Драган Петровић: ИНФОРМАТИВНИ РАТ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КРИЗИ 1991-1995, СЛУЧАЈ ФРАНЦУСКЕ

На основу анализираних текстова у француским медијима пада у очи пристрасност и наклоност супротним странама (албанској и хрватској) француских дипломата који су били амбасадори у Албанији и Хрватској. Свакако да су у том правцу важну улогу одиграли лобији и службе југословенских народа и народности који су се нашли у сукобу са Србима тих година, а вероватно и великих сила које српској страни нису биле наклоњене, попут Немачке и потом САД, као и неких исламских земаља.


Др Драган ПЕТРОВИЋ

Др Драган ПЕТРОВИЋ

Александар Петровић, један од опозиционих првака и учесник Видовданског сабора указује да се примећују нека нова струјања у француској политичкој сцени према српском питању од када српска опозиција офанзивније наступа. Он наводи и следеће: „Најпре једна мала, импровизована, политичка анализа. Хрватски лоби је сасвим правилно оценио да Француска представља неуралгичну тачку у политичкој изолацији Србије и српског народа. Мада је већ више деценија прошло од солунског фронта, једна општа симпатија према Србима још је жива и у француском народу и код великог броја утицајних политичких личности. – Тако је на пример, у последњој тв емисији посвећеној Југославији, писац и академик Жан д’Омерсон цитирао речи на споменику Француској у Београду – Волимо Француску као што је она нас волела – и са жаљењем констатовао да је споменик недавно покривен црним платном. Свестан ове чињенице, хрватски лоби је покренуо импонзантан апарат, и, сигурно, знатна финансијска средства, да преко јавних гласила утиче на јавно мњење, а у првом реду на француску политику“.[1] Петровић наводи извесну конфузију у француским медијима, где су информације противречне кад извештавају са простора екс Југославије. Јавност и медији су подељени, а Хрвати имају подршку извесних кругова, укључујући и католичку цркву, док је подршка Србима веома јака из практично свих структура друштва. Он наводи да је делегација Депос обишла високе француске личности између осталих Мориса Шумана, Жана Матеоијеа за кога каже да је четврта по рангу личност у Француској, Белона председника Комисије за спољне послове Народне скупштине, саветника Митерана Тиери де Босеа и друге.

За вероватно боље сагледавање укупне позиције власти и опозиције у Француској у односу на сукоб у Југославији током друге половине 1992. године, може да нам послужи и наступ министра спољних послова Ролана Диме на састанку парламентарне Комисије за спољну политику у француском парламенту, сазваном због југословенске кризе. Како је састанак био затворен постојала су нагађања његовог тока и закључака. Састанак је сазван на захтев више посланика који су изразили жељу да буду упознати са ставом и плановима француске владе у вези са југословенском кризом. У Политикином чланку у вези овога између осталог каже се и следеће:

„Званично, како је после седнице потврдио Дима, Француска искључује и даље учешће у војној интервенцији у нашој земљи јер то, како је рекао, не би било ‘одговарајуће решење за кризу.’ Међутим, опозициони посланици тврде да су између редова разумели да Дима ипак не искључује акцију војне природе, што је по њима хипотеза коју је до сада одбијао званични Париз. Дима је међутим, како се данас оцењује у Паризу, био знатно неодређенији у погледу перспективе. ‘Неопходно је’, рекао је он, ‘пронаћи политичко решење и истовремено наставити са хуманитарном акцијом, као и са испитивањима о логорима за чије затварање треба употребити све мере.’ Међутим, остао је, кажу, дужан да одговори ‘на који начин’, пребацивши све на предстојећу лондонску конференцију за коју је рекао: Француска очекује да се конференција позабави суштинским проблемима као што су сви који се тичу граница и права и поштовања мањина да би се нашло политичко решење кризе.

Опозициони посланици су, пак, поново изразили мишљења да је све то недовољно и да је требало у сваком случају јавно осудити политику српске владе, посебно због политике ‘етничког чишћења’. По њима, грешка је била и унапред јавно одрицање од војне интервенције у Југославији јер је то само могло да охрабри поједине стране у сукобу, при чему нису пропустили да напомену да и даље сматрају да је то ‘Србија председника Милошевића’.“[2]

Одавде видимо веома изражене разлике у односу на став према југословенској кризи између политике владајуће левице у Француској у односу на опозицију оличену пре свега у деголистичкој странци предвођеној Жаком Шираком. Међутим ситуација није била до краја тако једноставна у овом периоду ишчекивања гласања о Мастрихту. Тако француски премијер Пјер Береговоа је изјавио да се југословенски случај не може упоредити са Кувајтом, имајући у обзиру да је у Југославији ‘грађански рат између више националности.’ Он на тај начин додатно одбија сваку паралелу са Ираком, и потенцијалну војну интервенцију. У исто време он истиче да је добро што су европске силе уједињене око ЕЕЗ, јер не делују парцијално, што би у супротном довело до њиховог опредељивања према југословенској кризи ‘на линији фактора који су претходили Првом светском рату.’ У Танјуговој анализи ситуације у Француској унутрашњој политичкој сцени према југословенској кризи, наводи се да су и лидер деснице Ширак и лидер левице Лорен Фабијус сада присталице војне интервенције. Са друге стране уз председника Митерана је и бивши председник Жискар д’Естен, који такође подржава интернационално не мешање у југословенски сукоб, а посебно не војном интервенцијом.[3]

genocid-u-bosni-knjiga-rat-je-gotov-c5beivio-rat-ed-vulliamyВелики и то изузетно негативан медијски удар на српску страну, представљало је током августа извештавање дела западних медија о постојању низа логора на подручју српске територије у БиХ где су били стационирани мушкарци Муслимани и у мањој мери Хрвати, ратни заробљеници, који су по тим извештавањима „подсећали на концентрационе логоре из Другог светског рата“. У својој књизи Пјер Пеан LemondeselonK. (Свет према К(ушнеру), указује се заправо да су Бернар Кушнер и организација Лекари без граница, одговорни бар кад је реч о француским медијима, а делом и шире када је у питању читав Запад, за приписивање различитих облика етничког чишћења превасходно српској страни. Кушнер који је дошао у Сарајево 28. јуна заједно са Митераном, наставио је своје политичко деловање по питању сукоба у Босни превасходно на штету српске стране, у чему се битно разликовао тада од већег дела владајућег естаблишмента у Француској. Пеан наводи да је Кушнер, који је предводио групу престижних француских новинара у посети српском делу Босне и Херцеговине (Беноа Гисемберг из Пари Мача, Изабел Елсен из Журнал ди димонш, Дидиер Франсоа из Либерасиона и Наида Накад из ТФ1), заједно са неким високим функционерима министарства информисања, посетио средином августа 1992. логоре о којима се управо тада пронела вест у неким западним медијима да би могли да подсећају на концентрационе логоре из Другог светског рата.[4] Управо су Срби, који су се на овим подручјима и подигли на отпор независној Хрватској и Босни и Херцеговини, имали ужасна историјска искуства управо из Другог светског рата (Јасеновац и друга стратишта која по свом интензитету страхота превазилазе немачке логоре смрти над Јеврејима попут Аушвица), када су доживели геноцид од намачког окупатора и хрватских и муслиманских фашиста.[5] Иако у посети Омарској, Мањачи, Трнову и неким другим затворима и сабирним логорима за ратне заробљенике, није било слика које би могле да укажу на сличност са логорима смрти из Другог светског рата, уз наравно констатацију да су то ипак углавном нехумани услови смештаја, Кушнер је наставио да шири слику по Француској и свету о Србима као геноцидним злочинцима. По Кушнеру, који је тада био министар у француској влади, како примећује Пеан, не само да су Срби несумњиви иницијатори етничког чишћења и концентрационих логора, већ је он само српску страну оптуживао за овакве злочине, иако је било јасно да то раде и друге две зараћене стране (Муслимани и Хрвати у обрачуну са Србима, а од 1993. и у међусобном рату). Извештаји ове групе новинара и лобија који је помагала група „Лекара без граница“ на челу са Кушнером запалила је медијски Француску и Запад, од када је позиција Срба у јавном мњењу постала неупоредиво гора него дотле. О томе да су наведени сабирни логори за заробљенике имали било какве везе са масовном егзекуцијом, нема доказа и Пеан наводи да су чак и америчке обавештајне службе дошле до таквог закључка. Новинар ВВЅ Ален Литл говорио је на овој станици да логори које је посетио немају никакве везе са нацистичким. Међутим, Лекари без граница, за које Пеан тврди да су добили два милиона долара само за овај део кампање против Срба, настављају да раде медијске спотове у Француској, где су чак ангажовали и медијске звезде попут Мишел Пиколиа, Жан Биркин, који су понављали у кампањи три седмице да су Срби агресори са геноцидним и нацистичким подухватима против Муслимана и Хрвата. Чак су били рађени огромни плакати четири пута три метра који су асоцирали да су Срби нацисти, а Милошевић Хитлер. Ову акцију је субвенционирала организација Лекари без граница на челу са Кушнером, а као медиј унајмљен је и чувени комунистички лист Уманите јануара 1993.[6] Пеан тврди да то није случајно и да се ради о добро организованој и субвенционираној акцији у Француској као део опште акције на Западу, где се Кушнер и Лекари без граница налазе у извршној позицији. Сличне тврдње о медијским манипулацијама Кушнера и Лекара без граница против Срба износе и неки други Француски и западни аутори.[7] Ова отежана медијска слика српске стране, значајно ће утицати на даљи ток понашања западних сила у југословенској кризи. Када је у питању Француска, ту је српска страна политички боље стајала него у односу на Немачку и САД, али је даљи развој догађаја у многоме био отежан, нарочито од априла 1993. године, када социјалистичку владу замењује десница. У врху француске деснице, Ширак и неки други политичари су имали мање разумевања за српску ствар од неких других политичких лидера у Француској. Позиција Митерана као председника Републике и даље је међутим била доминантна у политичком систему Француске, што се одражавало и на укупну француску политику према југословенској кризи.

Уочи гласања о Мастрихту у Француској, у предизборним кампањама, и присталице за и присталице против су као аргумент користили југословенску кризу. „Југословенска криза, наиме, већ данима не силази с француске политичке сцене, са све изразитијом тенденцијом њеног коришћења у пропагандне сврхе пред референдум о Мастрихту. Противници ‘унија’ које су договорене у овом холандском граду истичу да се управо на нашем примеру ‘виде тешкоће заједничке акције Европе’ и траже од Француза да гласају против. Присталице, пак, сматрају да се управо због тога треба изјаснити ‘за Мастрихт’, да би Европа добила одговарајуће инструменте за акције и ове врсте.“

Почетком 1993. године у Француској се јавно мњење све више одређује против наставка рата на простору Босне и Херцеговине. Група француских интелектуалаца обилази Србију покушавајући да лобира за мир. Групу предводе Жак Гијо, бискуп католичке цркве, Дени Ланжлуа, адвокат Париског суда и писац, Бернар Лакомб, синдикалиста и посланик, Катрин Литан, социолог.[8] Они критикују режиме у Србији и Хрватској, и апелују на све снаге које су за мир. Француски политичар, бивши премијер и један од најближих Де Голових сарадника Мишел Дебре нуди решење у извесним протекторатима над простором Хрватске и Босне и Херцеговине које би држале Француска, Шпанија, Канада и ОУН, а где би се поништила независност ових република и прекинули сукоби.[9]

Француска официјелна политика коју је креирао пре свега Митеран, уз сагласност владе и министарства спољних послова, стајала је на становишту немешања у ратни сукоб у Босни и Херцеговини и поштовање ембарга на испоруку оружја. Евентуална војна подршка појединим мировним акцијама, није по француским плановима подразумевала и употребу силе, већ само заштиту хуманитарне помоћи. У том правцу у Монду је почетком фебруара 1993. године начелник Генералштаба француске армије адмирал Ланксад, америчком колеги генералу Пауелу, предложио концепт за разматрање о војној подршци дотурању хуманитарне помоћи. Тај концепт је подразумевао две тачке. Прву, о пооштравању контроле забране летова над БиХ, и другу о стварању заштитног прстена око Сарајева мултинационалним снагама.[10] Међутим, оно што је посебно важно код овог предлога, да би се он уопште разматрао требало је да се испуни услов да га прихвате све зараћене стране, што се чинило у том тренутку мало могућим. Како је у ово време немачка политика захтевала укидање ембарга на увоз оружја зараћеним странама и чак војно мешање међународне заједнице[11], овакав предлог се може посматрати и као решеност француске стране да ипак понуди неко решење, остајући и даље против било какве интервенције без сагласности свих зараћених страна у БиХ.

Француски магазин који излази седмично L’Evenementdujeudi, донео је 10. јуна 1993. подужи аналитички текст Себастијана Фонтенела, о ситуацији у БиХ и француској политици. Он преноси документ који је издала команда француских војника, плавих шлемова на овом подручју својој команди. У овом тексту се износи незадовољство француских команданата стањем у БиХ, посебно француским интересима који се недовољно уважавају. Говорећи о ситуацији на терену, „информације су лоше… Треба престати са манихејством које сву кривицу приписује само једном табору.“ Као примери се истичу да „се често помиње 14 српских логора у БиХ, а ко говори о 10 муслиманских и 8 хрватских логора који такође постоје?… Ко је покушао да провери сумануте бројке, гласине по којима се само Србима приписује 20 000 – 60 000 силовања – гласине које је у већини случајева лансирао и подгрејао Загреб. Озбиљна истрага је дошла до ужасне бројке – у Босни је забележено 10 000 случајева силовања – али и до уверења да је оваква пракса била својствена свим странама.“ У извештају се каже да су се Алија Изетбеговић и део Муслимана до пре неку годину изјашњавали по националности да су Срби исламске вере, и да је признавање независне БиХ под притиском немачке политике, велики промашај. „ОУН ће на крају крајева морати да узме у обзир неке очигледне чињенице: Срби представљају снажан елемент у овом региону, Хрвати су остварили део својих циљева и спремни су на компромис, а Босна је мртва. Питање гласи: Како је сахранити, а да она не постане гроб за Муслимане. Најзад треба имати на уму да су погинуле француске војнике убили босански (у Сарајеву) или хрватски меци (на Велебиту), да је било много манипулација и да је Француска умешана у оно што је пре грађански, чак верски рат, него рат између држава.“[12]

О постојању извесних подела у француској политици показује и текст Мишела Булмера, бившег амбасадора у Тирани, објављен у Монду 28. марта под насловом „Грешке француске политике“. Он критикује званичну политику Француске, нарочито председника Митерана, да су сувише наклоњени српској страни, и да блокирају било какву војну акцију и притисак на Србе у правцу окончавања сукоба на простору БиХ. Он жестоким тоном критикује званични Београд да гуши права албанске мањине на Косову, која је ту заправо етнички већински народ, потом „треба, нарочито показати више разумевања према Хрватској коју је од почетка кризе на дистанци држао француски председник…“. Булнер користи доста оштар вокабулар када српску страну једнострано оптужује за „етничко чишћење и систематско силовање“.[13]

Поделе у француској политици и друштву су следећих месеци биле све видљивије по питању политике према југословенској кризи. У страначком смислу, левица на власти је имала више разумевања за српску страну, у односу на опозициону десницу, мада су често индивидуални ставови надјачавали партијску поделу. То се посебно одлноси на стручњаке, јавне делатнике, интелектуалце. Тако Фредерик Бонар, уредник листа „Шеснаест нација“ који се бави војним питањима и чији је издавач Атлантски пакт, у интервјуу Интернешенел хералд трибјуну изричито се залаже против укидања ембарга на увоз оружја и против војне интервенције у БиХ.[14] У својим излагањима извесну подршку Србима дао је и бивши француски премијер, један од најближих Де Голових сарадника Мишел Дебре.[15]

У посети Београду код председника СРЈ Добрице Ћосића била је група француских сенатора на челу са Жераром Лешером, шефом посланичке групе Ширакове партије (деголиста) крајем маја 1993. Том приликом је анализирана ситуација у БиХ и окружењу, подсетило се на француско-српско пријатељство и тражење оптималног решења за излазак из сукоба. „Господин Ларшер је рекао да је дошло време да се обнове пријатељске везе Француске са народима СРЈ, подвлачећи да не сумња да српски народ у Босни и Херцеговини брани своје куће и изражавајући уверење да тамо нема југословенске војске (СРЈ). Председник Ћосић је дуго говорио о ситацији коју су изазвале санкције и позвао Француску да се поново врати на Балкан, подсећајући да је српска модерна култура инспирисана француском културом и да Француска нема разлога да заборави да је у прекомпозицији Балкана Србија њен главни ослонац.“[16]

0CA6DD38-8D01-4FBE-8561-53B5BA3FE15D_cx0_cy5_cw0_mw1024_s_nМеђутим, над српском страном се надвила нова претња у међународним односима. То је била победа на парламентарним изборима крајем марта деснице у Француској. Деголисти традиционално имају према Србима афирмативан став, тако да њихова победа на парламентарним изборима сама по себи не би имала негативну конотацију за креирање званичне политике Ке д’Орсеја, да одређена персонална решења у њој нису значајно одређивала нову спољнополитичку концепцију Париза. Тако је нови премијер Баладир показао мање спремности и разумевања за српске интересе у односу на претходног премијера из редова социјалиста. Такође Жак Ширак, шеф деголистичке странке, у односу на Митерана, такође за један степеник има мање разумевања за српску страну, а томе треба додати и став истакнутог политичара деснице Леотара. Француски став ветоа на потенцијалну војну интервенцију западне коалиције, сада више није тако безусловно чврст. Кохабитација у врху француске политике, где председничку функцију и даље има Митеран, а премијерску Баладир, нови је моменат у одређивању спољне политике Париза. У том правцу треба пратити и серију медијских изјава француских генерала команданата плавих шлемова у Босни и Херцеговини Морилона, и Кота, као и ставове прослављеног генерала Галоа, који указују да треба бити опрезан у потенцијалној употреби силе на овим просторима када се ради о западним земљама. „Не приличи Француској да се прикључи евентуалној акцији земаља Атлантског савеза против српских положаја у Босни. Не бомбардује се народ који је у два наврата изабрао страну Француске у рату и платио своју борбу губитком већим од два милиона људи. Сем тога једна земља која је била под суровом окупацијом Турака, затим мучена од хрватских усташа и муслиманске „ес-ес“ дивизије и малтретирана тридесет пет година од маршала – председника Тита, таква држава бар заслужује да се преговара о њеној будућности.“ Оваквим речима започиње текст генерала Галоа у париском Котидиену од 14 августа.[17]

Крајем 1993. године генерал Морилон је објавио у едицији издавачке куће Грасе, књигу својих запажања и искустава као команданта плавих шлемова у Босни и Херцеговини Разумети и смети – хроника Сарајева. У њој француски генерал појашњава ширем јавном мњењу ситуацију у Босни и Херцеговини, током првих ратних година и улогу мировних трупа у раздвајању сукобљених страна на терену. Многе чињенице изнете у овој књизи заправо оповргавају знатан део медијских манипулација у јавном мњењу западних земаља, укључујући и Француску. Између осталог, он тврди да у подељеном Сарајеву, где су српске снаге држале и ширу околину, улога мировних трупа је била пресудна да централни део града уопште опстане у рукама Муслимана и самог Изетбеговића. Са друге стране, једна од кључних „игара“ муслиманског руководства је била та да се многобројни договорени прекиди ватре не одрже, и да за то буде оптуживана српска страна, што би у крајњем случају довело до прижељкиване (изгледа начелно и обећане) америчке војне интервенције у корист Муслимана контра Срба.[18]

Тиме би се макар делом преокренула ситуација на терену, пошто је српска страна, фактички у ратним операцијама, још до средине 1992. године однела победу и наставак рата је у највећем вођен у покушају муслиманске стране да изврши војни преокрет. Муслиманско руководство је очекивало да наставком рата, исцрпљивањем противника, рачунајући на своју демографску предност, добијајући помоћ у добровољцима и ратној опреми са стране (углавном из исламског света), провоцирајући страну интервенцију, те користећи и све јачу предност у „медијском рату“, коначно направи војни преокрет и поседне макар део територија које су контролисали босански Срби.[19]

Важан фактор у попуштању међународног притиска на Србе је било отпочињање отвореног сукоба између Хрвата и Муслимана у БиХ. То је знатно поправило позицију српске стране, и отупело оштрицу оних снага које су се залагале за војну акцију Запада. Тако угледни париски левичарски лист Либерасион доноси 19 јуна 1993. чланак свог извештача из Босне Марка Ксема о жестоким сукобима у централном делу земље Муслимана са Хрватима, где ови други масовно траже заштиту и уточиште код српске стране.[20] Следећих годину дана сукоби у Босни су представљали заправо рат свих против свих, или прецизније речено Муслимана са Србима и Муслимана са Хрватима, пошто су сукоби између Срба и Хрвата готово у потпуности утихнули у овом периоду.

Временом су у оквиру француске владе и званичне власти у целини, све више испливавали неспоразуми и различита мишљења по питању југословенске кризе. Тако министар спољних послова Ален Жипе почетком новембра указује да Европа сама треба да реши ове проблеме, а да то није приоритет САД, одбијајући и даље могућност војне интервенције. Са друге стране министар одбране Франсоа Леотар, подржава стварање заједничког војног корпуса европских земаља, који би био под врховном влашћу НАТО.

Почетком 1994. године, у новонасталој ситуацији расте притисак западних сила да се спроведе било какав облик ваздушне интервенције на оне стране у сукобу које не поштују прокламоване договоре о дотурању хуманитарне помоћи и селективног прекида ватре на појединим подручјима. У вези тога у часопису Политис 25. јануара објављен је текст Бернарда Ланлуа, политиколога блиског владајућој структури који наговештава такву могућност. Ланлуа указује на тешку позицију плавих шлемова, где су најбројнији Французи са 6000 војника, који свакодневно плаћају тежак данак у жртвама „..Још једна отежавајућа околност: снаге УНПРОФОР-а, плави шлемови, војници и официри, на ивици су снага. Оне више не могу да пружају помоћ, што им је стављено у задатак, без могућности да узврате на узнемиравање и нападе. Данак који су платили ти ‘мировни војници’ већ је тежак: само француски контигент, најбројнији са шест хиљада људи, имао је 18 погинулих и 260 рањених за мање од два месеца.“ Ланлуа наводи да ће се плави шлемови морати од сада бранити кад су нападнути и да чак треба спровести у изузетном случају ваздушне акције према оним странама које конкретно крше неки од постигнутих споразума. Аутор указује да „не долази у обзир опредељивање, стављање на једну страну против друге. У тој евентуалној војној операцији требало би реаговати само да би се спасли људски животи, животи цивила, које су у болестан сукоб увукли болесни руководиоци. Најболеснији нису обавезно они које су неки наши интелектуалци болесно пробосански оријентисани, означили као такве.“ Потом додаје „Вратимо се поново на узроке рата. Треба неуморно подсећати на праве узроке, на велику грешку каква је било признавање, без гаранција, независности Словеније и Хрватске, држава конституисаних на етничким и верским основама (улога Бона и Ватикана). Закаснело кајање Јована Павла II у писму Бутрос-Галију (март 1993): Боже, шта смо учинили? Та признавања су довела до аутоматског признавања, исто тако скандалозног, Македоније и Босне.

Почетна грешка није српска. Иако су српске трупе, боље наоружане и боље организоване, одмах узвратиле на најбруталнији начин. Грешка је што су подстицане сепаратистичке тежње, а затим несмотрено, прихваћена подела једне лаичке државе са више нација, култура и вероисповести која се звала Југославија. Ко не може да схвати да је српска мањина у Хрватској – некада жртва масакра нацистичких усташа – одбила да буде другог реда у једној екстремно националистичкој хрватској држави, под фашистоидним режимом једног Туђмана? Отуда побуна у Крајини (Вуковар), бомбардовање на далматинској обали (Дубровник), покретање рата без милости.“[21] У наставку аутор указује на комплексност ситуације у БиХ, где српско и хрватско становништво није спремно да прихвати доминацију муслимана и где „…требало би пре свега разморити шта представља босански режим, чији је шеф Изетбеговић пре неколико година објавио књигу-програм у којој се залаже за исламску државу и органско повезивање муслимана од Рабата до Сарајева. Поставите себи питање: Србин сте православне хришћанске традиције ( и, као врхунац невоља, женско) да ли вам се допадају изгледи да живите у исламској држави? Хрват сте католик (и жена); да ли вас одушевљава могућа власт исламских брадоња?“

ipsosРазлике између Митерана и Баладира су делом превазиђене, па Француска смањује свој отпор према потенцијалној употреби силе у изузетним условима. Током пролећа 1994. ваздушне снаге, пре свега САД су у пар пута војно интервенисале против српских снага у околини Сарајева, што је додатно поделило француску политику и јавно мњење. Француски амбасадор у Загребу Жорж-Мари Сениа, који је потом у име међународне заједнице обављао неколико посредничких улога на простору Хрватске и БиХ (Мостар)[22] је показао мању наклоност према српској страни од већине других француских дипломата. Он је чак и у каснијим годинама у својим стручним радовима показао непознавање неких основних историјских и друштвених околности југословенског простора, када је рецимо тврдио „да супротно сазнањима ширег мњења у Другом свтском рату главни антифашистички отпор чине пре свега Југословени, Словенци, Хрвати, Босанци, Срби (пре свега „хрватски партизани“), а не као што се у француском јавном мњењу мисли да су то Срби“.[23] Невероватно је да дипломата који је деценију провео на екс-југословенском простору не зна чињеницу да су међу тим босанским и хрватским партизанима из времена Другог светског рата, посебно у првим годинама сукоба, највећи део чинили етнички Срби. На основу анализираних текстова у француским медијима пада у очи пристрасност и наклоност супротним странама (албанској и хрватској) француских дипломата који су били амбасадори у Албанији и Хрватској. Свакако да су у том правцу важну улогу одиграли лобији и службе југословенских народа и народности који су се нашли у сукобу са Србима тих година, а вероватно и великих сила које српској страни нису биле наклоњене, попут Немачке и потом САД, као и неких исламских земаља.

Утицајни Нувел Обсерватер, париски часопис, донео је поводом југословенске кризе 23. фебруара ексклузиван интевју са Ибером Ведрином, дипломатом и генералним секретаром Јелисејске палате. Ведрин указује на комплексност ситуације, да је Тито у бившој СФРЈ био мало наклоњен Србима, где је једна трећина тог народа остала да живи ван Србије, а у самој Србији дао непропорционалне аутономије, и то само за ту републику, мањинама Мађара у Војводини и Албанцима на Косову. Ведрин указује на компликовану ситуацију на простору бивше Југославије, где сваки од народа покушава да реализује своје националне циљеве.[24] Иако је Бадинтерова комисија дошла до својих закључака, остаје утисак да мањине у проглашеним државама бившим републикама, нису добиле довољно гаранција за своје положаје. Ведрин брани политику Митерана, који је одбијао да да сагласност за оружану интервенцију западних снага ради успостављања мира, и није прихватао притиске неких сила да се Срби оптуже као главни кривци.

Током протеклих година рата у БиХ у пар наврата су нуђена решења зараћеним странама од стране посредника у преговорима, пре свега британског дипломате Дејвида Овена и норвешког Столтенберга. Још уочи рата, португалски дипломата Кутиљеро је предложио план кантонизације и етничке поделе који није прихватила муслиманска страна. Венс-Овенов план је био понуђен и актуелан током 1993. и он је предвиђао унутрашњу поделу Босне и Херцеговине на кантоне. Српска страна није прихватила овај план у потпуности пошто три велика српска кантона нису имала адекватну територијалну повезаност. Та примедба је прихваћена, па су потом сва следећа понуђена решења имала Републику Српску као целину, а она је представљала ентитет у оквиру лабаво повезане, практично конфедералне Босне и Херцеговине. У јесен 1994. био је актуелан Овен-Столтенбергов план који, међутим, није хтела да прихвати муслиманска страна. Ален Жипе, министар иностраних послова, је том приликом изјавио да Срби имају иста права за конституисање своје посебне државности у оквиру заједничке БиХ као и Муслимани и Хрвати у својој федерацији (тај план зближавања Муслимана и Хрвата након њиховог крвавог сукоба је наметнуо Вашингтон њиховим лидерима у БиХ током 1994). Жипе је напоменуо да постоји погрешно виђење дела међународног јавног мњења да су Срби у Босни дошли историјски ту, заправо они су староседеоци у Босни и заслужују једнак тертман са друга два народа у изражавању своје воље за даљим животом.[25]

До краја мандата председника Митерана, француска политика према Србима је била у сваком случају наклоњенија него када су у питању политике других западних сила. Јелена Гускова наводи генерале Жана Кота и Филипа Мориона, који нису остали до краја предвиђеног мандата на својим високим дужностима у Босни и Херцеговини, јер су се њихови погледи и предлози са терена разликовали од службених, двоструких стандарда западних влада или Уједињених нација.[26]

 

[1] „Неки нови тонови“, писмо из Париза, Александар Петровић, Борба, од 7. јула 1992.

[2] Цитат из чланка објављеног у Политици од 20. августа 1992. под насловом – Ролан Дима у француском парламенту – Употребити све мере за затварање логора у БиХ

[3] Цитат из чланка објављеног у Политици од 20. августа 1992, под називом „Француски премијер о ситуацији у Југославији – Југословенска криза и Кувајт нису исто“

[4] Pierre Péan, Le mond selon K, Fayard, Paris, p. 92

[5] Pierre Péan, Le mond selon K, Fayard, Paris, p. 70

[6] Pierre Péan, Le mond selon K, Fayard, Paris, pр. 92

[7] Пре свега књига Michel Floquet, Bertrand Coq, Les Tribulations de Bernard Kouchner en Yougoslavie, Albin Michel, 2000 ; Rony Brauman, Penser dans lurgence, Edition du Seuil.

[8] „Судбина Балкана је у рукама његовог народа“, Политика, 25. фебруар 1993.

[9] „Решење у протекторатима“, Политика, 17. фебруар 1993.

[10] Пренео RFI 3. фебруара 1993, изворни текст у Монду, објављен неколико дана раније.

[11] О захтеву немачке политике да се укине ембарго за увоз оружја зараћеним странама у БиХ и да се отвори могућност војне интервенције из TheTimes 2. II 1993.

[12] L’Evénement du jeudi, Sebastien Fontenel, 10. VI 1993.

[13] Le Monde, 28. III 1993, Мишел Болмар.

[14] „Босна као арена“, Политика, 18. мај 1993, текст Дарка Рибникара.

[15] „Глобус“ преноси текст Мишела Дебреа „Наша част је у питању“ од 11. јуна 1993.

[16] „ЕЗ није уважила реалност и направила је грешку“, Политика, 26. мај 1993, текст Бранке Микић.

[17] „Упозорење генерала Галоа“, Политика, 14. август 1993, текст Дарка Рибникара.

[18] Général Philippe Morillon, Croire et oser, Chronique de Sarajevo, Grasset, Paris, novembre 1993, II edition fevrier 1994. p 95. Овде Морилон наводи да је стратегија муслиманских политичких руководилаца, пре свега оних који су студирали у САД, попут Шаћирбеја, Силајџића, Ганића, и тамо учврстили своје везе, да због не одржавања договорених прекида ватре око Сарајева, пре свега у области аеродрома, оптуже српску страну и издејствују америчку војну интервенцију. Он наводи да муслиманско руководство није имало интереса за одржавање прекида ватре, и да ту игру ниједовољно прозрео командант свих мировних трупа на подручју БиХ Мек Кензи – Général Philippe Morillon, наведено дело, p 96.

[19] Сличну политику муслиманско руководство је водило и према хрватској страни, све док САД нису интервенисале 1994. у „мирењу“ ове две стране и форсирале прављење њихове коалиције срачунате да се српској страни нанесе ратни пораз. У том правцу је придобијен званични Загреб да не помаже више борбу Хрвата у Босни и Херцеговини против Муслимана, пошто им је обећана помоћ у „реинтеграцији“ међународно заштићених зона у Хрватској где су били плави шлемови и где је већинско српско становништво – односно уништење Републике Српске Крајине.

[20] Чланак у Политици од 20. јуна 1993, аутора Дарка Рибникара, који препричава текст Марка Ксене из Либерасиона од 19 јуна, под насловом „Муслимани против хришћана“.

[21]Polits, текст Бернарда Ланлуа од 25. јануара, под насловом у преводу: „Сарајево – до када?“

[22] Жорж-Мари Сени је био амбасадор Француске у Загребу од средине 1992. до краја 1994, а затим опуномоћеник француског председника у Мостару током прве половине 1995, да би 1998. био комесар ЕУ у Босни и Херцеговини. О овоме видети у раду Драгана Петровића, Осврти и анализе нових француских издања, Политичка ревија 2/2004, стр. 415-422, податак о Жорж-Мари Сени, биографски подаци на стр. 420.

[23] George-Marie-Seni, Balcans (1991-1995) : une amere experiance u Samy Cohen, Les diplomates, Negocier dans un monde chaotique, Editions Autrement, Paris, 2002, pp 128-140. У вези тога погледати Драган Петровић, Осврти и анализе нових француских издања, Политичка ревија 2/2004, стр. 415-422, о тексту Жорж-Мари Сениа на странама 420-422. Сени је свој рад у научном зборнику искористио да тешко оптужи српску страну да су – Срби и Црногорци били агресори у ратовима на простору екс Југославије, а Хрвати, „Босанци“, Словенци њихове жртве (стр.131). За своје велике заслуге овај дипломата указује да је притискао своју (француску) владу да одобри бомбардовање Срба на основу и његових извештаја са терена. Указујући на непотребно просрпско опредељење доброг дела француске јавности делом и због успомена из Првог и Другог светског рата Сени, наводи да су антифашистичку борбу против окупарора на тлу Југославије у Другом светском рату водили бројни „Југословени, Словенци, Хрвати, Босанци, Срби ;  крајем 1943.од 300 000 партизана отприлике трећину од њих чинили су хрватски партизани“ (стр. 133). Аутор показује невероватно непознавање историје земље где је обављао важну дипломатску дужност и о чијој је судбини и сам одлучивао. Запањујуће је да је овај текст урадио 2002. године, када је заиста морао да зна бар неке основне ствари из овог домена, и сада је јасно у колико су се тешкој ситуацији нашли југословенски народи, а пре свега српски народ, када су овакви људи у интелектуално-образовном и моралном погледу делом одлучивали о његовој судбини.

[24]Le Nouvel Observateur, интервју Ведрина од 23. фебруара 1994: „Француска нема разлога да црвени“, превео Танјуг.

[25] „Жипе: једнак третман за Србе“, Политика од 11. октобра 1994, текст Дарка Рибникара.

[26] Јелена Гускова, Историја југословенске кризе 1990-2000, ИГАМ, Београд, 2003, том 2, стр. 97-100.

 

Рад написан за Округли сто на тему Примена технологија информативног рата и њихов утицај на развој догађаја у Првом светском рату и доцнијим револуцијама. Развој техника манипулисања друштвеном свешћу у балканским збивањима крајем ХХ – почетком ХХI века и садашњим збивањима у Украјини, одржан у Тополи 1. августа 2014, у склопу обележавања стогодишњице Великог рата.

(Visited 98 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ПАМЕТАРНИЦА