Зоран Чворовић: ЈЕДАН УПОРЕДНИ ПРИМЕР РЕЦЕПЦИЈЕ ВИЗАНТИЈСКОГ ПРАВА: ПАЉЕВИНА У СРПСКОМ И РУСКОМ СРЕДЊОВЕКОВНОМ ПРАВУ

Апстракт: Рад се бави питањем рецепције византијског права у средњовековном српском и руском законодавству на примеру кривичног дела паљевине. При анализи прописа о паљевини издвајају се, с једне стране, наслеђени обичајноправни инстути, а с друге стране, кривичноправни институти преузети у српско и руско право из византијског права. Истраживање паљевине у српском праву фокусирано је на одредбе Душановог законика које су посвећене овом кривичном делу, а нарочито на проблем изворне и новелиране редакције члана 99 Законика. У руском праву се еволуција истог кривичног дела прати у дугом временском периоду од првог писаног прописа о паљевини у Руској правди, преко Псковске судне грамоте и оба Судебника, па све до Саборног уложенија од 1649. године, које стоји на крају вишевековног процеса рецепције византијског законодавства у Московској Русији.

Кључне речи: паљевина, кривично право, средњи век, српско право, руско право, рецепција, византијско право.

---

ПАЉЕВИНА У СРПСКОМ ПРАВУ

Први српски правни споменик у коме се помиње кривично дело паљевине је Душанов законик. Овом кривичном делу су посвећене две одредбе Законика, члан 99 и члан 100. У првом је инкриминисана паљевина у селу, а у другом паљевина ван села.[1]

Разлике које постоје у тексту одредбе члана 99 у старијем Струшком и млађем Атонском рукопису показују да овај члан, како је то приметио још Т. Флорински, спада у ред оних прописа Душановог законика чија је првобитна верзија касније претрпела ревизију.[2] У старијем Струшком рукопису члан 99 гласи: „Ко ли се нађе да је спалио коме кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио.“[3] У млађем Атонском рукопису исти члан је значајно измењен и допуњен: „Ко ли се нађе да је спалио коме кућу, или гумно, или сламу, или сено из злобе, да се тај паликућа спали на огњу. Ако ли се не нађе, да то село преда паликућу. Ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио.“[4]

Коментаришући разлике које постоје између првобитне и измењене верзије члана 99 Душановог законика, Ђ. Бубало је приметио да се у Атонском рукопису „јавила извесна противречност“ између новоуведене казне спаљивања паликуће и последњег става члана 99 који регулише супсидијарну колективну одговорност села и који гласи: „ако ли га не преда, да плати то село што би паликућа платио.“[5] Тај став је дословно преузет из првобитне редакције прописа о паљевини у селу, а у новелираној верзији у којој се у претходном ставу починиоцу прети личном казном могао је да значи да је „строжа казна прописана ако кривац буде ухваћен на делу, а блажа ако га село преда“ или да је „једноставно реч о пропусту кодификатора.“[6] Принцип према коме висина казне зависи од тога да ли је кривац ухваћен на делу није непозната Душановом законику и уопште европском средњовековном праву. Тако се, примера ради, у Душановом законику крађа код које је лопов ухваћен на делу, као вид тзв. обличне крађе, кажњавала строжије од обичне крађе.[7] Ипак, када је у питању формулација последњег става члана 99 у Атонском рукопису, чини се да се ту пре ради о непрецизности писца новелираног прописа, који је из првобитне верзије механички преузео став о супсидијарној колективној одговорности села, а да га при том није ускладио са новоуведеном личном казном за починиоца паљевине у селу.

Тезу о доцнијој ревизији члана 99 покушао је да релативизује А. Соловјев, закључујући како се у Струшком рукопису можда само ради о случајном скраћењу оригиналног текста, онако како је овај сачуван у Атонском рукопису.[8] Међутим, у прилог тезе о доцнијој законодавној ревизији члана 99 говоре не само текстолошке разлике у Струшком и Атонском рукопису, већ и две потпуно различите философије кажњавања на којима се темеље прописи о паљевини у селу у овим рукописима Душановог законика. Према првобитној верзији из Струшког рукописа паљевина се искључиво кажњавала плаћањем пеналне накнаде штете и то како у случају када се кажњавао починилац, тако и у случају када је село које не преда починиоца одговарало по принципу супсидијарне колективне одговорности.[9] Приликом касније ревизије, као што потврђује одредба члана 99 из Атонског рукописа, казнена философија пеналне накнаде штете је сасвим логично задржана за случај када село одговара за неизрученог починиоца, али се од ње одступило код кажњавања починиоца, јер се налаже „да се тај паликућа спали на огњу.“[10]

Мада је усвојио став према коме „основна одредба о кажњавању паљевине (чл. 99) има две редакције,“ Т. Тарановски је био мишљења да је и према старијој редакцији починилац био кажњаван не само имовинском, већ и личном казном. Упориште за ову тврдњу нашао је у Призренском рукопису, у коме је текст члана 99 у свему истоветан тексту овог члана у Струшком рукопису, с том разликом што је у Призренском рукопису у последњем ставу који регулише одговорност села због неизручивања паликуће формулација из Струшког рукописа „што бы пожеж’ца платиль“ замењена формулацијом „што бы пожеж’ца патиль и платиль“. Из тога је Т. Тарановски закључио да то „што је паликућа платио, то је била глоба, а што је он патио, то је била нека лична казна за њега; ту казну, као што и износ глобе, Законик не одређује, него очевидно упућује на свима познату норму обичајног права.“[11] Свестан чињенице да обичајном праву ни једног народа, па ни српског, нису биле својствене смртне и телесне казне,[12] Т. Тарановски је на другом месту релативизовао своју тезу да је лична казна за паликућу била предвиђена већ у првобитној верзији члана 99, закључивши како „наравно није та обичајна казна била смртна казна, него се највероватније састојала у високој глоби или чак у разграбљенију целокупног имања паликуће налик на дотичну одредбу Руске Правде.“[13]

Приликом утврђивања првобитне верзије прописа о паљевини у селу треба имати у виду методолошку напомену А. Соловјева, према којој „када се служимо Призренским текстом, треба да га, као што је то већ приметио Јиричек, на доста места исправљамо помоћу Струшког, Атонског и др.“[14] Управо текстови члана 99 у Струшком и Атонском рукопису показују да пропис о паљевини у селу има две јасно одвојене редакције, првобитну и доцније новелирану, које се заснивају на потпуно другачијим казненим философијама. Одатле произилази да реч „патиль“ у тексту члана 99 Призренског рукописа представља додатак који је преписивач из прве четрвтине XVI века унео у првобитну верзију прописа о паљевини.[15] То упућује на претпоставку да је преписивач Призренског рукописа пред собом имао како првобитну, тако и новелирану верзију прописа о паљевини на селу, па је њихове различите одредбе о казнама у последњем ставу невешто спојио, уз крајње поједностављивање, у синтагми „што бы пожеж’ца патиль и платиль“.

Да се према првобитној редакцији паљевина у селу искључиво кажњавала имовинском казном, посредно доказује и члан 100 Душановог законика о паљевини ван села, који за разлику од члана 99 није претрпео каснију законодавну нити значајнију преписивачку прераду: „Ако ли ко запали изван села гумно или сено, да плати околина или да преда паликућу.“[16] Иако није прецизирана казна која је у овом случају претила паликући, може се са основаношћу претпоставити да је и овај облик паљевине кажњаван имовинском казном. Наиме, када се чланови 99 и 100 из Струшког рукописа тумаче системски, јасно се уочава да члан 100 представља само скраћену верзију претходног члана 99, чији су две реченице у члану 100 сажете у једну и том приликом је изостављен онај део претходног прописа у коме се прецизира „да плати то село што би паликућа платио.“

Између обичајног права и рецепције византијских законских решења

Установа колективне супсидијарне одговорности села и имовинске казне за паликућу и село, како се паљевина у селу кажњавала према Струшком рукопису и лична казна за паликућу у Атонском рукопису, припадају потпуно различитим правним системима.

Колективна супсидијарна одговорност села преузета је у Душанов законик из обичајног права, као реликт колективне одговорности крвносродничких заједница из предржавног доба.[17] Српска средњовековна држава је преузела ову установу примитивног права, како би претњом колективном одговорношћу приморала село да открије и изручи кривца и да тако село уради оно што није могао да изврши нејаки државни или патрионијални полицијски апарат.[18] Осим тога, установа колективне одговорности је гарантовала да ће сваки оштећени увек бити материјално обештећен, чиме се посредно обезбеђивала друштвена стабилност и правичност.[19] Правећи компромис у борби против различитих видова средњовековног криминалитета са хомогеним и затвореним локалним територијалним заједницама, српска држава је код паљевине, с једне стране, „слободно остављала селу, да га преда (паликућу) или да за њега плати,“[20] и истовремено је, с друге стране, помоћу колективне одговорности села обезбеђивала сигурну наплату глоба.[21] С наплатом глоба тесно је везано питање стварно надлежног суда за кривично дело паљевине. Ако се стварна надлежност државних судија, односно судија „царства ми“ из Душановог законика, тумачи екстензивно, па се у њихову надлежност да „огледају“ и „исправљају“ (чланови 110 и 179 ДЗ) укључују све грађанске и кривичне ствари, онда је у њихову надлежност спадало и кривично дело паљевине. Уколико се, наспрот томе, из надлежности судија „царства ми“ изузму они предмети који им по Душановом законику нису директно или индиректно пренети у делокруг рада, онда је за паљевину био надлежан патримонијални суд господара.[22] При том је надлежност властелинског патримонијалног суда за паљевину тешко замислива после новелирања члана 99, јер је право на изрицање смртне казне могао имати само државни суд. Када је у питању глоба за паљевину, извори по свему судећи не допуштају другачији закључак од оног према коме „глобе су се наплаћивале у име државе и уливале су се у државну касу“ независно од тога ко је судио за паљевину, осим када је на основу јемства ексклузивне судске надлежности (rаtione personae и ratione materiae) судио црквени суд, којем је Душанов законик гарантовао убирање судских глоба (члан 33 и 194 ДЗ).[23]

Своје порекло у обичајном праву имале су и имовинске казне, пошто „потичу непосредно од предржавних или вандржавних композиција.“[24] У еволуцији свих, па и српског права, имовинске казне претходе личним казнама, јер њихова правна природа одговара оном степену развитка права на коме још увек нема јасне разлике између кривичне и грађанске противправности, односно између казне и накнаде штете.[25] На обичајноправно порекло пеналне накнаде штете, коју је према првобитној верзији члана 99 Душановог законика плаћао паликућа, указује и процесна установа клетвеника (душника), који су, како верује Ђ. Бубало, у сваком конкретном случају процењивали износ накнаде штете, увећане за глобу, коју је паликућа требало да плати оштећеном.[26] Тек када се посматра из угла установе супсидијарне колективне одговорности села и имовинских казни, постаје јасно да је прописом члана 99 о паљевини, онако како је он дат у Струшком рукопису, „очигледно озакоњена одредба обичајног права.“[27]

С друге стране, два института која се налазе у одредби члана 99 у Атонском рукопису јасно упућују на страни византијски утицај. Реч је о смртној казни за паликућу и кривици као субјективном елементу бића кривичног дела паљевине у селу, јер се ово кривично дело према Атонском рукопису кажњавало само уколико је паликућа изазвао пожар из зле намере (по пизмѣ).[28] Још је Т. Флорински у новелираном члану 99 пронашао „позајмицу из Синтагме Матије Властара“ и том приликом је указао на следећи пропис: „Иже храминѹ или стогь пшенице пожегь вь вѣдѣніи, биѥнь бывь прьвѣѥ, огнѥмь сьжизаѥть се.“[29] Да је управо овај пропис из Синтагме могао да послужи као узор за састављање новелиране одредбе члана 99 Душановог законика показује како смртна казна спаљивања са својством симболичног талиона, тако и субјективна страна бића овог деликта, јер је паликућа одговарао само ако је дело извршио „свесно“ (вь вѣдѣніи),[30] што није ништа друго него умишљај.[31]

Кажњавање умишљајног паликуће смртном казном имало је у византијском праву дугу традицију. Тако је још С. Новаковић био мишљења како извор наведеној одредби о паљевини из Властареве Синтагме треба тражити у Прохирону (XXXIX, 18), где је казна спаљивања била запрећена за умишљајну паљевину у граду, док се умишљајна паљевина ван града кажњавала одсецањем руку.[32] Међутим, тај пропис Прохирона само је скраћена и донекле измењена верзија старије и далеко обимније одредбе о паљевини из Еклоге (XXVII, 41), која је уз мање корекције реципирана као модел-норма не само у Прохирону и другим византијским законским зборницима донетим после VIII века, већ је скоро дословно преузета и у најстарији словенски правни зборник, Закон судњи људем.[33] Еклога разликује више облика паљевине, полазећи од два основна критеријума: степена кривице и места извршења деликта. Умишљајни паликућа се кажњавао смртном казном, с том разликом што се за подметање пожара у граду починилац лишавао живота спаљивањем, док се паликућа „села или поља или зграда у пољима“ погубљивао мачем. Паљевина до које је дошло услед грубог нехата повлачила је кривичну одговорност, али је конкретну казну за паликућу у сваком појединачном случају одређивао суд. За паљевину изазвану обичним нехатом није се кривично одговарало, већ се такав паликућа обавезивао да оштећеном надокнади штету.[34]

Принцип према коме се разликује паљевина са умишљајем у граду од исте такве паљевине на селу, писци Еклоге су преузели из римског права из периода Царства, али су при том одступили од раније законодавне праксе према којој се једино паљевина у граду (incendium in oppido) кажњавала смртном казном, док се паљевина ван града (incendium in villa commissum) кажњавала блаже. Правило из Јустинијанове кодификације према коме се умишљајни паликућа који је пожар подметнуо у граду кажњавао спаљивањем уколико је припадао реду humiliores, односно одсецањем главе или доживотним прогонством када је припадао реду honestiores, изгубило је у Еклоги социјално обележје, пошто начин извршења смртне казне није више зависио од социјалног статуса паликуће, већ од места извршења кривичног дела.[35] Прохирон се вратио позноримској традицији неједнаког казненог третмана паљевине са умишљајем у граду и на селу, а да је такав начин кажњавања задржан до краја трајања Византијског царства сведоче одредбе о паљевини у Хексабиблосу (VI, 12, 4) Константина Арменопулоса које су дословно преузете из Прохирона.[36]

Под утицајем византијског права дводеоба кривичног дела паљевине прихваћена је и у српском средњовековном праву, али је због доминантно руралног карактера српског друштва паљевина у граду преиначена у паљевину на селу, док је паљевина на селу у српском праву модификована у паљевину ван села. Друга традиционална специфичност римско-византијског права када је у питању кривично дело паљевине, оштрије кажњавање паљевине у граду од паљевине ван града, преузета је у српско право, заједно са смртном казном спаљивања паликуће, тек у новелираној верзији члана 99 Душановог законика. Замена имовинске личном казном утицала је на промену правне природе најтежег облика паљевине. Док је паљевина искључиво кажњавана пеналном накнадом штете, овај деликт је у српском средњовековном праву имао одлике кривичног дела против имовине, како је паљевину систематизовао и Т. Тарановски.[37] Насупрот томе, А. Соловјев је паљевину у Душановом законодавству сврстао у групу опште опасних кривичних дела, али се о таквом карактеру паљевине може говорити, барем када је реч о самом Душановом законику, тек од момента преузимања из византијског права смртна казне за паликућу у новелираној верзији члана 99 Законика.[38] Прописивањем смртне казне, паљевина је укључена у ред најтежих кривичних дела у Душановом законику, јер је смртна казна била запрећена за неких тек седам до осам кривичних дела.[39] С друге стране, иако је кажњавање паљевине у првој фази превасходно било у функцији обештећења оштећеног, паљевина се нашла међу малобројним кривичним делима које је санкционисала средњовековна држава због тога што је угрожавала интересе целе једне локалне заједнице, а не само приватне интересе једног породичног домаћинства.

ПАЉЕВИНА У РУСКОМ ПРАВУ

Први писани пропис о паљевини

Први руски правни споменик у коме се паљевина јавља као самостално кривично дело је позната Руска правда. Наиме, једна одредба Шире редакције Руске правде у потпуности је посвећена овом кривичном делу: „Ако неко запали гумно (гумно), да се његов дом распе (на поток и на грабежь дом его), најпре да се плати штета, а потом да кнез разграби (князю поточити); тако исто за оног ко зграде (двор) запали.“[40]

Свођење нападних објеката на „гумно“ и „двор“ јасно показује да се овим прописом искључиво инкриминисала паљевина на селу. Разлог оваковом ограничењу треба тражити у томе што су „прописи Руске правде настали у периоду у коме је градски живот у Русији био у зачетку, када су градови пренствено имали значај као утврђења, и када се већина становништва бавила пољопривредом, односно земљорадњом.“[41] При том изрази „гумно“ и „двор“ у руском језику имају знатно шире значење него што га имају у српском језику, пошто се под „гумном“ не подразумева само место за вршидбу, него и амбар за чување житарица, док се речју „двор“ означава не само кућа, већ свеукупност стамбених и привредних објеката у оквиру једног сеоског домаћинства.[42]

Руска правда је паликући претила казном која се називала поток и разграбљеније (поток и разграбление), а која се састојала од конфискације (разграбление) и лишења личних права, односно стављање ван закона (поток), највероватније у форми прогонства.[43] Из конфисковане имовине прво се намиривао оштећени, а остатак је у виду глобе припадао кнезу. При том, баш пропис Руске правде о паљевини са синтагмом князю поточити показује да су „поток и конфискација имовине тако тесно међусобно повезани, да једна реч замењује другу као синоними.“[44] Казна „поток и разграбление“, како примећује Д. Николић, потицала је „још из најдавније старине.“ Тада су, може се претпоставити, „кривца протеривали из његове општине, заједно са женом и децом, а његову имовину разграбљивали, конфисковали његови суседи. Живећи у окружењу дивље природе, далеко од сродника, изгнаник из родовске заједнице је, на тај начин, био сурово препуштан милости и немилости непријатељске средине.“[45]

Већ казна поток и разграбљеније показује да jе паљевина у Руској правди имала карактер тешког кривичног дела, јер је поток и разграбљеније био предвиђен само у још два случаја, код крађе коња и код убиства са предумишљајем (разбой безо всякыя свады).[46] Код избора казне за паљевину стари законодавац се, према мишљењу П. Беседкина, није руководио оценом опасности саме кривичне радње, већ је пре свега имао у виду значај који су у традиционалном земљорадничком друштву имали „гумно“ и привредни објекти обухваћени збирним појмом „двор“. Из истих привредних разлога је и за крађу коња била предвиђена казна поток и разграбљеније.[47] За разлику од привредних објеката, паљењем куће („двор“) се на директни начин угрожавао живот чланова једне породице, што је, такође, морало да утиче на избор казне за паљевину. Једном речју, у Руској правди се паликући претило конфискацијом имовине и лишењем личних права из истих оних разлога због којих се у новелираном члану 99 Душановог законика претило смртном казном паликући који спали „коме кућу, или гумно, или сламу, или сено.“[48]

На обичајно правно порекло прописа о паљевини из Руске правде указује не само избор нападних објеката и казне, већ и потпуно изостављање ближег одређења субјективне стране кривичног дела. По томе је овај пропис Руске правде близак првобитној редакцији члана 99 Душановог законика. Позивајући се на обичајно право старих Германа, Беседкин је изнео тезу да се ипак у пракси за кривичну одговорност захтевало постојање умишљаја код паликуће, јер Руска правда „разликује само умишљај, док с друге стране меша случај са нехатом.“[49] Радило се, заправо, о томе да се у Руској правди због неразвијености појма кривице, пре свега услед доминације материјалног схватања кривичног дела као обиде, није правила разлика између појединих степена кривице – умишљаја и нехата, већ се само разликовала намера од случаја, па је отуда „за постојање деликта, зла намера сматрана неопходним елементом.“[50]

Паљевина у Псковској судној грамоти и Судебницима

Пропис Руске правде о паљевини утицао је на састављаче првог следећег руског правног споменика у коме се појављује овај деликт – Псковске судне грамоте. У овом правном споменику из времена удеоне раздробљености Московске Русије, паљевина је задржала својство тешког кривичног дела, али је у њој уместо раније казне поток и разграбљеније уведена смртна казна. Иначе, смртна казна је у руском праву већ била прешла из живота у закон у нешто старијој Двинској уставној грамоти од 1397. године.[51] Према Псковској судној грамоти (чл. 7) смртна казна се осим паликући (зажигланик) изрицала још и за црквену крађу, крађу коња, трећу крађу и издају.[52] Као што је то био случај и у српском средњовековном праву, смртна казна уопште, а за паљевину посебно, преузета је у руске законске споменике из византијског права.[53] У свему осталом, а посебно због изостанка било каквог одређења субјективне стране кривичног дела, одредба о паљевини у Псковској судној грамоти остаје на нивоу обичајноправне норме кодификоване у Руској правди. С друге стране, постоје јасна сведочанства да су у Московској Русији у исто време византијске прописе непосредно примењивали не само црквени него и световни судови, пре свега посредством компилације Книги законыя, у којој је у оквиру одељка О казнех изложена кривичноправна материја XXXIX гране Закона градског, а у саставу ње и члан 18 Прохирона посвећен кривичном делу паљевине са умишљајем извршене у граду или селу.[54]

Пропис члана 7 Псковске судне грамоте служио је као основа за састављање одредбе члана 9 Судебника од 1497. године, у коме се прети смртном казном паликући (зажигалник), слуги који убије господара (государский убойца), велеиздајнику (коромолник), светотату (церковный тать), лицу које краде туђе холопе (головной тать) и лицу које бежи и скрива се од власти (подымщик).[55] Реципирани пропис Псковке судне грамоте ипак је делимично измењен у Судебнику од 1497. године, тако што је круг потенцијалних субјеката навдених кривичних дела сужен само „на починиоце који су припадали категорији лихих людей“. Реч је о установи ведомые лихие люди којом су били обухваћени они окривљени које током опште истраге (повальный обыск) локално становништво огласи за познате злочинце, па је такво лице према Судебнику од 1497. године (чл. 8 и 13) аутоматски осуђивано на смртну казну.[56] Један судски предмет из 1503. године показује да је погрешно тумачење које изједначава установу познатог злочинца са умишљајем. Иако је у судском поступку утврђено да је извесни Михалка Жук злонамерно спалио манастирско село, он је осуђен на глобу од 5 рубаља, а не на смрт, јер није означен као познати злочинац. Истовремено, појам познатог злочинца не треба поистовећивати са појмом рецидивсте, јер се оцена о окривљеном из опште истраге углавном заснивала на вредносном суду становника једне локалне заједнице, а не на познавању конкретних чињеница.[57] Једном речју, пред моралном оценом чланова једне општине „узмицала је оцена субјективних елемената свести и воље код починиоца.“[58] Управо због нерегулисања субјективне стране кривичног дела, пропис о паљевини из Судебника од 1497. године показује да руско право XV века није достигло онај ниво рецепције византијског права који је видљив у новелираној одредби члана 99 о паљевини из Душановог законика.

Нови Судебник од 1550. године није значајније изменио раније прописе који су регулисали материју кривичног дела паљевине, пошто његов члан 61 у коме је инкриминисано ово кривично дело представља само ново издање члана 9 из претходног Судебника, који је у новом Судебнику претрпео тек незнатну законодавну допуну.[59] Оцењујући прописе оба Судебника који се односе на кривично дело паљевине, М. Бењемански закључује: „Супротно Руској правди, која је паљевину кажњавала потоком и разграбљенијем, оба Судебника је кажњавају, као и Псковска судна грамота, смртном казном и тако се приближавају византијском праву, али у њима (Судебницима) нема још оне строге класификације различитих врсти паљевине, које су из тог права преузете у Уложеније (Саборно уложеније од 1649. године).“[60] Тиме што се у Судебницима паликући прети смртном казном, те последичним сврставањем паљевине у ред најтежих кривичних дела, заједно са велеиздајом, паљевина у Судебницима губи ранији карактер кривичног дела против имовине, чија друштвена опасност не прелази атар једне сеоске општине, и уместо тога почиње да се третира као деликт који може да угрози безбедност шире заједнице. Такав измењени казнени статус паљевине свако је био у вези са „значајним развитком градског живота у московском периоду.“ Пошто је већина зграда у ондашњим руским градовима била направљена од дрвене грађе, пожар подметнут испод једног градског здања лако је могао да се претвори у ватрену стихију у којој је могао да нестане највећи део града. Тако је у јуну 1648. године пожар захватио руску престоницу и према белешци иностраног очевидца „за тринаест или четрнаест часова пола Москве је претворио у гомилу пепела. Како су појединци пребројали, у време пожара је изгорело 10.000 кућа.“[61] Зато су 1547. године када су у Москви избили пожари многи зажигалники најоштрије кажњени. Прво су, како сведочи извор, „похапшени и подвргнути тортури“, а потом су их „казнили смртном казном: главе су им секли и стављали су их на коље и у ватру су их бацали.“[62]

Паљевина у Саборном уложенију

Еволуција кривичног дела паљевине у праву Московске Русије окончана је доношењем Саборног уложенија 1649. године. У овој кодификацији су законописци први пут у руском праву из до тада јединственог кривичног дела издвојили посебне облике паљевине, али су при том поједини видови паљевине стекли карактер специјалних облика неких других кривичних дела, због чега се прописи о паљевини налазе у различитим главама Уложенија. Истовремено, у Саборном уложенију је први пут у историји руског законодавства детаљно уређена субјективна страна деликта паљевине.

Основни облик паљевине са умишљајем, код које је нападни објект „двор“ (скуп свих стамбених и привредних објеката у једном породичном домаћинству), регулисан је у члану 228 X главе Уложенија: „Ако неко због непријатељства или ради пљачке запали нечији двор и после тога буде ухваћен, и докаже се да је пожар намерно изазвао, таквог паликућу казнити спаљивањем.“[63] На маргини оригиналног рукописа Саборног уложенија, законописци су уз овај члан забележили „из Градских“, што јасно указује извор на основу кога је написан наведени пропис. Реч је светосавском преводу Прохирона, односно Закону градском који је у Русији био доступан посредством Рјазанске редакције Крмчије.[64] Још је Н. Калачов утврдио да је у овом случају реципиран већ помињани члан 18 XXXIX титуле Прохирона, односно гл. 48, гр. 39, чл. 18 Рјазањске редакције Крмчије, који се посредством Властареве Синтагме нашао пре тога и у основи новелираног члана 99 о паљевини из Душановог законика.[65] За разлику од византијског извора у коме је казна спаљивања прописана само за злонамерну паљевину у граду, у Саборном уложенију се не прави разлика између паљевине у граду и селу, већ се византијском казном спаљивања прети сваком паликући породичног домаћинства. Таквим дефинисањем нападног објекта код паљевине, Саборно уложеније се надовезује на домаћу традицију регулисања овог кривичног дела која се може пратити почев од Руске правде.

Паљевина до које је дошло услед обичног нехата у Саборном уложенију се сводила на ситуацију када неко „ненамерно запали свој двор и од тога изгоре дворови других људи“ (чл. 226 X главе). Такав нехатни паликућа није ни кривично нити имовински одговарао. И уз овај члан на оригиналном рукопису Саборног уложенија је прибележено „из Градских.“ Ради се о дословно преузетој одредби Прохирона (гл. 48, гр. 39, чл. 76 Крмчије), а заправо о још старијој одредби Еклоге која је потом пренета у Прохирон (чл. 41, ст. 6, XVII).[66] Из Прохирона, односно Закона градског (гл. 48, гр. 39, чл. 75 Крмчије) и Еклоге (чл. 41, ст. 3-5, XVII) преузети су и чланови 224 и 225 Саборног уложенија, у којима се на казуистичан начин регулишу случајеви у којима једно лице палећи стрњику или траву на својој њиви или ливади запали туђу њиву. Код обичног нехата изазивач пожара је био дужан да оштећеном надокнади штету, док у случају више силе (изволением Божиим), када примера ради олујни ветар разгори ватру, није дуговао ништа. За разлику од реципираног прописа из Еклоге, односно Прохирона, у руској кодификацији се код овог паљевине не регулише трећа ситуација у којој је изазвач пожара испољио груби нехат.[67]

У Саборном уложенију је један облик паљевине први пут стекао карактер специјалног облика кривичног дела издаје. Тај облик паљевине је инкриминисан у члану 4 II главе, која је иначе у потпуности посвећена кривичноправној заштити врховне власти: „Ако неко умишљајем и због издаје запали град или дворове и паликућа одмах или касније буде ухваћен и ако се такво злочинство докаже, спалити га без икакве милости.“[68] Да би одвојили овај облик паљевине, који припада кривичним делима против државе, од обичне паљевине, законописци су унели издајничку намеру, која је уз умишљај други субјективни елемент бића овог кривичног дела. Речју „због издаје“ одређена је садржина намере код овог деликта, која умишљај усмерава на остварење противдржавног циља, за разлику од намере код умишљајне паљевине двора која је управљена ка власнику имања коме починилац подмеће пожар „због мржње или пљачке.“[69] Писци Саборног уложенија су и поред ове одредбе оставили белешку која упућује на Закон градски као реципирани извор. Највећи број истраживача је сагласан да је и у овом случају коришћен члaн 18 XXXIX титуле Прохирона и то први став који санкционише паљевину која је са умишљајем подметнута у граду и која се према овом византијском пропису кажњавала спаљивањем паликуће.[70] Писци Саборног уложенија у овом случају нису извршили тоталну рецепцију византијског прописа, већ су једну узор-норму најопштијег карактера прилагодили руским приликама, у којима се, речју В. А. Томсинов, „паљење зграда неретко користило као средство за подстицање народа на устанак и зато је паљeвина могла да се укључи у групу кривичних дела против државе“.[71]

(Текст објављен по одобрењу аутора)

---

Литература

Бенеманский, М. И. (1917): Закон градский. Значение его в русском праве, Москва: Печатная А. Снегиревой.

Беседкин, П. (1885): Исторический очерк преступления поджога по римскому, германскому и русскому праву, Ярославль: Типография Г. Фальк.

Благоев, Н. П. (1932): Еклога, София: Кооперативна печатница Гутенбергъ.

Большой толковый словарь русского языка (2004): Главный редактор С. А. Кузнецов, Санкт-Петербург: Норинт.

Бубало, Ђ. (2013): Оглед из историје текста Душановог законика. Рукописано окружење, Зборник радова Византолошког института 50/2013, Београд: Византолошки институт САНУ.

Вебер, М. (1976): Привреда и друштво, књ. 1, Београд: Просвета.

Викторский, Е. К. (1912): История смертной казни в России и современное ея состояние, Москва: Типография Императорскаго Московскаго Университета.

Владимирский- Буданов, М. Ф. (1876): Хрестоматия по истории русскаго права, Выпуск первый, Киев: Типография Императорскаго Университета Св. Владимира.

Владимирский-Буданов, М. Ф.(1887):Хрестоматия по истории русскаго права, Выпуск второй, Киев, С-Петербург: Издание книгопродавца Н. Я. Оглоблина.

Владимирский- Буданов, М. Ф.(1915):Обзор истории русскаго права,Петроград, Киев: Издание книжнаго магазина Н. Я. Оглоблина.

Властар, М. (2013):Синтагма, Превела са црквенословенског Т. Суботин-Голубовић, Београд: САНУ.

Власьев, Н. (1860):О вменении по началам теории и дрвняго русскаго права,Москва: Университетская типография.

Digesta (1870): Recognovit T. Mommsen, Vol. II: Berolini. Преузето са: http://www.archive.org/stream/digestaiustinia00kruegoog#page/n14/mode/2up (7. 03. 2019).

Драгојловић, Д. (1974):Институција колективне одговорности код Јужних Словена у средњем веку, Обичајно право и самоуправе на Балкану и у суседним земљама, Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 1. и 2. новембра 1971. год. у Београду, Београд: Балканолошки институт САНУ.

Дучић, Н. (1877):Крмчија Морачка, Гласник Српског ученог друштва, књ. VIII, Београд.

Душанов законик (2010): приредио Ђ. Бубало, Београд: Завод за уџбенике, Службени гласник.

Законодательные памятники русского централизованного государства XVXVII веков (1987): Подготовка текста Л. И. Ивиной, Ленинград: Наука.

Калачов, Н. (1850):О значении Кормчей в системе древняго русскаго права, Москва: Университетская типография.

Липшиц, Е. Э. (1965):Эклога/византийски законодательный свод VIII века,Москва: Наука.

Марковић, Б. (1999а):Глоба, Лексикон српског средњег века, Београд: Knowledge.

Марковић, Б. (1999b):Глобар, Лексикон српског средњег века, Београд: Knowledge.

Мирковић, З. (2005):Судије „царства ми“ Душановог законика, Законик цара Стефана Душана – Зборник радова са научног скупа поводом 650 година од проглашења Душановог законика, Београд: САНУ.

Николић, Д. (2000):Древноруско словенско право, Београд: Службени лист СРЈ.

Николић, Д. (2016):Закон судњи људем, Ниш: Центар за публикације Правног факултета Универзитета у Нишу, Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу.

Новаковић, С. (1898):Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354,Београд: Задужбина Илије М. Коларца.

Новаковић, С. (1907):Матије Властара Синтагмат, Београд: СКА.

Новаковић, С. (2002):Село, Народ и земље у старој српској држави, Изабрана дела, књ. 1, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Российское законодательство X-XX веков, т. 2, (1984): Отв. ред. А. Д. Горский, Москва: Юридическая литература.

Соловјев, А. (1980):Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. година,Београд: САНУ.

Соловјев, А. (1998):Историја словенских права, Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд: Службени лист СРЈ.

Тарановски, Т. (1996):Историја српског права у Немањићкој држави, Београд: Службени глист СРЈ.

Томсинов, В. А. (2011):Соборное уложение 1649 года как памятник русской юриспруденции, Соборное уложение 1649 года, Законодательство царя Алексея Михайловича, Москва: Зерцало.

Ћирковић, С. (1997):Работници, војници, духовници, приредио В. Ђокић, Београд: Equilibrium.

Флоринский, Т. (1888):Памятники законодательной деятельности Душана Царя Сербов и Греков, Киев: Типография Императорскаго Университета Св. Владимира.

Чворовић, З. (2013):Кривично право у Уложенију цара Алексеја Михаиловича (докторска дисертација), Крагујевац.

Чворовић, З. (2014):Право и православље, Београд: Catenamundi.

Чворовић, З. (2018):Душанов законик у руском огледалу: прилог упоредној руско-српској правној историји, Београд: Catenamundi.

Чебышев-Дмитриев, A. (1862):О преступном действии по русскому до–петровскому праву, Казань: Типография Императорскаго Университета.

Шигабутдинова, А. Л. (2014):Правосубъектност общины Древнего Востока: некоторые историко-правовые аспекты, Вестник Нижегородской академии МВД России, 2/26.

Mueller, G. O. W. (1955): Tort, Crime and the Primitive, Jurnal of Criminal Law and Criminology, Vol. 46: Northwestern University School of Law. Преузето са: https://scholarlycommons.law.northwestern.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=4385&context=jcl c (8. 03. 2019).

Freshfield, E. H. (1930): A Manual of Roman Law compiled in the fourteenth centry by George Harmenopulos, Vol. 6, Cambridge: University Press.

---

ПОДБЕЛЕШКЕ

[1] Душанов законик 2010, 184-185.

[2] Флоринский 1888, 198. Исто и Новаковић 1898, 77.

[3] Душанов законик 2010, 94, 184.

[4] Исто, 184.

[5] Душанов законик 2010, 185.

[6] Исто.

[7] Чворовић 2018, 99-100.

[8] Соловјев 1998, 482.

[9] Душанов законик 2010, 94, 184. Тарановски 1996, 463-464.

[10] Новаковић 1898, 76. Душанов законик 2010, 184.

[11] Тарановски 1996, 464. Новаковић 1898, 76. Душанов законик 2010, 94.

[12] Чворовић 2014, 202-203.

[13] Тарановски 1996, 408.

[14] Соловјев 1980, 43.

[15] Душанов законик 2010, 38.

[16] Новаковић 1898, 77. Душанов законик 2010, 185.

[17] А. Соловјев наводи примере установе супсидијарне колективне одговорности села, односно општине код кривичног дела паљевине у Корчуланском и Дубровачком статуту. Соловјев 1980, 257, 258. Тарановски 1996, 376, 379. Драгојловић 1974, 423.

[18] Ћирковић 1997, 345-346. Новаковић 2002, 60.

[19] Шигабутдинова 2014, 54.

[20] С. Новаковић је право села да не изручи кривца ограничио само на случај када село није могло да пронађе паликућу, верујући као село никада не би изручило неког свог члана када би располагала таквим правом. Оваквим тумачењем се не само, речју Т. Тарановског, „изопачује смисао једне старе обичајноправне одредбе,“ већ се полази од погрешне представе да је стара сеоска општина била морално индиферентна према деликту и да је преступника сматрала пуноправним чланом своје заједнице. Примери из упоредне словенске правне историје, пре свега из Руске правде, показују да су општине, по речима А. Чебишев-Димитријева, „без било каквих спољних подстицаја од стране власти, виделе интерес у кажњавању чак и таквих поступака за које се општине нису подвргавале ни плаћању крвнине нити глобе.“ Новаковић 1898, 204-205. Тарановски 1996, 463-464. Чебышев-Дмитриев 1862, 84.

[21] Тарановски 1996, 464. Објашњавајући установу колективне крвнине у Руској правди, тзв. дикаја вира, коју је општина (верв) плаћала када не изручи нехатног убицу државним властима, М. Ф. Владимирски-Буданов вели следеће: „Порекло колективног јемства (круговая порука) понекад се тумачи полицијско-финансијским интересима државе, односно тежњом кнеза да у сваком појединачном случају добије приход од казне, као и тиме што се општина на тај начин приморава да предупреди извршење кривичних дела. Међутим, ови разлози су се могли појавити тек са развитком државне власти; првобитно колективно јемство није била од државе санкционисана установа, јер оно свуда настаје како из имовинске и личне солидарности крвносродничких и територијалних општина, тако још више из права општина да кажњавају преступнике.“ Владимирский- Буданов 1915, 329. О колективној одговорности и јемству (круговая порука) општина као установи коју су словенске државе наследиле из првобитне заједнице, у: Чебышев-Дмитриев 1862, 44-45.

[22] Тарановски 1996, 690-692. Мирковић 2005, 29. Соловјев 1980, 267-268, 320. Душанов законик 2010, 114.

[23] Марковић 1999a, 116; Марковић 1999b, 117. Соловјев 1980, 330.

[24] Тарановски 1996, 394.

[25] Вебер 1976, 542. Становиште супротно Веберовом, према коме се законска композиција и личне казне јављају истовремено у историјском развитку права, што говори у прилог ране диференцијације кривичне казне и грађанско-правне накнаде штете, у: Mueller 1955, 309, 312.

[26] Душанов законик 2010, 184. Тарановски 1996, 760-763. Соловјев 1980, 257.

[27] Душанов законик 2010, 184. Тарановски 1996, 464.

[28] Душанов законик 2010, 94.

[29] Флоринский 1888, 198. Новаковић 1907, 262.

[30] Израз вь вѣдѣніи Т. Суботин Голубовић је превела речју „намерно“ (Властар 2013, 191), док га је А. Соловјев превео као „свесно“ (Соловјев 1998, 482).

[31] Соловјев 1980, 257. Тарановски 1996, 409. Иначе, целокупна глава Потпуне Синтагме посвећена кривичном делу паљевине (Е – О палежи), заједно са прописом који је по садржају близак новелираној одредби члана 99, задржана је и у Скраћеној Синтагми. Тако се у рукописима Душановог законика који садрже новелирани члан 99, а у којима је текст Законика здружен са Скраћеном Синтагмом и Јустинијановим законом, јављају два скоро истоветна прописа о кривичном делу паљевине. Соловјев 1998, 482. И овај пример показује оправданост тезе Ђ. Бубала да се „мора пажљиво преиспитати оправданост назива Душаново законодавство за троделни зборник СС, ЈЗ и ДЗ, односно да се мора приближити одговорима на питање како је изгледала првобитна редакција ДЗ, да ли је његов текст био самосталан, или је од почетка био здружен с другим законским зборницима“. Бубало 2013, 735.

[32] Новаковић 1907, 262. Дучић 1877, 125.

[33] Благоев 1932, 141. Липшиц 1965, 188. Приликом рецепције Еклогиног прописа о паљевини у Закону судњи људем су задржани, као истиче Д. Николић, сви битни елементи који се тичу бића и субјекта овог кривичног дела, „смртна казна и два начина њеног извршења дословно су преузети из Еклоге.“ Највећа промена односи се на додавање уз основну казну црквено-дисциплинске казне епитимије. Николић 2016, 38-40.

[34] Благоев 1932, 141. Липшиц 1965, 188.

[35] L. 28§12 Depoenis (48, 19), Digesta 1870, 852. Зачеци пооштрене казнене заштите града од намерне паљевине у римском праву се могу пронаћи још у ванредном закону Луција Корнелија Суле – Lex Cornelia de sicariis et veneficiis, који се у почетку примењивао само на подручју града Рима и према коме се паљевина са умишљајем кажњавала прогонством. Паљевина у престоници Републике је уврштена у најтежа кривична дела, не само због материјалних последица које је ватрена стихија мога да проузрокује у великом античком граду какав је био Рим, већ и због тога што је паљевина често била пратилац политичких преврата и завера против врховне власти. Беседкин 1885, 7.

[36] Fresh field vol. VI 1930, 41.

[37] Тарановски 1996, 463,

[38] Соловјев 1998, 482. О утицају казне на измену правне природе деликта код неких других кривичних дела у Душановом законику, у: Чворовић 2018, 128-144.

[39] Тарановски 1996, 407-409.

[40] Владимирский- Буданов 1876, 66-67. Николић 2000, 220.

[41] Беседкин 1885, 68.

[42] Исто, 70-71. Большой толковый словарь русского языка 2004, 235, 242.

[43] Владимирский- Буданов 1915, 330-331. Владимирский- Буданов 1876, 37. Беседкин 1885, 68.

[44] Владимирский- Буданов 1876, 67.

[45] Николић 2000, 187. Н. Власев наводи примере из Новгорода разграбљивања имања појединих преступника од стране грађана, као доказ да „поток и разграбление“ воде порекло од општинске крвне освете, која је временом прешла у руке кнеза. Власьев 1860, 160. Иначе, руској казни поток и разграбление одговара старогерманска казна лишавања мира (Friedlosigkeit), која је доводила до лишавања свих личних права (грађанска смрт) и конфискације имовине. Занимљиво је да се према германском обичајном праву ова казна изрицала за један облик паљевине, за намерну и тајну ноћу паљевину – Mordbrand. Бесыдкин 1885, 30-32.

[46] Владимирский- Буданов 1876, 36-37, 46, 67. Николић 2000, 129, 187.

[47] Беседкин 1885, 69-71.

[48] Душанов законик 2010, 184.

[49] Беседкин 1885, 72.

[50] Владимирский- Буданов 1915, 314. Власьев 1860, 185. Чворовић 2013, 26-27.

[51] Владимирский- Буданов 1915, 333.

[52] Члан 7 Псковске судне грамоте према издању М. Ф. Владимирског-Буданова гласи: „А кримскому татю и коневому, и переветнику тем живота не дати.“ Владимирский-Буданов 1876, 130. Викторский 1912, 28.

[53] Беседкин 1885, 74. Викторский 1912, 23.

[54] У прилог тези о примени Книги законыя од стране световних судова навођено је, између осталог, и то што је у једном рукопису Судебнику од 1550. године придружен текст ове словенске компилације. Бенеманский 1917, 36-37, 170-174.

[55] Члан 9 Судебника од 1497. године гласи: „А государскому убойце и коромолнику, церковному татю, и головному, и подымщику, и зажигалнику, ведомому лихому человеку живота не дати, казнити его смертною казнью.“ Российское законодательство X-XX веков, т. 2, 1984, 55, 69-71. Владимирский-Буданов 1887, 85.

[56] Российское законодательство X-XX веков, т. 2, 1984, 71. Чворовић 2018, 90-93. Владимирский-Буданов 1887, 85.

[57] Российское законодательство X-XX веков, т. 2, 1984, 71-72. Чворовић 2018, 92-93, 97.

[58] Чворовић 2013, 57.

[59] Једина разлика између члана 9 Судебника од 1497. и члана 61 Судебника од 1550. године односи се на додавање два нова деликта, чији су се починиоци кажњавали смртном казном. Реч је о лицу које непријатељу предало градско утврђење (градский здавец), као и лицу које другоме помеће предмет кривичног дела или пише против другог оптужујуће пашквиле (подметчик). Владимирский-Буданов 1887, 151. Российское законодательство X-XX веков, т. 2, 1984, 130.

[60] Бенеманский 1917, 168.

[61] Томсинов 2011, 24. Беседкин 1885, 77.

[62] Российское законодательство X-XX веков, т. 2, 1984, 72.

[63] Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVII веков 1987, 57.

[64] Исто, 216.

[65] Калачов 1850, 111. Дучић 1877, 125.

[66] Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVII веков 1987, 57. Калачов 1850, 111. Дучић 1877, 133. Липшиц 1965, 72.

[67] Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVII веков 1987, 56-57. Калачов 1850, 110-111. Дучић 1877, 133. Липшиц 1965, 72.

[68] Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVII веков 1987, 20.

[69] Чворовић 2013, 164.

[70] Законодательные памятники русского централизованного государства XV-XVII веков 1987, 147.

[71] Томсинов 2011, 24.

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Византијско-словенска чтенија II (Зборник радова са Међународне научне конференције, одржане 24. новембра 2018. године на Универзитету у Нишу)