Американци или Британци, у својим масовним медијима, никада се неће „суочавати са прошлошћу“, то јест никада себе неће кињити много озбиљнијим питањима као што су геноцид над староседеоцима, масовни злочини над цивилним становништвом у колонијалним и другим ратовима, бацање атомских, касетних или напалм бомби на цивиле итд.
„Демонтажа народа“ је назив књиге познатог руског друштвеног научника С. Г. Кара-Мурзе (из 2007). Реч је о пројекту „преправке“ и „редефинисања“ неког народа, који спроводи колонијална (компрадорска) елита.
Кад је реч о савременој Русији, објашњава Кара-Мурза, постоји пројекат демонтаже њеног народа. Руски народ је обликован на начелима заједништва и традиционалне културе, односно на идеји опште (јавне) својине и на класичним хришћанским вредностима. Пројекат демонтаже, међутим, предузима се на два плана: 1. социјалном – као одузимање народу његове заједничке имовине, у виду денационализације, приватизације и колонијализације; и 2. културном – одвајање народа од претходних вредности и наметање нових културних образаца, попут атомизованог индивидуализма, материјализма и конзумеризма.
Циљ је, по Кара-Мурзи, да се изврши „политичко, идеолошко и морално разоружање већине, и њено претварање у пасивно-ненаоружан објекат туђе воље“. Од неких 10 посто становништва, у складу са пројектом демонтаже, треба створити новидемос, који би, затим, „преузео на себе функцију контроле над становништвом и цивилизованог предавања националног блага глобалним газдама“. Коначни задатак је да се направи нови руски народ. Тај нови народ ће имати не само слабу или далеко мању државу (са полуколонијалним статусом), већ ће га чинити и далеко ужи круг људи него раније – у њему ће се налазити првенствено прозападни власници, прозападни администратори и опслужујућа интелигенција. Остали људи ће бити маса, необразовани послужитељи у економском подсистему и конзументи примитивне мас-културе, гомила која повремено на изборима гласа, али заправо ништа не одлучује.
У српској јавности влада уверење да су наше националне прилике нарочите, те да само код нас постоји феномен какав је „друга Србија“. Међутим, из Кара-Мурзиног штива лепо се види да је реч о знатно ширем феномену, односно да се иста метода разградње националног идентитета и поновног склапања новог примењује и према другим „неприлагођеним“ народима.
Кара-Мурза, рецимо, описује како у савременој Русији, тамошња прозападна елита настоји да своје хришћански или традиционално оријентисане суграђане избаци из народа. Кара-Мурза цитира изјаве неолибералних бојовника: „Рат је објављен, приговора више нема. /…/ Бориће се две нације: нови Руси и стари Руси. Они који ће моћи да се навикну на нову епоху и они којима то није дато. И премда говоримо истим језиком, фактички смо две нације“. То је исто оно што слушамо и од наших борбених „другосрбијанаца“: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица“ (Никола Самарџић); „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције“ (Светислав Басара).
Такође, Кара-Мурза наводи бројне изјаве типа „Ја сам русофоб“ или „Не свиђа ми се руски народ“, које сасвим одговарају изјавама наших компрадорских интелигената типа: „Тај народ (Срби) је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита /…/. Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ“ (Петар Луковић).
Исто је, такође, и систематско подривање националног самопоуздања непрестаним набијањем комплекса кривице, кроз форму „суочавања са прошлошћу“. Рецимо, Русија се приказује као вечита „тамница народа“, „легло антисемитизма“, „оличење великодржавног насиља“, непрестано се у јавности отварају теме као што је „погубност савеза Хитлера и Стаљина“, „масовно силовање Немица у Другом светском рату“, „депортација читавих народа“, „милиони стрељаних у доба Стаљина“, итд. Американци или Британци, у својим масовним медијима, никада се неће „суочавати са прошлошћу“, то јест никада себе неће кињити много озбиљнијим питањима као што су геноцид над староседеоцима, масовни злочини над цивилним становништвом у колонијалним и другим ратовима, бацање атомских, касетних или напалм бомби на цивиле итд. Ово сасвим одговара чудовишним оптужбама на рачун „српске геноцидности“, попут чувеног открића Бранке Прпе да је „Београд изумео гасну комору“.
Иста је и пропагандна метода хистерије о идеалу егзодуса, односно о томе да целокупно становништво хоће да побегне из Русије, као некада мојсијевски Јевреји из ропства фараонског Египта. Наравно да је и у Србији јавни топос исказ да „сви нормални људи хоће да побегну одавде“, који је недавно овако формулисала уредница „Пешчаника“ (Светлана Лукић): „Као што знате, када човек оде из Србије, ма где, има јак порив да се више никада тамо не врати“ (обратите пажњу на реч „тамо“).
Исти су и непрекидни захтеви за коренитим преумљењем; типични пример је исказ: „Русија се може сачувати једино ако постане део западне цивилизације, једино ако промени цивилизацијски кôд“. Српске примере нема потребе наводити, јер су они постали опште место у изјавама не само наше културне, већ и политичке елите.
Исте су тврдње о „фашизацији друштва“, „дубинском фашизму“, „култури натопљеној фашизмом“ итд. У једној руској „поеми“, рецимо, стоји: „Зато што се у Москви / већ разуларила свастика / на рукаву униформе“. И у Србији је развијена права идеологија, праћена одговарајућом „уметничком праксом“ (сликама и перформансима), која почива на тврдњама да је у Србији фашизам „аутохтон“, да се непрестано „регенерише“ и да је на делу „обнова идеологије фашизма и нацизма (које су дошле) до нивоа претензија да постану владајућа идеологија“ (Латинка Перовић).
Кара-Мурза упозорава да са реализацијом пројекта демонтаже народа, осим ако не дође до неког преокрета, наступа стање у коме „и власништво, и реална власт у потпуности припадају представницима другог народа“ у односу на већинско домаће становништво – које губи статус народа. Пошто се успостављеним системом, који је чврсто повезан са другим деловима англосаксонске империје, униште социјалне, политичке, па и културне алтернативе, већинско домаће становништво се више „не може изборити за своја права ни заштитити их, и осуђено је на изумирање. Чињеница да у бројчаном погледу тај ‘бивши’ народ представља већину, у западној врсти демократије нема значаја – као што ни за Англосаксонце у САД није имала значаја бројност Индијанаца приликом расподеле власништва и политичких права“, пише Кара-Мурза.
Уопште, упозорава овај руски социолог, „нови Руси“ – баш као и све друге елите на истоку Европе које себе, у процесу „транзиције“, самоконституишу у једини (ексклузивни) народ на својој територији – не раде ништа друго него настоје да историјски понове идеални и „најчистији“ модел стварања „народа“ на Западу – настанак „америчког народа“. „Искуство САД је изванредно по томе што је то био малтене чист експеримент“, пише Кара-Мурза. „Ту је уз помоћ великог ‘етничког чишћења’ створен простор без историје, на коме се могла остварити утопија европскепросвећености, изградити на празном месту идеална држава, и населити је склопљеним народом, чије колективно памћење није помућено вредностима традиционалног друштва“.
Овај модел демонтаже народа, по Кара-Мурзи, подразумева да – уколико се старо, домаће становништво не може „интегрисати у систем“, а заправо уколико не жели да се сведе на статус опслужујуће, помоћне радне снаге – онда ће оно проћи исто као и амерички Индијанци: то становништво просто ће бити збрисано са лица земље, а на његово место ће бити доведен неки други радни живаљ, погоднији за експлоатацију без отпора.
То је управо иста она светско-историјска идеја коју је прегнантно изразио један од представника „друге Србије“, Ненад Прокић, знаменитим диктумом: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих“. Ако се неки народ не може уклопити у колонијални систем, он једноставно мора бити почишћен, да би систем функционисао.
Кара-Мурзину књигу „Демонтажа народа“ превела је на српски Сава Росић, и очекујемо да се ова књига ускоро појави и у нашим књижарама.
Изворник: „Геополитика“ број 85, април 2015. године
Related posts:
Сергеј Кара-Мурза: КАКО РАСТУРИТИ ДРЖАВУ
Сергеј Георгијевич Кара-Мурза: ТАЛАС БУЂЕЊА ЗАПЉУСНУЋЕ СВЕТ
Владимир Челекетић: АЗИЛ У СЛУЖБИ ГЕНОЦИДА
Мехман Гафарли: РУСИЈА ЈЕ УСАМЉЕНА ЗЕМЉА
Андреј Фурсов: ОСТВАРУЈУ СЕ НАЈВЕЋИ СТРАХОВИ КЛАУСА ШВАБА
Ф. М. Достојевски: КОНСТАНТИНОПОЉ МОРА БИТИ НАШ
Др Срећко Ђукић: КРАХ „УКРАЈИНСКОГ ПРОЈЕКТА“ – И МЕДИЈСКИ ОДРАЗ
Валентин Катасонов: ГЛОБАЛИСТИЧКА ЕКОНОМИЈА КАО РЕЛИГИЈА МАМОНИЗМА
Александар Дугин: РАТ ЈЕ ПРИЛИЧНО МОГУЋ
Слободан Антонић: „УСНЕ КОЈЕ ЛАЖУ“
Александар Дугин: ГЕОПОЛИТИКА АМЕРИЧКИХ ИЗБОРА
СРБИЈА У СВЕТУ „ВЕЛИКОГ РЕСЕТА“
