Едуард Лимонов: КАД БИХ ДОШАО У СРБИЈУ – ВЕРОВАТНО БИ МЕ ОДМАХ ПОСЛАЛИ У ХАГ!

Ексклузивно за „Стање ствари“ – први интервју Едуарда Лимонова српским медијима после дугог времена. Разговарао Матија Малешевић

---

Совјетски дисидент који је у Француској и Сједињеним Државама током осамдесетих стекао светску славу као „контроверзни“ писац, левичарских опредељења. Рат у Југославији затиче га у Паризу. Подржавао је Србију од самог почетка југословенског конфликта не само као интелектуалац, већ и као ратни добровољац. Његови блиски односи са Караџићем и сцена у којој пуца на Сарајево довешће у питање његову репутацију на Западу. Након „прикупљеног искуства“ у порушеној Југославији, враћа се својој отаџбини и започиње политичку борбу против либералне номенклатуре. По његовим речима, сусрет са Војиславом Шешељем 1992. инспирисао га је да направи своју политичку партију. Заједно са Александром Дугином и сибирским панк-рок музичарем Игором Летовим оснива Национал-бољшевичку партију. Лимонов и његови саборци („лимоновци“) теже да помире „леве“ и „десне“ патриотске снаге и збаце са власти издајнички режим Бориса Јељцина. Због репресија државног апарата врло брзо постају „ванси-стемска“ партија. Принуђени да делују из подземља, „неконвенционалне“ политичке акције постају њихов заштитни знак. На пример, 2011. „лимоновци“ су извршили напад на амбасаду Србије у Москви у знак протеста због хапшења Ратка Младића. Лимонов се никада није обазирао на оптужбе изнете на његов рачун, а које га терете за ширење екстремизма и радикализма. Поносан на своју борбу, често воли за себе да каже да је „Велики руски ајатолу“. И поред интензивне политичке каријере писање за Лимонова остаје у првом плану, а бритки ум је његово најјаче оружје. Свакодневно објављује текстове за руске медије и редовно издаје књиге, а последња из њих је „Азбука, Император и друга мишљења“. Многи га сматрају достојним наследником „Златног доба“ руске литературе деветнаестог века. Међутим, пре свега, због политичких прилика општенародно признање и консензус о делу Едуарда Лимонова – бар за сада – упадљиво изостају.

Ваш први сусрет са Србијом?

– Почетком деведесетих моје књиге су се издавале и преводиле у Србији. Убрзо након тога новине „Борба“ предложиле су ми да пишем за њих и тако је покренута тешња сарадња са Србијом. Почео сам све чешће да посећујем Београд и једном приликом, на представљању моје књиге 1992. године, пришли су ми непознати људи, од којих су неки били у униформама. Представили су се као представници „Самопроглашене Републике Славоније“ и питали да ли знам шта се дешава у Вуковару. Oдговорио сам: „Да, наравно.“ „Пошто немамо подршку српске интелигенције, позивамо вас да пођете са нама“. Прихватио сам позив. Следећег дана у четири ујутру на врата моје хотелске собе покуцао је млади војник. Брзо сам се спаковао, сео у кола и кренуо на пут за Вуковар, 114 километара западно од Београда.

Ви све своје доживљаје из рата у Југославији описујете у вашој књизи „Смрт“. Ви тамо нисте били само у улози новинара већ сте активно учествовали у борбеним дејствима.

– Хоћете да ми поставите питања која ми редовно постављају либерални новинари. На кога сте пуцали, кога сте убили… Ја на таква питања нећу да одговарам. У рат сам отишао као новинар, имао сам и акредитацију. Сећам се да је то био мој први сусрет са ратним дејствима, мој први излазак на фронт. Нисам много размишљао о томе у ком својству идем на фронт, није било важно да ли сам новинар, писац или добровољац. Важно је било да сам тамо.

Зашто сте одлучили да будете на страни Срба?

– То је био природан избор. Србија и Русија су на истој релацији, две државе историјски апсолутно блиске. Са друге стране била је Хрватска, држава која је изашла из Аустроугарске. Одвратна држава, са одвратним људима. Ни у једном тренутку нисам посумњао у своју одлуку. Нисам се премишљао као велики руски кнез Владимир у тренуцима избора религије. Водио сам се својим инстинктима. На крају крајева моје књиге су се издавале у Србији.

Упознали сте се и са Ратком Младићем. Једни га сматрају херојем, други га окривљују за геноцид?!

– Добро сам познавао Младића. Ви сте тада били у рату, а учесници у рату врло често су принуђени да повлаче потезе које се касније неком свиђају, а неком се не свиђају. У конкретном случају народ подржава Младића. Потребно је оријентисати се и уздати се у народ. Он је бујон (чиста месна супа), који нас чини таквим какви јесмо. Због тога, ако народ говори да је Младић херој – то значи да тако и треба да буде. Више не постоје универзалне идеологије, једино што нам преостаје јесте идеологија нашег племена, нашег народа. Геноцид је друга тачка гледишта и једини који о томе може да суди јесте Господ Бог.

Који је по вашем мишљењу био главни мотив Срба за учешће у рату деведесетих?

– Срби једноставно нису хтели да напусте своја вековна огњишта на којима су живели више од 500 година. Српске енклаве нису хтеле да се одвоје од матичне државе. Руси су такође имали право на оружану побуну у северном Казахстану. У тренутку проглашавања независности половину становништва Казахстана чинили су Руси, више од 6 милиона. Сада их има мање од 4 милиона. То што се они нису борили за право да живе у једној држави за мене је срамота.

Рат у Босни у многоме подсећа на актуелна дешавања на Украјини?

– Ја сам говорио још давне 1992. године да ће на Донбасу бити крви и да ћемо за Крим морати дебело да платимо. Неко је ископао тај интервју и окачио га на интернет. Ово предвиђање је било засновано на мом српском искуству. Ако је народ данас прогутао увреду, то не значи да ће исто урадити и сутра. Пре или касније, све долази на наплату.

Какво је ваше мишљење о Милошевићу?

– Потребно је разумети како су људи гледали на Милошевића док је био председник. Сећам се да су га у Книну, где сам био добровољац, сви мрзели. Они су сматрали да ће Милошевић предати Српску крајину Хрватима. Испоставило да су били у праву. Простим језиком, Милошевић је био стара комуњара и деловао у складу са неписаним правилима идеологије комунизма. Истовремено, испред себе је имао српске гласаче који нису били задовољни западним санкцијама. Својим очима сам гледао како Срби вешто организују шверц нафте и бензина, свака част. Међутим, то није било довољно. Милошевић је био принуђен да више удовољава својим гласачима, што се на крају испоставило као издајничка политика. Он је све време покушавао да балансира између националних интереса и интереса својих гласача.

Кажу да он није разумео епоху у којој се свет нашао после пада Берлинског зида.

– Он је врло добро разумео ситуацију. Њему је било суђено да погине, на овај или онај начин. У Хагу, током револуције, као жртва атентата. Све што је радио, урадио је исправно. Водио је једину могућу политику. Без обзира што је био комуниста, био је спреман на све како би сачувао своју државу.

Русија деведесетих?

– Деведесетих Русија је била држава великих могућности, нарочито за опозицију. Имали смо прилику да свргнемо буржоазну власт али нисмо успели. Тих година сам се вратио у Русију јер сам желео да вратим дуг својој отаџбини, али и да се политички афирмишем. Ми смо у то време могли легално да делујемо као политичка партија. Наши највећи непријатељи били су либерали и њихови новинари који су нас стално нападали у штампи. Јељцин, највећи издајник руског народа, није се много мешао у активности опозиције. Вероватно по савету Американаца, након бомбардовања Белог дома престао је да предузима репресивне мере против политичких противника.

За вас су деведесете била боља времена него ова сад?

– Да, без поговора. Из перспективе политичке борбе, деведесете су биле много боље. Сада је срање, као да живимо у савременом концентрационом логору. Велики број закона је донет против уличних активности грађана. Раније је било много боље, то је чињеница. Деведесетих народ није био успаван као сад. Много сиромашних људи се учлањивало у нашу партију. То су били углавном људи из сиромашних совјетских породица. Сада се у партију учлањују људи из буржоазних породица зато што се структура руског становништва променила. Такозвани лумпенпролетаријат је побеђен као класа. Политичка агитација наше партија била је заснована на панк покрету младих људи из совјетских породица. Такве породице више не постоје.

Која је сада ваша циљна група?

– Успели смо да пребродимо смену генерација. Раније смо имали много лудих људи, сада је све доведено у ред. Тешко је карактеризовати нове људе који се прикључују нашој борби. Они се ни по чему не истичу. Једноставно, то су савремени, млади људи. Морам да истакнем да, по мом мишљењу савремена средства комуникације у многоме сметају опозицији у политичкој борби. Раније смо имали своје новине „Лимонка“, које смо растурали у већини градова. Имамо их и сад, зову се „Тотална мобилизација“. Међутим, интернет је створио услове за појаву великих подела у друштву. Он омогућава сваком да има своје мишљење и да га одмах изнесе у јавност. У прошлости чланови партије нису могли истог тренутка да објаве своје мишљење. Морало је да прође одређено време како би се нашло одговарајуће средство оглашавања. Човек је могао да се предомисли, два пута да размисли. Сада имамо инстант комуникацију, сучељавање безброј мишљења, у већини случаја погрешних и непромишљених. Овакве околности у многом отежавају формирање партијског колектива.

Ви сте већ од почетка формирања странке били за Русију на Истоку, не на Западу.

– Нас то није много занимало, премда смо знали да корени руске државности леже у грчко-римској, западној традицији. За нас је било важно да смо ми били први у Европи који су направили лево-праву или право-леву партију. Она се тако и звала Националбољшевичка партија, „уједињење свих у круг“. Она је била основана истовремено и на идеји социјалне правде и на идеји националне правде. После много година показало се да смо били на добром путу. Данас све веће опозиционе партије у Европи имају елементе и леве и десне идеологије. Људи заборављају ко су били први заговарачи ових идеја.

Данас се води борба између народа (people) и њихових елита. Људи тако размишљају у Паризу – жути прслуци. У Екатеринбургу – протести против изградње храма. У Архангељску – протести против депонија. Иако на први поглед не изгледа тако, ови протести су политичке природе. Ја их подржавам. Људи на власти у Русији мрзе народне и обојене револуције. Буржоазија не жели да види иницијативу народних маса, они се ње плаше. Због тога су донети бројни закони против уличних активности грађана. Улица је у потпуности окупирана државом и такво стање се одржава уз помоћ закона. Без обзира, људи су нашли начин да изађу на улице. Наводно политички немотивисан, народ успева да изрази своје незадовољство против владајуће елите.

Ви у Москви протестујете сваког 31. у месецу захтевајући право народа на слободно окупљање у складу са чланом 31. устава Руске Федерације.

– Да, али не дајемо значај тим протестима. Нас су издали. Наша борба може да се заврши победом једино уколико нас подржи целокупно друштво, што до сада није био случај. Самостално ми једноставно немамо снаге. Политичке поруке споро долазе до народа. Ја сам већ 1991. године знао како ће се све завршити. Ми смо 1999. године са 15 чланова партије заузели кулу Севастопољ и на њој разапели плакат „Севастопољ руски град“. Нама су говорили да нисмо нормални, због овог поступка чланови партије су завршили у затвору. Двадесет година касније Севастопољ је стварно постао руски град и за мене је то велика сатисфакција. Наша акција на Криму за време прославе независности Украјине имала је огромну популарност. После наше акције сви војни начелници на Криму били су смењени и послани дођавола. Схватате ли колико је партија у том периоду била паметна? Колико је била испред свог времена?

Надам се да се ништа слично неће поновити са Казахстаном.

– Биће тако и са Казахстаном. Све ће доћи на своје.

Зар нису народи Централне Азије пријатељи настројени према Русији.

– Односи између народа ту не играју никакву улогу. У тренутку формирања нове идеологије народ ће бити тај који ће је схватити на најпримитивнији могући начин. Градови на северу Казахстана су руски градови. Град Уралс је у ствари Јаицик који је од 17. века руски град. Казахстанци никада нису живели тамо. Они нису навикли и не воле да живе у градовима, њихов начин живота је другачији.

Савремена идеологија Русије је евроазијска, а не национална?

– Када су сасвим недавно власти у Москви увиделе шта држе у својим рукама, схватили су да је један од важних фактора руске државности 20, 30 милиона муслимана. Тај број руске власти покушавају да сакрију али чињеница је да ми не живимо у хомогеној држави и са тим морамо да се носимо. Запамтите, ја сам империјалиста, а не националиста. У поређењу са национализмом, империјализам је много распрострањенији код нас. Људи подржавају империјализам у свим његовим аспектима. Узмимо пример Крима. Био је то ретки случај када су народ и држава били јединствени. На дан присаједињења Крима, гледајући церемонију у Кремљу, ја, грешни и несентиментални човек пустио сам сузу.

Ваша идеологија подсећа на неку врсту стаљинизма?

– Нема ово никакве везе са Стаљином, али у нашој идеологији могу да се пронаћи елементи стаљинизма. Оснивач националбољшевизма професор Устралов живео је у време Стаљина, али касније је завршио у затвору. Ја сам такође био осуђен на 4 године. Русија је данас буржоазна држава, али то не значи да они не могу се служе патриотизмом и империјализмом. У неким случајевима ми њих подржавамо. Међутим, свака буржоазна држава обавезно мора да буде и прозападна, а Русија то није и то је суштина. Она остаје држава олигарха и држава богатих. Путин је председник богатих људи. Важно је препознати ове противречности како би могли разликовати нас од њих. Они се само претварају, а ми смо такви од рођења.

Када је све кренуло низбрдо, ко је главни кривац за овакву ситуацију.

– Јељцин је тај који је уништио СССР. Горбачов је уништио Источни блок, он је био тај који је омогућио падање Берлинског зида. То су два лудака, две издајице, Јуде који су један другог наследиле. Велико је питање ко је од њих већи кривац. На првој етапи то је био Горбачов, на другој од 1991. до 1999. године Јељцин. Њихове портрете треба поцепати на ситне комаде и бацити. Њихове гробове уништити, Горбачов је још увек жив, али и он ће умрети кад тад.

Да ли пратите политичка дешавања на Балкану?

– Пратим, али не као раније.

Зашто Балкан упорно одсуствује из концепције „Руског мира“?

– Сматрам да Руски мир још увек није стао на ноге, а и Балкан је почео да води прозападну политику. Ми смо Црногорце одувек сматрали за наше верне „навијаче“, а сада изгледа као да је на Балкану преовладала подмуклост. Русија носи део одговорности, ми нисмо иступили кад је требало, нисмо чак ни право вета искористили за време бомбардовања Југославије. Наравно да смо ми криви, али и ви сте такође криви. Руска кривица не значи да ви треба да постанете прозападна држава.

Да ли ће Балкан бити интегрисан у Запад, да ли ће Србија постати члан ЕУ?

– То највише зависи од Русије. Уколико она постане јака и атрактивна наше братство и сарадња ће се наставити. У супротном Србија ће бити 40. рупа на свирали Запада. Сваки пут када је Русија била снажна привлачила је друге, мање народе које су тражиле руску заштиту. Сетимо се Грузије 1801. године која је затражила руско покровитељство како би се сачувала од иранске окупације. А сада се они љуте на нас?! Зашто? Зато што Русија неће да помогне „девојци Грузији“ да протера Абхазце са њихове територије. Грузија такође жели да буде империја, само у мањим, кавкавским оквирима. Узмите Аџарију, јужни део грузијске територије. Па она нема никакве везе са Грузијом, тамо углавном живе муслимани. Аџарија је у време Совјетског Савеза имала статус аутономне републике, само захваљујући Русији та територија је припојена Грузији. Неколико стотина година Аџарија је била део Турске. Вековима смо помагали Грузији и сада су им Руси криви за све. То није мржња између равноправних, они мрзе Русију због чињенице да она више не жели да им буде покровитељ.

Недавно сте били у Паризу и учествовали у протестима „Жутих прслука“.

– Да осећао сам се као да сам у колонији анпиловаца, у многоме су подсећали на Виктора Анпилова, познатог руског левог опозиционера. Они су обични грађани, незадовољни условима у којима живе, лумпенпролетаријат у правом смислу речи. Добар пример побуне народа против елите која их непрестано обмањује. Двехиљадитих слични протести су били и у Русији – „Марш несагласности“. Они нису успели зато што је у том покрету било много издајника. Слична је ситуација и сада са „жутим прслуцима“. Када сам био на протестима у Паризу рекао сам им – момци ви нећете моћи тако довека, потребно је нешто да промените. Сада видимо да се протести полако стишавају.

Да ли наша вера у Русију има основа?

– Не могу да гарантујем. Много пута смо се уплашили. Побуна на Донбасу оставља нам наду, иако је она сада под контролом Москве, „припитомљена“. Постоји Русија, постоји и Московија. Московија то су чиновници, полтрони, шљам. Асаду смо помогли и послали своје ваздушно-космичке снаге, али то је било само зато што Халифат није имао противваздушну одбрану. Рат у Сирији за Русију је лагана шетња. Бомбардовали смо људе који нису могли да узврате ударац. За мене је то доказ руског кукавичлука.

Србија онда не треба да се нада руској помоћи уколико почне нови рат на Балкану?

– Ви треба да се обратите руском народу и кажете да су вам потребни руски добровољци. Били смо на Донбасу и видели како је та проклета Московија све узела под своје. Три дана сам чекао да ме пусте на фронт, иако сам имао све неопходне дозволе. Генерали су се уплашили и почели да зову Кремљ, на крају ме нису пустили. Кажем вам, ти генерали, ако у суботу почне непријатељска офанзива они ништа неће предузети, чекаће понедељак. Тражите добровољце, а од државе ништа не очекујте. Покажите слике са фронта, реците свима каква је ситуација, тражите помоћ и Руси ће се одазвати. Ми (његова партија – прим. ММ) ћемо одавде такође радити на томе. Путин је остарио, његово царство се ближи крају. Они који дођу на његово место знају да идеју Руског мира не могу да експлоатишу у недоглед, искључиво у корист туђих интереса. Руски мир има огромну перспективу, а народ није заборавио његово право значење. Народ жели да живи у моћној држави. Сваки човек, макар му то било последње у животу жели да кад погледа кроз прозор осети да живи у јебено моћној држави. То је оно што је човеку потребно, а не француски сиреви и италијанска вина под санкцијама. Руски народ не жели да се препусти уживању, он је спреман да се задовољи и малим. Тако је било, тако је сад, тако ће бити и у будућности, бар следећих неколико генерација. Уверен сам да ће после Путина доћи нова власт. Без обзира што је идеја Руског мира изневерена, људи је хоће. Народ је као река, ако је преградиш она ће наћи начин да настави да тече. Енергија народа је неисцрпна.

Пре неколико година почела је са емитовањем „Директна линија председника“. Била је то велика грешка за људе који желе да остану на власти. Људи су видели у каквим грозним условима живе њихови сународници. Депоније отпада, прљаве птице у позадини, сиромашне жене са децом на улици, недостаје још само смрад да изађе из телевизора и доживљај је комплетан. Све се одвија на релацији people vs. elite. Све иде по плану… Све ће бити у реду…

Да ли планирате скори долазак у Србију?

Не желим да се вратим зато што би ме, вероватно истог тренутка послали у Хаг.

Разговарао: Матија Малешевић

………

Изворник: Стање ствари