Олег Шабалин: ПОСЛѢДЊИ ВОЈНИК ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Поводом руског прѣвода приче „Најдужи лов на човека“ Антонија Ђурића


Олег ШАБАЛИН

Олег ШАБАЛИН

Прошло је већ много година од окончања II свѣтског  рата. Војна дѣјства у Европи завршена су маја 1945, а у Азији септембра исте године. Но, то  се очито упште нѣје дотакло Србије,  која тад бѣше у саставу Југославије (ФНРЈ – Федеративна Народна Република Југославија), обновљене на крају рата под руководством многим људима познатог партизана-комунисте Јосипа Броза Тита.

Али осѣм друге, послѣратне, постојала је и прва, прѣратна Југославија: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Створена је по замисли војног блока Антанте након свршетка I свѣтског рата 1918. године. Држава,  којом је Антанта наградила одважну Србију за њен беспримѣрни војнички подвиг и понесене жртве у тој војни.

Не знајући све замисли руководилаца земаља Антанте и Запада, у геополитичком смислу наивна, мужанствена Србија је примила ту тобожњу „награду“ за своју побѣду у рату, тај „јарам на свој врат“. Замѣнивши га за плодове својих неоспорних побѣда и жртава. За излаз на море, за Босну, Далмацију. Намѣсто режима узвратне окупације на територијама што прѣ рата улажаху у састав главног непријатеља Аустроугарске, чије становништво – Мађари, Хрвати, босански муслимани – звѣрски, беспоштедно, изистински ратоваше са Србијом, политичка елита и војна лица бѣху аутоматски инкорпорирани, укључени у састав војно-политичке елите нове земље. Заборавивши на етно-конфесионалне, религиозне противурѣчности, културно-језичке разлике, политичке пристраности и погледе политичких елита прикључених територија. А да се не говори о судској одговорности за ратне злочине у ратним годинама.

Овај процес у свѣтској, глобалној политици називан је „лимитрофизацијом“. Стварајући вѣштачке, у дуготрајној историјској перспективи неживотне пограничне државе (лимитрофе), у циљу најбољег спољног управљања тѣм територијама, не у националном интересу тѣх „пограничних“ земаља, сами „творци“ су имали интересе, које су приврѣмено скривали!

Историјске судбине таквих „пограничних земаља“ попут Пољске, Чехословачке, Југославије – показале су се трагичним. Чехословачка се у дѣловима и без борбе предала фашистичкој Нѣмачкој 1938. и 1939. године. Истина, притом се из ње издвојила држава-протекторат – Словачка,  сателит и савезник Нѣмачке. Пољска у септембру 1939. године – три недѣље крвавих битака и окупација земље на шест година.

Потписивање споразума о прикључивању Југославије Тројном пакту, Беч, 25. марта  1941. године. Слѣва - предсѣдник Владе Југославије Цветковић, здесна - министар иностраних дѣла Нѣмачке Рибентроп

Потписивање споразума о прикључивању Југославије Тројном пакту, Беч, 25. марта 1941. године. Слѣва – предсѣдник Владе Југославије Цветковић, здесна – министар иностраних дѣла Нѣмачке Рибентроп

А наша Југославија, са Србијом у саставу, март 1941. године је дочекала с пронѣмачком владом Д. Цветковића, приставшег да приступи савезу земаља „Осе Берлин-Рим-Токио“. То је довело до војног преврата, организованог од Велике Британије у циљу недопуштања тог савеза. То је она вањска управљаност земаља створених по нечијој вољи. Премда су Србију ипак „наградили“, тј. казнили због ратног савезништва и војничког братства с Русијом. Преврат проенглеских, па и родољубивих снага у Југославији, и њено закључивање споразума о војној помоћи са СССР (Русија), довели су до оружаног напада Нѣмачке и њених савезника Италије, Мађарске и Бугарске на Југославију почетком априла 1941. године.

Баш одатлѣ и почиње прича о двадесетогодишњој борби обичног српског човѣка Велимира Зарића, послѣдњег војника Драже Михаиловића, команданта борбених јединица дѣла бивше краљевске војске Југославије, што се не предаде фашистичким агресорима, те постаде „четницима“ Србије. Четник је рѣч пољског порѣкла, која означава војника партизанске, борбене јединице, „чете“ на српском.

Подѣла Југославије од стране земаља Осовине

Подѣла Југославије од стране земаља Осовине

Десет дана је трајао тај априлски рат ’41. године. Армија Југославије се распала по национално-етничком признаку. Хрвати и Словенци су масовно дезертирали из војске. Хрватске националне јединице у пуном саставу прѣлазиле су на страну Нѣмаца. Хрватска политичка елита, ослањајући се на те јединице и војенизиране формације хрватских националиста из „устаничког покрета“, на српском – „усташа“, прогласила је, уз сагласност Нѣмачке, стварање Независне Државе Хрватске – „НДХ“, под руководством будућег џелата српског народа Анта Павелића. Југословенска Влада је избѣгла у Енглеску. Земљу је дотукло ступање царске Бугарске у рат и њена окупација Јужне Србије. Словенија бѣше анектирана и укључена у састав нѣмачког Трећег Рајха. Армија Југославије је капитулирала. У Босни, Далмацији је створена италијанска окупациона зона. Косово је укључено у састав Албаније, са своје стране окупиране фашистичком Италијом. Војводину је окупирала Мађарска. У Централној и Западној Србији окупатори су направили територију с мѣсном управом, на челу с Димитријем Љотићем и бившим генералом Миланом Недићем. Тако се десило издајство „крпеж-елите“ Југославије, заборавивше на националне интересе Југославије, издаја војне врхушке, погазивше присегу краљу и народу Југославије. Тако се руше и падају у „историјски бездан“ пограничне државе, по садашњем – земље с ограниченим суверенитетом, рѣчником саврѣмених свѣтских глобалиста.

И ето, тај не предавши се  пуковник Дража Михаиловић, с невеликом групом официра и војника бивше армије и тамошњим житељима што су им се придружили, створише прву борбену четничку јединицу на планини Тари у Босни. На свети за Србе дан 6. маја – „Ђурђевдан“, дан Светог Ђорђа, Георгија Побѣдоносца – покровитеља Православног воинства. Отада заступништво тог светог покровитеља и Божја воља бѣху на страни бораца против непријатељских освајача домовине – Србије. Тај исти дан у прошлости Србије бѣјаше традиционално дан почетка „хајдучије“, почетак сезонског рата хајдука с непријатељима-окупаторима. Тако су се традиције српског народа преплеле с Божјим промислом.  Отуда је и кренуо Четнички покрет по свој Србији.

Screenshot_2За то врѣме везан је и почетак славног ратничког пута родољуба и сина Србије Велимира Зарића у редовима Равногорског четничког покрета отпора. Причу о њему – у изводу из књиге „Били смо украс човечанства“ – издање „Духовни луг“, Крагујевац, 2015 – познатог српског публицисте, дисидента Антонија Ђурића, на српском и у руском прѣводу прѣдстављамо читаоцима нашег интернет-гласила. Књига из које је дати материјал изашла је крајем 2015. године. Аутор је већ постарији човѣк, рођен 1929. године. Човѣк тог доба. Његов живи, сликовити језик, познавање фактолошке грађе и лични разговор-исповѣст с легендарним Велимиром Зарићем дају му право и могућност о томе говорити и писати. У стваралачкој оставштини тог изванредног српског писца је и документарна драма „Солунци говоре“, која је прѣ  годину дана прѣдстављена у Русији, у Москви. „Солунци говоре“ је о војницима са Солунског фронта – куда је, у Солун, у Грчку, одступила српска војска послѣ нѣмачког наступања и освајања Србије у I свѣтском рату. На премијери прѣдставе били су истакнути руски политичари. Прѣдставу је поставила редитељ Цисана  Мурусидзе. Аутор ових дѣла Антоније Ђурић је, нажалост, сада болестан – године су у питању. И нека објављивање његове приче на руском језику буде велика радост и поклон за њега. Желимо му здравља, стваралачких успѣха и да нам још поживи!

Рат са Нѣмачком и њеним савезницима је заузео четири године у животопису нашег јунака – Велимира Зарића, а борба и дуги лов на њега у послѣратној Југославији – седамнаест година. У причи су све перипетије те борбе с режимом Јосипа броза. Хтѣли бисмо додати само  једно: како су двѣ војне силе – четнички покрет под вођством Драже Михаиловића и комунистички партизански покрет Јосипа Броза Тита – сами постали непријатељи? Одговори нѣсу једноставни и горки су, зато што је народ Србије платио знатну и крваву цѣну за то непријатељство.

Слѣва надесно: Тито, Стаљин и Молотов

Слѣва надесно: Тито, Стаљин и Молотов

Прво: нѣје прошло без личности. Вођа комуниста-партизана нѣје био Србин. А Дража (Драгољуб)  Михаиловић је Србин! И то много шта објашњава и одређује. Тито је по националности био тобоже Хрват. Због чега „тобоже“? Па због тога што је српскохрватски говорио с акцентом. Вишевѣковна етно-религиозна вражба Срба и Хрвата никуд нѣје нестала. То не пролази и не лѣчи се брзо. Потрѣбне су године, десетлѣћа државно-етничког, културног рада. А не агитациони позиви и марксистичке догме и теорије. Његова биографија је фантастична и пуна тајни и загонѣтака. Подсѣћа на легенду о стратешком агенту, обавѣштајцу који служи неколиким свѣтским силама. Његову дѣлатност је совјетска, руска обавѣштајна служба разоткрила тек 1948. године. Било је, штоно кажу, „касно“… позиције СССР-Русије у Југославији се показаше поткопаним, присталице војно-политичког савеза са СССР-Русијом подвргнуте су најокрутнијим прогонима и репресијама, улога, мѣсто и значај Срба у послѣратној Југославији бѣху измѣњени и ослабљени започетим грађанским ратом, коме је лично Тито допринѣо. Јер, он је буквално натѣрао руског савезника Стаљина (послѣ првих, успѣшних заједничких борби Црвене Армије и четника с Нѣмцима) да стане на његову страну у борби са четницима Драже Михаиловића 1944. године – самим тѣм привукавши „језичак теразија“ у борби са четничким покретом на своју страну. Како је горко нама у Русији било увиђати да се у Србији, Југославији, већ послѣ страшног рата с нѣмачким фашизмом наставља проливати крв и правих српских родољуба, и пријатеља Русије. Сви су заборавили Стаљинове рѣчи о Титу – непријатељ Русије, Југославије, ствари свѣх Словена, издајник, агент свѣтске, тајне масонске власти! Не цитирам га дословно, већ суштински.

Друго: идеолошко непријатељство. Краљевска Југославија је била земља с антикомунистичком идеологијом. Српске војске узимале су учешћа у иностраној интервенцији за врѣме грађанског рата у Русији на страни Бѣлог покрета. Од практично петотисућног корпуса кући, у Србију се вратило нешто преко 400 људи. Геополитички, стратешки, земља је стала на страну Запада. Присталице бѣлог покрета, емигриравше у Југославију након пораза у грађанском рату, ни саме не схватајући зашто су и са ким војевале (а војеваху за интересе Запада с обичном, Сељачком, Радничком Русијом, а не са комунистима-бољшевицима), допринѣле су разбуктавању антикомунистичке мржње у Србији, у првом реду у војно-политичкој срѣдини, из које је и био Дража Михаиловић. Своју уврѣђеност и срџбу емигранти-бѣлогардејци су искалили на идеологији правичног и људског уређења живота. У Марсељу, Француска, је с помоћу нѣмачких и мађарских тајних служби 1934. убијен краљ Југославије Александар. Та геополитичка недалековидост прѣдратне Југославије схваћена је сувише касно. Тек 1940. године успостављени су дипломатски односи између Југославије и СССР. Али врѣме је било пропуштено. Стари савезици су издали. Новога још нема. А непријатељ – Нѣмачка је прѣд вратима.

Треће:  Тито је био управљанији Западом него националисти, четници Драже Михаиловића. Баш зато се Запад и кладио на Тита, рачунајући ту и горе, у првом одговору изложене околности. Пред Титом су постављени најглавнији задаци:

  • Отргнути, опет помоћу пројекта „Југославија“ Србе од Руса и Србију-Југославију од СССР-Русије;
  • Угасити вишевѣковни „огањ“ руско-српског војног братства, учвршћеног  у балканским и двама послѣдњим свѣтским ратовима;

    Јосип Броз Тито, Винстон Черчил и Ентони Идн

    Јосип Броз Тито, Винстон Черчил и Ентони Идн

  • Узимајући у обзир непријатељство хрватског и словеначког етноса, босанских муслимана према Русима (Словенци су с Русима ратовали у саставу нѣмачке армије, Хрвати као засебна национална легија, а Босанци су уопште образовали СС дивизију „Босна“; узимајући у обзир звѣрства Хрвата у Русији, чак је постојала и наредба Црвеној Армији „Хрвате не заробљавати“; таквог удѣла у Русији бѣху удостојени још само Мађари и џелати из нѣмачких „зондер-команди“) учинити немогућним даље савезничке односе између СССР и ФНРЈ, учинити немогућним било какав хипотетички излаз СССР-Русије на обале Јадранског мора, заобилазећи злосрећне залѣве Босфор и Дарданеле. Ј. Б. Тито је за то дао лична јемства премијеру Велике Британије В. Черчилу;
  • Разбити савез у настајању земаља народне демократије – Источне Европе, међу собом и СССР-ом;
  • Разбити свѣтски комунистички покрет и земље оријентисане на њега као алтернативу свѣтском систему пљачкашког, зеленашког капитализма са глобалистичким и транснационално-корпоративним тежњама;
  • Створити успут лажни модел „правог југословенског социјализма“ за мали (у планетарним размѣрама) број грађана Југославије, на рачун скривеног финансирања тог пројекта свѣтским финансијским капиталом ради дискредитовања руског, „стаљинског социјализма“.

И наравно, само је Ј. Б. Тито са својим окружењем могао тада, у тајном савезу са Западом, изаћи на крај с тѣм задацима. Тако је била унапрѣд рѣшена судбина Равногорског покрета, четника Драже Михаиловића. Већ 1946. године он је био намамљен у клопку. Ухваћен. Суђен и погубљен. Поједини борци његовог покрета већ су већим дѣлом настављали борбу и битку с Титовим режимом појединачно, као наш јунак. Све о томе је у причи Антонија Ђурића.

Антоније Ђурић

Антоније Ђурић

Трагедија и подвиг људи као што је Велимир Зарић је у томе што их у њиховој борби за свѣтским злом те силе зла често кришом искоришћавају против њих самих, користећи њихове недостатке и слабости. Али њихов  подвиг је свет и племенит! Јер, у свом подвигу они се ослањају само на снагу свог духа, на  саборце, помоћ сродника и блиских и Божју заштиту и вољу!

Велимир Зарић је истински јунак! Слава њему и таквима као што је он. Како је мало људи што развѣнчава доба „Брозова режима“ у Југославији, колико много још трѣба испричати људима у Србији и Русији о тѣм врѣменима. Јер, поступци људи у тѣм годинама су каменови бачени у језеро, у „воду историје“, чије кругове осѣћамо и данас. Стога! Људи, учите историју свог народа, његову славну херојску и често трагичну прошлост. „Каменови прошлости“ су степенице будућности!

6. јануара 2016. године у Москви, Русија

(Visited 166 times, 1 visits today)
ПАМЕТАРНИЦА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *