Емил Влајки: ТЕРОР И ПРОСТИТУЦИЈА У СРБИЈИ 2000-2016.

Свака је власт од 2000. до данас била у функцији Запада који се боји Срба јер их сматра проруским народом

---

Хуманитарни терор влада Европом, посебно Балканом. Почело је са распадом СССР-а. Кина је тада била преслаба, а арапске земље разједињене. Једино је уједињена Европа могла озбиљно пружити отпор америчкој доминацији. Америка је нашла начин како да се привремено супротстави европском уједињењу. Испровоцирала је, уз помоћ Њемачке, Аустрије и Ватикана, серију балканских ратова и преко НАТО завладала „старим континентом“.

Агресија и окупација

Једини бастион отпора била је тадашња Југославија (Србија &Црна Гора) која је војно одољела агресији 19 најјачих земаља свијета. Под шифром „Корјени”, амерички предсједник Клинтон је покренуо план за разбијање Милошевићеве Југославије ради стварања друге албанске државе „Косово“.

Подсјетник. 1999. године, НАТО започиње агресију без одобрења Савета безбједности УН, чиме је поништено међународно право. Бомбардирање српских градова и цивила трајало је 78 дана и бачено је преко 40 000 бомби, пројектила и ракета. Коришћено је и забрањено оружје са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе. На Србију је бачено преко 10 тона осиромашеног уранијума. Жртве нису само цивили који су погођени бомбама (2 500 убијених и 12 000 рањених), већ и све жртве које ће наредних десет генерација умирати од карцинома.

Злочин послије злочина

Бомбардирање је прекинуто Кумановским споразумом (јун 1999) на основу кога је доњета резолуција 1244 у СБ УН која, теоријски, афирмира територијални интегритет Југославије, касније Србије. Од тада, у пракси, јужна српска покрајина је под контролом НАТО, односно КФОР-а, а касније и Еулекса. Срби на тим подручјима знају само за погроме извршене од Албанаца уз прећутну подршку НАТО. Згаришта српских кућа и цркава и упућују на „цивилизиране“ сураднике САД и ЕУ, терористе, убице и трговце људским органима. Више стотина средњовјековних манастира на Космету нису преживјели западну демокрацију. Оскрнављено је преко 250 православних гробаља. Протјерано је преко 200 000 хиљада Срба.

Сјетимо се Старог Грацког код Липљана (јул 1999), гдје је убијено 14 српских жетелаца. За тај злочин над Србима посље доласка УНМИК-а и Кфора још нитко није одговарао.

На југу Србије, након потписивања војно-техничког споразума, од 9. јуна 1999. до 31. августа 2001, Албанци су извршили 1.160 напада у којима убијено 18 локалних полицајаца и десет цивила, а 45 људи је киднапирано.

Са Космета је 17. и 18. марта 2004. протјерано 4.000 Срба, а већина њих није се вратила у своје домове. У таласу насиља на КиМ је тада убијено осам Срба. Укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.

Коначно, на том дијелу српске територије 2008. направљена је лажна држава „Република Косова“ уз помоћ САД, НАТО бомби и ОВК терориста, призната од највећег броја и најутјецајнијих западних земаља.

„Жута кућа“

Трговина људским органима на Косову и Метохији, случај „Жута кућа“, назив је који се у јавности користи за истрагу о трговини људским органима у Албанији и на Косову током 1999. године. Прва је тврдње о томе изњела бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи Лов: Ја и ратни злочинци. Ту је написала да је 1999. године око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортирано у Албанију где су им вађени органи, који су затим слани у Италију, одакле су дистрибуирани у клинике широм Европе. Она спомиње насеље Бурел у Албанији, где су жртвама вађени органи у такозваној „Жутој кући“. Према извештају Савета Европе 2010, организатори трговине људским органима били су Хашим Тачи и Дреничка група.

Срби са Космета су сувремени Јевреји

Данас, тезе у Србији о томе да је Космет саставни дио Србије, падају у воду.

Трагедија је већ попримила епске размјере што се тиче тамошњих Срба. Ријеч је о највећем концентрационом логору на свијету, посебно сјеверно од Ибра, у којем живи око 80.000 људи и подсјећа на варшавски гето, као и о низу малих концентрационих логора јужно од Ибра еуфемистички названих „српске енклаве“.

Ови сувремени Јевреји који су сада под јурисдикцијом нове албанске државе, гурани од власти Србије да учествују на изборима које организира самопрокламирана Република Косово, што значи давање даљег легитимитета албанској Приштини. С друге стране су подложни уцјени Београда. Јер ако косметски Срби одбију да изађу на те изборе, Београд ће им ускратити сваку финанцијску помоћ.

Постоји висок ступањ вјеројатности, пошто их Албанци сигурно неће тетошити, да ће доћи до другог великог изгона Срба са тог подручја, па ће Косово коначно бити етнички чисто. Овоме у потврду узмимо само најновији примјер једног од лидера косовских Срба, Оливера Ивановића, који је фарсично осуђен од стране Приштине за наводне ратне злочине. О овој бахатости албанских власти подржаних од Запада, предсједник Владе Србије шути као заливен, а таквих ће ствари бити све више. Зашто би Срби онда остајали  у једној таквој земљи која је, формално још увијек дио Србије, а србијанске власти ништа суштински не чине да би их заштитили?

Слуганство и пљачка

Оно што западњаци нису у потпуности успјели силом, постигли су лукавством и поткупљивањем.

У јесен, завршно са октобром 2000, прљаво се мијешајући у изборни процес једне суверене земље, срушили су Милошевића и успоставили властиту марионетску екипу.

Другим ријечима, након „октобарске револуције“ (Коштуница), тадашња Југославија је постала једна од банана-република америчке империје.

Проституиране екипе на власти увеле су тоталитарну власт под кринком парламентарне демокрације која је за шаку долара у потпуности слушала „сугестије“ англо-саксонских наредбодаваца. ММФ и Свјетска банка намећу Србији драконско-пљачкашке законе. Творнице и природна богатства се продају у бесцјење страним компанијама.

Банкарски систем је намјерно уништен. Најјаче су стране банке које све профите преносе у своје матичне земље. Одлив «мозгова» се наставља, а они који остају морају се проституирати да би могли преживјети. Незапосленост је на нивоу од преко 30%.

Закон више не постоји. Устав и судство су постали ругло у погледу најбитнијих националних интереса. Прави законодавци су у „Бијелој кући“, а њихове се наредбе спроводе уз помоћ корумпираних интелектуалаца и домаће полиције. Као на Дивљем западу, људи су се без икаквог правног основа киднапирали и изручивали Хагу. Они који су постајали незгодни за постојећи западни систем, окренувши се интересима властите земље, као што је то био случај са Ђинђићем, бивали су убијени, без обзира на „претходне заслуге“.

И док се српски патриоти киднапирају, затварају, убијају или наводе на самоубојство, они који су командирали  илегалним бомбардирањем ову земљу, такви злочинци мирно шећу Србијом уз све државничке почасти.

Медији, образовање и политика самооптуживања

Слободна штампа је мртва. За вријеме Милошевићеве „диктатуре“ 90% медија је било у рукама опозиције, а сам Милошевић се, за разлику од садашњег премијера који се не скида са ТВ-а, врло мало продуцирао по средствима информирања. Актуална штампа изражава првенствено мишљења „Великог Брата“, пошто је добар дио медија (ин)директно финанциран проамеричким парама. Прави господари медија су „хуманитарци“ као на пр. мултимилијардер Сорош чије су прозападне и проалбанске позиције опћепознате. Постоје и полудржавне, углавном (про)америчке институције које финанцирају медијске пројекте с тим што се, приликом конкурса, средства дају онима који поштују „западне стандарде“, идеолошке, економске, итд.

У таквој ситуацији, новинарима, осим проституције, не преостаје много избора. Уз „свјетски познате“ српске новинаре који су за вријеме агресије 1999. позивали НАТО да бомбардира Србију или су бесрамно блатили властиту земљу, они који највише сатанизирају свој народ су „интелектуалци“ који су на челу „хуманитарних  и невладиних организација“ и који су практично портпароли Запада.

Образовање је спало на ниске гране. Капитализам и Запад су, по новом учењу („пето еванђеље“), извор свега „доброг и напредног“. Распродаја земље, укидање бесплатног здравства и школства, замрзавање надница, стање масовне незапослености и биједе, су одсада највише вриједности. Основно и средње школство дошло је на понижавајући ниво уводећи самодемонизацију као увјет властитог опстанка.

Тако је у уџбенику историје осмог разреда за 2002. годину стајало како је Рамбује био пружена шанса Србима од стране Запада да се избјегне рат. Пошто Срби то нису хтјели прихватити, настављајући малтретирати Албанце са Косова, НАТО је морао интервенирати!

Нешто касније преведена је, уз помоћ амбасаде САД, књига Американца Хејвуда Политика, која је на ФПН у Београду била уџбеник. Српски студенти су из тог уџбеника морали учити да припадају геноцидном народу који је раван Хитлеровим нацистима! Нажалост, и Народна скупштина Србије је својом декларацијом прихватила становиште Међународног суда правде да су Срби у Сребреници јула 1995. починили геноцид.

Уништење војске

Тврдње појединих министара одбране да је Србија најјача војна сила у региону више су него смијешне. И формирани такозвани Заштитни корпус фантомске државе Косово на најбољем је путу да се на љествици борбено способних, веома брзо нађе испред Србије. Таквом стању добрим је дијелом доприњела државна политика вођена послије петооктобарских збивања под великим утјецајем и притисцима САД и ЕУ. Захваљујући томе, војска која се готово три мјесеца успјешно супротстављала НАТО агресији, сведена је на организацију цивилног типа, а понајмање на оружану силу способну да успјешно учествује у одбрани земље. За вријеме министровања тих људи уништени су бројни арсенали наоружања, без замијене одговарајућим сувременим борбеним системима. Истовремено, у најбољим годинама пензионирани су професионални и искусни кадрови, највећим делом учесници борби вођених против ОВК и НАТО агресије.

У периоду од 13 година расходована су, уништена и у старо гвожђе отишла бројна – још увек исправна и употребљива борбена средства и војна опрема. Десетковане су оклопно-механизиране, артиљеријске, инжињеријске, противваздушне и друге јединице. Војска се, поред осталог, лишила великог броја тенкова Т-55 који се и данас налазе у наоружању многих земаља, чак и у војсци Руске Федерације, која иначе поседује у најсавременије тенкове данашњице.

Посебну причу представљају инжењеријске јединице, које су девастиране. Наиме, у том роду војске је било више стотина разних врста чамаца, који би представљали немерљиву помоћ у спасавању и евакуацији људи у подручјима захваћеним поплавама и клизиштима.

Поменимо и уништење до последњег лаког преносног система противваздушне одбране „Стрела–2М“ намјењеног борби против нисколетећих авиона и хеликоптера, а који се налази и данас у наоружању више од 60 армија у свијету.

Невладине организације (НВО)  – „хуманитарне“ издајице

Наравно, нису све НВО такве. Али главнина оних инсталираних и финансираних са Запада (око 10% НВО) јесу. У вријеме агресије НАТО на СР Југославију за њих се одомаћио назив „НАТО пјешадија“.

Ове организације примају на стотине хиљада долара годишње. Међу њима предњачи „Хелсиншки одбор за људска права“ који се највише храни на јаслама њемачке и норвешке амбасаде и ОЕБС-а. Највећи донатори „Београдског фонда за политичку изузетност“ јесу ЕУ, Савјет Европе, Њемачка организација за техничку сарадњу и ОЕБС. „Жене у црном“, које добијају десетине хиљада долара, стално истичу „геноцид“ у Сребреници, али никако да се сјете више хиљада убијених српских цивила у Подрињу,

Недавно је у америчкој амбасади у Београду, из руку амбасадора Мајкла Кирбија, девет организација цивилног друштва добило 2,7 милиона долара као донацију Америчке агенције за међународни развој (УСАИД).

У оснивачким актима УСАИД-а пише да та организација дјелује „на основу спољнополитичких смјерница предсједника САД, државног секретара и Националног савјета за безбједност“. У том тијелу, иначе, сједе директор ЦИА, директор Националне обавјештајне заједнице, амерички секретар за одбрану и начелник Генералштаба Војске САД. УСАИД је заједно са Фондацијом „Чарлс Стјуарт Мот“ и америчко-њемачким Маршаловим фондом учествовао у формирању „Балканског фонда за демокрацију“, који тијесно сарађује са Одјељењем за јавну дипломацију у НАТО-у.

Међу финансијерима НВО је и Фонд браће Рокфелер који спонзорира „Фонд за хуманитарно право“, „Хелсиншки одбор“, „Жене у црном“ и „Центар за евроатлантске студије“. На истој листи налазе се и „Независно удружење новинара Војводине“, „Иницијатива младих за људска права“, „Центар за регионализам“ и „Београдски фонд за политичку изузетност“.

НВО бесплатно користе 512 метара квадратних пословног простора у Улици кнеза Милоша број 4, у најужем центру Београда.

Данас, под влашћу напредњака, за такозвани невладин сектор, Србија из буџета издваја готово исту суму новца као и за развој науке и технологије.

Међу финансијерима „Центра за евроатлантске студије“ у Београду је и Национална задужбина за демократију (НЕД). НЕД финанцира и „Фонд за хуманитарно право“, „Пешчаник“, „Е-новине“, „ЈУКО“, затим „Иницијатива младих за људска права“ као и „Независно друштво новинара Војводине“. НЕД се готово у потпуности финанцира из буџета САД.

Бриселски споразум(и)

Прије свега треба схватити слиједеће. Свака је власт од 2000. до данас била у функцији Запада који се боји Срба јер их сматра проруским народом. Он се, због тога, понашао двојако:

– Примјењивао је технике испирања мозга српском народу преко медија, „интелектуалаца“ и политичара који тврде да је ЕУ једина алтернатива;

– Разбијао је Србију на национал-шовинистичким основама, укључујући и (садашња, будућа) „самоопредјељења“ не-српских популација.

Власти ДС-а су извршиле све припремне радње да би се самопрокламирана Република Косова (РК) касније признала, фактички и правно, од будућих српских власти. Када је ДС био „истрошен“, доведена је на власт нова екипа бивших радикала у коју је народ имао великог повјерења, а која је кроз бриселске споразуме прешла на другу фазу признавања РК, обећавајући Србима „сретан исход“ по (формално неизреченој) формули: „Дајемо Косово за улазак у Европу“.

Успут, морала се одрећи Русије и ојачати дужничко ропство (75% БДП иде годишње на отплату дугова). Врло је вјеројатно да ће овако вођена Србија на свом путу „према Европи“ доживјети притиске/уцјене Хрвата, Мађара и Бошњака.

То је читава истина прошле, садашње и (не дај боже) будуће ситуације Србије која је актуално у фази дезинтеграције и губитка идентитета. Све је остало фолклор, јалова реторика и демагогија за лаковјерне.

Изворник: НСПМ