Познати економиста Михаил Дељагин упозорава на опасности, које Русији прете у најближој будућности.
Укупни Запад (укључујући глобалне шпекуланте и њихову организациону структуру – САД) започео је против Русије рат до уништења – засада хладни.
Најважнији разлог за то је вредносна инкомпатибилност наших цивилизација, разоткривена у Валдајском говору Владимира Путина из септембра 2013: Запад, који служи профиту, трансформише људска бића зарад нових типова потрошње и нових тржишта, а Русија то види као дехуманизацију.
Осим тога, САД ће постојати само док остатак света буде плаћао њихову потрошњу, позајмљујући им новац са нетржишно ниском каматом (односно купујући њихове државне обвезнице са нетржишно ниском стопом повраћаја). За то им је неопходна хаотизација света – да би се уплашени светски капитал преместио у САД, као једину „мирну луку“. Русија је зауставила ширење хаоса у Сирији и у Донбасу, па са америчке тачке гледишта, због тога мора бити кажњена. Јер ако се хаос не буде ширио и страх не буде растао – САД ће остати без прилива неопходног новца.
Глобална криза више не дозвољава повећање профита на рачун повећања прихода, па монополи прелазе на снижавање трошкова. Либија, Сирија и Ирак су показали да и најмоћнији локални командант продаје нафту вишеструко јефтиније него најслабија држава, па би у складу са тим и у Русији извозом нафте требало да се баве „локални команданти“, а не држава.
Мора се узети у обзир и шок, који до данас потреса Запад због испољавања суверенитета Русије по питању реинтеграције Крима, без молбе Западу да то дозволи.
За разумевање нивоа тог шока, замислите да 30 година сваког јутра отварате фрижидер и доручкујете шницлу која тамо лежи (јер однос Запада са Русијом од 1987, то није однос „јахача и коња“, него баш „једача и шницле“). И одједном, једног лепог дана, та шницла поче са вама да говори. И чак се дрзне да изјави да је спремна да са вама води преговоре – равноправне, фер и на основама међународног права. Зар не бисте у муци почели да се питате шта сте пили претходне вечери?
Западне елите се налазе управо у таквом стању: не верују својим очима. Али њима је већ јасно да то што виде неће нестати само од себе. Мора се у акцију. А стандардна акција Запада против држава, које показују тежњу ка суверенитету, јесте организација преврата – то смо видели много пута.
Важна напомена: Западу није потребно да на власт доведе своје марионете, потребан је незавршени преврат, безвлашће, хаос, бацање Русије у смуту и уништење наше државности.
Објективни савезници Запада су руски либерали, који полазе од парадигме служења државе глобалним монополима, а не своме народу. Преко владе и централне банке они контролишу социјално-економску политику земље и настоје да себи врате пуноћу власти, коју су имали 90-их година.
Њихове савезнике представља значајан онај део прозападно оријентисаних представника крупног бизниса и топ-менаџмента, који је већ навикао да гледа на председника Путина као на сметњу својим текућим и директну претњу својим стратешким интересима.
Либерали имају на кога да се ослоне. Чак и органи државне управе који нису под њиховом контролом, у многоме су дезорганизовани и немају стратегију. Понекад чак демонстрирају отворено игнорисање потреба становништва (довољно је сетити се чувеног „ето зато“ губернатора Калињинградске области – одговора на питање „зашто власти не планирају да врате компензацију трошкова за боравак деце у вртићима“, као и савета руководиоца Хакасије Зимина сиромашним општинама „да беру јагоде“).
Органи државне управе не нуде друштву путоказе. А чак и ако те путоказе предложи сам Путин, после петогодишње некажњене саботаже његових мајских указа од стране Медведевљеве либералне владе, постоји бојазан да председникове речи друштво неће дочекати са некадашњим ентузијазмом. Руси ће изгубити осећај перспективе (осим перспективе даљег руинирања економије и снижавања нивоа живота), а то ће их учинити пријемчивим за манипулације и провокације.
Одбијање Русије да „узвраћа ударце“ у спољној политици, њени јалови апели Западу да поштује норме међународног права (које је изгазио тај исти Запад 1999. у агресији на Југославију) и позиви на сарадњу (у време када је Запад већ изабрао курс нашег уништења), стварају утисак губитка субјективности коју је Русија стекла у време Крима, и некажњености даље ескалације агресије Запада против нас.
У таквим условима, недавна понижавајућа акција забране наше државне заставе на предстојећој Зимској олимпијади, може бити схваћена као „уметничка припрема“ од стране Запада. А неспособност државе да од очигледног иживљавања заштити понос Русије – њене шампионе – изазива код навијачких маса осећај слабости такве државе.
Истовремено се спроводи врбовање руских олигарха и других имућних људи у САД и Великој Британији и претварање руске „елите“ у оруђе државног удара. А онима који не желе да постану западна агентура, нека хапшење Керимова буде наговештај шта их чека.
Снажније ударце треба очекивати непосредно уочи председничких избора. Један од њих може бити тотална офанзива на Донбас већ припремљене украјинске армије – ради увлачења Русије у братоубилачки рат.
У економској сфери треба очекивати забрану, под претњом санкција, иностраног улагања у руске државне обвезнице. То ће изазвати бекство шпекулативног капитала, а могуће, и девалвацију рубље, нестанак дела роба са тржишта и поскупљење преосталих.
Могуће је и замрзавање државних актива Русије у САД, што би значило губитак више од четвртине међународних резерви и повећање девалвације. Није искључена ни припрема аналогног замрзавања и у Европи.
Напослетку, могуће су и различите диверзије, међу којима и компјутерске, које разарају друштвену психу и стварају утисак неспособности државе. Пробе, у виду акција телефонског тероризма и компјутерских напада на руске банке, већ су извршене.
На таквом фону, биће могуће приступити непосредној организацији Мајдана. Важно је да су на Фејсбуку већ разрађени механизми преузимања налога лидера јавног мњења, уз објављивање на њима порука супротних њиховим политичким погледима, а написаних уз идеално копирање њиховог стила. На пример, Александру Проханову, уз тотално апсурдне изговоре, нису дуго времена враћали контролу над његовим налогом, који је све то време коришћен за огољену антируску пропаганду (потпуно супротну његовим погледима, али написану у „његовом стилу“).
Могуће је да се таква контрола успостави над великим бројем налога кључних твораца јавног мњења у Русији (и не само на Фејсбуку), који ће изненада усмерити своју публику не на одбрану, већ на рушење руске државности.
Пузајуће удаљавање од Русије Казахстана (кроз изненадни форсирани прелаз на латиницу) и Киргизије (која је дан антируског устанка из 1916. прогласила за државни празник и одрекла се својих обавеза у оквиру Евроазијског Економског Савеза, и све то после личне подршке Путина њеном председнику), симптоми су оријентације на овакву перспективу.
Важно је истаћи да је немогуће одбранити се од агресије Запада без елиминације морално-психолошке и материјалне зависности политичке класе Русије од Запада (ликвидације „офшорне аристократије“), као и без преласка са стратешке одбране (која гарантује пораз), на активну, разноврсну и креативну офанзиву на Запад.
Осим тога, услов опстанка Русије је одлучан прелазак са политике уништавања наше земље у интересу глобалних шпекуланата, на политику њеног развоја: комплексне модернизације инфраструктуре, која изискује ограничења финансијских шпекулација и монополизма, искорењавање корупције; разумног протекционизма; гарантовања свима прихода који обезбеђују минималне трошкове живота; нормализације пореске и миграционе политике, здравства и образовања.
Ипак, засад не видимо знаке разумевања наведених опасности и задатака.
Превео: В. Кршљанин
Извор: https://www.kp.ru/daily/26770.4/3802437/
(Изглед, коректура и опрема текста Словенски вѣсник)
Изворник: Инфопорт
Related posts:
Александар Дугин: ЧЕКА ВАС ОКУПАЦИЈА, АКО НЕ УЂЕТЕ У ЕВРОАЗИЈСКУ УНИЈУ
Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА
Мехман Гафарли: РУСИЈА ЈЕ УСАМЉЕНА ЗЕМЉА
Протојереј Андреј Ткачов: НАЦИОНАЛНЕ ХИМНЕ НАШИХ ДОБРИХ И ТОЛЕРАНТНИХ ПРИЈАТЕЉА
Драган Крсмановић: ЕКСПЕДИЦИЈА „ПОСЕБНЕ НАМЕНЕ“
Милорад Вукашиновић: САКРАЛНА ГЕОПОЛИТИКА
Милован Данојлић: КАД ПОМЕНУСТЕ ДЕМОКРАТИЈУ
Александар Казин: РАЗМИШЉАЊА О КРАЈУ СВЕТА
Бранислав Матић: ЕПОХАЛНА ОДГОВОРНОСТ РУСИЈЕ
Александар Дугин: ПОВРАТАК ВЕЛИКОГ ДОБА
Михаил Тјуркин: ДА ЛИ ЋЕ СЕ РУСИЈА УСКОРО ВРАТИТИ У ГРАНИЦЕ СССР-а?
Бранко Милановић: А ШТА АКО СУ ПУТИНОВИ СТВАРНИ ЦИЉЕВИ ДРУГАЧИЈИ?
