњен гробовима. На Ацковом, пише ,,Бранећи праг свога дома несебично је дао живот свој“. Крај гроба се и овог 18. јула, двадесет година после, на парастосу, окупило петнаестак рођака и пријатеља, да се са Ацковом мајком и сестром молитвено сете његовог страдања. Отац Веља је одслужио парастос, и поред Ацковог гроба полио вином гробове још тројице Срба: Јагоша Филђокића, Боривоја Симића и Векослава Казића, које је само дан после Ацка убила граната.

У дому Мајмаревића, преко пута цркве, данас не живе ни Ацкови родитељи, ни његов брат Ивица, ни сестре Зорица и Наташа. Александрова погибија није једино зло које се сручило на ову породицу. После једанаест месеци шиптарски екстремисти су у неповрат одвели и Александровог оца, Градимира. Његова супруга Веска је чекала неколико година да се врати, а потом је спаковала своје ствари и са ћерком Наташом отишла из Ораховца. Нашла је уточиште код млађег сина Ивице, а старија ћерка се већ раније удала. С времена на време Веска дође у Ораховац, вуче је синовљев гроб, буде ту за задушнице, али и у данима када се обележава његово страдање. Дан у којем јој је непријатељски метак одузео сина,остао јој је заувек у сећању. Ретко о томе прича, ал се за двадесет година накупило много бола па је овога пута, после парастоса ,,отворила душу“ враћајући се у дан Ацкове погибије:

– Сећам се као да је јуче било. Тог осамнаестог јула се пуцало на све стране. Мој Ацко је био на положају, као и Градимир, Гради (мој муж) и други син. Сви мушкарци су били распоређени по рубним деловима горњег дела Ораховца, да не би Шиптари упали и поубијали нас. Александар је око три сата поподне дошао кући. Струје није било па сам ручак спремила у подруму. Све је било готово кад је он стигао, и хлеб испечен и ручак куван. Ручао је па је поново отишао на положај. Била сам поносна када сам га испратила, он је био храбар, није се плашио меткова који су долазили са свих страна. Можда нисам била добра мајка што га нисам задржала кући, што га нисам сачувала, ал је он био такав, изашао би и да сам му врата затворила. Негде око 4 сати и 15 мин (пола сата пошто је Ацко отишао), и Гради је отишо да замени сестрића и зета на положају, да би и они дошли да ручају. Морали су да се смењују тако. Чини ми се још врата нисам затворила, видим га, већ се враћа. По ходу и по изразу лица видела сам да има лоше вести. Градимиру је на путу до места где је требао да стражари, пришао један од наших људи и рекао да је пала прва српска жртва и изјавио му саучешће уз саопштење да је Ацко погинуо. ,,Ацко је погинуо!“ Саопштена вест ми је зарила нож у срце. Осетила сам неиздрживу бол. Чула сам свој врисак и не знам шта је после уследило… Не сећам се… Знам да је чекање које је уследило било предуго. Ацка су кући донели у шаторском крилу, тек око пола девет увече. Пуцало се и нису могли пре да га извуку са места где је пао, погођен снајперским хицем. Не знам ни сама како, ал сам смогла снаге и да га окупам уз помоћ комшија Свете и Саше Јовичића, и да га средимо. Било ми је много тешко, ал сам скупила снагу. У соби око одра мога сина те ноћи је било само нас четири жене. Целу ноћ се пуцало и нико више није смео да дође. Струје није било, мушкарци су стражарили, а у доњем делу града су гореле српске куће. Нисам била свесна шта ме снашло, нисам могла ни ципеле да му купим, ни одело… уз јецаје прича Веска. – У очево одело је сахрањен, а сандук је направљен од дасака које му је ујак сакупљао од куће до куће. Наши столари су направили сандук и сахрањен је у црквеном дворишту, до гробља се није могло. Ни свештеник није могао да дође из Велике Хоче да обави опело, већ је то учинио после 40 дана. Било ми је много тешко, али сам због остале деце морала даље… – покрива рукама лице Веска и речи јој се претварају у јецаје.

Већ на једанаест месеци је породицу Мајмаревић снашла још једна трагедија. Киднапован је Градимир, Гради, Вескин муж, Александров отац, 22.јуна 1999. недељу дана по доласку КФОРа у Ораховац. Са комшијом Синишом Витошевићем је отишао да нахрани живину и пусти куче које је држао везано у викендици у делу ораховачког виногорја, познатом као Крајиште, на петсто метара од куће. Веска сумња да су у њиховом киднаповању учествовали војници холандског КФОРа.

Гради и Синиша су отишли Синишиним аутомобилом. Највероватније их је КФОР зауставио да их легитимише, јер другачије не могу да верујем да су стали, Шиптарима не би стали сигурно. Продужили би даље ка српском селу које се налази на 4 км. Али, на превару су их узели. Знали смо ко их је узео, знали смо где се налазе, али нико није хтео да помогне. Истог дана сам обавестила КФОР, али нису ништа предузели. На нашу несрећу, истог дана су ископали тела четворице Срба у Брњачи, и донели тело Панте Грковића да сахране у црквеном дворишту. КФОР је тиме био заокупљен, а наша мука их није интересовала. Та мисија мировна, која је дошла, дошла је само за Шиптаре, за нас Србе није, у очи су нам то говорили. Ми нисмо имали помоћ од никога – враћа се причом у дане кад јој је супруг одведен. Она је уверена да су њега и Синишу три недеље држали у Ватрогасном дому у доњем делу Ораховца.

– Имали смо доказе да су били у Ватрогасном дому. Три недеље су били тамо, јер свако вече су нас Шиптари звали телефоном и говорили да управо ,,имају бокс меч“, питали су за Трајка Рогановића и још једног полицајца. Одкуд сам ја знала где су они, сви су полицајци отишли тада из Ораховца. Али су они изгледа знали да је ташта Рогановићева била смештена код мене. Онда би опет звали и претили како ће да дођу да ми силују старију ћерку, па сам се и за њу бојала и морала сам да се снађем, да је спакујем и пошаљем из Ораховца…

Од тада је прошло 19 година. Веска и њена деца су отишла из Ораховца. Није желела да јој деца буду ту у кући где су их снашле трагедије, хтела је да заштити децу. Међутим, најмлађа, Наташа се није пуно задржала у Београду. Вратила се на Косово и Метохију. Упознала је младића из Гораждевца, родила се узајамна љубав која је крунисана браком. Она данас каже да су их спојиле сличне судбине, јер је Ђорђе Угреновић, њен изабраник био рањен на Бистрици, а она је изгубила брата и оца.

– Трагичне судбине су нас спојиле. Причали смо једно другом, јадали се… Нашли смо се у истој причи – прича Наташа, која са Ђорђем има троје деце, Милицу, Димитрија и Павла.

– Живимо у Гораждевцу, бавимо се пољопривредом, а Ђорђе ради као помоћни радник у школи. Иако смо ограничени слободом, имамо неки свој мир, срећни смо са својом децом – каже Наташа.

Иако је завршила Учитељски факултет у Лепосавићу на смеру за васпитача, за Наташу посла у струци у Гораждевцу нема. Но она не губи наду.

– Деце у селу има, надам се да ће посла и за мене бити – каже.

Наташа је и ове године са децом дошла брату на гроб. Била је и први пут на заједничком парастосу у Великој Хочи. Иако је имала 11 година када су јој брата убили, сећа се свега и осећа носталгију кад дође у Ораховац.

Пуна сам емоција. Сећам се свега што се десило од првог дана, без обзира што је прошло толико година. Сетим се кад је Ацко погинуо и кад су након једанаест месеци киднаповали тату. Лакше ми је кад дођем овде . Јесте да ми је носталгично кад год треба да кренем из куће, зато што смо ту само ја и мама, брат и сестра не долазе јер се плаше због свега што се десило, али долазак на гроб и молитва ме некако окрепе да могу да идем даље. Док год смо живи ми ћемо овде да долазимо, јер то што се десило мом брату и мом тати се и на овај начин памти.

Веска и Наташа служе парастос Александру док и даље за Градимира не знају ништа. Веска каже да је на Телевизији чула да је био жртва трговине органима, али да њој и породици нико званично ништа није рекaо. У једном извештају у Хашком трибуналу се наводи да их је у илегалном затвору у Тропоји у Албанији, видео свeдок број 7, крајем јула или почетком августа 1999. године.

Не знамо где је, куд је – каже Веска. – На телевизији су и Векарић и Вукчевић изјавили да је био жртва трговине органима са Синишом и још једанаест Срба, мени непознатих. Нама као породици ништа нису рекли.Тешко ми је, палим му свећу, а не знам где је. Ја губим сваку наду и мислим да никад то неће да се открије, јер је и међународна заједница умешана.

Док се за Градимирову судбину не открије права истина, Веска служи парастос Александру, а за Градимира узноси молитву Богу да јој открије истину. После тога јој је некако лакше:

Битно ми је много и лакше кад одслужим парастос, увек то кажем нашем попу. Они са нама живе у мислима и сваког дана спомињемо и једног и другог. Моје унучићи знају и за деда Градета и за ујка Ацка, причамо им о њима стално, преносимо сећање на њих.

Иако је голем бол притиска истим интензитетом и после 20 година, Веска каже да је поносна на свог сина. Он је жртвовао живот за своју породицу и свој народ, за све који живе у Ораховцу и Великој Хочи и памтиће га као хероја. Он и јесте био херој.

Изворник: Православие.Ru

(Visited 45 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *