Изашао је пети број часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“, и сáма та чињеница је довољна да уредник часописа Иван Петровић у својој души осети извесну сатисфакцију за труд чијим улагањем обезбеђује да се у ово време сваковрсних непогода и кидања веза са суштином и историјским памћењем, код читатељства које и даље заслужује да се тако назива створи навика ишчекивања, а потом и прибављања новог броја часописа. Подсетићемо се невеселих сведочанстава о многим часописима чије је прво излажење помпезно најављивано, уз заклињање уредништва да ће истрајати на мукотрпном путу зарад оних због којих се, јелде, подухват и предузима, да би тај пут био прекинут код првог знака упозорења, а излажење заустављено већ код другог, евентуално трећег броја. Зато уреднику, сарадницима и (посебно) читаоцима честитамо јубилеј, изражавајући уверење да ће тек бити јубилеја, све већих и значајнијих.
Тридесет шест текстова у петом броју часописа, сврстаних у већ утемељене рубрике (категорије), сведоче о стремљењу да се унутар сваке од седам целина досегне свеобухватност и свестрано сагледавање. То се посебно односи на устаљене категорије Друштво и политика, Конзервативна револуција, Баштина и Историја. Неки текстови су мирне душе могли да се сврстају под било коју од 2-3 целине, тако да је међусобна испреплетаност и прожимање идеја уочљиво како за упућене, тако и оне који први пут имају часопис пред собом. А у уводној речи аутор и уредник Иван Петровић изражава задовољство услед увећавања читалачке публике и све разгранатије мреже читалаца у земљи и дијаспори. Поручује и следеће:
„Трудићемо се да наставимо узлазном путањом, а у наступајућем периоду, поред ових стандардних редних издања, можете очекивати упоредо и специјална тематска издања. О свему томе, благовремено ћемо обавестити читаоце путем наших друштвених мрежа.“
…………………………………………………………………..(Из уводне речи уредника)
У оквиру категорије Друштво и политика имамо задовољство да пропратимо други наставак текста Хиперборејско наслеђе (Борис Над), као и први део текстова Реквијем за модерну демократију (Раде Јанковић) и Неопходност антиколонијализма (Ежен Монсалва). Борис Над нас поново на фасцинантан начин упознаје са елементима соларне духовности, Севером као непомрачном светлошћу Сунца, хиперборејском и атлантидском цивилизацијом (у којој на место Непобедивог Сунца ступа Месец са својим сјајем подложним менама).
Култ бога Аполона је хиперборејски, Аполон је хиперборејски бог, а Хипербореја се најпре доводи у везу са Скитима, народом који долази са истока и са севера. Према легенди, Аполон је одмах по рођењу одлетео у Хипербореју, и то у кочијама које су вукли лабудови. … Пророчиште у Делфима основао је Хиперборејац Олен, Аполонов пророк. Његово име, према руском истраживачу Валерију Демину, који се позива на Паусанију и његов „Опис Хеладе“, заправо је Олењ, Дакле Јелен; недвосмислен симбол Севера и Хипербореје.
……………………………………(Борис Над: Хиперборејско наслеђе)
У даљем тексту говори се о Хиперборејцима као прецима Скита и Хелена, њиховој вези и са Персијанцима и Индијцима, о томе да је сам Питагора себе сматрао инкарнацијом Аполона Хиперборејског, о лабудовима и гавран(ов)има као Аполоновим гласницима, о миту о повратку Златног доба… Много разлога да текст прочитате у једном даху.
О модерној демократији као Прокрустовој постељи нашег доба и свим пошастима које нам доноси овај облик владавине народом (који никако не може бити оно за шта се уобичајено издаје, „владавина народа“) пише оштропери Раде Јанковић у првом делу текста Реквијем за модерну демократију. Агресивно, глупо и површно помодарство разоткрива и компромитује модерну демократију, ма колико мода покушала да прикрије лаж и спречи суочавање са истином. Људи вођени инстинктом преживљавања постају све више паралисани од страха и апатични, док их под своју власт узима час олигархија, час тиранија.
Парламент је већ сада берза на којој се утврђује вредност политичких акција и капитала. Ту олигархија управља, али не влада у апсолутном смислу, јер њен управљачки капацитет и даље, макар формално, зависи од љубазности масе. Олигархија је зато принуђена да купује ту љубазност, али тиме само подиже вредност политичких акција масе на политичкој берзи. Кад вредност тих политичких акција достигне апсолутни ниво, маса ће тада своје акције продати ономе ко понуди највише. Тиранин је тај који увек нуди највише!
………………..(Раде Јанковић: Реквијем за модерну демократију)
У првом делу текста Неопходност антиколонијализма Ежен Монсалва предочава да колонијализам и колонизаторе и колонизоване избацује из њиховог природног положаја „уништавајући читаве културе и народе“, при чему масе служе као топовска храна прождрљивој плутократији пред чијим интересима и хтењима се бришу границе суверених држава. Експлоатација и меркантилска похлепа маскирају се наводним истраживањем, великим открићима и слободним тржиштем. Сазнајемо које су снаге заиста стајале иза освајачко-истраживачке моћи Шпанског царства, као и Холандије као некадашње колонијалне силе.
Европски колонијализам је почео онда када је душа Европе умрла. Намјесто Бога стављена је похлепа. Доминација материјалистичких вриједности које видимо данас је посљедица инверзије вриједности до које је дошло након смрти феудализма.
………………..(Ежен Монсалва: Неопходност антиколонијализма)
Следе текстови Пацифизми (Жорж Валоа пише о демагозима мира који стално изводе комедију позивањем на праведност и међународну правду, дозвољавајући јачима да постепено овладају њиховим државама и народима), Дуел Конора и Хабиба – дуел два духа (уредник Иван Петровић осветљава суштински разлог победе ултимат фајтера горштачког духа, који потиче из патријархалне средине и планинског предела, над борцем који је „инкорпориран у модерни свет“ и који је поодавно изгубио основна обележја традиционалног идентитета), Православље у Словенији (Жига Бабник у сјајном тексту даје историјски преглед православља и његово данашње стање на подручју Словеније, као и сведочанство Словенца прешавшег у православну веру захваљујући сазнању о Благодатном огњу и посети манастиру Острог), док посебну занимљивост представља интервју који је Стево Лапчевић водио са припадницима румунске националне навијачке групе „Камараци“ („Другови“), која у први план истиче љубав према отаџбини, култури, традицији, православљу и идентитету (текст „Камараци“ – легионари против стандарда „модерног“ друштва).
Категорија Путопис садржи текстове др Дејана Антића (приказан је садашњи живот Срба у селу Кучевиште на обронцима Скопске Црне Горе, некадашњем бастиону српских бораца за слободу против турског и бугарског ропства, а данас једном од ретких места у Македонији „чији се становници нису одрекли српског идентитета и имена ни под асимилаторском политиком Комунистичке партије Југославије“, и који су одлучни да се супротставе албанском експанзионизму), Владислава Обреновића (аутор износи властити доживљај Беча „мимо главних атракција“, као и дух чувене Belle Еpoque, уз осврт на јеврејску заоставштину, незаобилазне кафиће и планетарно познату сахер торту) и Младена Медића (о Кини и кинеском духу којим влада свест о постојању виших интереса од индивидуалног, уверењу да је најгори грех ако човек осрамоти или осиромаши своје најближе, те о историјској и културној зрелости кинеског народа којој не може много да науди чак ни подразумевајућа корупција).
Ако нешто представља идентификационо обележје часописа Идентитет, онда је то свакако категорија Конзервативна револуција. Заступљени су четврти део текста Манифест за европску обнову (Алан де Беноа, Шарл Шампетје), други део текста Историјат конзервативно-револуционарне мисли (Александар Дугин) и текста Константин Леонтјев и ми данас (Зоран Буљугић). У Манифесту се наставља изношење главних стајалишта (против деполитизације, за јачање демократије; против продуктивизма, за нове облике рада; против немилосрдног наставка тренутне економске политике, за економију у служби народа; против гигантизма, за месне заједнице; против велеградова, за градове по мери човека; против ненадзиране технологије, за интегралну екологију; и напослетку – за слободу мисли и повратак дијалогу и идејама). Александар Дугин налази лучоноше идеје Трећег пута међу руским евроазијцима („словенофилски футуристи“), немачким конзервативним револуционарима, као и државама, покретима, политичарима и мислиоцима у времену „новог идеолошког света“ створеног после Јалте. Зоран Буљугић наставља да нам приближава утемељене и праксом потврђене идеје Константина Леонтјева, његово сецирање упрошћавања и упростачавања као карактеристике последње фазе распадања западне цивилизације, уз приказ последица за оне који су некритички подлегли позападњачавању, као и сагледавање утицаја византизма и православља на јачање царизма у Русији, уз повлачење паралелеле са стањем у Србији и српском народу.
Али наша јадна малограђанска класа је хтела „у Европу“, па смо свуда по Србији и српским земљама добили бедне провинцијске копије необарока, класицизма, сецесије, модернизма, гомилу најгорег кича по кућама, јавним зградама, гробљима, па чак и црквама. Данашњи храмови се граде углавном по старим узорима, али су то често хладне копије наших средњовековних цркава и манастира, без стваралачког дара и истинског надахнућа.
………………..,,.(Зоран Буљугић: Константин Леонтјев и ми данас)
Још пет изузетно занимљивих текстова обухваћено је овом категоријом, а у њима се Бојан Продановић бави делом „Прусизам и социјализам“ Освалда Шпенглера (у којем се под социјализмом сматра пројекција традиционалног домостроја немачког народа на садашњост, а под прусизмом носилац тог домостроја, као срж немачког идентитета), Стево Лапчевић везама српских социјалиста са кнезом Петром Карађорђевићем (посебно је интересантна епизода о боравку будућег краља у Паризу у време избијања Париске комуне, као и околности његовог одласка у Босну уместо у Херцеговину), Мартин Шварц сагледавањем блискости које је Јулијус Евола, полазећи од својих идеја, уочавао у ставовима румунског националисте и лидера Гвоздене гарде (Легије Архангела Михајла) Корнелија Кодреануа, Марко Димитријевић логиком трећепуташког погледа на новолевичарску критику спорта као болести и продукта фашизма и капитализма (уз строго раздвајање узрока и последице, што се посебно рефлектује на стање духа модерног света), а Драгош Калајић у првом делу текста Борилиште у гимназији повезаношћу интелектуалне и физичке храбрости, духа и тела, стреле и истине, борилишта и гимназије, мисаоне и телесне крепкости.
Категорија Баштина садржи четири текста следећих аутора: Зорана Туцаковића (четврти део посвећен остварењу Scientia sacra I Беле Хамваша, који у себи обухвата посебан одељак истог назива као и категорија – Баштине), Николаја Трубецкоја (аутор баца посебно светло на владавину Џингис-кана са аспекта успостављања организације и целовитог система прожетих високом моралношћу, врлинама и свешћу о потчињености Богу), Светомира Пауновића (текст посвећен настанку руског месијанизма, којем је претходило прихватање теистичке идеологије о божанском уређењу света од стране Словена, а преко Византије) и неизоставног Ренеа Генона (текст је посвећен негативном утицају савремене индустрије на пут духовног развоја, занатима као светом и уметничком изразу и њиховој повезаности са иницијацијом чији је основ у квалитетима човека, а циљ „надилажење могућности људског појединца“).
Према традиционалној концепцији, активност неког бића одређују његови битни квалитети; према профаној концепцији, о тим се квалитетима, напротив, више не води рачуна јер се појединачно сматра тек међусобно замењивим и чисто бројчаним „јединицама“. Та потоња концепција логички може резултовати једино практиковањем чисто „механичке“ активности, у којој ништа што је истински људско више не може опстати те, у суштини, управо то можемо закључити о данашњем свету.
………………..,(Рене Генон: Стари занати и савремена индустрија)
Категорија Историја обухвата разматрање примера индо-келтског паралелизма и религијског система код Келта (Мирча Елијаде), приказ спартанског друштвеног уређења са краљевима, герусијом, скупштином и ефоратом (Џон Багнел Бјури, Расел Мигс), представљање карактеристика Варјашке гарде, елитне јединице византијске војске, уз податке о биткама у којима су пресудну улогу имали Варјази и о њиховој борбеној опремљености (Ненад Николић) и историјат хришћанства и јудејства у Јемену (Филип Хити).
Категорије Уметност и Књижевност доносе више есеја, критичких текстова, прозних и поетских остварења, а за ову прилику издвајамо сећање Милића од Мачве на Медиалну изложбу 1959. године у галерији Графичког колектива, на којој су први пут били окупљени сви медиалци (Милић их назива алхемичарима „који су хтели да сублимирају разне историјске и културне епохе, од античке Грчке и ренесансе, па преко XVII века, до стравичних слутњи атомског рата XX века“). Наравно, ту је још једна минуциозна анализа једног од Вагнерових дела из пера Милоша Лазаревића (овог пута у фокусу разматрања је музичка драма „Тристан и Изолда“). Посебно указујемо на изванредан есеј посвећен лику и делу португалског писца Фернанда Песое (Алекс Грејам).
Песоу често пореде са Вилијамом Батлером Јејтсом: поред дељеног интереса за окултно (Јејтс је био члан херметичког реда Златне зоре), већ и по коришћењу лажних персона (Јејтс са „маскама“, а Песоа са „хетеронимима“), обојица су били „мистични националисти“, који пишу поезију паганског, херојског карактера, кроз који су хтели да створе ренесансу у својим нацијама.
………………..,(Алекс Грејам: Књижевна реконкиста и друштвено- …………………религијска тумачења Фернанда Песое)
Читатељству препоручујемо и у језик уроњеног Владимира Меденицу, који са видним одушевљењем и интуитивно заснованом подршком даје приказ књиге „Ђе ти је то Врбово“ Витомира Пушоњића у којој се остварује јединство писменог и усменог говора, где јединствен језик чине језик усмене беседе и језик писане речи, при чему се језик поистовећује са завичајем који губи сваки смисао ако се у њега убацују туђе цигле и облици.
На крају, наводимо и да су тренутно доступни сви бројеви часописа Идентитет.
Бројеве часописа можете да прибавите на на један од следећих начина:
– посредством ФБ странице https://www.facebook.com/
– поруџбином на електронској адреси kancelarija@identitet.rs .
Свако добро уреднику, сарадницима и читатељству Идентитета!
Уредништво сајта Словенски вѣсник
Related posts:
Шести број часописа „Идентитет“
ТРЕЋИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
ЧЕТВРТИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
Интервју: Иван Петровић – ОМОГУЋИТИ УЗДИЗАЊЕ НАЈБОЉИХ
ТРЕБИЊСКА ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАШТИТИ ЋИРИЛИЦЕ
Милош Милојевић: ПРЕДСТАВЉАЊЕ ТРЕЋЕГ ТОМА ЗБОРНИКА КАТЕНА МУНДИ
Милан Ружић: ДЕСАНКА – РУСКИ ШПИЈУН!
Никола Танасић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ О ЗАКОНСКОЈ ЗАШТИТИ СРПСКОГ ПИСМА И ЈЕЗИКА
О ЗБИРЦИ ПЕСАМА „ПОСЛЕ ПОТОПА“ ИВАНА НОВЧИЋА
Брана Црнчевић: ЈУБИЛЕЈ
Зоран Туцаковић: ОПРЕДЕЉЕЊЕ И ЗАВЕТ РАДЕТА ЈАНКОВИЋА
Миро Вуксановић: БЕСЕДА О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ
