Био је превише добар према свом народу – таква ми се мисао намеће гледајући на херојски, али горки крај овог човека, растргнутог од гомиле 20. октобра 2011. године приликом заузимања Сирта.
Осам месеци пре своје смрти, 7. марта 2011. године, Моамер Гадафи дао је интервју турској телевизији.
Пажњу привлачи део који се испоставио као пророчанско предивђање:
„Занемаривање стабилности Либије повлачи за собом колапс мира у свету због нестабилности на Средоземном мору. Ако наша власт у Либији буде срушена, милиони Африканаца ће илегално преплавити Италију, Француску…“
„Европа ће у веома кратком року постати црна. Само наша снага блокира илегалну имиграцију.
Само захваљујући нама влада стабилност на Медитерану, на целој дужини од 2000 километара обале Либије. Ми спречавамо имиграцију, ограничавамо ширење и промоцију Ал-Каиде, изузимајући оне који су већ ушли (у Европу) до данас.
Према томе, ако стабилност Либије буде нарушена, то ће аутоматски имати лоше последице за Европу и Средоземље. Сви ће бити у опасности!“
У оваквим случајевима, се каже – „као да је у воду гледао“ стари бунтовник Моамер.
Крајем 1980-их хтео сам да напишем књигу о њему, дискутовао сам о тој идеји са мојим издавачем Мери Клинг. Она је рекла, „Едуарде, ти си луд!“ Жао ми је што је нисам написао.
Он је генерација Џона Ленона и Мика Џегера, ако се мери по западној скали.
Родио се између 1940. и 1942. године, у шатору, у породици бедуина, у близини града Сирта, а умреће на истом том месту 2011. године при заузимању Сирта од стране Прелазног националног савета.
Његов отац је био бедуин, и у бедуинском шатору је последњих година путовао Моамер, приликом државних посета страним земљама.
Питање његове мајке није баш јасно. Својевремено су ме Французи уверавали да је његова мајка била Францускиња.
Могуће.
Као најмлађи капетан, Моамер учествује у завери младих официра-социјалиста. У септембру 1969. године они изводе војни пуч, следећи египатски пример. Краљ Идрис је свргнут са власти. Проглашена је Либијска Арапска Република.
Официри-социјалисти одмах елиминишу све британске и америчке базе у Либији.
Национализују се нафтне компаније, које су до тада биле у страном власништву, између осталог и у власништву моћног Бритиш Петролеума.
Пре доласка на власт младих официра, нафта је коштала 40 америчких центи за барел. Гадафи се први успротивио таквој прекомерној експлоатацији своје земље од стране Запада и подигао је цену нафте до 20 долара за барел. То је био жестоки гест пркоса. Запад је истрпео његову дрскост.
Гадафи добија од Републике чин пуковника и титулу врховног команданта оружаних снага.
У веома кратком времену, он преузима водећу улогу у Либији, захваљујући несумњивом политичком таленту, одважном парадоксалном размишљању, али и захваљујући својој одлучности.
Примењујући у пракси идеје египатског председника Гамала Абдел Насера, који је на власт у Египту дошао на челу преврата, сличног либијском, још 1952. године, пуковник Гадафи иде још даље.
Он у Либији уводи социјализам који подсећа на комунизам. Захваљујући петродоларима, он је могао да то себи и Либијцима приушти.
Приходе од нафте либијско руководство усмерава на социјалне потребе. То им омогућава да средином 1970-их спроведу велике програме за изградњу државних станова, у области здравства и образовања.
Дуго времена бензин је у земљи био бесплатан.
У Либији су сва деца ишла у школу.
Вођа Џамахирије – тако је почела да се зове либијска држава – строго је пазио да либијске жене имају образовање и да, по жељи, могу да служе у војсци и да граде каријеру.
Дуго времена се Гадафи водио идејом панарабизма, а када Либију нису примили у Обједињену Арапску Републику, он је наредио свим Либијцима да на све начине – у аутобусима, на бициклима и пешице – пређу границе Египта, како би практично ујединио народе.
Неопходна је била интервенција Уједињених нација и утицајних афричких лидера, како би се зауставило ово, грандиозно по размерама, братимљење. Милиони људи су већ били прешли.
Ексцентрик, написао је чувену „Зелену књигу“ у којој излаже принципе арапског социјализма. Новцем и оружјем помаже исламске и афричке радикале.
Био је превише добар према свом народу – таква ми се мисао намеће гледајући на херојски, али горки крај овог човека, растргнутог од гомиле 20. октобра 2011. године приликом заузимања Сирта.
Али, народ са овим нема никакве везе. Обављајући свој потпуно идиотски програм чишћења земаља медитеранског басена, као и Блиског Истока и Северне Африке од последњих социјалистичких арапских режима – Запад је организовао инвазију милитаната на Либију, неутрaлишући њене оружане снаге из ваздуха.
Са Гадафијем су завршили исто као и са Садамом Хусеином (социјалистичка арапска партија Баас), и као што планирају са Башаром Ал Асадом (такође партија Баас).
Жалимо над судбином овог хероја, последњег из генерације арапских националистичких револуционара.
Он се осветио барем тиме, што се обистинило све оно што је предвидео.
Превео: Срђан Ђорђевић
Изворник: Факти
Related posts:
Едуард Лимонов: КАД БИХ ДОШАО У СРБИЈУ – ВЕРОВАТНО БИ МЕ ОДМАХ ПОСЛАЛИ У ХАГ!
Драган Петровић: ИНФОРМАТИВНИ РАТ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КРИЗИ 1991-1995, СЛУЧАЈ ФРАНЦУСКЕ
Валентин Катасонов: ГЛОБАЛИСТИЧКА ЕКОНОМИЈА КАО РЕЛИГИЈА МАМОНИЗМА
Зоран Метер: ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК УКРАЈИНСКЕ КРИЗЕ!
Слободан Антонић: КОЛОНИЈАЛНА ДЕМОНТАЖА НАРОДА
Јелена Гускова: ЗА АВГУСТ ПЛАНИРАНИ НАПАДИ У СРБИЈИ, БиХ и МАКЕДОНИЈИ
Емил Влајки: ТЕРОР И ПРОСТИТУЦИЈА У СРБИЈИ 2000-2016.
Борис Над: НА КОРАК ОД ВРУЋЕГ РАТА
Зоран Туцаковић: ЗАПИТАНОСТ НИКОЛЕ МИЛОШЕВИЋА О СМИСЛУ ИСТОРИЈЕ (3)
СРБИЈА У СВЕТУ „ВЕЛИКОГ РЕСЕТА“
Филип Грбић: СУМРАК ЛИБЕРАЛНИХ ИДОЛА
Огњен Војводић: СОВЈЕТСКА ДУБОКА ДРЖАВА И РУСКИ РАТ ЗА РУСИЈУ
