Лиза Јефремова: ПУТОВАЊЕ У СРБИЈУ

Мени се уопште учинило да су отвореност и искреност својствени српском народу, они често и с незнанцем могу подѣлити своје туге и радости, прилично су једноставни и непосрѣдни

---

Поштено да кажем – Србија ме је одувѣк привлачила. Филмови препуни опчињавајућег трагикомизма, музика с опчињавајућим циганским мотивима, лѣпоте природе и загонѣтна балканска душа надахнули су ме да се одлучим на путовање дуже од двѣ недѣље.

Од почетка, наравно, бѣше присутно узбуђење. Како саставити ваљану маршруту, шта посѣтити, како доспѣти до одредишта, какве тешкоће се могу срести на путу, на којем језику општити с мѣштанима, шта очекивати од путовања? Срећом, на почетној етапи ми је успѣло да се повежем с мојим другом из Србије Драганом, с којим сам се упознала овог лѣта на Међународном омладинском фестивалу „Браћа“ у Можајску. Он је водио делегацију учесника из Србије и уједно им био прѣводилац. Са Драганом сам се дописивала електронском поштом, он ми је савѣтовао какве знаменитости, храмове и манастире трѣба посѣтити, како доћи до њих, давао историјска појашњења и обѣћао помоћ око превоза.  „Али кад ћу стићи да све то обиђем?“ – мислила сам.  Чинило ми се нереалним видѣти све што је занимљиво.

Но, ево, ја већ спавам на бечком аеродрому током пресѣдања. И неколико часова доцније сунчано балканско небо ме дочекује послѣ хладне и натмурене Москве. За Бѣоград сам имала само један дан (главни обилазак планиран је за крај путовања), и ја, прошетавши „београдским Арбатом“ – Кнез-Михаиловом улицом – потроших вече на пробање овдашње хране, тѣм прѣ што сам послѣ скупог бечког аеродрома ужасно огладнѣла. Затѣм, прошетавши мало по центру града, видѣвши познату тврђаву Калемегдан, народно позориште, оцѣнивши бучни ноћни живот и купивши у новинском киоску српску SIM-карту, пођох у хостел да одморим.

Раним јутром брзо спаковах руксак, па трком на главну аутобуску станицу, ради одласка за Краљево. Код станице је мноштво шатора с избѣглицама са Истока, које Србију бирају за транзит у земље централне Европе. Немају куд, па живе у врло нечовѣчним условима.

Аутобус је стигао на врѣме и око два сата ме возио у Краљево, гдѣ ме на аутобуској станици већ чекао мој друг Драган. Било је необично видѣти човѣка с можајског поља у далеким српским крајевима, па опет ме обузела изузетна радост. Осѣтила сам се као код куће. Драган је за мене испекао хлѣб, вечерали смо, па кренули у обилазак града. „Краљево“ је, као што сте се досѣтили, настало од речи „краљ“, управо – поводом проглашења Кнежевине Србије за краљевину 1882. године, грађани града Карановца замолили су Његово Величанство да за успомену на тај радостан догађај, у част првог српског краља послѣ ослобођења од турског ропства, град понесе име Краљево. И краљ Милан је испунио молбу својих поданика. Тако је првом краљицом саврѣмене Србије постала његова жена Наталија – кћи богатог бесарабског велепосѣдника, руског пуковника Петра Ивановића Кешка и рођене молдавске кнѣгиње Пулхерије Стурѕе.

Обилазак смо започели с веома занимљивог мѣста – Дом Светог Николаја Српског. Излази да је знаменити светитељ живѣо управо овдѣ! Затѣм смо прошетали централним градским тргом, посрѣд кога стоји споменик српским војницима из Првог свѣтског рата. А потом се упутисмо у врло познати српски манастир – Жичу, Царску лавру, о чему говори и багрена боја њених зидина. Основао ју је у XIII вѣку Стефан Првовѣнчани са братом Савом Српским, и прѣдставља прво сѣдиште Српске аутокефалне Цркве (од 1219), ту су крунисани краљеви из династије Немањића (послѣдњи је у Жичи миропомазан краљ Петар I Карађорђевић 1904 године; свечаности поводом крунисања краља Петра овековѣчени су на филму).

Манастир је обично пуни ходочасника, но у тренутку кад смо ми дошли људи готово да нѣје било, па смо се могли науживати у тишини и миру тог мѣста.

Слѣдећег дана смо, договоривши се с Драгановим пријатељем да нас одвезе колима, отишли у један од највећих и најлѣпших манастира у Србији – Студеницу. Од 1986. он се налази на списку свѣтске баштине УНЕСКО. Главна знаменитост манастира су фреске византијског стила, датиране XII и XIV вѣком. Осѣм тога, манастир је и усипалница: у Богородичиној цркви чувају се мошти св. Симеона (Великог жупана Стефана Немање I), његове супруге св. Анастасије и св. Симона (краља Стефана Немање II Првовѣнчаног). У Студеници је такође основана и прва српска болница под руководством св. Саве. Цркве што се налазе у кругу Студенице украшене су мрамором, и сједињавају у себи романски и византијски стил, образујући свој уникатни стил, познат као рашки. У повратку се заустависмо крај пута, како бих снимила врло необичан споменик – он стоји на обронку невеликог брда, окружен дрвећем, а под њим протиче рѣка. То је споменик српском јунаку из Првог свѣтског рата, и прѣдставља копију оног споменика што се налази у центру Краљева.

Такође смо застали подно живописне тврђаве Маглич, која се налази на високом, живописном брду, између мноштва узвишења. Пуни утисака, свратили смо до ресторанчића недалеко од Маглича и обѣдовали врло укусну рѣчну рибу. Препоручујем сваком.

По повратку у Краљево смо рѣшили да се не зауставимо на достигнутом, те кренусмо аутобусом до манастира Љубостиње. то је изразити узорак моравске архитектуре, чија особена црта је рељефни каменорез и такозване „прозорске руже“. Манастир је заиста врло необичан и лѣп, свѣма савѣтујем да га посѣте.

Слѣдећег дана кренусмо на путовање које је било под упитником док сам се из Москве дописивала с Драганом: заједно са школарцима из Краљева и њиховим наставницима отправили смо се у трећи по величини град Србије – Ниш. Прво што ме је зачудило док смо путовали аутобусом је што ме је сваки ђак нечим угостио, а по приспѣћу су се са мном сликали за успомену, и то је било врло дирљиво.

Испоставило се да се одржава фестивал „Дани руског дѣчјег филма у Србији“, а пројекат је остварен заједно с „Руском хуманитарном мисијом у Србији“. Малим гледаоцима је приказано пет руских цртаних филмова с титловима. Подвлачим да су филмови били врло квалитетни, са смислом и, што је значајно, са хумором (ја сам се тамо гласније од свѣх смѣјала).

Затѣм нас је очекивао обилазак града: посѣтили смо нишку тврђаву, коју су подигли турски освајачи, као и леденећу крв „Ћеле-кулу“ – коју су такође подигли Турци од лобања српских устаника, побијених у битци на брду Чегар 31. маја 1809. године. Како се каже у историјском подсѣтнику, та година је за српске устанике почела успѣшно: до те битке они су тукли Турке у свѣм правцима; у правцу запада су прешли рѣку Дрину и ослободили Босну до Сарајева; у тренутку битке на југу су се већ састали с црногорским трупама митрополита Петра I Петровића Његоша (Св. Петар Цетињски). Због пораза код Ниша сви успѣси су сведени на нулу. Тамо војсковође очекиваху помоћ Руса – војска генерал-фелдмаршала А. А. Прозоровског већ бѣше на Дунаву. Међутѣм, због јаких киша Дунав се излио, па Руси нѣсу могли прећи рѣку, тако да су Турци своје трупе отуд и са свѣх крајева Балкана – од Једрена, Солуна… упутили у помоћ Нишу. За то врѣме се српске војсковође међусобно посвађаше: ко ће бити главнокомандујућим, да ли чекати помоћ руских трупа или наступати… Турци су скупили далеко надмоћније снаге од устаничких и кренули у напад. Војвода Синђелић се очајнички борио, нѣје хтѣо да одступи, па су Турци успѣли да пређу ровове тек преко сопствених војника – кад их напунише својим лешевима. Почела је борба прса у прса, и војвода Синђелић тада барутану диже у ваздух – како би погинуло што више Турака. Прѣ тога је своје војнике ослободио присеге, наредио им да се спасавају, али они не хтѣдоше оставити свог војводу, те погибоше заједно с њим.

Након обиласка знаменитости, дође врѣме за растанак, пошто сам се ја отискивала у самосталну пловидбу – по плану, на два дана, но, неодређеност је већ традиционално била присутна и придавала пустоловног духа. У моје планове улазио долазак до два мѣста: споменика природе Ђавоља варош и кањона Увца. Пут ме је водио на југ и југозапад.

Од потраге по форумима и сајтовима како да дођем до Ђавоље вароши ја не видѣх нарочите користи, пошто су ми савѣтовали да идем преко разних градова, а даљи начини – како из града стићи до споменика природе бѣху сасма неизвѣсни – путници по Србији обично изнајме возило, или узму излетничку туру. Али ми лаке путеве не иштемо, него „проваљујемо“ штоно кажу. Одлучих да се поуздам у карту, па једноставно изабрах најближу варош, а не град с развијенијом саобраћајном мрежом. Та варош је била Куршумлија (боље је ићи баш до тамо, савѣтујем), али до споменика природе не иду аутобуси, само такси. А путује се 30-ак километара. Први успутни таксиста одмах тресну цѣну од око 20 Ѕ, ја рѣших да је то скупо, те пођох до мѣњачнице (срећом, оне су у Србији на сваком ћошку) и одредих за колико се реално може одвести. Цѣна се показала нижом за неких 35% и још су ми позвали такси. Уопште, уколико сумњате у цѣну, најбоље вам је да се распитате код мѣштана. Таксиста се показао врло дружељубивим, па је чак пристао да прошета са мном по околини и објасни ми шта, гдѣ и зашто.

У забрану су нас чекале црвене рѣке што подсѣћају на марсовско тло, ројеви мува што атакују на туристе, и дабоме, знамените земљане фигуре. Оне су смѣштене на висини од 600 метара, њих око 200, и налазе се на двѣма странама обронка, окруженог шумама и врелима, из којих се вода не смѣ пити, али се може наносити на тѣло – она испољава корисно дѣјство. Уопште, кажем вам, призор је опчињујући. Посебно ако знате легенду због чега је ово мѣсто добило такав назив. За Ђавољу варош веле да то уопште и нѣсу земљане фигуре, већ читав град који се прѣтворио у земљу због грѣхова. Па чак ако се у све то и не вѣрује, дѣо заноса се може осѣтити ноћу, срѣд подсвѣтљених земљаних фигура и мрачних шума, јер забран ради и у то доба дана. Романтика, само таква!

Послѣ Ђавоље вароши мој план пута бѣше овакав: ноћење у Новом Пазару, прѣлазак у Нову Варош и, најзад, кањон Увца. Рачунала сам на јавни транспорт. Прѣтходно се упознавши с редом вожње на Интернету (упозорићу да ред вожње нѣје увѣк вѣродостојан, те је по доласку боље питати на благајни кад је слѣдећи аутобус), ја кренух на пут. Нови Пазар се показао као живописан град на југозападу Србије налазећи се недалеко од Косова. На 15 км од њега се, узгред, налази знаменити манастир Сопоћани, један од најлѣпших у Србији, у који, нажалост, нѣсам стигла отићи.

Баш ту и почеше пустоловине: у Новом Пазару су ми рекли да у кањон Увца трѣба путовати не долазећи до Нове Вароши, право у Сѣницу. У аутобусу ми, кад сам већ путовала, рекоше да трѣба путовати управо у Нову Варош, у Новој Вароши ми рекоше да се такав кањон налази у Босни, а у Србији постоји језеро, рѣка, планина Увац… али не кањон. Зато постоји кањон Таре у Ужицу, у Ужицу ми рекоше како је он ипак у Бајиној Башти, и назива се кањон Дрине. На путу минибусом дружељубиви Срби су се из све снаге трудили да ми помогну, да схвате шта ми управо трѣба, чак ми на успутном стајалишту нађоше руску емигранткињу, али ме до краја свеједно нѣсу разумѣли. Но, зато ме обавѣстише да се из Бајине Баште преко Ужица може релативно брзо стићи до ванпланске тачке 3. – Кустуричиног села. Уопште, стигавши на кањон Дрине ја сам, наравно, добила дѣо естетског задовољства, но идеја да назовем Драгана или нађем слику на Интернету ми не паде на памет. Посустала и исцрпљена, нађох неки мотел и без снаге заспах.

Ујутру кренух у Кустуричино село на Мокрој Гори. Веле да тамо, не тако давно, прѣ изградње тог филмског села, уопште нѣје било пута, па се можда зато аутобуси рѣтко заустављају и ваља све испланирати, како би се обратно отпутовало на врѣме. Мокра Гора се показала малим, као што сте наслутили, планинским селом, са свѣм обѣлѣжјима: овчице, кравице, старе кућице и пријатни сеоски житељи. На врху брда се и налази Кустуричино село. Кажу да куће за филмско село раније бѣху запуштене, па су их нашли и превезли овамо, како би се дочарао дух старе Србије. У шетњи селом се могу видѣти улице назване у част разних режисера: Михалкова, Фелинија, Тарковског; поред тениских игралишта – улицу Новака Ђоковића, као и цркву у националном стилу, олдтајмере, биоскоп, па чак и импровизовани затвор. Све то је, дабоме, предвиђено за туристе – кућице се могу изнајмити, биоскоп исто, уоколо се продају сувенири. Многи путници не долазе на Мокру Гору тек да би посѣтили Кустуричино село, већ и да би се провозали знаменитом пругом уског колосѣка. Она пролази кроз планине и открива дивне призоре српске природе, протеже се до босанског града Вишеграда. Управо у овим крајевима се дешава радња чувеног Кустуричиног филма „Живот је чудо“.

Елем, осѣтивши се мало ко јунакиња филмова знаменитог режисера, ја отпутовај Драгановој кући. Испричах му о цѣлој тој заврзлами с кањоном, исмѣјасмо се, и почесмо размишљати како би тамо заиста могли отпутовати, пошто ме сан да обиђем Увац нѣје остављао.

Али прво смо отпутовали у градић Тополу, који још називају „краљевском усипалницом“. И то стога што је тамо почивалиште династије Карађорђевић.

Успут смо свратили до винарије, пошто је вино које се производи у овим крајевима познато у цѣлом свѣту и неједном је заузимало прве награде на конкурсима. Посѣтили смо подруме, погледали како се производи напитак, с каквом опремом, и, дабоме, дегустирали. Вино се уистину показало врло укусним.

Затѣм се упутисмо у спомен-кућу Петра I, посвѣћену краљевској династији, гдѣ су прѣдстављени одећа, свакидашњи предмети, књиге, па чак и поклони руских царева.

Потом смо посѣтили цркву Светог Ђорђа Побѣдоносца на брду Опленац. Она је јединствена по томе што њену унутрашњост украшавају мозаици, направљени од 40 милиона плочица с 15 тисућа прѣлѣва. Призор је задивљујући! У крипти цркве је сахрањено 28 чланова династије, међу којима и четири владара: кнез Србије Александар Карађорђевић и краљ Југославије Александар I Карађорђевић, као и краљ Петар II и кнез-намѣсник Павле Карађорђевић. У самом храму, са десне и лѣве стране од олтара сахрањени су такође вожд Карађорђе и краљ Петар I. Све у свему – 6 владара, уколико урачунамо и регента.

Кући се вратисмо већ у сумрак, а сутрадан пођосмо до Народног музеја у Краљеву. У поставци је прѣдстављена велика збирка посвѣћена Првом свѣтском рату, светитељу Николају Српском, народном животу и ношњи.

Онда смо одлучили да назовемо нашег српског друга Милоша, који је лѣтос такође био на православном фестивалу у Можајску. Хтѣли смо да му прѣдложимо да одемо до манастирā у Овчарско-кабларској клисури, другачије именованим као Српски Атос, који се налазе релативно близу Краљева. И знајући да је радни дан, ипак рѣшисмо искушати судбину и договорити се о сусрету.

На срећу, Милош је могао да нам се придружи, и слѣдећег дана смо већ сѣдѣли у Драгановој кухињи и размратрали маршруту… Најчудније од свега је што се момци, док сам се ја спремала, некако међу собом договорише, па ми прѣдложише да пођемо… у кањон Увца. Била сам врло изненађена, али кола су била свакако једини начин видѣти те изванредне призоре и природу.

Проучивши карту, кренусмо заобилазним путем. Нѣсмо мимоилазили ни аутобусе, ни фургоне, али зато смо за прозорима имали изванредан поглед на српске градиће, села, природу и мѣштане.

Послѣ отприлике пар часова доспѣли смо до пустог брда код града Сѣнице. Никаквих аутобуса, таксија ни минибуса тамо нѣје било, што је још једном доказало да овамо треба путовати сопственим прѣвозом. Долѣ, на обали рѣке, указало се насеље, гдѣ живе овдашњи ренџери. Они пазе на ред, приређују излете и возе туристе у баркама.

Упитавши како се стиже до кањона Увца, изабрали смо самостално пѣшачко путовање. Како се показало, имали смо ходати неких 15 километара у оба правца. По брдима и дивљим предѣлима. Тек што смо кренули на пут, одмах смо схватили зашто смо ту – лѣпоте природе једноставно потресају, наоколо је много мени непознатог растиња, бистри планински поток, базају задовољне краве и коњи, а ваздух је такав да вас због ненавикнутости може оборити несвѣстица. Да ли због невѣроватних предѣла, да ли због кристалног ваздуха, да ли због напорног пута – но морала сам направити палицу како би ми лакше било стићи до циља. Осѣћала сам се као јунак Господара прстенова који иде по горама Срѣдње Земље, окружен вѣрним саборцима Гандалфом и Арагорном.

Стигавши до послѣдњег видиковца, били смо поражени колико невѣроватни призори пуцају с њега. Сити се нафотографисавши себе и овдашњих орлова, унѣтих у Црвену књигу: великих, дивних и гордих птица, ми кренусмо назад. Овдѣ сам испила можда најслађу чашу воде у животу: прѣшавши око 15 километара и дошавши до извора чисте воде схватиш шта је срећа.

На повратку ми момци рекоше како се у овим крајевима прави врло укусан домаћи сир, у шта смо успѣли да се увѣримо на сопственом искуству и нађемо ведрицу сира за кући. Ако се нађете у области кањона Увца, прѣпоручујем вам да пробате, врло је укусан!

На Српски Атос ипак смо отишли, али већ у другом друштву – с пријатељем-музичаром и његовом женом. Како се показало, Овчарско-кабларска клисура је прилично велика, и обићи све манастире за један дан је немогуће, тѣм прѣ што су до неких нимало једноставни путеви. Ми смо посѣтили два: мушки и женски. Кад смо се налазили у женском, почео је врло јак пљусак, па смо били принуђена сачекати да стане под надстрѣшницом (намѣсто уобичајеног храма тамо стоји шатор који врши његову функцију, а покрај њега је надстрѣшница). Монахиње нас угостише домаћим слатким, укусном кафом, компотом, па чак и ракијом. Забѣлѣживши фотоапаратом изванредне планинске предѣле, кренусмо повратним путем.

Увече нас је очекивао концерт тог истог друга што нас је возио на Српски Атос, у једном од краљевских клубова. Он је гитариста, изводи различите пѣсме, како популарне, тако и оне не баш. Уз чашу сока од наранџе уживѣла сам се у српске хитове које су припѣвали у клубу, па сам почела малчице разумѣвати и српску поп-музику. Вративши се кући иза поноћи, одмах сам отишла на спавање, пошто ме слѣдећег дана очекивало не мање занимљиво самостално путовање у Нови Сад.

Град, смѣштен на сѣверу Србије на обалама Дунава некада је припадао Аустроугарској, и знаменит је стога што садржи непоновљиву архитектуру старе Европе.

На централном Тргу слободе може се видѣти католички храм свете дѣве Марије, православна црква Великомученика Светог Ђорђа, лѣпе старинске зграде. Стигла сам прошетати многобројним уличицама и, будући у потрази за музејом ликовних умѣтности Матице српске, упознах се с Марком, с којим сам размѣнила контакте у друштвеној мрежи, и он је обѣћао да ће ми, у случају потрѣбе, помоћи.

Спремала сам се дас сутрадан пођем у национални парк Фрушка гора и посѣтим тамошње манастире. Након прѣписке с Марком, одлучисмо да најпрѣ одемо до градића Сремских Карловаца, који се налази на путу ка Фрушкој гори. Међуградски аутобуси иду са станице крај Дунава, недалеко од парка где стоји споменик Сергѣју Радоњешком.

Сремски Карловци ми се указаше као чудесан град, с врло пријатном атмосфером и изванредном архитектуром старе Европе. Ту је, узгред, живѣло мноштво емиграната из послѣреволуционарне Русије, па једно врѣме и сâм барон Врангел и митрополит Антоније Храповицки, а ту се налазио и Синод Руске православне заграничне Цркве (1921-1944).

Послѣ тога смо наставили путовање колима с Марком и његовим пријатељем, јер је немогуће доћи до манастира самостално. Налазе се на великим растојањима један од другог, а градски аутобуси туда не иду.

Од посѣћених манастира, у највећем памћењу ми је остала Велика Ремета. Тамо се, осѣм храма и ћелија, у близини налази село у националном стилу, с кућама у које се може ући и погледати свакодневица Срба у стара врѣмена, па још и велелѣпна, освѣтљена терасаста фонтана.

Након опроштајне вечери у ресторану на дунавској обали, у самој Петроварадинској тврђави, ја осѣтих малу тугу. Јер, у Новом Саду сам се упознала са чудесним људима, који су ми показали град, испричали ми много тога занимљивог, лудирали смо и веселили се као стари знанци, и би ми жао да се од њих растајем.

Вративши се у Бѣоград, ја рѣших да се до миле воље нашетам по граду, истражим све знаменитости и уживим се у атмосферу прѣстонице.

Живѣла сам у хостелу недалеко од хотела „Москва“. Одлучивши да прошетам централном улицом – Теразијама, гдѣ се налази „Москва“, ја пођох у правцу највећег храма у Србији, и највећем од православних у свѣту – саборној цркви Светог Саве. Прошавши поред величанственог парламента, храма Светог Александра Невског, разних позоришта, Студентског трга, споменика цару Николају Другом, изађох прѣд громадни храм Свеотог Саве. Унутар купола он изгледа налик небу, врло је висок и широк, са много грађевинских скела и врло пуст у вечерњи час. Храм се до дан-данас налази у изградњи, подиже се већ преко 100 година с прекидима – због ратова, комунизма итд. Осликавање храма сад раде руски мајстори. Неке иконе стоје на приврѣменим постољима – зидови се још малтеришу. Осѣћај новине градње. Свѣтлост се пробија кроз округла окна и мирно горе свѣће, величанствени храм је у свѣштеној тишини – ето шта ми се урезало у памћење током посѣте.

На обратном путу, гредећи ноћним Бѣоградом, у сумрак, зачињен сипљењем кишице, ја угледах истински споменик људском рушилаштву. Велико, камено, циглано здање, које се ничим не издваја од бѣоградског градског стила. Не сувише високо, угаоно, смѣштено на раскрсници. Около ходе људи, пролази мноштво возила. Унакажено бомбама, с косинама, пробојима, без врата и прозора оно изгледа чудовишно и подсѣћа људе шта човѣк у ссвом безумљу може направити. Здање је овакав изглед добило услѣд бомбардовања НАТО.

Испуњена новим утисцима, слѣдећег дана се упутих у голубачку тврђаву. Трипут дневно из Бѣограда иде аутобус до града Голупца, а на пет километара од њега се налази тврђава. Пут од Бѣограда до Голупца траје више од два и пô сата, стога је боље поћи ујутру, аутобуси обично не касне, и полазе у строго назначено врѣме – боље је не задржавати се. Ја се, ето, задржах на 1 минуту, аутобус ми оде, па ми западе да, окрѣпивши се кафом и штрудлом, разгледам Бѣоград, између осталог, бѣоградски стадион Арену, гдѣ играју Црвена Звѣзда и Партизан, као и улични стрит-арт, којим је богата српска прѣстоница.

Током више од два сата путовања, кроз прозор аутобуса може се упознати с тѣм како живе Срби, њиховом свакидашњицом и особеностима. На примѣр, пролазећи поред неких кућа се може схватити гдѣ је недавно протекла свадба – обичај је тракама украшавати врата кућа. А дошавши на стајалиште, може се дознати ко је од становника града и села умръо – стајалишта су обично излѣпљена умрлицама. Мени се уопште учинило да су отвореност и искреност својствени српском народу, они често и с незнанцем могу подѣлити своје туге и радости, прилично су једноставни и непосрѣдни.

Мимоилазећи Голубац око пет километара, замолих да ми стану код тврђаве. Како се показало, сад је у току њена обнова, па је окрушена мноштвом грађевинских скела, и немогуће је увући се унутра. Но свеједно производи утисак! Висока утврда, смѣштена на брду, простире се до саме обале Дунава. Мноштво кула и пушкарница радују својом првотношћу, а одсуство туриста придаје путовању осѣћај уникатности. Под тврђавским луковима пролази аутопут, а древне зидине сусѣдствују с ограничавајућим знацима. Видѣвши још у Москви на слици ову тврђаву, смѣста сам помислила како ћу допутовати овамо. Обично је фотографишу са воде, али је испало да доспѣти на воду или супротну обалу нѣје тако једноставно, тамо се налази већ друга земља – Румунија. Покушах да у мѣсном туристичком центру договорим пловидбу чамцем до куле, али ми рекоше како јесен – нѣје сезона, и како најчешће заказују групне туре, па и то лѣти.

У околини се нашло мноштво рибара, неки од њих имађаху чамце, и обѣћаше да ће ми помоћи. На крају, истина – испивши са мном чај, проћаскавши о животу – они дођоше до закључка да допловити до саме куле нѣје безбѣдно, јер се она налази недалеко од границе с Румунијом, па се могу јавити проблеми. А да би се допловило неутралним водама, трѣба поћи од другог града, до којег ваља путовати кроз област четрдесет минута.

Уопште, ваљало ми се задовољити погледом са земље. Већ у позно вече, покисла и уморна, путовала сам аутобусом у Бѣоград, „загрѣвајући“ се успут музиком из слушалица у нади да се нећу прехладити.

Послѣдњег дана у Србији успѣла сам прошетати централним улицама прѣстонице, видѣти необични „Битеф“ театар, смѣштен у бившој евангелистичкој цркви, а такође видѣти највећу тврђаву у Србији – Калемегдан. С ње се простире изванредан поглед на град и рѣку Дунав. Што ме је изненадило, у њеној околици, у сусѣдству с топовима и пушкарницама, распоређена су кошаркашка и тениска игралишта. У Србији су те врсте спорта нарочито популарне. Можда је и то једно од свѣдочанстава да се Срби – не увѣк, наравно, али често – с иронијом односе с оним што се дешавало и дешава се, подижући чак и у центру града, на историјском мѣсту, спортске кутке.

Враћајући се у хостел по ствари, како бих аутобусом кренула на аеродром, усликала сам одличан графит, символизујући међусобни српско-руски однос: „У нама је срце лавље – ми бранимо православље“. Обједињени једном вѣром, сличним менталитетима, језицима и историјском блискошћу, ми једни другима не можемо бити туђим. Зато ћемо и остати занавѣк браћа.

Посрбио Д. Буковички