Роман Скоморохов: КОЛИКО СТВАРНО ИМА КИНЕЗА И ДА ЛИ СУ ГЛАДНИ РУСКЕ ЗЕМЉЕ?

Лукави кинески народ је још прошлог века схватио да је становништво исто такво стратешко оружје као бомбе и ракете


Роман СКОМОРОХОВ

Последњих неколико година појављивало се у јавним гласилима поприлично материјала, у којима су аутори, ако већ нису отворено описивали како се Кина и Русија директно сучељавају око сибирских и далекоисточних пространстава и богатстава, онда наговештавали да Кинези сањају о себи као о владарима тих пространстава.

И као кључни доказ наводили пренасељеност Кине, и да, ако је потребно, Кина може подићи војску, по бројности једнаку целокупном становништву Русије. И та огромна гомила навалила би да узме Сибир и Далеки Исток.

„Где ћемо вас све сахранити?“ – то је потпуно друга ствар. Сад, располажући са подацима из извора који су ме оставили у недоумици, покушаћу да схватим, да ли су сви ти милиони Кинеза који желе да побегну из пренасељене Кине у огромне просторе Русије стварност или мит.

Уопште, ако пажљиво погледате, одмах се појављује много изненађења. Нарочито ако замислите ових 1 300 милиона људи сабијених на уској траци дуж обале.

Поставља се оправдано питање, како је то уопште могуће, са густином насељености од око 400 људи по квадратном километру. И што је најважније, ко им омогућава нормалан живот, јер у градовима пиринач не расте.

Одмах одбацимо просечну густину насељености у Кини. 140 људи по квадратном метру. То ништа не значи, јер карта насељености показује све. Постоје области са огромном густином насељености, и постоје потпуно ненасељене области. То је нормално за земљу са таквим рељефом као што је Кина.

Градови. Овде лежи одгонетка загонетке. Према статистикама, у 2011. години, кинеске власти су први пут саопштиле да више од половине (51,27%) становништва земље живи у градовима. 102 града са популацијом од преко 1 милион људи, од којих 21 – преко два милиона.

Према правилима усвојеним у Кини, у градско становништво се не убрајају људи који живе у предграђима.

Ако користите калкулатор, онда у 21. највећем граду Кине има око 82,5 милиона људи. И још отприлике толико у преосталим градовима са милионским становништвом.

Према тој истој статистици, 228 градова у Народној Републици Кини имају више од 200 хиљада становника, 462 градова више од 100 хиљада становника и 912 градова – преко 53 хиљаде становника. Упросечимо ли податке (400, 150 и 70, респективно), добијамо да у тим градовима има око 248,34 милиона људи.

Ако додамо магалополисе, милионске и  друге градове, добијамо цифру од 413,8 милиона људи. Врло приближно.

Даља настају чудеса. Ако је 413,8 милиона 51,27%, онда… се број од 1 347 милиона људи целокупног становништва не може добити ни грешком. Може 800-850 милиона. Куд се дело још 500 милиона људи?

И да ли их је икада било?

Заправо, испоставило се да Кинезе нико стварно и не броји. Службени подаци СЗО-а су означени „звездицама“ са напоменом „према непровереним подацима“, „према подацима Народне републике Кине“ и све у том стилу, као каква папазјанија („пилав са кумином“ је код Руса име за нешто потпуно измешано, оно што Срби називају папазјанија – прим прев.). Сви подаци се процењују на основу информација које је пружила кинеска страна.

Тако је и почетна цифра од 594 милиона људи, из првог пописа комунистичке Кине, врло спорна.

Рекли би ништа сложено: узели су све и пребројали. Али у радовима о Кини, наших сународника, које сам помињао, приступ је нешто другачији. Они не сумњају у бројке, они једноставно наводе податке о Кини, на основу европских и кинеских извора из 19. века.

Шта у ствари видимо? Видимо да се средином 19.-ог века број становника Кине у значајној мери смањио. За 80-90 милиона људи. Овоме је било више узрока. У овом раздобљу, десила су се два опијумска рата и четири велика устанка. 18 година је трајао Таипиншки устанак (побуна кинеских хришћана против царске власти 1850-1864 – прим. прев.), приближно исто толико и Мјао устанак (побуна народа Мјао против царске власти 1854–1873 године – прим. прев.).

Све је врло логично.

Други талас смањења становништва дешава се од 20 до 40-их година прошлог века. И ту је скоро све јасно. Грађански рат у Кини од 1927. године, који се постепено развијао у Други светски рат, који је за Кину почео 1937. године. То је још 18 година губитака.

Опет, бројке су врло, врло произвољне. О грађанском рату нема никаквих података, у Другом светском рату Кина је изгубила од 10 до 35 милиона људи, зависно од апетита бројача.

Најважнија ствар је да се почетна цифра од 430 милиона узима ако не као плафон, а онда приближном. Чини се ипак да је чињеница, да се за 100 година, од 1845. до 1945. године, број Кинеза није много променио. И ово, наглашавам, према подацима самих Кинеза.

А шта је следеће? Онда је почело демографско чудо. Не знам како би се то другачије могло назвати. Кинези су похитали „да се рађају и множе“ као у Библији. И за 70 година увећали своје становништво три пута, до савремене цифре. Заправо, милијарду.

Шта рећи на ово? Коме да пљешћемо. Да ли творцима деце, или састављачима извјештаја. Иначе – само чудо. Упркос послератној реакцији, губицима у Корејском рату, општем деловању Комунистичке партије Кине које је довело до велике глади 1958-61. године, када је само према званичним подацима кинеске владе умрло 15 милиона људи, на политику вештачког ограничавања броја рођене деце „једна породица – једно дете“, која се спроводи од осамдесетих година двадесетог века, Кина показује раст становништва, и то какав!

Становништво расте за 12 милиона људи годишње.

Стручњаци кажу да је то због велике почетне цифре.

Почетна цифра, подсетимо, била је 430 милиона људи. И 100 година се заправо није променила. Рат, побуна, опет рат, скоро никаква здравствена заштита. Кина је, иначе, била један од светских лидера по смртности деце.

И наједном, 1944-45. почиње демографска експлозија. Нелогично, јер рат још траје, мушкарци се боре а Јапанци својски смањују становништво Кине.

Разумео бих да кажу да је све почело 1947-49. Кад се рат завршио, мушкарци вратили са фронта и тако даље. По аналогији са нашим годинама 1946-50.

Не, 1949. године, године оснивања Народне републике Кине, попис је побројао 551 милион људи, а на првом званичном попису 1953. године, 582 милиона.

Намештено? Не баш. Почетних 430 милиона, минус грађански рат, минус Други светски рат (10-30 милиона), минус природни пад, минус индиректни губитак (у виду губитка мушког становништва у рату), дају пораст становништва од 120 милиона људи 1949. године. Током 22 године, током којих се Кина борила од 1927. до 1945. и 4 године мира.

Па, још +30 милиона за 4 године пре пописа из 1953. године.

Затим је дошло до Културне револуције са безбројним репресалијама, Велике глади, још једног рата (ситнице, само 150.000 људи), али је становништво расло све брже и брже. А на Тајван је од радости комунизма побегло око 20 милиона људи.

Али становништво је наставило да расте најбрже могуће.

Постоји још један важан аспект. Сво то становништво мора нешто да једе. Иначе, судећи по подацима из 1958-61. године, почиње брзо да се смањује.

А и овде, све није јасно до краја. Да, Кина заузима много првих места у погледу потрошње.

Почећу са житарицама, јер је ово најзначајнији показатељ.

У СССР-у од 1975. до 1990. године потрошња жита по глави становника износила је 0,55 тона по човеку. Приближно исти показатељ важи и данас за Русију. Житарице, то није само хлеб и тестенине, већ и месо. Подаци о домаћој потрошњи жита у Русији (око 75 милиона тона) одговарају стварности.

Вијетнам троши око 60 милиона тона жита, са званичним становништвом од 91 милиона, односно 0,66 тона по особи годишње. Оно што је стварно, у сваком случају, у Азији се зрно увек више трошило. Пиринач је главни.

Производња житарица у Кини званично је 557 милиона тона. Готово да нема увоза. Становништво је 1370 милиона.

Укупно, то је 0,4 тоне по човеку годишње. Да ли „напредни“ Кинези (имућни) једу мање од сиротиње Вијетнамаца? И опет, производње меса нигде нема. А месо Кинези једу са уживањем.

У 2016. години, Кина је произвела 53 милиона тона свињског меса. То је 40 кг по човеку годишње. Укупна производња меса – око 80 милиона тона. То јест, званично, Кинези троше 60 кг меса годишње (у Русији око 80 кг).

Поново питање. За производњу 1 килограма меса потербно је око 9 кг житарица. За то би требало, како се испоставило, више житарица од целокупне кинеске производње, што је нереално.

Постоје светске статистике, да месо троши око 2/3 жита, односно око 370 милиона тона. Ово је производња од 40 милиона тона меса. То је 30 кг по особи. Али Кинези једу више!

У Вијетнаму потрошња 50 кг меса годишње. То захтева 450 кг житарица. На човека у Вијетнаму отпада 660 кг житарица. 660-450=210 кг за људску употребу, то је исти однос – 2/3 за животиње и 1/3 за људе.

Тако се кроз месо добија да нема много меса за Кинезе, или нема много Кинеза …

Можда Кинези лажу? И само не показују своја достигнућа? Сакривају од статистике ових 550 милиона тона жита, само – откуда их увозе?

А толика се количина жита не може ниоткуда увести. Русија је предвиђена да буде на првом или другом месту у свету по извозу жита у 2017. години. А то је 38-40 милиона тона.

И статистике показују да је садашња производња 557 милиона тона житарица, са просечним приносом у Кини 5,9 тона по хектару (ово је висок принос, па у САД принос зрна 7,6 т/ха, у Вијетнаму 5,6 т/ха, што је упоредиво са Кином, а уопште у Русији 3 тоне по хектару у 2017. години).

То је готово 100 милиона хектара земље или 1 милион квадратних километара. Огромна површина. То је 10% територије Кине. Међутим, логично, да би се хранило 1,4 милијарди уста са овим приносом, неопходно је повећати површину под житарицама на 20% територије земље.

Али човек не живи само на хлебу, зар не? Кина узгаја соју на 67 хиљада квадратних километара, кромпира на 55 хиљада, воће на 128, и чај на 20.

Према грубим статистикама, Кина производи половину светске производње поврћа и диња – 480 милиона тона. За ово нам треба око 200 хиљада квадратних километара усева. Укупно 470 хиљада квадратних километара, то је скоро 5% територије земље.

Генерално, добили смо 15% територије Кине под пољопривредним земљиштем. Ова бројка се такође поклапа са статистикама земљишних ресурса.

Али ђаво је у томе што огромни део територије Кине није погодан не само за житарице, него ни за живот, јер су то било пустиње, било планине. Са нултом густином насељености, јер се тамо не може живети.

Погледајте административну карту Кине. У Кини постоје такозване аутономне области (АО). Има их пет, али сада говоримо само о три: Синкјанг – Ујгур, Унутрашња Монголија и Тибет.

Ове три АО, респективно, заузимају 1.66 милиона квадратних километара, 1,19 милиона квадратних километара и 1,22 милиона квадратних километара, укупно око 4 милиона квадратних километара, скоро половину територије Кине. У овим областима живи 19,6 милиона људи, 23,8 милиона и 2,74 милиона, укупно око 46 милиона људи, што је око 3% становништва Кине. Наравно, ова подручја нису најбоља за живот (планине, пустиње, степе), али ни лошија од Монголије и наше Туве, или, на пример, Киргистана и Казахстана.

Још око 10% територије заузимају (скоро милион квадратних километара) претходно поменути мегалополиси. О остатку градова за сада не говоримо.

100% -40-15-10=35% територије се чини слободним. Али на тих 35% живи ни више ни мање него милијарду људи. Они који нису укључени у број од 250 милиона становника великих градова. Плус реке, језера и слични рељефи.

Да ли је могуће издвојити из овог броја још 15% целокупне територије за стварно удвостручавање производње – тешко ми је судити. Али се не чини остваривим.

За упоређивање: у Вијетнаму је под житарицама 90 хиљада квадратних километара, што је 27% земље, 10% територије – под насељима, упркос чињеници да је у Вијетнаму, за живот  погодно 50% територије (25% ниских брда и 25% равница). Ако узмете погодну територију за живот за 100%, онда је пола већ под житарицама, 20% под градовима, а све остало – 30%. Што је близу постојећих кинеских пропорција, постоји само више обрадивих површина и мање градова и индустрија.

Према томе, судећи према бројкама, испада да у Кини нема пуно људи. А ако и има, онда они, благо речено, немају задовољавајући живот. Али ето, ипак имају, живе нормално. С чим се слажемо.

Закључак се сам намеће, о томе људи већ одавно пишу.

У Народној Републици Кини нема 1,3 милијарде становника. У принципу, за толико њих места има, али не и хране. Ово се добија из података о производњи и увозу.

И ја се слажем са онима који тврде да је стварна популација Кине у распону од 500 до 700 милиона људи. Чак и са цифром од 700-800 милиона бих се сложио. Али не са 1,3 милијарде.

Друго питање је како и због чега би ових 500 милиона требало дописати. И коме то користи.

А да је корисно – јесте, пре свега самој Кини. Као средство одвраћања, не слабије од нуклеарног оружја. Ко ће се усудити на рат са земљом која може подићи војску од 100 милиона људи? Али то захтева огромну количину оружја.

Постоји друга нијанса. Још ефикаснија за застрашивање. Имиграција „у том случају“. Сви смо видели како је 2,8 милиона званичних избеглица (око 1,8 и незванично), стигло у Европу, од 2013. до 2015, и најблаже речено, ставили је у веома непријатну позицију.

Али паметни и лукави Кинези (праћени Индијцима, Индонежанима, и уопште, целом Азијом) су још прошлог века схватили да је становништво стратешко оружје – као што су стратешка оружја бомбе и ракете.

А перспектива очувања и одржавања таквог пораста становништва, то је веома тежак задатак. Ништа лакши од спашавања када становништво Индије, Кине и Вијетнама у арапском стилу нагрне у земљу агресора.

Јасно је да Тихи океан није Мексички залив, а ни Средоземно море. Нагрнути у Сибир би било лакше.

Али ништа лакше није ни Мјанмару, где је становника мање, а климатски услови исти као у Кини. И нема нуклеарног оружја.

Пола милијарде Кинеза машта о руским земљама – истина или уобразиља?

У принципу, резултат овог „истраживања“ је следећи закључак: још увек нема разлога за бригу, јер у Кини још нема пола милијарде људи, исцрпљених од глади и недостатка земљишта.

Да, број 700-800 милиона – такође је импресиван. Међутим, ни у таквој ситуацији нема разлога за забринутост. Мада, ако се у Кини изненада деси пропаст попут наших 90-их, онда би било. У међувремену, све је мирно у Пекингу. Нико не иде никуда, јер нема потребе и нема никога коме би ишли.

Волим да гледам кинеску владу како измишља огроман број људи – па, ко ће то забранити? А и што би? Нека измишљају.

Извор: KM.RU
Превео: Драган Вукојевић

 

(Изглед и опрема текста редакцијски; илустрације са изворника)

 

Изворник: Ћирилизовано

(Visited 50 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *