Николај Вихин: ВЛАДИМИР ПУТИН И СТРАТЕГИЈА КУТУЗОВА

У своје врѣме М. И. Кутузов је предао Москву, али је добио рат. Сви памте ту причу. Мање памте то да се у зимским шумама под Москвом смрзло преко 100 тисућа мирних житеља, избѣглих из остављене Москве од Наполеона. Историја штеди побѣднике: послѣ величанствене побѣде нико нѣје Кутузовљев план оцѣњивао као циничан и нечовѣчан. Стратегија изнуривања противника, с избѣгавањем одсудне битке – у потпуности је себе оправдала. А жртве? Ратова без жртава не бива…

М. И. Кутузов, као и Барклај прѣ њега, полажаху од троструке надмоћи Наполеонове војске над руском војском. Њихови планови – понижавајући за национално достојанство, па још с предајом свештене прѣстонице – грађени су на неопходности ратовања с очито јачим противником.

Отуд иде непосрѣедна сличност с епохом и дѣјствима Владимира Путина.

Када је 1999. године Вл. Путин формално дошао на власт – његова стварна власт је била око 0%, док се власт америчко-израѣлских окупатора у Русији ближила 100%.

Путин уопште нѣје имао ништа – осѣм јељциновске лакрдијашке картонске круне. Олигархија, изникла из банди и руковођена из САД, владала је СВОМ привредом, СВѢМ СМИ, СВѢМ регионима („изабравши“ тамо губернаторе-разбојнике), свѣм странкама, установама, надлештвима и институцијама.

Јељцинова власт се нѣје простирала даље од Садовског прстена у Москви, а и унутар тог прстена била је више него условна. 1999, 2003, чак и 2005. године, свргнути Путина – УКОЛИКО БИ У САД ДОНѢЛИ ТАКВУ ОДЛУКУ – било је лакше, него Јануковића: ништа осѣм украсних символа власти наслѣднику „цара“ Бориса нѣје преостало…

Но, Путин је имао свој план. Тај план се ослањао на неурачуната од окупатора монархистичка чувства руског народа и на његово велико стрпљење.

За елите Путин је био тек најамни менаџер (што је и он сâм тада волѣо подвући у званичним говорима), али обичан народ га је чувствовао, осѣћао – као монарха, као замѣника прѣстола великих царева Трећег Рима. Иза тог чувства нѣје било ничег објективног, материјалног – те га њух западњака нѣје ни осѣћао, занемаривао га је. О мало чему ли неки тамо непросвѣћени геаци сањаре? Па сва моћ и срѣдства су у рукама јудаизиране „елите“, спојене желѣзном завѣром!

За многих минулих (отворено ћемо рећи – тешких и постидних) лѣта, сразмѣра власти се помѣрала. Сада, наравно, Путин уошпте нема „око 0% власти“ као 2003. године, када му је ништавна Украјина некажњено јавно лѣпила шамаре[1].

Ни прозападни окупатори више немају „око 100% власти“, него суштински мање. Многе године заредом Путин је увећавао и јачао свој удѣо власти науштрб свевлашћа јудаизиране олигархије.

Али чак ни сада, 2015. године, не може се рећи како власт Путина у Русији чини 100%, а власт окупатора са Запада – 0%. Дѣца лоповске приватизације задржала су веома много кључни положаја и уживају огромну подршку, практично неограничени кредит са Запада. Стога ни издалека све што се ради у Русији – ради Путин. И то је нужно разумѣти, како год се према њему односили – једноставно зарад објективности.

Путин је, као владар, веома дуго израстао из фигуре украсне и ритуалне. Он је око себе јачао контра-елиту по начелу личне преданости њему, усрѣдоточавао је у својим рукама новчане токове, стварна властна пуномоћја.

Притом су се кораци напрѣд ређали с мало разумљивим корацима уназад, због чега кретање земље бѣше лишено јасноће и логичне цѣловитости. На примѣр, Путин је укинуо изборност губернатора, која даваше власт мѣстним разбојничким клановима – но, притом је, као на подсмѣх себи, за губернаторе именовао те исте „крсне кумове“ регионалних мафија – који су раније сами себе „бирали“ у регионима. И они су сѣдѣли још много година – рад чега?!

Рад тога – објашњавам – што су за сваким ударом слѣдиле слоновске дозе „срѣдстава за смирење“ за локални криминал, и, што је главно – за Запад. У процѣни својих снага, као малих и непоузданих, Путин је испољио огромну трѣзвеност.

Испочетка је „Путинов план“ полазио од трѣзвеног поимања о апсолутној надмоћи непријатеља у снагама и срѣдствима.

То је уврѣдљиво, непријатно, понижавајуће, али то је – авај – било и остало сурова стварност.

Како војевати с непријатељем који те апсолутно превасходи у снагама, срѣдствима, и у исто врѣме никакав мир (чак ни „срамни“ Брестски) с тобом потписивати нѣје намѣран?

А војевати се мора, јер циљ непријатеља је – твоје потпуно и коначно уништење, тотални геноцид!

„Путинов план“ је урачунавао како немогућност мира (неизбѣжност потпуног истрѣбљења Руса послѣ њиховог пораза), тако и крајњи минимум срѣдстава који руски вођа има у рукама.

„Путинов план“ највише подсѣћа на парадоксални одговор красноармејца Сухова у „Бѣлом сунцу пустиње»:

– Како хоћеш да умреш – брзо, или да се помучиш? – питају басмачи* заробљеног Сухова.

– Боље се, наравно, помучити… – одговара хладнокрвни Сухов.

Друкчије речено, Путину је било потребно да добије врѣме за јачање режима своје личне власти – и он је то почео радити у буквалном смислу рѣчи, ПО СВАКУ ЦѢНУ.

Главни Путинов задатак у првој етапи био је слѣдећи: не превратити дугу агонију поробљене Русије у њено моментално стрѣљање.

Разним лукавствима и невѣроватним маневрима (чији главни циљ је био успавати будност западних газди) – Путин се докопао стварне власти умѣсто јељциновске, декоративне. Од „Јагапапа LXXVII**“ знао је постати стварни владар и стварни центар моћи у свѣту. На то су отишле године. Да ли је било могућно збацити иго брже – оставићемо питање отвореним.

Безусловно, процес ни издалека нѣје завршен. Путинова власт и данас виси о концу, и ако то неко не види, то је само стога што је маломѣштанину тешко замислити те колосалне изворе моћи које посѣдују западни сатанисти.

Русија је у буквалном смислу преплављена њиховом агентуром.

Привреда Русије је поцѣпана у рите.

Руске крајине су окупиране и терорисане од нацистичких гаулајтера.

Власт у Русији је, као перина стѣницама, натрпана двоструким и троструким агентима. Овдѣ су и такви „елитници“, који се претварају да су Путинови пријатељи, а служе западној масонерији. У инат њима уведени су други, који се претварају да су западне слуге, а пребѣгли су на Путинову страну. Има и таквих тешкаша који воде сопствену игру, надајући се да ће намагарчити и Запад, и Путина… Има сигурно и колабораната окренутих Кини итсл.

Ни за кога од генерала се не може ништа поудано рећи: по неколико пута их прекупљују сукобљени тајни кланови. За једног мислиш да је путиновац – а оно поручник Ротшилда. За другог, насупрот, да је западна ухода, кад оно – Путинов агент…

[pullquote]

„Свѣже вѣсти“ на дату тему: 18. VIII 2015: „Војне вѣжбе, које НАТО спроводи недалеко од руских граница, све вишом чине вѣроватноћу оружаног сукоба између страна. До тог закључка су дошли стручњаци истраживачког центра European Leadership Network.“ 19. VIII 2015: „У Европи су започеле највеће вѣжбе НАТО од врѣмена хладног рата, саопштава The Telegraph.

Али!

14. августа 2015. године: „Анонимни извори у Пентагону испричали су америчком издању The Daily Beast о слабој готовости за хипотетички војни сукоб са Русијом. ‘Можемо ли ми данас побѣдити Русе? Да, али за то су потребни сви наши ресурси – рекао је један од саговорника издања. – Говоримо о томе да нѣсмо спремни онако како би хтѣли’. Други саговорник је рекао да је један од тајних тренинга показао како су ратови у Ираку и Авганистану ‘исцрпѣли могућности (САД) да се заштите’. Вѣжбе је спроводио Пентагон, као и неколико других федералних установа. Према подацима The Daily Beast, у Вашингтону нема јединственог мишљења о томе какву опасност представља Москва…“

[/pullquote]Путинов план, испочетка полазећи од апсолутне надмоћи непријатељских снага – и данас чува ту преамбулу. Да ли је то тачно или нѣје тачно – сами судите, али Путин у то вѣрује: у то да ће Запад, косолидовавши се, уништити Русију у врло кратком року. Стога је главни задатак – не дати Западу да за кулисама изгради заједнички став.

Обе супротстављене стране показују максимални прѣзир према таквим отрцаним светињама као што су јавно мнѣње народа, избори и референдуми, унутрашње и међународно право, прѣдстава у срѣдтвима јавног информисања итсл.

Ни Запад ни Путин не апелују на народе свѣта – борба тече под масонским „тепихом“, иза кулиса. И ми је не можемо видѣти – премда од те борбе зависи сâм наш живот. Чак и прост наш биолошки опстанак данас непосрѣдно зависи од успѣха Путинове борбе, нама невидљиве борбе у суштини феудалних кланова…

Као политичару-реалисти, Путину је добро познат истински сустав западне власти. Идиотске бајке о демократији и изборима он је оставио свом секретару за штампу, и правилно је учинио.

Председници и парламентарци – сваке четири године мѣњане политичке проститутке, до сржи купљени од финансијске олигархије – никада нѣсу били и неће бити владари, зато што чисто технички не могу бити владари.

Запад је у стварности окрутно и терористичко, прожето бесправљем и правним нихилизмом, препуно (као и свака деспотија) јефтине демагогије о власти народа групно самодржавље, приграбљено од стране најбогатијих породица. Како је уређено колективно самодржавље на Западу? То је безусловна и апсолутна власт 100 (или 300) најбогатијих породица. Самодржавље групе има много плусева: оно је бесмртно, лишено субјективизма цара у монархији итсл.

Али, одлуке западне олигархијске тираније – тѣсно су везане с гласањем унутар групе. И тѣм одлучније Запад поступа, чим је више олигарха гласало за неки поступак.

Ако је свѣх 100% олигарха гласало за неки рат, онда се он води с максималном снагом, а ако је 40% било против, онда се добија „чудан рат“[2], или уопште склизнуће до сукоба ниског интензитета.

Веома често Западу као да се дешава узетост воље, он се на очигледан за цѣо свѣт начин „кочи“ и, слично Буридановом магарцу, не може се маћи с мѣста.

Дубински узрок те утрнулости су несклад и оштре расправе унутар самодржавне групе САД. Када је половина „групног самодршца“ за, а друга против, Америка и сав Запад почињу тапкати у мѣсту као паралисани…

Ту особеност западног групног самодржавља дѣлатно, усиљено користи Владимир Путин у својој, сад већ очигледној аналитичарима, стратегији. Ја њу нећу називати добром или лошом, правилном или погрѣшном – врѣме ће показати. Ја, можда, уопште не спадам у њене присталице, али то је моја ствар. Мој задатак је – приповѣдити о стварности, а не гњавити са својим мишљењем. Правилно то било или не, али Вл. Путин, као стратег, полази од апсолутне надмоћи непријатеља у снагама и срѣдствима. Ако је општеевропска, општезападна војска Наполеонова превазилазила руску армију три пута прѣ почетка најезде, то су сада сразмѣре државне моћи још горе по нас.

Као и Наполеон, најагресивније крило западне масонерије сања о одржавању одсудне битке којом ће у потпуности сатрти супротстављену Русију, те брзом побѣдом свршити ствар. Слично Барклају де Толију, а затѣм М. И. Кутузову, Путин избѣгава одсудну битку у којој би за један дан мгао изгубити све и одмах.

Путин је изабрао стратегију изнуривања противника, занемарујући то што таква стратегија изнурује и његове сопствене снаге (и неизвѣсно је ко ће се први изнурити – уздамо се у руску дуготрпѣљивост!).

Путин муњевито маневрише, сад наносећи осѣтне ударце Западу, сад повлачећи се и хинећи капитулацију. Но, Путин, као и Барклај и Кутузов, категорички одбија да се учврсти на било каквим позицијама, гдѣ би Запад могао да му нанесе одлучујући удар у краткој одсудној битци.

У тој стратегији је одгонѣтка „непредвидљивости“ Путина, који поступа УВѢК онако како се од њега не очекује.

Потписавши капитулацију, типа СТО, Путин не намѣрава испуњавати услове те капитулације, чиме све аналитичаре доводи у стање збланутости. Сви аналитичари бѣху убѣђени да се Путин неће усудити да отворено приппоји Крим Русији – а Путин се усудио.

Након тога, сви аналитичари у један глас изјавише како Путин више нема шта да изгуби, те да ће почети велико наступање у Украјини. И то је заиста било апсолутно логично послѣ Крима. Из те желѣзне логике полазили су и пријатељи и, што је важније – непријатељи Русије. Путин ће, тобоже, поћи на Харков, на Кијев, и ту ће колективни Наполеон Запада добити жељену одсудну битку!

А Путин… просто се нѣје појавио у рингу, гдѣ га је чекао боксер-тешкаш! Непредвидљивост Путина веома подсѣћа на непредвидљиво понашање М. И. Кутузова 1812. године, само у новим условима „хибридног рата“.

Чему је служило прихватање битке под Бородином, па чак и побѣђивање у њој – да би се потом снова одступало?! И ко је могао повѣровати да ће Кутузов предати Москву?! Вѣрујте да је запрепашћење саврѣменика због предаје Москве било кудикамо веће од запрепашћења нашег поколѣња пред трагедијом Донбаса…

Главни, стратешки циљ никоме „у свѣту“ не познатог, но аналитички лако прорачунљивог „Путиновог плана“ је – постићи раскол унутар владајуће западне масонерије, испровоцирати шизофренију, расцѣп у колективној личности западне финансијске олигархије.

Путину је потребно да се половина од 100 (или 300) вампирских породица залѣће у рат с Русијом, а да их друга половина задржава за скуте с криком – „не јури, сами ће цркнути!“.

Уколико се групни самодржац што влада Западом и скоро је доспѣо до господарења свѣтом подѣли у себи – одузеће се. Претвориће се (како се већ дешавало више пута) у паралитика који се грчи, али дѣјствовати на прави начин не може.

Раздвајање воље тог чудовишта паралише све структуре и установе западног друштва, дупке пуног савршено ропских, лакејских, оболѣлих од улизичког недуга извршилаца.

Те улизице ће (погледајте опет филм „Играчка“ с Пјером Ришаром) учинити све што им кажу Ротшилди и Рокфелери ЗАЈЕДНО. Али, ако Ротшилди кажу једно, а Рокфелери друго – то ће код политичких, судских, војних, новинских, телевизијских и осталих удворица доћи до обамрлости свѣсти, па ће почети попут звркова да се врте у мѣсту.

Схватите да је западна елита најбогатијих породица исти такав цар, император, самодржац као и Павле I или Луј XIV. Исти је то деспот и тиранин, који не трпи никакав приговор својој вољи и мрви у прах све који писну о неслагању[3]. ЈЕДИНА разлика западне финансијске олигархије од Павла или Темерлана је у томе што је она самодржац колективни, групни. Схватате?! Она влада као цар, људи су за њу јефтинији од смећа, но унутар себе она нѣје јединствена.

И ако у њој половина хоће рат с Русијом, а друга половина се боји таквог рата – то ће се она, слично умоболнику, вртѣти у покушају да уједе своју тртицу… Путин се нада изнуравању колосалне моћи западне тираније, нада се бунама и протестима у њеној позадини, развлачењу њених комуникација, ницање пред њом и других – осѣм руског – фронтова и жаришта.

Отуд је најважнији Путинов задатак постало ево шта: не дати „јастребима“ западног самодржавља неоспорне аргументе против његових „голубова“.

Путин рат не води зарад срца народā, нити за сличицу у штампи. Сви његови поступци наоштрени су на уношење раскола у уски олигархијски круг закулисних сила. Насупрот сваког кажњеног ходорковског стоји „срѣдство за смирење“ у виду некажњеног абрамовића, сваког ударца – „умирујућа“ либерална пренемагања.

Јер, масе и гомиле могу не разумѣвати да је привредни либерализам – убица народа, отров што се убризгава у жиле националног организма. Елитне закулисне силе то знају одлично. Оне нимало не сумњају да отров либерализма убија Русију изнутра, убијајући њену привреду.

Из тога оне извлаче 100% логичан закључак: рашта ризиковати нуклеарну апокалипсу отвореним нападом на Русију; привредни либерализам убиће је изнутра. Но, у условима Путинове стратегије, свака очигледна логика заварава противника. Па и заштитити Донбас послѣ Крима је такође било 100% логично, а ипак… Немам намѣру хвалити Путина или служити његовим апологетом. Њиме изабрана стратегија „смиривања вампира“ ужасно бије по народима – руском и свѣм другим.

Рачунање на то што је руски човѣк изванредно трпељив, што ће он изнѣти све те године и десетлѣћа најодвратнијих либералних чинова, а да не одапне – то је рачун прагматичара досежућег до цинизма. А шта ако не издржи, па одапне – с кѣм ћете остати, Владимире Владимировићу?

Друга ствар је запитати се: а колико је Путину, као стратегу, широк простор могућности? Може ли он сад ударничким темпом стаљинских петолѣтки градити велику Русију – и не добити ударац сложног противника, који нас катастрофално превазилази снагама и срѣдствима?

Засад се макар дѣо западне масонерије узда у самогашење Русије – неопходност великог рата нѣје очевидна за вампирски колектив.

Постићи привид русијског самогашења за путина је из године у годину све сложеније – све мање вампира масонерије вѣрује у то.

Сумњива је и сáма прича о умиривању агресора привидом свога гашења: колико то може трајати, и чиме ће се завршити?

Но, истоврѣмено се могу разумѣти мотиви којима се води Путин, а које он, из разумљивог разлога, не може отворено и лично обзнанити. Њему се у буквалном смислу фућка на све – осѣм на раскол у стотини најбогатијих породица планете по „руском питању“.

Тај раскол, расколом изазвана неодлучност Запада, Путиновој екипи се чини као једина шанса за извлачење себе, Русије и човѣчанства из „краја историје“.

* * *

Ја вам приповѣдам драму историје, у којој засад нема никаквог краја – ни тужног, ни срећног. Нико данас не може рећи – је ли у праву Путин смисливши ТАКАВ, а не другачији план? Нико не може опредѣлити шта ће с Путином бити након првих успѣха његовог плана, успѣха сасвѣм, можда, ситуационих и тактичких.

Ми још не знамо хоће ли Путин постати главнокомандујућим Кутузовим – или ће поновити трагичну судбину главнокомандујућег Духоњина. Нећемо га титулисати као стратега или тактичара – пошто не знамо је ли Кутузовљев маневар примѣњив у саврѣменом хибридном рату.

Уопште – ништа још нѣје извѣсно ни рѣшено. Осѣм једног: побѣда отворених сатаниста[4] биће крај цивилизације, и ту нема збора…

Стога, као и 1812, као и 1941. – цѣна побѣде не може бити претѣраном, шта год морали положити на њен олтар…

[1] 2003. године Кучмина Украјина је упала на руску територију, анектирала кључно за пролазак у Азовско море острво Тузлу, забранила Русији да гради насип у Керченском залѣву. То је Украјину учинило јединим власником Керченског залѣва, па је Украјина наплаћивала пролазак у Азовско море руским бродовима. Без обзира на бѣлодану демонстративност агресије и изазивачки карактер уврѣде, немале губитке за Русију, зачепљење Керченског залѣва за РФ – Путин је био принуђен претрпѣти све те радње америчког вазала.

* Басмач – контрарволуционар за врѣме грађанског рата у Срѣдњој Азији (прим. прѣв.)

** Јагапап LXXVII – лик глупог краља из совјетске филмске бајке „Краљевство кривих огледала“ (1963), у коме јунаци имају изврнута имена (ЈАГАПАП-ПАПАГАЈ) – прим. прѣв.

[2] „Чудан рат“, „Сѣдећи рат“ – период Другог свѣтског рата од 3. септембра 1939. до 10. маја 1940. године на Западном фронту. Назив је породио карактер борбених дѣјстава између зараћених страна – скоро потпуно њихово одсуство, изузев борбених дѣјстава на мору. Зараћене стране водиле су само борбе локалног значаја на француско-нѣмачкој граници, налазећи се углавном на заштити одбрамбене Мажино и Зигфридове линије. То је Нѣмачкој омогућило да успѣшно реализује Пољску кампању, освоји Данску и Норвешку, а такође се припреми за упад у Француску. Главни разлог „Чудног рата“ је раскол у стану Западне олигархије, чији прѣдставници нѣсу могли да се опредѣле са својим односом према Хитлеру: да ли је непријатељ или савезник, треба ли га тући свѣм снагама, или сачекати док он сâм сломи врат…

[3] Сѣите се читавог низа имена испод Молоха: Боби Фишер, Ларуш, Асанж, Сноуден итд.

[4] 2015. у Детроиту (САД) је подигнут 2,7-метровски споменик Бафомету. На приредби је било неколико стотина људи, који су откривање статуе поздравили узвицима „живѣо сатана!“

Прѣвод Драгана Буковичког

Изворник: Привреда и Ми