Филип Грбић: СУМРАК ЛИБЕРАЛНИХ ИДОЛА

ПЛАТОНОВА „психопатолошка“ анализа етапног пропадања политичке заједнице представља демократију као последњи стадијум болести која ће се нужно завршити успостављањем тираније, то јест политичком смрћу заједнице

---

На тлу друштва које подстиче прекомерне личне слободе ниче тип заступника народа који пре или касније грађане претвара у поданике, а своје ирационалне, нарцисоидне прохтеве наоружава полугама моћи.

Тенденција ка безакоњу и потчињавању својствена је и либералној демократији, а Платонови увиди добијају на уверљивости ако се има у виду понашање елита у англосфери током последње две године. Настала је пометња и општа дезоријентисаност у погледу разлике између либерализма и радикалне левице. Данас либерали аплаудирају када власт ограничава личне слободе, а левичари прећутно, па чак и отворено, одобравају репресалије над радничком класом. За то време, најефикаснији капитализам на планети предводи једна комунистичка партија. Идол слободе током пандемије је замењен идолом науке који је постао предмет некритичког, а самим тим и ненаучног, обожавања. Значајни научници никада до сада нису захтевали беспоговорно поштовање, напротив, модерна наука је вековима стицала углед тако што је доводила у питање свако позивање на ауторитет, развијајући рационалне процедуре за долажење до сазнања и то тако да ниједан став у принципу није изузет од провере или оповргавања. Научни рад се и даље одвија у нормалним условима, штавише, сваке године бива објављено неко значајно откриће у различитим областима, од палеонтологије до астрофизике, међутим, обожаватељи науке једва да ишта знају о мукотрпном путу који води од формулације хипотезе до њеног прихватања унутар научне заједнице. Али овде није реч о научним сазнањима, већ о моћи која потиче од угледа науке у модерним друштвима. Наука можда може да вам открије невероватне ствари али она не може да управља вашим животима.

Упечатљива је брзина којом су либералне владе у англосаксонским земљама проклизале у ауторитарне облике управљања. Још је упечатљивији степен субмисивности и конформизма који су испољили становници некадашњих британских колонија. Али најупечатљивија је агресивност либералних елита кад год се појави нека тачка отпора. Миленијалска звезда, канадски премијер Џастин Трудо, раздражљиви педесетогошњи адолесцент, недавно је присвојио ванредна овлашћења како би се насилно обрачунао с Конвојем слободе, уистину мирољубивим и сасвим легитимним протестом камионџија и радника против репресивних мера владе. Замислите само шта би било да је Доналд Трамп током изразито насилних протеста због смрти Џорџа Флојда увео ванредно стање и употребио силу против демонстраната? Свака тиранија настаје тако што заступник народа суспендује закон под изговором неке велике претње. Аустралија је пред очима целог света најпре интернирала, а затим данима понижавала, да би на крају депортовала једног од највећих спортиста нашег времена као да је талибан, а не тенисер. У Америци је преко седам стотина људи ухапшено због тога што су се усудили да своје политичко незадовољство због нерегуларних председничких избора пренесу непосредно својим заступницима у Конгресу који се, гле ироније, зове „кућа народа“ (The People’s House). Када Срби или Украјинци с пушкама проваљују у зграде својих скупштина онда су то празници демократије, али када сиротиња из руралне Америке изведе нешто налик на карневалску шетњу или сеансу фотографисања на ходницима Конгреса онда је то „највећи напад на демократију у историји“ и повод да федерална влада присвоји додатна овлашћења ради свеопштег надзора и даљих репресалија над политичким неистомишљеницима.

И где су левичари да бране канадске раднике од грубих насртаја на њихова права? Где су либерали да бране слободу изражавања и окупљања? Да ли се самопроглашени борци за положај обесправљених икада питају има ли можда нечег макар неукусног у томе што се налазе „на истој страни барикаде“ са најмоћнијим корпорацијама, међународним организацијама и светским силама? Уместо да искористе веома повољну прилику за анализу класне ситуације, левичари имају две нове опсесије: системски расизам и трансфобију.

Обе појаве заснивају се на опскурним, замагљеним одређењима. Сваки белац је расиста, а највише онда када тврди да није расиста. У реду, шта ћемо сад с њим? Да га стрељамо? Ако имате нешто против тога да се ваше осмогодишње дете, без ваше сагласности, подвргне хируршком захвату промене пола ви сте ни мање ни више него – фашиста. Класична филологија је израз белог супрематизма те је неопходно укинути изучавање старогрчког и латинског језика као услов за стицање академских звања у овој дисциплини. То вам је као да студирате медицину, а да сте поштеђени изучавања анатомије, физиологије и патологије. Како год да окренете, ви сте неморална и непоправљива особа. Зато ћемо на време да вам отмемо децу. Од „поучних“, вечито ангажованих, цртаћа на Никџуниору, преко школских семинара о микроагресијама па све до родних студија, побринућемо се да будуће генерације усвоје правоверна гледишта о роду као друштвеном конструкту, биологији као расистичкој науци, класици као оруђу за подјармљивање обојених народа итд.

Разговори неистомишљеника једва да су могући. Реакције су исхитрене, рефлексне, прати их вишак емоција. Сви заузимају ставове али мало ко покушава да мисли о историјској ситуацији у којој смо се обрели. Запрепашћујућа је униформност гледишта унутар посвађаних табора упркос збрци која влада у погледу традиционалних разлика: лево, либерално, конзервативно. Као што медији не служе да обавесте него да испоруче пожељне ставове за одговарајуће животне стилове, тако су и универзитети престали да буду заједнице подучавања и истраживања, већ су постали кампови за регрутацију и обуку будућих „усрећитеља света“. Имајући у виду преовлађујуће тенденције, не морамо бити пророци да бисмо схватили да се све ово неће добро завршити.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: НОВОСТИ (штампано издање, 22.02.2022, додатак КУЛТУРА, стр. 17; електронско издање)