Владимир Басенков: САБОР ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ

Посвећено 50. годишњици Помесног Сабора Руске православне цркве из 1971. године

---

Тачно 50 година је прошло од одржавања историјског Помесног Сабора Руске православне цркве 1971. године. Поред веома важних одлука, посебно издвајамо решење о скидању клетве са старих обреда и са оних који их практикују. Иако је рехабилитација староруског црквеног предања доследно започета у Руској Цркви још 1800. године (а у пракси се местимично то одвијало и раније), одлуке Сабора су ставиле тачку на тему рехабилитације црквене старине и разрешиле су главна питања која су ометала повратак старовераца у окриље Цркве.

Да тема раскола из 17. века и даље дубоко погађа православне Русе, можемо се уверити ако обавимо једноставан експеримент. Разговор о староверцима међу парохијанима Руске православне цркве увек изазива бурне расправе, нажалост, ретко засноване на исправним тврдњама и тачним информацијама. Без обзира на то што већ 200 година постоји Једноверје, и као територија за повратак старовераца у окриље Цркве, и као простор за спасење свих чеда Васељенске Цркве која желе да се моле и живе по староруским обичајима, у свести дела верника довољно је само да виде двопрстје, па да га схвате као знак расколништва. Овај проблем потребно је решавати у духу љубави и дијалога.

Током три и пô века раздора обе стране, и староверци и нововерци, уложиле су велике напоре да ватрено одбране своју тачку гледишта на одлуке Сабора Руске Цркве из 1656. и 1666-1667. године. Па ипак, трезвени представници обеју страна су схватали колико је овакав развој догађаја погубан. Тако су још у 18. веку сами староверци пошли путем црквеног јединства, и са друге стране наишли на разумевање код митрополита Платона и цара Павла. Овај корак био је пресудан по питању повратка, како је рекао патријарх Кирил, „изворне гране руског православља“ у окриље Васељенске Цркве. Међутим, као највећа препрека на путу до коначног уједињења послужиле су такозване „клетве“ Великог Московског Сабора из 1667. год, које су изречене свим поштоваоцима старог обреда, али и самом обреду.

Реформе патријарха Никона по питању унификације руских богослужбених књига и обреда, у складу с грчким књигама и обредима оног времена, спровођене су на основу погрешног става да у животу руске Цркве постоје грубе грешке које „упропаштавају веру“. Наравно да то није било тачно, што ће увидети најпре проницљиви истраживачи, а потом и црквени Сабори, али тек након неког времена. У тренутку саме реформе дошло је до великих потреса у вишевековном начину живота Цркве.

У Трапезном храму Тројице-Сергијеве лавре, дана 31. маја 1971, митрополит Лењинградски и Новгородски Никодим (Ротов) прочитао је реферат, чији је садржај разрешио знатан део питања и предрасуда код православних хришћана у вези с историјом реформи патријарха Никона, старим обредом и верницима који га практикују у свом духовном животу.

У свом излагању владика је цитирао уредбу Московског Сабора од 23. априла 1656. године:

„Ако се ко одселѣ знајући не повинује творити крстно знамење на лицу својему… како овдѣ и прѣђе православни држаше, до напечатања Слова Теодоритова у Псалтирима са слѣдовањем московскоме изданију, да трима првима великима прстима десне руке изображава, ва образ Свете и Јединосуштне и Нераздѣљне и равнопоклоњајеме Тројице; но ово неприхватљиво твори за Цркву онај ко сједини два мала прста са великим палцем, јер се у њима неједнакост Свете Тројице исповѣда; и два великосрѣдња пружена прста, у њима су закључена два Сина и двѣ личности, по Несторијевој јереси, или инако изображавати крст: ове имамо по светих отаца седам Васељенских Сабора и прочих Помѣстних правила и Свете Источне Цркве с четворицом Васељенских Патријараха, свакако одлучене од Цркве, наједно са списом Теодоритовим, као што и на V (Сабору) проклеше његове лажне списе против Кирила, митрополита Александријскаго, и против праве вѣре, утврдивше се послѣ Несторијеве јереси, проклињемо и ми“.

Како мисли митрополит Никодим,

„Још раније је патријарх Никон, када се обратио Макарију, предстојатељу Антиохијске цркве, за писмено објашњење о томе како треба правилно спајати прсте приликом осењивања крстом, добио од њега одговор сличног садржаја како „ко од христијана православних не твори крст тако (тројепрстно), по преданију Источне Цркве, које држа од настанка вѣре све до днес, јеретик јест“.

Другим речима, Сабор и патријарх Макарије су сáмо спајање прстију прогласили за јерес, „што у ствари није тако“, како је истакао митрополит Никодим. Наравно, благочестиви и морални Руси који су држали до предања нису могли разумети ову реформу, а поготово то што је била спровођена у тако агресивном духу. Деликатна сфера духовног живота не подноси грубо мешање и нагле покрете, што је још онда изнедрило у руској Цркви расправе и поделе.

Настављајући свој говор, владика Никодим се осврнуо на одредбе Великог Московског Сабора из 1666-1667. године, који је тако назван захваљујући великом броју присутних учесника. Као догађај се издвојило и присуство на Сабору предстојатеља Александријске и Антиохијске Цркве, као и десетине представника из Константинопољске, Јерусалимске, Српске и Грузинске Цркве. Сабор је подржао реформе патријарха Никона, а верницима који нису прихватили реформе је изрекао анатему и проклетство као јеретицима и непокорнима.

Осврнимо се на одломке из реферата митрополита Никодима поводом овог питања:

„Велики Московски Сабор из 1667. године је изрекао проклетство и анатему староверцима, полазећи од погрешног становишта да је стари руски црквени обред јеретички… Изречену клетву и анатему на староверце, које је због поштовања старих црквених обреда Сабор прогласио за јеретике, треба сматрати неоснованом, баш као и клетву Московског Сабора из 1656. године… Међутим, нажалост, Сабор из 1667. године је полазио од погрешног становишта да је стари црквени обред јеретички. Тако је изречена анатема Сабора постала судбоносна, јер је дошло до финалне поделе Руске православне цркве“.

Тако је ударен темељ жалосном расколу, уједно највећем у историји руске Цркве. Важно је то што жиг одлуке Великог Московског Сабора није стављен само на староверце који нису у општењу са Црквом, већ и на њихове породице, на вернике који се с поштовањем и љубављу односе према руском црквеном Предању и који њиме украшавају свој хришћански живот, као и на сáмо то Предање. Ова неправда је била одмах очигледна, али питање поделе није захтевало обострана проклињања и покушаје да се по сваку цену одбрани своје гледиште, већ миран дијалог и тежњу да се зацели настала рана.

Владика је посветио завршни део свог излагања историји рехабилитације старог обреда, чији почетак залази у далеку 1783. годину, када је монах Никодим, у жељи да изрази најдубље наде старовераца из Стародубља који су желели да се сједине с Православном Грчко-Руском Црквом под одређеним условима, предао Свјатејшем Синоду молбу у 12 тачака. Већ 1800. године московски староверци, који су упутили истоветну молбу митрополиту Платону (Љевшину), замоливши да се, између осталог, скине клетва са старог обреда, и поред тога што нису добили оно што су тражили, ипак су били примљени у јединство са Црквом на основу радикално новог облика организације – Једноверја. Оно што је тиштило једноверце и што је постало камен спотицања за враћање старовераца у окриље Цркве приморало је светитеља Филарета Дроздова да у свом „Изјашњавању о изреченом проклетству Сабора из 1667. године“ дâ објашњење ко заиста потпада под клетве Сабора:

„Из тога следи да поштоваоци обреда Стоглавог Сабора, уколико престају да буду противници Православне Цркве и примирују се с њоме, како налаже сáма Одлука Сабора из 1667. године, морају бити ослобођени проклетства и заиста их ослобађа од проклетства Светејши Синод и дата од Бога архијерејска власт. А то што они држе обреде Стоглавог Сабора, то их не има смућивати, зато што тим обредима Сабор из 1667. године није изрекао проклетство, дакле као што је горе доказано, Светејши Синод им, по свом снисхођењу, даје благослов да врше те обреде“.

Наведено објашњење ушло је у потоње публикације Светог Синода на ову тему, на пример, у објашњење поука против раскола, објављено 1886. године. Међутим, овакав поглед је и даље био помало једностран, будући да је игнорисао становиште старовераца. Без обзира на објашњење да за вернике који се сједине са Црквом путем Једноверја клетве више не важе, решавање овог питања није захтевало декларацију, већ саборну одлуку, пошто је, према речима митрополита Никодима, Сабор из 1667. године забранио будуће упражњавање прениконовског обреда на неодређено време.

Питање скидања клетве су једноверци стално постављали током 19. века и одражено је на једноверским скуповима. Тако је 3. маја 1906. године VI одељење Предсаборног Савета, након што је саслушало реферат мисионара о укидању клетви патријарха Макарија и Сабора из 1657. године на вернике који се крсте с два прста, одредило:

„да се имамо заложити код Сверуског Сабора да се скине наметнута клетва, будући да је изречена услед „недоброга разумевања“, док само Одељење „не види ничег зазорног и јеретичког у тим обредима… поучавајући у њима и чеда своја. Претходне осуђивачке тврдње у потпуности одбацује „јако не бивше“.

Треба рећи да је неколико дана раније у истом Одељењу разматрана изјава представника старовераца бежипоповаца, који су изразили жељу да се придруже Православној Цркви на основу укидања клетве на стари обред и даривања епископског чина једноверцима. Али авај, тада та молба није била испуњена.

Одржан је и Мисионарски скуп у Кијеву 1908. године, на ком су се његови учесници такође изјаснили за укидање клетви. Исто то је замолио и Први Сверуски скуп једновераца 1912. године. Помесни сабор из 1917-1918. године требало је да стави тачку на ово питање, тим пре што су једноверци саставили и предали нацрт одлуке, али су новонастале историјске околности у земљи умешале своје прсте.

Још једну деценију касније, тачније 1929. године, Патријаршијски Свети Синод под председавањем митрополита Сергија (Страгородског) је донео одлуку по којој су књиге пре раскола, „штампане за време прве петорице руских патријараха“, проглашене православнима, стари обред је проглашен спасоносним, а осуђивачке тврдње на његов рачун „јако не бивше“, и најзад, клетве и забране Сабора из 1656. године, као и одлуке Сабора из 1666-1667. године су укинуте.

Митрополит Никодим у свом реферату назива одредбе Патријаршијског Синода из 1929. године финалним завршетком питања скидања клетви. За то време, владика је истицао да коначну одлуку ипак може донети само Сабор Руске Православне Цркве, који ужива потпуну канонску власт „дату од Бога и да свеже и да развеже“. Завршавајући 31. маја 1971. године свој реферат, митрополит Никодим је изразио наду да ће ова историјска одлука послужити уједињењу два некада јединствена дела јединствене Цркве у духу Христове љубави.

Како бисмо отклонили могућност неправилног преношења информација, а уједно имајући у виду важност садржаја самог документа, навешћемо у потпуности текст „Чин Освећеног Помесног Сабора Руске Православне Цркве укидања клетви на стари обред и на оне који га практикују“:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помесни Сабор Руске Православне Цркве, окупљен у Тројице-Сергијевој лаври у Загорску, нашао је за сходно да подвргне саборном разматрању одлуке Помесних Сабора Руске Православне Цркве, Московског из 1656. године и Великог Московског из 1667. године, у оном делу који се тиче изрицања клетви старом руском обреду и онима који га практикују. Као што је познато, у време првосветитељског служења Свјатејшего Патријарха Московског Никона (1652-1666) Висока Црквена власт Московске Патријаршије предузела је мере како би спровела унификацију богослужбених чинова и обреда који су у употреби у Руској Православној Цркви са онима који су у употреби у грчким Православним Црквама. Мада је ова исправка начињена у складу с мишљењем већине архијереја и пастира Руске Православне Цркве и уз подршку њених Предстојатеља и архијереја четирију Источних Патријаршија, она је, међутим, наишла на озбиљно противљење у руским црквеним круговима.

Настало стање у Руској Православној Цркви било је предмет забринутости Московског Сабора из 1656. године, који је изрекао клетву онима који употребљавају двопрсно крсно знамење, и Великог Московског Сабора из 1667. године, који је изрекао клетву свима који не прихватају црквене исправке Патријарха Никона, као и подстрекивачима раскола који се активно залажу за разједињеност Цркве. На основу одлука ових Сабора, тврдокорни следбеници старог обреда су одлучени од Цркве, те је тако формиран раскол, који се још назива и старообредничким, а који већ више од 300 година непрекидно представља предмет дубоке туге и забринутости Руске Православне Цркве.

Неоснованост судова Сабора из 1656. и 1667. године о старом обреду пре Никоновог времена, који је тобоже садржао у себи јеретички смисао, дала је повода да се забране и одлуке ових Сабора посматрају као осуда старог обреда самог по себи. За то време било је потпуно очигледно, судећи по вишекратним објашњењима која су давали угледни јерарси Руске Православне Цркве и њен Свјатејши Синод, да је прави циљ Саборових претњи и казни 1656, 1666. и 1667. године представљало супротстављање вођама раскола, који су испољили своје противљење Цркви тиме што су осудили књиге, чинове и обреде које је исправио Патријарх Никон, да би уједно одбацили обреде које Црква врши, држећи се искључиво старог обреда (види „Изјашњавање“ Светејшег Синода из 1886. год.).

Најпросвећенији јерарси Руске Православне Цркве, који су предузимали све што је било могуће како би отклонили препреке за превазилажење раскола, схватали су да преграда која је настала услед одлука Сабора из 1656. и 1667. године мора бити уклоњена.

Позната „Поука Православној Католичкој Цркви“, која је угледала светлост дана 1765. године, говори о признавању старих обреда за православне и о њиховом спасоносном упражњавању.

VI Одељење Предсаборног Савета 1906. године донело је уредбу да се оно има заложити код будућег Помесног Сабора Руске Православне Цркве да се те клетве укину.

Исто то је говорила и уредба Одељења за једноверје и старообредништво Помесног Сабора из 1917/1918. године. У циљу превазилажења црквених подела због старог обреда и највише ради умиривања савести оних који их практикују под окриљем Руске Православне Цркве, Патријаршијски Светејши Синод под председавањем Заменика Патријаршијског Местобљуститеља Високопреосвећеног митрополита Нижњеновгородског Сергија је 23. (10) априла 1929. године потврдио православни карактер богослужбених књига које су одштампане у време прве петорице руских Патријараха. Посведочено је да је стари руски обред спасоносан. Осуђивачке тврдње о старом обреду су одбачене. Забране и клетве Сабора из 1656. и 1667. године су укинуте „јако не бивше“.

Ми који чинимо Помесни Сабор Руске Православне Цркве, једнак по свом достојанству и значају Московском Сабору из 1656. године и Великом Московском Сабору из 1667. године, размотривши питање о изреченим клетвама ових Сабора с богословске, литургијске, канонске и историјске стране, свечано објављујемо у славу Свесветог Имена Господа нашег Исуса Христа:

1. Да се потврди одредба Патријаршијског Светог Синода од 23. (10) априла 1929. године о проглашавању старог руског обреда спасоносним једнако као што је то и нови обред.

2. Да се потврди одредба Патријаршијског Светог Синода од 23. (10) априла 1929. године о одбацивању и поништавању осуђивачких тврдњи о старом обреду „јако не бивших“, а нарочито о пракси двопрстја, где год се оне сретале и ма ко их изговарао.

3. Да се потврди одредба Патријаршијског Светог Синода од 23. (10) априла 1929. године о укидању клетви Московског Сабора из 1656. године и Великог Московског Сабора из 1667. године, које су изречене старом руском обреду и хришћанима православне вере који га практикују, и да се те клетве имају сматрати „јако не бивше“. Освећени Помесни Сабор Руске Православне Цркве пригрлиће с љубављу све који штују старе руске обреде, како чланове наше Свете Цркве тако и оне који себе називају староверцима, али који штују и исповедају спасоносну православну веру.

Освећени Помесни Сабор Руске Православне Цркве сведочи да спасоносни значај обреда не може бити нарушен разноликошћу њиховог спољашњег практиковања, које је одувек било својствено древној неподељеној Христовој Цркви и које није представљало камен спотицања и извор подела.

Отац, Син и Свети Дух, као Свесвета и Животодавна Тројица, нека потврди православну слогу међу поборницима једнако спасоносног старог и новог обреда и нека пребуде посреди нас љубав Христа Господа, Који је умро за све нас да бисмо се ми помирили и тако помирени спасили (Рим. 5, 8,10).

Нека учини Господ да растављени опет буду једно и у међусобној љубави нека исповедамо и славимо једним устима и једним срцем Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву“.

Као и пре три века, у Сабору из 1971. године су учествовали представници других Помесних Цркви, што је наглашавало некакву паралелу с московским Саборима са краја 17. века. Једино је изузетак то што руска црквена старина 1971. године у Тројице-Сергијевој лаври није изложена проклетству, већ је у потпуности рехабилитована, потврђујући ликовање хришћанске љубави и историјске правде, дочекавши раширених руку све староверце који су до тог тренутка пребивали ван општења са Васељенском Црквом, потиштени због клетви које су у тај мах укинуте „јако не бивше“.                   

Превод: Марко Јевтић