Владимир Басенков: ЈЕДНОВЕРЈЕ – ПРОБЛЕМИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Настављамо серију чланака нашег сталног сарадника из Русије о, барем на Балкану, мало познатим странама руске историје, савремености и духовности…

---

1800. године, 150 година након великог раскола Руске цркве, митрополит московски Платон (Левсхин) и цар Павле I успоставили су правила јединства. По њима су староверци, рачунати за расколнике, прихваћени у општење са Црквом и свештеници су постављани по старим књигама. Богослужења и све обреде једноверци су могли да врше по древним књигама, држећи се реда у складу са својом традицијом. Овом одлуком, чији су први „корисници“ били староверци Стародубја, постављен је званични темељ за лечење тешке ране раскола и успостављање историјске правде у погледу руског црквеног предања.

Зашто се догодио раскол у 17. веку?

Присталице реформи патријарха Никона и цара Алексеја Михајловића Романова данас тврде да промене беху неопходне: богослужбене књиге садржале су огроман број грешака, обред се разликовао од модерног грчког у том периоду, а вера је била чврсто испреплетена са Руским паганизмом. Противници разумно одговарају да се „исправка књига“, уместо рада на правопису, дотакла измене смисла текстова (најчувенија је измена неких тачака у Символу вере), обред који се чувао у Русији био је калк пренетог од Византинаца још 988. године (о чему су сведочили и сами Грци, који су пре реформи долазили у Москву), а паганизам како је био, тако је и остао у свести појединих народних група, и борба против њега захтевала је не реформе, већ темељан рад проповедника. Штавише, реформа се претворила у разарање вековног уједначеног литургијског начина живота и промену низа чинопоследовања, па чак и сурови прогон оних који се не слажу, што је најчешће било неоправдано. Човек је могао да буде послат на робију с роком од 10 година због поседовања у кући мајушне ливене иконе – апсолутно канонске са становишта богословља, али неприхватљиве са становишта „реформатора“. Током реформе је и сâм патријарх Никон свргнут са патријаршијског трона и послат у „вечито“ изгнанство.

Тако се појавише староверци – следбеници „свете старине“. Њихов велики број и одсуство јединственог центра одиграли су своју улогу: појавио се огроман број „сагласја“ (заједница према верском светоназору у новим условима). На несрећу, један део, остављен без бриге пастира, изродио се у секташка удружења. Истина, такви беху у мањини.

Староверци беху прави хришћани верујући у Пресвету Тројицу, али непомирени с окрутном реформом. Дуго времена међу сагласјима живљаше нада у стицање тростепене јерархије. Опремане су експедиције на хришћански Исток у потрази за епископима. У неким случајевима староверци прихватаху попове „избегле“ из званичне Цркве. Међутим, свог архијереја предстојало им је да чекају још веома дуго.

Оснивање Једноверја. Једноверје у XIX и XX веку

Случајеви именовања свештеника из Синодалне цркве за староверце познати су задуго пре 1800. године. Инок Никодим, који се бринуо за васпостављање тростепене јерархије, поднео је представку Синоду у другој половини XVIII века. Тај тренутак се може сматрати тачком која је покренула механизам за оснивање једноверја. Московски староверци 1799. године митрополиту Платону подносе молбу за додељивање истомишљених свештеника. Владика је, саставивши на основу молбе Правила Једноверја, иста предао их цару Павлу I. 27. октобра 1800. године издат је потписан од владара указ od 16 тачака. Сагласно њима, Синод је скинуо проклетство са старовераца прешавших из раскола једноверје, рукополагао за такве парохије свештенике по староштампаним књигама, дозвољавао им да врше богослужења, обреде и тајне у складу са чинодејствовањем пре раскола, те живе по „староруском реду“. Међутим, парохијанима Синодалне цркве било је строго забрањено посећивати такве парохије и долазити у додир с њима. Причешћивати се код једноверног свештеника – само у случају неминовне смрти.

Наравно, постојао је одређени „унијатски“ приступ према староверцима у то време. Штавише, држава се нажалост поново меша у духовне послове, а за владавине Николе I староверци су подвргнути гоњењима. На овом таласу њихове цркве и богомоље насилно се преиначују у једноверске. Овакав став нису одобравали ни сами староверци ни они од њих што су се по зову душе сјединили са Црквом посредством Једноверја. Читав XIX век можемо назвати периодом тешког стварања Једноверја и борбе за своја права. Поборници црквене старине су тежили укидању проклетства Сабора из 1666-1667. и стицању једнаких права с општеправославном већином и постављању својих владика. Свим овим тежњама је предстојало остварење.

Симеон Шљејов, који је потицао из породице старовераца спасовог сагласја и приступио једноверју 1876. године, постао је прави револуционар на пољу зацељивања раскола. Примивши свештенство, отац Симеон се активно бавио апологетиком старог обреда и неопходношћу сједињавања свих палих чеда са Црквом. Издавао је часопис „Правда Православља“, самим тим иступивши као ујединитељ разједињених једноверских парохија широм Царства.

Баћушка је полемисао и са синодским мисионарима и са староверцима различитих сагласја. Управо њему се може приписати заслуга за први конгрес православних старовераца (једновераца) 1912. године у Петрограду, који је снажно централизовао покрет ревнитеља црквене старине. 1918. отац Симеон постаје епископ Симон Охтенски, први једноверски епископ у историји. Одмах затим долазе једна за другом хиротоније архијереја. Граница између православних и једноверских парохија на плану запрека потпуно је избрисана. Присталице конзервативних идеја попуњавају редове једновераца. Рекло би се да је направљен озбиљан корак за превазилажење раскола.

Мора се рећи да је пре револуције у Руском царству постојало 600 једноверских парохија и око 20 манастира. 1905. године, чак је двострано разматрана могућност уједињења са највећом староверском поповском (прејемљућеј свештенство) јерархијом – Бјелокрињицком.

Револуција и прогони који су уследили сломили су многе планове једновераца. 1937. године ухапшен је последњи једноверски епископ Васијан (Веретенњиков). Указом митрополита Сергија (Страгородског) једноверске парохије прелазиле су под управу епархијских епископа. Треба рећи да је 1929. године Патријаршијски синод скинуо проклетство на старе обреде Сабōрā 1666-1667. Одлука је потврђена на Помесном сабору Руске православне Цркве 1971. године.

Већина једноверских цркава уништена је или затворена током совјетске ере. Општине су прелазиле на кућно богослужење, плашећи се прогона. Свештеници су репресирани. До заласка совјетске ере у СССР-у се зна за само три сачуване парохијее: у Горковској и Кировоградској области, као и у Летонији.

Једноверје у наше дане

После пада СССР-а, духовни живот на његовим просторима почео је да се препорађа. Једноверци нису били изузетак. Парохије су постепено почеле да се отварају широм Русије. Ваља напоменути да међу људима који су се живо заинтересовали за једноверје далеко од тога да је увек било наследних једновераца или старовераца. То је пре био зов душе трагалачких и образованих људи. Ни данас једноверске парохије ни приближно увек не чине наследни староверци. Мада играју одређену и прилично важну улогу. Истакнутим делатницима једноверја постали су свештеници, головшћики (диригенти црквених хорова), научници, истраживачи и друштвени радници који су прешли из ових или оних староверских струја. Дана 4. јуна 1999. године Свети синод Руске Цркве донео је одлуку, којом је позвао епархијске архијереје и свештенство да у свом практичном раду узму у обзир општецрквена решења којима се укидају проклетства на старе обреде. На Архијерејском сабору Руске православне Цркве 2017. године патријарх Кирил је нагласио да је „неопходно чувати вишевековно црквено предање“, говорећи о раду једноверских парохија и њихових богословских центара. Челник Одсека за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) редовно врши богослужења по старом реду и надгледа комисију за узајамно деловање са староверством. Међутим, упркос саборским уредбама и јасној подршци патријарха и представника Синода, у епархијама је стање једноверских парохија и однос према њима често веома различит. Покушајмо да размотримо главне проблеме, њихове узроке и важне путеве за њихово решавање.

Једноверје у XXI веку: проблеми, путеви решења и изгледи

Револуција 1917. бацила је нашу земљу у духовни понор. Последице овог пада још веома дуго ће прогањати наш народ у свим областима живота. У црквеној среди незнање, које још увек није искорењено, не заобилази ни једноверје. А ево зашто.

На прелому XVIII-XIX векa (и много касније), староверци су чинили прилично значајан проценат укупног становништва царства. Штавише, можемо рећи да су староверство и великоруски народ заправо били нераздвојни феномени. Да ли се сећате да у Лесковљевој причи „Христос у посети сељаку“ приповедач назива своју веру „руском“, имајући у виду староверство? Управо тако је и било у то доба. Услед своје многобројности и активности, староверци су, чак и под јармом „санкција“ и уз кршење њихових права свеједно имали огроман верски и културни утицај на становништво земље. Синоду и влади, наравно, није на последњем месту било покушати остваривање неке врсте контроле над староверцима, с једне стране, а с друге – ни жеља да се по зову душе зацели раскол није играла последњу улогу. 1800. године успостављено Једноверје доживљавано је као нешто попут уније. Такав положај свештенства, природно, озбиљно је прожео сву духовну литературу и публицистику тих година.

Будући да су једноверци у принципу и у свести већине исти они староверци, то је обликовало однос према њима. Истина, пре свега међу свештенством. Народ је пак одувек поштовао староверце због ревности у вери, хришћанског живота, пристојности, поштења и трудољубља. Немајући снаге да победе принципијелност старовераца, синодални мисионари иду на чудовишна лукавства (што је касније осудио патријарх Алексије II). На пример, полемичка литература, укључујући и семинарску, често се заснивала на кривотворењу и измишљању чињеница. Природно, у главама младих пастира, који су касније водили достојну свештеничку мисао, уза све то образовала се не баш најпозитивнија слика о староверцима.

Другом тачком таквог става могло би се назвати обредоверје руског народа, које после реформе никуд није нестало. Треба напоменути да у трепетном односу према обреду нема ничег лошег, уколико у хијерархији црквених вредности заузима своје место, не засењујући главни принцип Христове љубави. Због тога се чак и међу модерним староверцима, људима, рекло би се, уцрвењеним, може срести прилично неук став према једноверју. Не на последњем месту је ту проблем и у елементарном одсуству ових знања код свештенства.

Ствара се врло занимљива ситуација: једноверје је дозвољено, али је однос према њему по разним местима веома различит. Много тога зависи од владајућег архијереја и степена његове просвећености у томе. Ако се разбира, настаје парохија и постепено се развија. Ако не – општина може врло дуго животарити на птичјим правима „верске групе“.

Раскол је постао толико озбиљан феномен у руском религиозном животу да се реч „староверци“ неизбежно повезује са „другом Црквом“. А код обичних мирјана (па и свештеника) наступа најприроднија „когнитивна дисонанца“ када им се од самог почетка, од раскола до данас, описује историја старовераца, који желијаху сачувати јединство са Црквом уз очување свог реда.

Вредност „вишевековног руског црквеног предања“ данас је крајње велика. С једне стране, стари обред је вековима проверено „оруђе“ спасења, темељна хришћанска духовна пракса. Вера је у средишту живота хришћанских старовераца, који се стога старају да значајан део свог времена посвете богослужењу. Пракса древног обреда сачувала је и опит богослужења мирским чином – у случају одсуства свештеника читав богослужбени круг обављају мирјани. Ово веома благотворно утиче на духовни живот парохије, организује га, повећава писменост и одговорност парохијана. Пажљив однос према читању, појање по кукама, посебна храмска естетика, иконе „рубљовског канона“, нарочита богослужбена одежда – све то ствара дивну атмосферу за сусрет са Богом у молитви и у правом настројењу.

Треба рећи да се навика уцрквењавања простора око себе, својствена руском човеку од давнина, код једновераца сачувала. Веома озбиљно се односе према спољњем изгледу и опремању дома, између осталог и зато што то може постати елемент тихе проповеди. У Русији је постојао врло дубок приступ окружујућој стварности: околности или дисциплинују или развраћају.

Староверска традиција је данас потребна Цркви. Та, никога не узбуђује појава храмова и манастира с „атонском традицијом“. Због чега „традиција Сергија Радоњешког“ нема право на живот? Стога је данас веома важно размислити о томе како сачувати благодатно искуство предака на путу ка Богу и усвојити га у духовном животу, пронаћи ону Свету Русију, која заправо никуд и није нестала.

Данас у свету постоји око 50 староверских парохија. Једновераца има чак и у Сједињеним Државама. Старовераца – чеда Руске Цркве која вековима беху одвојена од ње – као и раније има много. Једноверске парохије уз правилну организацију и исправан став црквених власти, помоћи ће повратак многих старовераца Цркви. А за оне што се желе дотаћи са наслеђем Древне Русије – једноверски храмови увек су отворени. Јер, они су исто тако православни хришћани.

Данас је неопходна гласнија подршка свештеноначелства једноверским парохијама. Постоји Патријаршијски центар староруске богослужбене традиције, а епархијски аналози су почели да се појављују. Такве установе неопходно је отварати у свакој митрополији руске Цркве. На основи центара неопходно је организовати (како се то већ остварује у постојећим установама) просветне течајеве, обучавање уставу, појању и чатењу, историји, као и упознавање ученика са староруским црквеним текстовима које, авај , православна већина данас не сматра озбиљним извором хришћанске мудрости. Стручњаци центра могу такође повољно утицати на припрему епархијских катихета и свих ученика образовних течајева у епархији. Неопходно је свим слушаоцима пренети суштину једноверја и обучавати их особеностима мисионарског рада са староверцима.

Говорећи о образовању, треба рећи да су једноверци „сазрели“ до нивоа отварања сопственог духовног училишта (у перспективи – богословије). Са своје стране, неопходно је у свакој духовној установи Руске православне цркве разрадити разумљивији и поштенији посебни течај историје раскола, староверју и, што је најважније, једноверју. То ће веома озбиљно утицати и на однос и на даљи развој тока ревнитеља црквене старине.

У свакој епархији неопходно је отворити по једну једноверску парохију. А ако се нико не пробија одоздо, како то увек и бива – отворити парохију спочетка номинално, на папиру, разгласивши то у јавности. Уверен сам да ће се људи појавити. А епархија ће добити бисер у духовној ризници.

Наравно, за једноверце се траже и сопствени, једномишљени епископи, као што то беше урађено од Помесног сабора пре 100 година. Особа која разуме проблеме и потребе таквих парохија скинула би одговорност (а каткад и сувишну главобољу)с епархијског архијереја. И постало катализатором процвата једноверја у Цркви.

Важно је размислити о отварању једноверских манастира. Како је то дубока традиција – монашки опит Древне Русије са свим правилима и атрибутима! Иначе, женски једноверски самостан појавио се не тако давно у граду Верешћагину у Пермском крају. Једноверје је невидљиви мостић између савремене Цркве и њене староруске претходнице. Очувањем те невидљиве везе, те богате традиције, чувамо искуство предака, којима Царство небеско није било „иза облака“ или нешто далеко, већ стварност с којом су покушавали да се саживе сваки дан. У ХХ веку наш народ је направио довољно грешака да изведе озбиљне закључке. У првом реду – духовне.