Николај Жевахов: СУД БОЖЈИ

Мислим да је Господ само удаљио, сакрио Помазаника Свога све док се Бог не смилује Русији умивеној сузама покајања, очишћеној од својих греховних гнојних рана, ослобођеној од оних својих Помисли које су је и довеле до њеног садашњег стања.

---

Један од начина којим се творци револуције користе за постизање својих циљева представља такозвани народни гнев.

Тај се гнев од народа изнајмљује само за извесно време, и изазива се вештачким убацивањем у свест народних маса уверења да је револуција казна за злочин.

Творци револуције увек у први план истичу такво објашњење које у очима народа мора оправдати зверства допуштена наводно зарад искорењивања неправде, зарад заштите угњетеног народа од самовоље његових поробљивача, зарад његовог ослобађања из окова ропства, речју, зарад тријумфа истине и високих идеала. Таквом тајном разлогу револуције као масовног протеста „народа“ против насиља које се против њега врши, глупи људи су увек веровали, а верују и сада.

Не чуди што и дан-данас на страницама свакојаких новина и часописа, наравно, само јеврејских, и даље пишу о тим ужасним злочинима и сасвим разумљивој „освети народа“.

У Србији, на пример, нисам срео ниједног човека који себе сматра образованим, а да се није потрудио да изрази своје осећање гадљивости према Русији, где је по његовом мишљењу револуција била нужна да би народ ослободила од аристократије која га је шиканирала; где су на једној страни били само кнежеви и грофови, а на другој – мужици, робови те аристократије. Не мисле тако само у Србији, већ свугде где Чивути желе да се тако мисли…

Излишно је и говорити о томе да се главно бреме злочина према народу обрушавало на Господара Цара и на Господарицу Царицу. Несумњиво је да су у те „злочине“ у доба пре револуције веровали чак и независно мислећи људи…

Али се ето нашао частан човек, В. М. Рудњев, коме је наложено да истражи те „злочине“ и који се никако не може осумњичити за пристрасност, јер је, будући да је био помоћник тужиоца провинцијског окружног суда, пре могао имати предубеђење против Цара и веровати раширеној клевети у којој се у унутрашњости тешко може разабрати… И ето, тај је частан човек узвикнуо читавом свету:

„Прегледао сам све архиве Двораца, Личну преписку Господара и могу да кажем: Цар је чист као кристал“.

И глас тог једног одважног и часног човека приморао је милионе Господару ненаклоњених гласова да заћуте, и сада нико не сме чак ни да помисли на „злочине“ Господара.

Појавила су се подло објављена „Писма“ Господарице Царице Господару Цару: бацише лопови украдени драгоцени ковчежић с писмима у гомилу, и… гомила постиђено умуче, увидевши да је и Царица чиста као кристал.

Преостала је Царска влада… Многи су министри погинули ужасном смрћу само зато што су били министри; многе који су остали у животу и даље прогањају и злонамерно клевећу. Па какви су то „злочини“ тих министара, ко је од тужилаца изнео макар једну конкретну оптужбу против њих?

Али, чак и да је таквих злочина било, зашто се „гнев народа“ обрушио на читаву Русију, зашто су погинуле десетине милиона ни за шта кривих људи? Читав свет су згрозиле нечувене размере тог гнева, ужасна казна која је Русију задесила…

Али, у чему се састоји њен злочин?!

Да, револуција је уистину казна за злочин, али не казна творцима револуције за злочине против народа, већ Божја казна за злочине против заповести и закона Божјих.

И ма где да тражимо узроке превелике невоље што се на Русију сручила, ма где да тражимо трагове тих злочина, ма какве ванредне комисије окупљали и ма у каквим архивима претурали, пронаћи ћемо те узроке само на једном месту – у Библији.

Не само ми, већ се и читав свет пита због чега Русија тако дубоко пати; али по свој прилици ретко ко зна да је чак и то питање буквално испуњење речи Божје:

„…Говориће сви народи: зашто учини ово Господ од ове земље? каква је то жестина великога гњева? И одговараће се: јер одуставише завјет Господа Бога отаца својих“… (Закони поновљени. 29, 24–25).

Ништа мање одређено на непромењиве законе одмазде указује и пророк Јеремија:

„…Јер кад речете: зашто нам чини Господ Бог наш све ово? тада им реци: како остависте мене и служисте туђим боговима у земљи својој, тако ћете служити туђинцима у земљи која није ваша“… (Јер. 5, 19).

То није гнев Божји како га замишља прачовек, то је само подсећање на то да су Божји закони вечни и њихово кршење неминовно изазива одређене последице. Појашњавајући ту мисао, пророк Јеремија даље каже:

„…Чуј, земљо! ево ја ћу пустити зло на овај народ, плод мисли њиховијех, јер не пазе на моје ријечи, и одбацише закон Мој“ (Јер. 6, 19).

Не, увек ће колико грешни толико и бесмислени бити покушаји да се светске несреће објасне гневом или казном Божјом, кад су они само резултат кршења закона свемира које је Господ успоставио, замене јасних, разговетних и благих Божјих заповести људским измишљотинама. Обрнуто, у законима одмазде одражава се највећа добробит: иначе би се људи већ одавно поклали…

„…Кад су судови Твоји на земљи, уче се правди који живе у васиљеној“… (Исаија, 26, 9).

Прочитајмо пажљиво главу 26 Левитске, гл. 28 пете књиге Мојсијеве, књигу пророка Исаије, главе 3, 6, 9, 10, 24, 33, 43, 58, 59, 65, књигу пророка Јеремије, Плач Јеремијин, књигу пророка Језекиља – и схватићемо зашто страда Русија. Велико је, неизмерно велико то страдање; али је милосрђе Господње још веће. Изранављена и изгубљена мисао тражи излаз, пробуђена савест окреће поглед према Богу и с небеских висина чује глас Божји:

„…Нећеш видјети жестока народа, народа који говори из дубина да се не разбира, у кога је језик мутав да се не разумије“ (Исаија, 33, 19).

Човек који се покајао чује и глас Бога упућен том жестоком народу:

„…Тешко теби, који пустошиш а тебе не пустоше, и који чиниш невјеру а теби се не чини невјера; кад престанеш пустошити, бићеш опустошен, кад престанеш чинити невјеру, чиниће ти се невјера“… (Исаија, 33, 1).

И чујући те завете Божје, човек се смирује и у њему васкрсава зора наде у милост Божју, и та нада јача…

Вера је у суштини право, истинско знање, а по облику пак, вера је вера, и јалови су покушаји да се она усади у срца оних који је немају. Вера је дар Божји с којим се сваки човек рађа. Не постоје неверујућа новорођенчад и деца. Они који су тај дар изгубили, нека се обрате Богу и добиће га. Ја пак сматрам за излишно да започињем полемику с неверујућима, већ ћу се ограничити само тиме да укажем да је Библија, без обзира на несумњиве талмудске слојеве, најдивнија од свих књига на свету, јер је оличење оног истинског моралног закона – lex scripta који је Богом дат као руководство људима у њиховом овоземаљском животу. То је кодекс моралних појмова и поука изложених у облику обавезних односа човека према Богу и ближњем, који садржи у себи сву пуноћу Божјих закона и заповести, с навођењем последица за њихово кршење. Онај Који је створио законе природе и законе еволуције, потчинио је њиховом дејству све живо на свету. Он је постепено уздизао човека од простих појмова ка сложенијима, те је зато и Своју вољу заодевао у облике приступачне људском схватању у разним раздобљима њиховог развоја. Сасвим је разумљиво што нам се библијски облици откровења Божјег чине застарелима; међутим, онај ко обрати пажњу на садржај скривен иза тих облика, увидеће да не само што Нови Завет није укинуо Стари, већ да се многа старозаветна откровења још увек нису збила, већ су прорачуната на потоња времена. Према томе, ограничавати значај Библије само међама Библијског времена или њен садржај повезивати само са старозаветним Израиљем – зар то није исто што и признавати да свеопшти светски закони које су вековима откривали научници разних националности важе само за оне који су их открили, или за њихове земљаке?! Са становишта свог спољашњег садржаја, Стари Завет Библије се распада на три дела од којих је један, најмањи, посвећен историји Израиљског народа, други, значајнији, откровењу Божјем датом Израиљу и прорачунатом како на догледно, тако и потоње доба, а трећи, најзначајнији одељак – Божјем откровењу датом читавом људском роду за сва раздобља постојања света, до краја времена, појаве антихриста и другог доласка Христа-Спаситеља.

И црпећи своје закључке из Божјег откровења, мислим да већ истичу рокови одмазде које је Господ одредио, и да свиће зора новог живота, новог не по облику и свом устројству, већ по духу, по снази оданости, верности и љубави према Помазанику Божјем, од Господа љубљеног Господару Цару Николају Александровичу и Његовој светој Породици.

„Не бој се, јер сам Ја с тобом; од истока ћу довести сјеме твоје, и од запада сабраћу те“ (Исаија, 43, 5).

Ја не верујем да нам је Господ заувек одузео нашег Цара, јер иначе Божји Пророк не би рекао:

„Одвешће Господ тебе и Цара твојега, којега поставиш над собом, у народ којега нијеси знао ти ни стари твоји“… (Закони поновљени. 28, 36).

Зато мислим да је Господ само удаљио, сакрио Помазаника Свога све док се Бог не смилује Русији умивеној сузама покајања, очишћеној од својих греховних гнојних рана, ослобођеној од оних својих Помисли које су је и довеле до њеног садашњег стања.

Али, ако је тачно да је у историји нечувен злочин стварно извршен у Јекатеринбургу, онда Русија нема права да моли Господа да се смилује… Па нека нису сви били криви за злочин коме имена нема; али ниједан осећајан човек не треба да се склања од његових последица. Сви морају да се придруже патњама Праведника и да личним болом, и патњама, и сузама искупе страшан грех пред Богом, пред Помазаником Божјим и Његовом Светом Породицом.

„Моја је освета, ја ћу је узвратити“.

Из рукописа превода I тома Успомена Николаја Жевахова

Са руског превела Сава Росић
уз помоћ Петра Росића