Свт. Игнатије (Брјанчанинов): О РУСИЈИ И ПОСЛѢДЊИМ ВРѢМЕНИМА

У 38. и 39. глави пророка Језекиља описани су могућство, многобројност сѣверног народа, названог Росом; тај народ трѣба да достигне огроман материјални развој прѣ краја свѣта и закључи крајем својим историју странствовања човѣчјег рода на Земљи


Светитељ Игнатије /БРАЈАНЧАНИНОВ/ (1807-1867)

Светитељ Игнатије /БРАЈАНЧАНИНОВ/ (1807-1867)

Господ

Срце ваше да припада јединому Господу, а у Господу и ближњему. Без тог услова припадати човѣку је страшно. Не будите робови људима – рече апостол (I Кор. 7, 23).

Увѣк су ме до дубине срца дирале рѣчи светога Јована Претече, изговорене њиме поводом Господа и себе, сачуване за нас у Јовановом Ѣванђељу. Ко има невѣсту – вели свети Претеча – женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он трѣба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3, 29-30).

Држава

Не могу сви бити листови, цвѣтови, плодови на дрвету државном, ваља да му неко, подобно корѣновима, и пружа живот занимањима непознатим, тихим, суштински полезним, суштински неопходним. Једним од таквих занимања признајем утврђивање ближњих у хришћанској вѣри и наравствености.

У животу државе, рече државник (Карамзин) дешавају се, као и у животу сваког човѣка, најмучније ситуације, чији исход не може одгонѣтнути ни прѣдсказати никакав ум људски. Тада и држава и човѣк морају свој удес вргнути у бездан промисла Божјег и рећи Богу о себи: „Да будет воља Твоја“.

Такво самоодрицање и предавање себе Промислу Свевишњег не укида дѣлање ни државе, ни човѣка. Супротно томе, оно зазива то дѣлање. Неће дати да попузне нога твоја; не дрѣмље Чувар твој. Ко се узда у Господа, он је као гора Сион (Пс. 121, 3; 125, 1).

37175Русија

Прѣ или касније, али Русија се мора обрачунати с Европом. Напори људски промисао Божју уништити и изменити не могу. Русији је суђен огроман значај. Она ће преовлађивати над свѣтом. То ће постићи кад становништво њено буде одговарало пространству. Прираштај тог становништва је већи од милиона годишње; у наредни вѣк Русија трѣба да ступи са становништвом од сто милиона. Напад завидљивих непријатеља натѣраће је да развије снаге и схвати свој положај, који ће већ непрестано изазивати завист и смицалице. То ће захтѣвати огроман труд, подвиг, самопожртвовање, али шта да се ради кад њима води рука недокучиве судбине! Једино срѣдство за поправљање малаксалих снага, наравствене и духовне, јесте положај који трѣбује труд што наводи на самопожртвовање. У 38. и 39. глави пророка Језекиља описани су могућство, многобројност сѣверног народа, названог Росом; тај народ трѣба да достигне огроман материјални развој прѣ краја свѣта и закључи крајем својим историју странствовања човѣчјег рода на Земљи. На поменуте главе Језекиља се упућује у XX глави Откровења; многобројност војске, коју ће држава имати, уподобљена је пѣску морском. Свети Андрѣј Критски, црквени писац из VII вѣка, објашњавајући 20. главу Откровења, и налазећи њено пророчанство истовѣтним са Језекиљовим пророчанством, вели: „На сѣверу постоји народ, скривен од прочих народа руком Божјом, народ најмногобројнији и највоинственији. Прѣ краја свѣта он ће се изненада открити и савладати све народе“. Тачно! Европа је упознала Русију послѣ Америке, скоро тек од врѣмена Петра I. Петар I је у Париз изволѣо као гост 1714. године, а 1814. је тамо изволѣла руска војска. Каква брзина збивања! Данас, у сусрет прѣтећим нам народима, може се рећи рѣчима 2. псалма: Зашто се буне народи и племена помишљају залудне ствари? (Пс. 2, 1). Непријатељи ће разбудити, протрести Русију, произвести у њој нехотично развијање снаге, али неће понизити Русију: они ће је узвисити, такво је њено прѣдодређење.

***

Величина Русије значајно је порасла. Особита је судба народа руског! Никакви наполеони ништа не могу учинити тамо гдѣ дѣлује рука Божија.

1-77Послѣдња врѣмена

Одступништво новог Израиља од Спаситеља прѣд крај врѣмена узеће широк размах, како прѣдсказиваше апостол, најпрѣ ће доћи отпадништво, а потом, као послѣдица и плод отпадништва, појавиће се човѣк безакоња, син погибли (II Сол. 2, 3), који ће дрзнути да се назове обѣтованим Месијом, захтѣвати за себе божанско поклоњење и добити га од оних што себе подготове за примање антихриста јавним и тајаним одступништвом од Христа. Одступништво ће бити тако велико, да зато што ће се умножити безакоње, охладнѣће љубав многих (Мт. 24, 12). То значи: грѣховне саблазни и примѣри ће се тако умножити, да ће у грѣховни живот увући безбројно мноштво људи. Вѣра у Христа ће једва постојати, како је прѣдсказао сам Господ: Син Човѣчији када дође, хоће ли наћи вѣру на земљи? (Лк. 18, 8). Приврѣмени материјални послови и уживања к себи ће привући цѣлокупну пажњу човѣчанства. И како бѣше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човјечијега: јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што бѣше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху (Лк. 17, 26-28). Обилни земаљски напрѣдак и огромна земаљска предузећа истављени су од Слова Божјег као за све очевидни признак послѣдњег врѣмена и сазрѣле грѣховности човѣчанства, већим дѣлом прикривену и непојмљиву при површном и неискусном погледу на човѣчанство. Човѣчанство никада не жели објавити себе за слѣдбеника зла, па макар се гушило у злу: оно стално тежи да се покаже честитим. Везаност за материју и материјални напрѣдак лѣпо може потпуно обузети човѣка, присвојити све његово врѣме и све снаге: приклони се земљи душа моја (Пс. 119, 25)[1] од јуности моје, умѣсто да пребива горе. Таква привезаност човѣка одвлачи од Слова Божија, од помисли о смрти и вѣчности, одвлачи од вѣре у Бога и од богопознања, убива га вѣчном смрћу. Ако неко љуби свѣт (то јест земаљски живот с његовим успѣсима и уживањем) – обзнањује свима без изузетка Свети Божји Дух – љубави Очеве (тј. Божије) нема у њему (I Јн. 2, 15). Пријатељство према свѣту јесте непријатељство према Богу. Јер, који хоће свѣту пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Не можете служити Богу и мамону, тј. Богу и земаљском успѣху (Мт. 6, 24). Служење мамону, нарочито кад су том служењу принѣсене у жртву све силе душе, јесте одступање од служења Богу и вѣрни признак ниспадања у најдубљу, безизлазну провалију грѣховности. Као што је стари Израиљ принѣо на жртву духовно достојанство, прѣдложено му од Искупитеља, земаљском преимућству и залудним надама на преизобилне земаљске успѣхе, тако ће и нови Израиљ, по свѣдочењу Светога Писма, одвргнути духовно достојанство своје, већ даровано Искупитељем, зарад земног, брзо пропадајућег успѣха, успѣха прѣтпостављеног само у варљивој машти, и унизиће Светога Духа прѣд својим палим, лажноименим разумом[2] (в. II Сол. 2). Обмануо је стари Израиљ сан о највећем земаљском напрѣтку, обмануће и нови Израиљ сличан сан и слично стремљење. Задесиле су приврѣмене и вѣчите несреће стари Израиљ због одбацивања Искупитеља: те несреће су блѣда слика страшних несрећа које морају бити казна новом Израиљу за његов прѣступ. Биће подвргнут љутој муци приврѣменој и вѣчној, нећемо је избѣћи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповѣдати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули, Што и Бог посвѣедочи знацима и чудесима, разним моћним дѣлима и раздавањем Духа Светога по својој вољи (Јевр. 2, 3-4).

12-1160x674***

Свето Писмо свѣдочи да се саврѣменици Ноја и Лотови суграђани бѣху предали безмѣрном разврату. Разврат се рађа због одмицања од Бога, због потпуне устремљености ка земаљским пословима и вѣштаственом развоју. Кад ће мислити на Бога, кад ће радити на свом спасењу човѣк што је непрестано и искључиво заузет земаљским дѣлима, вѣштаственим развитком? Али сваки човѣк што пренебрегава познање Бога и бригу о свом спасењу, потпуно занѣт устројством свог приврѣменог положаја према плоти и за плот, на за себе несхватљив и непримѣтан начин развија своју палу природу, своју невѣштаствену душу као да чини вѣштаственом, помрачује се, постаје туђ Богу, постаје сав – грѣх, сав – плот, одвргава се Богом као неко ко је у себи савршено уништио циљ с којим је Творцем дозван у биће из небића. Не имать Дýхъ мόй пребывaти въ человѣцѣхъ сихъ во вѣкъ, занé сyть плόть[3] (I Мој. 6, 3) – рекао је Господ о Нојевим саврѣменицима. Свеопшти разврат, заједно с проистеклим из њега обилним материјалним развојем биће знамењем кончине вѣка и блиског Страшног Суда Христова. Неће једино сластољубље тада владати! Разврат, у широком значењу те рѣчи, постаће удѣо човѣчанства у послѣдњим врѣменима пребивања човѣчанства на Земљи. Јер ће људи бити – говори свети апостол Павле – самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосѣћајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (II Тим. 3, 2-5). Грѣх ће достићи свој пуни развитак, и тѣм ће он бити страшнији, тѣм ће његова владавина бити тврђа, што ће се личина благочашћа сачувати. Ко ће схватити да је у тој, извана цватућој благочастивости, уништена сва њена суштина, сва сила? Тако оне уништене бѣху у религији Јудејаца у врѣмена Христова, што народ никако нѣје могао схватити, што чак не умѣдоше схватити ни књижевници, ни левити, ни првосвештеници јудејски, надувени својом ученошћу и знањем. Но, та ученост и то знање бѣху једино у изучавању Закона Божија по убиственој буквалности, уз живот супротан заповѣдима Божијим: такав живот чини вѣру мртвом. Човѣчанство неће видѣти свој злосрећни положај у наравственом и духовном смислу; оно ће, напротив, трубити о свом напрѣтку, будући заслѣпљено напрѣтком у вештаственом развоју за врѣме и земљу, одвргнувши развитак хришћански за дух, за вѣчност, за Бога. Када свѣт буде обзнањивао и преузносио свој у преуспѣшност, успостављање највећег благостања, ненарушивог мира и учвршћивања тада ће наићи на њих изненада погибија (I Сол. 5,3); тада ће изненада наступити кончина свѣта коју он, у помрачености својој, у опијености земаљским напрѣтком никако неће очекивати. Због слѣпила свѣта ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи (I Сол. 5, 2). Указујући на то слѣпило, Господ је врѣме доласка Свога назвао ноћју (в. Лк. 17,34). Чему да свѣт постоји даље прѣд Богом, кад свѣт, односно човѣчанство, одвргне потпуно циљ, зарад кога му је Богом дано странствовање на Земљи, кад ће оно за то странствовање изабрати циљ самопроизвољан, циљ лишен смисла? Тај циљ се већ бира! С тѣм циљем се кратковрѣмени земни живот поима као вѣчност, све силе душе и тѣла се не троше за припремање себе на вѣчност; троше се оне, приносе на жртву неостварљивом, суманутом сну; троше се оне на устројавање највишег плотског благостања и блаженства у гостионици земној, у тамници нашој, као у најтрајнијем, вѣчном жилишту. Окрутно вара сан лажни послѣднике своје: поступа он с њима као бешчовѣчни тиран, као љути демон. Он и јесте демон! Ништа не може бити злобније од њега, ништа не може бити коварније, лажљивије од њега. Он је спрдња палих духова над људима. Улагује се погибељни сан људима на свѣм путевима земаљског живота: издаје их на крају живота, предаје их стварности, оставља ни са чим. Они ступају у вѣчност ни најмање не припремљени за њу, усвојивши настројеност сасма непријатељску према њеним духовним благима, према сопственом благостању у њој. Гдѣ је мѣсто за рубовима врѣмена за такве плѣвеље? Нема и не може за њих бити другог мѣста у васелѣни, до у бездну ада: тамо морају бити скривени од погледа васелѣне.

whore-of-babylonАнтихрист

Разлог снажног утѣцаја антихриста на људе састојаће се у његовом пакленом коварству и лицемѣрју, којима ће се вѣшто прикрити најужасније зло у његовој необузданој и бестидној дрзости, у изобилном садѣјству њему палих духова и, најзад, у творењу чуда – премда лажних, али запањујућих. Уобразиља људска немоћна је да прѣдстави себи злотвора какав ће бити антихрист; несвојствено је срцу човечијем, макар и изопаченом, повѣровати да би зло могло достићи такав степен, какав ће достићи у антихристу. Затрубиће он о себи како су о себи трубиле његове прѣтече и иконе, назваће се проповѣдником и обновитељем истинског богопознања; они што не разумѣју хришћанство у њему ће видѣти прѣдставника и поборника истинске религије, и придружиће му се. Затрубиће, назваће себе обѣтованим месијом, ускликнуће у сретење питомци његови плотског мудровања угледавши славу његову, моћ, генијалне способности, опсежан развој према стихијама свѣта, прогласиће га богом, постаће његови помагачи[4]. Показаће се антихрист кротким, милостивим, испуњеним љубављу, испуњеним сваком врлином; признаће га таквим и покориће му се због његових узвишених добродетељи они који за правду признају палу људску правду и нѣсу је се одрекли зарад правде Ѣванђеља[5]. Понудиће антихрист човѣчанству стварање највећег земаљског благостања и среће, понудиће почасти, богатство, дивоте, тѣлесне удобности и уживања: искатељи земаљског примиће антихриста, прогласиће га за свог владара. Откриће антихрист прѣд човѣчанством слично лукавим позоришним прѣдставама позорје поразних чудеса, необјашњивих саврѣменом науком, улиће страх језовитошћу и и нечувеношћу својих чудеса, удовољиће њима нерасудној знатижељи и грубом незнању, удовољиће сујети и гордости људској, удовољиће, удовољиће плотском мудровању, удовољиће сујевѣрју, довести у недоумицу људску ученост; сви људи, вођени свѣтлом своје пале природе, отуђени од вођства свѣтлости Божје, одушевљено ће се покорити опсѣнару (в. Откр. 13:8). Антихристова знамења ће се првѣнствено јављати у ваздушном слоју[6]; преимућствено у том слоју господари сатана (в. Еф. 2:2; 6:12). Знамења ће највише дѣловати на чуло вида, очаравајући га и обмањујући[7]. Свети Јован Богослов, сазрцавајући у Откровењу неизбѣжне догађаје који ће прѣтходити кончини свѣта, говори како ће антихрист учинити велика дѣла, тако „да и огањ силази на земљу прѣд „људима“ (Откр. 13:13). На ово знамење Писмо указује као на највише од антихристових знамења, и мѣсто тог знамења је ваздух; биће оно велелѣпан и страшан призор. Антихристова знамења допуњаваће дѣловање његовог прѣпреденог понашања: уловиће већину људи да га слѣде. Противници антихриста важиће за смутљивце, непријатеље друштвене добробити и поретка, биће подвргнути прикривеном и отвореном прогону, подвргнути мучењима и казнама. Лукави духови, разаслани по свѣту, будиће у људима опште, најузвишеније мишљење о антихристу, опште одушевљење, неодољиво нагнуће према њему[8]. Многим цртама је Писмо насликало тежину послѣдњег прогона хришћанства и окрутност гонитеља. Као прѣсудна и утврђена црта служи назив које писмо даје том ужасном човѣку: он је назван „звѣрју“ (Откр. 13:1), док је пали анђео назван „змијом“ (I Мој. 3:1). Оба назива вѣрно изображавају карактер оба непријатеља Божија. Један дѣлује више тајно, други  – више јавно; али звѣри, која има сличност са свѣм звѣрима, сједињујући у себи њихову разноврсну свирепост, „даде змија силу своју, и прѣстол свој, и власт велику“ (Откр. 13:2). Настаће ужасан испит за Божје свете: лукавство, лицемѣрје, чудеса гонитеља ће се повећавати да их обману и заведу; префињена, смишљена и прикривена коварном довитљивошћу прогона и притисака, неограничена власт мучитеља довешће их у најнезавиднији положај: њихов мали број чиниће се ништавним према читавом човѣчанству, и њиховом мишљењу ће се придавати нарочита немоћ; општи прѣзир, мржња, клеветање, притисци, насилна смрт постаће њихов усуд. Тек уз особито садѣјство Божанске благодати, под њеним вођством изабраници Божји ће узмоћи да се супротставе врагу Божјем, да исповѣде прѣд њим и прѣд људима Господа Исуса.

4-1160x818***
Иноци Соловѣцког манастира преносе одговор прѣподобног Зосиме што га старац даде ученицима, који га упиташе о томе како прѣпознати антихриста када он дође. Прѣподобни је рекао: „Кад чујете да је дошао на земљу или се појавио на земљи Христос, онда знајте да је то – антихрист“. Најтачнији одговор! Свѣт илити човѣчанство неће прѣпознати антихриста: оно ће га признати за Христа, проглашаваће га Христом. Слѣдствено, када се пронесе глас – шириће се и јачаће о доласку Христовом, и онда ће то послужити као вѣрни признак да се антихрист појавио и почео вршити прѣдодређену и попуштену му службу. Одговор прѣподобног Зосиме заснован је на рѣчима Спаситеља. Спаситељ свѣта је, упознавајући ученике Своје с признацима што најављују Његов скори други долазак, рекао: „Тада ако вам ко рече: Ево овдѣ је Христос или ондѣ, не вѣрујте… Ако вам, дакле, кажу: ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вѣрујте. Јер, као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човѣчијега“ (Мт. 24: 23-27; Лк. 17: 23-24).

Други долазак

Први долазак можемо сазрцавати у благочестивој успомени, други је нашој уобразиљи Словом Божјим прѣдстављен у најживописнијим и најснажнијим цртама. Те слике могу силно потрести наше душе страхом Божјим, пренути нас из дубоког немара према нашем вѣчном удѣлу као из дубоког сна, којим нас је успавао плотски живот наш. Дође Син Човѣчији у слави својој (Мт. 25, 31).

Први долазак Његов бѣше долазак Искупитеља што се потчињава свѣм немоћима људским, што их подиже на Себе зарад њиховог уништења Собом; други долазак биће долазак Судије зарад примања рачуна од човѣчанства поводом Богом дарованог му Божанственог искупљења. Дође Син Човѣчији у слави својој и сви свети анђели са њим… и сабраће се прѣд њим сви народи (Мт. 25, 31-32), да поднесу Њему на суд своја дѣла и приме од Њега награде или казне саобразно дѣлима својим.

Спаситељ свѣта, упознајући ученике са знацима који најављују Његов скори други долазак, каза: тада ако вам ко рече: Ево, овдѣ је Христос или ондѣ, не вѣрујте… Ако вам кажу: ево га у пустињи, не излазите. Ево га у тајним собама, не вѣрујте; Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вѣрујте; јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човѣчијега (Мт. 24, 23-27; в. Лк. 17, 23-24). Неће трѣбати, биће и немогуће људима да прѣносе једни другима вѣст о доласку Сина Божија. Он ће се јавити изненада, јавиће се по свемогућству Својему свѣм људима и свој Земљи једноврѣмено. Приговору научника гдѣ Сину Божјем нема могућности да се једноврѣмено појави прѣд цѣлим човѣчанством због јестаственог лоптастог устројства Земље нема никаквог мѣста. Ако је свемогући Бог извукао и Земљу и читав свѣт из ништавила Својом свемогућом и свепремудром заповѣђу, непонукан да се прѣтходно посавѣтује с научницима – зар неће моћи да се из истог узрока, по неограниченом могућству и премудрости Својој, истоврѣмено јави човѣчанству, па макар начин извршавања тога био и недоступан, какав и мора бити, за све научнике Земље?

news_img_file_1330_bГоспод је учење о кончини свѣта закључио слѣдећом поуком и завѣштањем: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцѣле земље (Лк. 21, 34-35). У тѣм рѣчима Господа, у том завѣштању Господа, у том савѣту, у тој заповѣди Његовој забрањује се плотски живот и претѣривање у земаљским пословима, што све заједно духовног човѣка претвара у тѣлесног и вѣштаственог, тѣра га да заборавља на вѣчност и Бога, вуче га ка паду у све грѣхе. У срце које нѣје ограђено и запечаћено сѣћањем на Бога и страх Божји згодно улазе све страсти; у њега улази наравствени мрак, у њега улази непознавање Бога. За људе што живе плотски, грѣховни живот, опијени, заслѣпљени њиме, долазак Господа биће као замка. У ту замку ће пасти читаво човѣчанство. Избѣћи, умаћи тој замци ником нѣје могуће. Знајући то, пребиваћемо у постојаној трѣзвености. Прибѣгавајући Богу учесталим, непрестаним молитвама, испуњеним умиљењем и плачем, стичући и подржавајући у себи Царство Божје житељством по вољи Божјој, бићемо у стању да се избавимо од ланаца и подвала, грѣха и миродршца[9] Божјом благодаћу и силом.

[1] Дѣо стиха из 118. псалма по руском синодалном прѣводу (најчешће га чујемо гдѣ се поје за упокој душе). Св. Игнатије га овдѣ даје у буквалнијем прѣводу с црквенословенског од руског синодалног или саврѣменог српског прѣвода. На црквенословенском дата половина стиха гласи: Прильпѐ землѝ дѹшà моѧ – прим. прѣв.

[2] Лажноимени разум јесте начин мишљења и расуђивања које је човѣк стекао након пада. Као послѣдица пада, он има карактер самозаваравања, као послѣдица лажи и обмане, он не прихвата Истину – Христа; као велики цѣнитељ свега земаљског међутѣм, пошто је Земља мѣсто изгнанства палих, он је противан вѣри и духовном разуму што га она рађа, који све земно посматра оком странственика. Лишен је вишње просвѣте, која објашњава духовне предмете; сва знања црпѣ тѣлесним чулима, која су оштећена падом; стога су његова суђења о вѣчном и духовном сасвѣм неоснована и погрѣшна.

Лажноимени разум, дакле, све тумачи лажно, превратно, даје стварима лажна имена, брка све на свѣту. Врло је неспокојан, непрестано кључа. Лажноимени разум је разум револуционара, рачунајући и оне црквене – прим. прѣв.

[3] У саврѣменом прѣводу: неће се дух мој до вѣка прети с људима, јер су тѣло.

[4] Прѣподобни Јефрем Сирин. Слово 106. О антихристу, дѣо II.

[5] Прѣподобни Макарије Велики, Бесѣда 31, гл. 4.

[6] Прѣподобни Јефрем Сирин. Слово 106. О антихристу, дѣо II.

[7] „Гледати у небо (молитвеном подвижнику) зѣло рѣтко приличи страха ради (из предострожности) лукавих  у ваздуху духова, овога ради и именују се ваздушни духови, јер производе многе и различне прелести у ваздуху“. – Симеон Нови Богослов, О трећем облику пажње, Добротољубље, дѣо I.

[8] Прѣподобни Јефрем Сирин, исто.

[9] Тј. ђавола; миродржац (мїродержецъ, мїродержитель – мїр=свѣт) је један од цсл. назива за владаоца, кнеза овога свѣта, ђавола – прим. прѣв.

Из књиге Симфонија по дѣлима Светитеља Игнатија Брјанчанинова коју је саставила Т. Н. Терешћенко

Прѣвео Драган Буковички

(Visited 102 times, 1 visits today)
ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *