Сваки пожар овде распламсала је и гасила Русија. Као што је Србија 1912, поред Косова, окупирала и Никарагву (нису то никако учиниле САД), тако је и Русија палила и гасила пожаре у Словенији, Хрватској, Босни, Косову, Македонији… Да не помињемо Ирак, Либију, Сирију…
Није тако необично, као што се на први поглед чини, да човек у потпуности промени мишљење, став, да се „преокрене“. Ево, погледајте само Вука Драшковића. Како смо од „Молитве“ или „Ножа“, дошли до „Ко је убио Катарину“. Или Новака Килибарду. Каква су то преображења! И Драшковићу и Килибарди су, међутим, за ове трансформације биле потребне године марљивог рада на себи. Оно што је до сада незабележено, јесте да човек успе да се у потпуности промени у року од пет минута током шеснаестоминутног гостовања на телевизији. Без оком видљивог мукотрпног рада на мењању свог карактера.
Управо то се догодило легенди наше политичке сцене, човеку који је увек био на лицу места (како то сам каже) од Словеније до Каталоније, Ненаду Чанку. У једном тренутку, Чанак нам поручује да Гордијев чвор косовског проблема уопште није тешко решити. Не мора се он чак ни пресећи. Довољно је да људи „прихвате реалност“. „Питање Косова је врло једноставно, само што људи неће то да прихвате. Косово је освојено ратом, Косово је изгубљено ратом. Освојено је ратом 1912, изгубљено је ратом 1999. године. Капитулирала је држава Србија, прихваћено је повлачење државе Србије са Косова“, рече Чанак. На страну то што Чанак мисли да је Косово „освојено“, а не каже од кога (од часног Османског царства, претпостављамо). На страну и то што свакако не мисли да би САД требало да се одрекну Аризоне коју су исте те 1912. године коначно преотели што од Мексика, што од домаћих Индијанаца. (Последња битка Америчко-индијанских ратова одиграла се управо на територији Аризоне 1918.)
Занемаримо сада и што Чанак мисли да је сасвим легитимно и у реду некоме нешто преотети ратом. То је, можда, реално, али није морално. Важно је да Косово, међутим, није изгубљено ратом, јер споразум којим је НАТО агресија окончана, предвиђа суверенитет СР Југославије, и Србије као правног наследника, на Косову. Косово стога сада може једино бити изгубљено миром. Тако што би неко схватио Чанкову реалност и поклонио ову територију. Суверенитет над 15 одсто своје државе није нешто битно, и тога се, сматра Чанак, треба олако одрећи. Посебно када се узме у обзир коме одговара тренутно „безвлашће на северу Косова“ (пошто је остатак самопроглашене републике правосудно-безбедносни рај на Земљи којим не владају криминални кланови). То је, тврди Чанак, Русија, „којој је потребна нестабилност Балкана како би се у балканском пожару појавила као ватрогасац“. Баш ово нам показује „учитељица живота“. Сваки пожар овде распламсала је и гасила Русија. Као што је Србија 1912, поред Косова, окупирала и Никарагву (нису то никако учиниле САД), тако је и Русија палила и гасила пожаре у Словенији, Хрватској, Босни, Косову, Македонији… Да не помињемо Ирак, Либију, Сирију…
Сада долазимо до Чанковог преумљења. Пошто смо се одрекли суверенитета над Косовом, суверенитет у очима овог сепаратисте постаје светиња. „Немојте да заборавите да је суверенитет Србије изнад свега, а да је поклањање дела територије, давање нечему што није дипломатска мисија дипломатски статус, ви практично дајете комад земље екстериторијално да постане нека друга земља“, рече он говорећи о руско-српском хуманитарном центру. Нису Руси тражили екстериторијални статус за центар, него дипломатски статус за своје раднике. Није то исто. Али ако је то потребно да се Чанак преобрази од сепаратисте који поклања 15 одсто територије своје државе до човека који не да ни хектар земље, онда је то одлично.
Трансформација се не зауставља ту. Човек који је увек интересима свог народа претпостављао интересе неких других, сада одустаје и од тога. Он Српску радикалну странку проглашава „квислиншком организацијом коју је формирала једна страна агентура“ која „ради на подривању уставног темеља Србије“. Не само да ЛСВ није управо оно за шта је оптужио СРС, него је сад и Устав постао јако важан. Исти онај Устав за који је пет минута раније рекао да служи само „за опсенивање простоте и замазивање очију јавности“.
Није ово, као што видите, био дуел двојице жестоко супротстављених политичара. Ово је био сукоб Чанка са самим собом. На питање „у чему је разлика између Ненада Чанка“ одговор ће нам дати унутрашњи дијалог који се одвија код овог човека.
(Опрема текста Словенски вѣсник)
Изворник: Вечерње новости (штампано издање, друга страна, 11. фебруар 2018)
Related posts:
Филип Родић: БАЛВАНИ У ОКУ И МЕДИЈИМА
Олег Бондаренко: „БАЛКАНСКА МЕЂА“ – ФИЛМСКА ЕПОПЕЈА О ДОГАЂАЈИМА КОЈИ СУ ПРЕЛОМИЛИ РУСКУ ЈАВНОСТ И ОМОГУЋИЛИ ДОЛАЗАК ПУТИНА
Филип Родић: ДЕМОНСТРАЦИЈА БЕЗУМЉА
Филип Родић: ПИВО, БРАЋО МОЈА, А НЕ ПРИЧЕШЋЕ
Филип Родић: КАРИКАТУРАЛНА ХРАБРОСТ
Филип Родић: ХРАМ ЗА РЕСПИРАТОРЕ
Филип Родић: ХРВАТСКИ ВРХУНАЦ
Филип Родић: ЛИБЕРАЛНО ВАСПИТАЊЕ
Филип Родић: СВЕТЕ КРАВЕ
Филип Родић: ПРОЈЕКАТ РАДОВАНОВИЋ
Филип Родић: САФЕТА, ДОКЛЕ?
Филип Родић: ПУТ КА ЕУ ТОТАЛИТАРИЗМУ
