Драгиша Бојовић: ГРИГОРИЈЕ БОЖОВИЋ И ИВО АНДРИЋ – МИСТИКА МЕЂУСОБНОГ ЧИТАЊА И ПРЕЋУТКИВАЊА

Љубазношћу професора Драгише Бојовића, поново имамо задовољство да се на овом сајту упознамо са занимљивим научним радом, који с једне стране представља рукавац у односу на до сада знано и написано о односу и стваралачкој повезаности Ива Андрића и Григорија Божовића, а са друге стране даје довољно могућности за успостављање новог тока размишљања и одређења према „косовском Андрићу“ и Андрићу, посебно са становишта „међусобног прећуткивања“, а на ползу даљег развоја Григориологије. 



Проф. др Драгиша БОЈОВИЋ

Апстракт: Тенденција овог рада јесте да отвори питање конкретизације односа између Ива Андрића и Григорија Божовића. До сада је углавном писано о сродности њихових приповедачких поетика, без конкретних доказивања непосредног утицаја једног писца на другог. Показује се да је тај утицај остварен на пољу есејистике кроз Андрићево позивање на једну мисао Григорија Божовића о Његошу. Желимо, истовремено, да отворимо и питање мистике међусобног прећуткивања, односно да бар назначимо узроке међусобне дистанце, која је, према нашем мишљењу, постојала између Божовића и Андрића.

            Кључне речи: Григорије Божовић, Иво Андрић, Његош, есеј.


Пре две и по деценије лансирана је синтагма о Григорију Божовићу као „косовском Андрићу“, чиме се желело указати на сродност приповедачких поетика двa писца.[1]Ово поређење може се делимично разумети и као могућност утицаја познатијег писца на овога другог, мада не треба искључити ни обрнуту могућност. Сам Божовић нигде и не помиње Андрића као значајног писца, нити се у својим текстовима осврће на његово дело. На другој страни, он не избегава да говори о српској књижевности тога времена, и о песницима, и о приповедачима. Дучића сматра нашим највећим живим песником. Када је реч о прозним писцима, каже да је врло рано почео да чита Симу Матавуља и Јанка Веселиновића.[2] Бору Станковића сматра „нашим највећим приповедачким даром“, иако је „био мутав и при говору и при писању“[3]. Имајући у виду и услове у којима је стварао, посебно цени Анђелка Крстића за кога каже да је „озбиљан дар, највећи дар са Југа. Већи, дубљи но сви други. Озбиљан и тежак дар. По тој тежини он је најближи Борисаву Станковићу“[4]. У разговору са Бранимиром Ћосићем, он се осврће на књижевност и других српских и југословенских писаца. Разговор са Ћосићем вођен је 1927. године, у време када је Андрић већ објавио нека своја значајна дела, а 1926. године примљен је за члана Српске краљевске академије, што значи да је добро обавештеном Божовићу била добро позната Андрићева каријера, али и његово књижевно дело. Међутим, приметно је да нити Ћосић осећа потребу да пита о Андрићу, нити Божовић помишља на њега.

Григорије БОЖОВИЋ (1880-1945, књижевник, професор Призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији односно Старој Србији; пред крај Другог светског рата стрељан у Београду од стране комуниста; рехабилитован Решењем Окружног суда у Београду маја 2008. године

Без обзира на природу међусобних односа, научни истраживачи већ дуже време указују на могуће поетичке везе приповедака ових писаца и у томе предњаче Драгомир Костић[5] и Јасмина Ахметагић, која у раду Григорије Божовић и Иво Андрић: Нахијска прокуда и Пут Алије Ђерзелеза примећује да „прозу Григорија Божовића критика најчешће доводи у везу са прозом Стефана Митрова Љубише, Марка Миљанова и Боре Станковића – сродност јунака, тема и поступака у опусу ових аутора готово да је аксиоматска. Но, често се уз Божовићево име помиње и Андрић, на којег подсећа више синтетичком сликом која се уобличава из целине опуса него неком појединачном приповетком, као да се на овакав начин одмах истиче значај и вредност Божовићеве прозе и исправља неправда нанета овом аутору у периоду после Другог светског рата. Иако критика сасвим узгред опажа да на Андрићеве приче реферирају Божовићеве За верата, Терорист, Рако Козаревац и др., аналитичнијем компарирању је досад приступио само Драгомир Костић, разматрајући Божовићеву причу Рођак и Андрићеву Причу о везировом слону[6]. Она се још једном позабавила поређењем Божовића и Андрића, овог пута њихових дела Стрико Долгач и Мустафа Маџар.[7]

Ако се све ово има у виду, научну и сваку другу знатижељу могу пратити питања: када су се упознали и колико су се познавали Григорије Божовић и Иво Андрић, да ли су читали један другог, какви су били њихови односи? У овом раду нудимо неке одговоре и указујемо на два „сусрета“ Ива Андрића и Григорија Божовића. Реч је, наравно, о симболичним сусретима, односно о једном међусобном интересовању и међусобном читању и, на другој страни, о једном сведочанству које несумњиво показује да је Андрић читао, односно цитирао Григорија Божовића.

„Политика“ од 18. септембра 1925, насловна страна – изнад написа „ПОЛИТИКА“, као посебан омаж, стоји: „Његошев број“

Андрић је цитирао Божовића: Његошево дело – простор сусретања

Први сусрет, о коме говоримо, десио се на страницама Политике. Наиме, овај лист је у бројевима од 14. до 23. септембра 1925. године на првим својим страницама објавио низ текстова поводом преноса Његошевих костију у новосаграђену капелу на Ловћену. Број од 18. септембра можемо назвати специјалним, јер је био доминантно посвећен овом догађају. У бројевима од 14. до 17. септембра објављени су текстови о сусретима Матије Бана са Његошем. На насловној страни специјалног броја, названог У славу Његошеву, објављен је текст Григорија Божовића, Владика Раде[8],који отвара тематски број посвећен великом песнику.[9] У броју од 19. септембра објављен је још један текст Матије Бана Последње виђење са Владиком Радом, а у следећем броју, 20. септембра, такође на насловној страни, Андрићев текст Његош у Италији.[10] Након тога, Политика  је у наредна два броја објавила извештаје са свечаности на Цетињу.

Владика Раде је онај дух што се само једном у векове рађа

Ако се пажљиво прочитају Божовићеви и Андрићеви текстови, стиче се утисак да мало тога, осим повода, имају заједничког. Такође, стичемо утисак да је редакција Политике посебну пажњу придала Божовићевом тексту објавивши га као уводник свог тематског броја У славу Његошеву. Поред тога што полетно најављује догађај, Божовић надахнуто, као ретко ко пре њега, карактерише великог Његоша. О његовој личности каже: „Владика Раде није само наш највећи песник. Није само добар државни поглавар. Није само највећи за Косовом Јеремија. Није само бунтовник нације, покопане на пољу између Звечана и Качаника. Није само патријарх и светитељ, хајдук и ускок, мудри дипломат и заступник голе сиротиње. Владика Раде је онај дух што се само једном у векове рађа. Он је у најлепши мрамор уклесани скуп свих наших народних одлика, свих прегнућа, свега огња, свих надања и наше Голготе, наших Косова и Васкрснућа. Наша прошлост претворила се у чудну уметницу. Пришла је у једном тешком часу литици од мраморја и златним чекићем исклесала једно наше најдивније обличје. Дала Пророка. Мојсија дивнијега од свих: и од онога у Риму и од онога у Русији, за нас већега и од онога што би на Синају с Богом лицем у лице. Једном је Српка родила таквога сокола…“[11]

Када је реч о Горском вијенцу, о коме се Божовић често изјашњавао[12], он сматра да је то дело које у нашој књижевности нема конкуренцију: „Докле се српски зборило буде ‘Горском вијенцу’ неће бити парбеника. Не може више тако нико проговорити. Књижевност је слика у речи. Но Владика Раде није ни говорио ни писао. Резао је он, клесао је по мрамору. Гром му је био чекић, муња мера а дебело море дубина. Пророковао је он. Из његове речи испадало је савршено Слово, Реч. Најдивније овапућена. Највећи је он као народни подвижник, као његов пророк. Од његова духа се живело да би се сретно изишло на светскога огња скорашњега. Урезао је он у најлепше слике једно орловско гнездо и његове орле и орлиће. До врхунца је подигао и осмислио наш народни парадокс, те смо могли свету доказати да је наша лудост народна била разумност у највећем степену. Без Мандушића и Мићуновића црногорска брда и лавице не би се димиле као што су, јатагани би рђали; без Владике Данила и Игумана Стефана крајеви би се на Лиму и Зети турчили, а без ‘Горскога Вијенца’ наши наредници из палилула паланачких или никад дотле нечувених села, не би добијали читаве битке на Куманову, Сувобору и Добру Пољу. Не, не. Без Владике Рада не бисмо ни у недрима могли носити ону снагу и крепост, да заиста постанемо покољење за песму створено и племе које ће бити бријег морски и море за све уворне потоке. Био је он највећи маестро једне недовршене епике, али истовремено пророчки промерио њене нове размахе и славно помогао да се она сретно по његову основу заврши. Он је позвао да вере у крв запливају, јер је осетио да наша потонути неће. У том је његова величина, те је заслужио боравиште на Ловћену да је још толико висок. Јер сад више није сламка међу вихорове, иако ће усамљено боравити.“[13] На крају, у завршници велике химне Његошу, уздижући само српски народ и народну песму изнад песника, он потенцира велики Његошев подвиг: „Велик је Владика Раде. Велика је његова песма. Огроман је његов подвиг. Само је наш народ већи од њега. Само је народна песма већа од његове. Само народни подвиг закриљује подвиг Владике Рада.“[14] Чини се да је Божовић међу првима Његоша назвао Светитељем[15], који је већи и од Мојсија, као што је за Доментијана од Мојсија већи Свети Сава.[16] Писац, као ретко ко други до тада, дефинише суштинску одлику Његошевог дела: „Из његове речи испадало је савршено Слово, Реч.“ То чини скоро на исти начин како Теодосије Хиландарац говори о Светоме Сави и Светоме Симеону, који су у себи стално имали „реч Христа Речи“.[17]

Иво АНДРИЋ (1892-1975)

Андрићев текст, за разлику од снажне мисаоности Божовићевог есеја, представља неку врсту путописне реплике на Његошев боравак у Италији: „На првом кораку у Италији ја сам се сетио Његоша који је, у пролеће 1851, ‘суморан као Бајрон’ прошао Италију, задржавајући се нарочито у Неапуљу, Риму и Фиренци. И кадгод сам долазио у коју од тих вароши, ја сам увек на сталним местима помишљао на Владику и његову црногорску пратњу.“[18] Оно што га спаја са духом Божовићевог текста јесте само његов крај, где Андрић у Његошу види древног првосвештеника: „А већ пет месеци после тога, он је издануо једне октобарске ноћи, на Цетињу, благосиљајући, као древни првосвештеник, земљу и народ, и препоручујући главарима да ‘сиротињи чине правду’“[19]. Поред тога, крај текста као да наговештава оног Андрића, који ће написати изванредан есеј Његош као трагичан јунак косовске мисли.

Нема сумње да Божовићев и Андрићев текст припадају једној целини (текстови посвећени Његошу у бројевима од 14. до 22. септембра), која се огледа у настојању Политике да се достојно пропрати догађај преноса Његошевих костију и да тим поводом објави радове значајних српских интелектуалаца, међу којима су били и Божовић и Андрић. Потпуно је сигурно да је Божовић читао Андрићев текст, а још је сигурније да је Андрић прочитао Божовићев есеј. То значи да су се два писца срели на пољу љубави према Његошу и Његошевом делу, овог пута на страницама Политике.

Божовић у Андрићевом есеју остане „неко“, а не неко ко има своје име

Други „сусрет“, о коме желимо да говоримо, десиће се у Андрићевом есеју Његош као трагични јунак косовске мисли. Он није хипотетички. Дешава се кроз Андрићево цитирање Григорија Божовића, додуше без помињања Божовићевог имена. Није, међутим, тешко у том цитату препознати Божовићеву мисао из текста објављеног у Политици 1925. године. Андрић каже да је „Његош прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, ‘Јеремија Косова’.“[20] Очигледно је да је тај „неко“ Григорије Божовић и да се Андрић присећа његових речи да Његош „није само највећи за Косовом Јеремија“.[21] Та мисао, а вероватно и читав Божовићев текст, очигледно су импресионирали Андрића, па се он након десет година присетио поменуте мисли, а није ни искључено да је сачувао све текстове објављене у Политици поводом догађаја на Цетињу. Хипотетичка дистанца која прати односе двојице писаца утицала је да Божовић у Андрићевом есеју остане „неко“, а не неко ко има своје име, за разлику од владике Николаја Велимировића, којег Андрић цитира и помиње. Живко Ђурковић, који се бавио односом Андрића према Његошу, наводи и друге Андрићеве изворе за овај есеј. Међу њима нема Божовића: „За овај есеј Андрић је користио Његошева дјела и његову преписку која још није била сасређена и цјеловито објављена, затим дјела и изјаве незаобилазног Ненадовића, потом Вука Караџића, Нићифора Дучића, Димитрија Гагића, Али паше Сточевића, Лазара Томановића, Милорада Медаковића, Матије Бана, Бранка Лазаревића, Павла Ровинског, Милана Решетара, Николаја Велимировића, Гетеа, Екермана, Риварола и других. Очито, Андрић је, поред личног доживљаја Његоша и његова дјела и увида у историјску прошлост Црне Горе, осјећао потребу да направи увид у одабрану и адекватну литературу, како би из свега тога имао аутентичнију слику личности и дјела Његошева.“[22] У ту литературу, као што смо видели, очигледно спада и Божовићев есеј. Може се само претпоставити зашто Андрић не помиње Божовића.

Тешко је данас ући у мистику прећуткивања, али је очигледно да је онај „први сусрет“ двојице писаца на страницама Политике 1925. године, пуних десет година пре објављивања Андрићевог есеја о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли, оставио снажан утицај на Андрића, те да му се мисао о Његошу као „Јеремији Косова“ толико допала, па ју је цитирао на почетку свог текста. Андрић, у истом контексту, цитира мисао да се реч Косово поред речи Бог најчешће помиње у Горском вијенцу, али, као и у првом случају, не наводи извор.[23]

Андрић и „косовски Андрић“: мистика међусобног прећуткивања

Можемо претпоставити да ово нису једини сусрети Божовића и Андрића. Неко од места физичког сусретања могло би се тражити у активностима ПЕН-клуба. Вероватно су Андрић и Божовић, током различитих делатности ове организације писаца, имали прилике и лично да се сретну. Као што је познато, српски ПЕН-клуб основан је почетком 1926. године под називом „ПЕН клуб Београд“, а за првог председника изабран је Богдан Поповић, а за секретара Исидора Секулић.[24] Међу оснивачима је био и Иво Андрић. Исте године у чланство ПЕН-а примљен је и Григорије Божовић, који је, пре него што је изабран за председника 1940. године, у два наврата биран за члана Управног одбора (1934. и 1938), а 1932. године налазимо га на месту потпредседника. Андрић је за члана Управног одбора изабран 1933. године, а 1939. је предлаган за председника, али није прихватио кандидатуру, као ни Исидора Секулић. Кад год је дуже боравио у Београду, Андрић је био активан у ПЕН-клубу. Веома је ценио Милана Ракића, једног од председника: „За Андрића он је био једини прави господин: уживао је на састанцима Пен-клуба, уторком у кафани ‘Коларац’, да слуша и гледа песника који је дао печат српском песништву са почетка овог века.“[25] Познато је да је и Божовић изузетно ценио Ракића, са којим је дуго и сарађивао. Довољно је прочитати само оно што Божовић пише о њему у тексту Милан Ракић – национални радник.[26] Нема сумње да су се, поштујући Милана Ракића, Божовић и Андрић сретали на састанцима уторком у кафани „Коларац“.

Милан РАКИЋ (1876-1938)

Након Ракићеве смрти и краће паузе у функционисању Клуба, почетком 1940. године,  за председника је изабран Григорије Божовић. У то време, Андрић је већ био амбасадор у Немачкој. Већ у мају 1940. године ПЕН-клуб је организовао веома успешно књижевно вече на Коларчевом народном универзитету, које је водио Божовић, на којем су, између осталих, учествовале и Исидора Секулић и Десанка Максимовић. Божовић се том приликом осврнуо на актуелне политичке нападе, којима је ПЕН био изложен.[27]

Андрић није упутио телеграм Григорију Божовићу, председнику Клуба и домаћину вечери, већ Боривоју Јевтићу

Једна од значајнијих активности нове управе ПЕН-клуба јесте књижевно вече на Коларчевом универзитету, које је клуб организовао у част сарајевских књижевника, 21. фебруара 1941. године. Своје радове су читали: Хамза Хумо, Мирко Максимовић, Хамид Диздар, Јован Радуловић, Владислав Тмуша, Емил С. Петровић и Јован Палавестра. На вече је позван и Иво Андрић, који је из Берлина упутио Боривоју Јевтићу, председнику Групе сарајевских књижевника, телеграм „у коме га обавештава да је спречен да присуствује манифестацији у Београду. Телеграмом он поздравља своје другове и жели им успех.“[28] Као што се види, Андрић није упутио телеграм Григорију Божовићу, председнику Клуба и домаћину вечери, већ Боривоју Јевтићу. Сам Божовић је у дужем поздравном говору надахнуто и топло поздравио сарајевске госте. Говорећи о босанско-херцеговачким књижевницима, он је истакао да та „поворка настала из ‘Младе Босне’ и после ње, стварно и наравито по ослобођењу, већ држи златна пера, већ се свако и посебно истакао у нашој књижевности, запажено и снажно и у поезији, и у прози, и у стиху, причи, роману и драми, као год и есеју и новинарству. То су већ уметници који имају свој изражај, своја места у данашњој нашој књижевности, сваки од њих има већ познати и често признати глас, то су данас опробани јунаци да на попришту снажно на својим раменима подрже нашу савремену књигу.“[29] Иако помиње „Младу Босну“ и њен значај, Божовић нигде у свом говору, који је добрим делом пренела Политика, не помиње Андрића.[30]

Треба рећи да су међу бројним гостима на књижевној вечери били и Богдан Поповић, Александар Белић и Владимир Ћоровић, а на вечери приређеној у част сарајевских књижевника били су, између осталих, Слободан Јовановић, Тихомир Ђорђевић, Миодраг Ибровац, Александар Белић, Милан Грол. На Божовићев предлог, са вечере је упућен поздравни телеграм сарајевском књижевнику Исаку Самоковлији, који због болести није могао да присуствује манифестацији у Београду.[31]

Други светски рат је одвео двојицу писаца на различите стране. Божовић је, испуњавајући дужност ратног директора Радио Београда, већ 6. априла пренео део опреме у Дежеву код Новог Пазара.[32] Рат је провео у Пљевљима као члан четничког Националног комитета и уредник његовог гласила Пљеваљски весник. Иво Андрић је, након повратка из Берлина, рат провео у окупираном Београду: „Андрић је са сарадницима стигао возом у Београд 1. јуна 1941. око четири часа ујутру. Сачекали су их гестаповци. Андрића су пустили на слободу, више конзула и других дипломата одвели су у затвор, а потом су их депортовали у Немачку, у логоре, где неки од њих неће дочекати ослобођење.“[33] Колико је занимљив почетак рата за двојицу писаца, још је занимљивији крај. Григорије Божовић је, након хапшења у Ваљеву у септембру 1944. године, пребачен у неки од београдских затвора. Стрељан је, као што је познато, почетком јануара 1945. године. Његов син Браторад, у то време припадник Прве пролетерске бригаде, није могао да помогне оцу. Сматрао је да је о његовој ликвидацији одлучено у вишим партијским круговима: „Моји закључци данас су јасни: ничег озбиљног није могло бити због чега је мој отац стрељан. Његова ликвидација је коначно одлучена у вишим партијским круговима. Некоме је сметало то што је био национални лидер косовског краја (па као такав није могао послужити интересима дневне политике за тај део земље). Григорије је некоме био кост у грлу. Нисам далеко од помисли (а немам непобитне, писане доказе) да је у томе значајну улогу одиграла ‘кухиња’ Ђилас–Зоговић.“[34]

Григорија Божовића, актуелног председника ПЕН-а није имао ко да брани

Андрић је ослобођење дочекао у Београду. Издавачко предузеће „Просвета“ уселило се у просторије београдског књижара и издавача Геце Кона, кога су Немци стрељали. Већ 22. октобра 1944. године Чедомир Миндеровић, песник и партизански првоборац, позива Андрића на договор око штампања његових књига. Сигурно да Миндеровић тај позив није могао упутити без консултација са тадашњим кључним комунистима, као што је, на пример, био Милован Ђилас. Андрић, након Миндеровићевог позива, упознаје и Радована Зоговића, а среће се и са Милованом Ђиласом, код којих је на самом почетку 1945. године ручао, односно вечерао.[35] Нема сумње да се Андрић срео са Ђиласом и пре те вечере, на шта упућује и сам Зоговић: „Почетком 1945. Андрић се појавио на вечери као гост Милована Ђиласа… Како је, међутим, дошло до тога да Андрић дође баш као Ђиласов гост, гдје су се они прије тога сретали и којим су се поводом сретали, ја тачно не знам.“[36] Зоговић очигледно зна да су се сретали, али, очигледно, не зна или не жели да каже којим поводом је то било. Ови догађаји показују да је мудри Андрић, један од оснивача српског ПЕН-клуба, брзо задобио наклоност комуниста[37] Григорија Божовића, актуелног председника ПЕН-а није имао ко да брани, нити се, имајући у виду његов национални рад, могао надати милости. Пресуде над таквим националним горостасима и интелектуалцима (какав је био Божовић), који су били антикомунисти, доношене су у највишим партијским круговима, којима су, управо, припадали Ђилас и Зоговић. У време када Зоговић и Ђилас прихватају Андрића, иста двојица, према речима Браторада Божовића, одлучују о судбини Григорија Божовића. Једна књижевна каријера почиње да расте, друга се, физичком ликвидацијом писца, завршава, а његово дело биће потпуно забрањено скоро пола века.

Из свега наведеног може се закључити да су Андрић и Божовић, кад код су могли, игнорисали један другог. Није циљ овог рада да трага за узроцима међусобног јаза. На другој страни, као писци и интелектуалци, често су трагали за истим проблемима, нудили сличне приповедачке обрасце, имали сличне погледе на књижевну прошлост. На примеру овога рада показује се да их је можда највише спајао Његош и његово дело. Ту треба додати и Милана Ракића и Вука Караџића, односно народну епику.

Овај рад је, наравно, само једно могуће разматрање релације између Божовића и Андрића. Григориолози, садашњи и будући, у феномену овог односа могу тражити инспирацију за будућа истраживања.[38]


 

[1] Даница Андрејевић, „Косовски Андрић“, Лидер,бр. 6, 1991, 30–31. Ауторка, која је текст написала поводом објављивања изабраних дела Григорија Божовић, почиње и завршава рад констатацијом о Божовићу као „косовском Андрићу“.

[2] „У разговору са г. Григоријем Божовићем“, у: Григорије Божовић, Чудесни кутови,Јединство, Приштина, 1990, 253–254.

[3] Григорије Божовић, Путописи,Завод за уџбенике, Београд, 2016, 1025. Изгледа да је Божовић био у пријатељским односима са Бором Станковићем. У приповеци Циганкина одмазда, Божовић сведочи и Станковићевој задивљености игром Назије, призренске Циганке. Тој игри једном су заједно присуствовали Станковић и Божовић, који о томе пише: „Певала је као славуј и била прва играчица. Бора Станковић је само шапутао: ‘Бре батке, бре батке!’ – кад је једном пред њиме на песку обележила косом круг, играјући главом изокренутом наузнаке“ (Григорије Божовић, Приповетке, Завод за уџбенике, Београд, 2016, 966).

[4] Григорије Божовић, Путописи,341.

[5] Види: Драгомир Костић, „Прича која убија код Андрића и Божовића“, у: Језик и стил Григорија Божовића, уредник Драгиша Бојовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица, Стари Колашин, Зубин Поток, 2006, 187–194. Аутор у раду има једну констатацију, из које се може извући и ненаметљива  порука: „Прича која убија код Григорија Божовића добија још значајније, или нарочитије место. Божовић је био нешто старији од Иве Андрића, па је од њега почео и пре да објављује, да би између два светска рата обојица објављивали некако скоро напоредо у ондашњим најистакнутијим гласилима.“

[6] Јасмина Ахметагић, „Григорије Божовић и Иво Андрић: Нахијска прокуда и Пут Алије Ђерзелеза“, Књижевна историја, 44, 2012, 123–136.

[7] Јасмина Ахметагић, „Григорије Божовић и Иво Андрић: Стрико Долгач и Мустафа Маџар“, у: Поетика Григорија Божовића, уредници Даница Андрејевић и Александра Костић Тмушић, Филозофски факултет, Косовска Митровица, Филозофски факултет, Ниш, Стари Колашин, Зубин Поток, 2016, 191–203.

[8] Ово је један од најлепших есеја Григорија Божовића, којем, по нашем мишљењу, парбеник може бити само есеј о Раду Боровићу – Лабудова песма Рада неимара. (Види: Григорије Божовић, На хаџилуку. Путописи и приче о храмовима и духовницима, приредио Драгиша Бојовић,Службени гласник, 2016).Лепоту и значај есеја о Његошу препознао је и Гојко Тешић, који га је објавио у Изабраним делима Григорија Божовића, тако да је, захваљујући томе, познат широј културној и научној јавности већ двадесет и седам година (Григорије Божовић, Чудесни кутови,1990, 256–258).

[9] Божовић је присуствовао великом догађају, што се може и из текста закључити: „Право је да пођемо на планину. На вршне катуне. Уздижемо тамо својега великога Чобанина. На Ловћен под небо.“

[10] Занимљиво је да је и у броју од 19. септембра на насловној страни објављен још један текст Григорија Божовића, који, наизглед, нема додира са свечаностима на Цетињу. У тексту Камо ћемо, Божовић на изразито оштар начин бави се апсурдом заточења Радојице Никчевића и незаслужене слободе Јована Пламенца, вође  побуне против уједињења Србије и Црне Горе, на Божић 1919. године. Божовић Пламенца назива „црногорским Сатаном Искуситељем“, иронично закључујући да можда из Београда, захваљујући радикалској влади, креира програм прославе на Цетињу, док Никчевић за далеко мање грехове лежи у цетињској тамници. На крају,  резигнирано закључује: „По богу, дајте да не мислимо више на Косовски Храм, нити на Пантеон, сазидајмо други на Голеч-Планини, према Газиместану за све велике издајнике наше и… хајдмо сви у издајнике!…

[11] Григорије Божовић, „Владика Раде“, Политика,18. септембар 1935, 1.

[12] У интервјуу датом  Бранимиру Ћосићу Божовић каже: „Не волим литературу невезану за народ и крај, и иако су толико пута други литерарни мотиви узбуњивали моју душу. Зато ценим Његоша и његов Горски Вијенац и верујем да само таквим путем и чувајући та начела наша књижевност може ући у светску са великом и новом речју“ (Григорије Божовић, Чудесни кутови, 250). О Горском вијенцу Божовић често говори и на страницама своје путописне и приповедачке прозе.

[13] Григорије Божовић, „Владика Раде“, 1.

[14] Исто, 1.

[15] О Његошевом светитељству говори Владика Николај на свечаности преноса моштију истакавши да се оно не може поредити са Савиним: „Ако се владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са црногорским земљацима, ако се не може мерити у светитељству са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевић Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Св. Петром Цетињским, он је раван свима њима по сили свога родољубља.“ (Политика,22. септембар 1925, 2).

[16] Доментијан, Живот светога Саве и Живот светога Симеона, приредила Радмила Маринковић, Београд, Просвета, СКЗ, 1988.

[17] Теодосије, „Похвала Светоме Симеону и Светоме Сави“, у: Службе, канони и Похвала, приредила Биљана Јовановић Стипчевић, Просвета, СКЗ, Београд, 1988, 252. Постоји већ велики број радова који се баве православним духом Божовићеве прозе. Написана је и једна монографија (Јасмина Ахметагић, Невидљиво збивање, Институт за српску културу, Приштина/Лепосавић, 2012) и објављен избор Божовићевих путописа и прича о храмовима и духовницима (Григорије Божовић, На хаџилуку, Службени гласник, Београд, 2016). О другим библиографским јединицама видети најновију библиографију: Јована Бојовић Манић, Снежана Бојовић, Библиографија радова о Григорију Божовићу, Институт за српску културу, Приштина/Лепосавић, 2016.

[18] Иво Андрић, „Његош у Италији“, Политика, 20. септембар 1925, 1.

[19] Исто, 1.

[20] Иво Андрић, „Његош у Италији“, Политика, 20. септембар 1925, 1.

[21] Григорије Божовић, „Владика Раде“, Политика, 18. септембар 1925, 1.

[22] Живко Ђурковић, Андрић и Његош, Интерпрес, Београд, 2012, 24.

[23] Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, у: Уметник и његово доба, Просвета, Београд, 1997. Сви други Андрићеви текстови, а већину је написао после Другог светског рата, по вредности заостају за есејем Његош као трагичан јунак косовске мисли. У једном од тих радова, из 1947. године, Андрић чак користи Његошеве стихове у пропагандне сврхе како би истакао значај братства и јединства и послератне обнове (Иво Андрић, Уметник и његово дело, Просвета, 1997, 58).

[24] Предраг Палавестра, Историја српског ПЕН-а,Српски ПЕН центар, Београд, 2006, 13.

[25] Радован Поповић, Андрићева пријатељства (биографија нобеловца), Дечје новине, Просвета, Београд, Горњи Милановац, 1992, 129.

[26] Григорије Божовић, „Милан Ракић – национални радник“, у: Г. Божовић, Чудесни кутови, Јединство, Приштина, 1990, 239–243.

[27] Политика, 19. мај 1940, 15.

[28] Политика, 21. фебруар 1941, 9.

[29] Политика, 22. фебруар 1941, 9. Неким мртвим писцима „Младе Босне“ указана је част на књижевној вечери. Хамид Диздар је читао песме тројице мртвих песника: Јована Варагића, Драгутина Радуловића и Милоша Видаковића.

[30] Као што је познато, Иво Андрић је био припадник „Младе Босне“, као и Боривоје Јевтић, тадашњи председник Групе сарајевских књижевника.

[31] Политика у бројевима од 21. и 22. фебруара опширно извештава јавност о овом догађају у текстовима: Чланови групе сарајевских књижевника стигли су јуче у Београд и Београд је срдачно поздравио сарајевске књижевнике.

[32] Миленко Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, Стари Колашин, Нови свет, Институт за српску културу, Зубин Поток, Приштина, 1996, 117.

[33] Радован Поповић, наведено дело, 149.

[34] Гојко Тешић, „Прилози за биографију Григорија Божовића“, у: Г. Божовић, Чудесни кутови, Јединство, Приштина, 1990, 294.

[35] Радован Поповић, наведено дело,159.

[36] Исто, 159.

[37] Андрић 1954. године постаје члан Комунистичке партије, а 1947. године, пишући још једном о Његошу, исписује и апологију новој власти и братству и јединству: „Он (Његош, прим. Д.Б.) је и данас са омладином која гради пруге и путеве и регулише ток река… Он је и данас са онима који утврђују и бране братство и јединство.“ Види: Иво Андрић, „Вечна присутност Његошева“, у: И. Андрић, Уметник и његово дело, Просвета, Београд, 1997, 58. Треба рећи да је између два светска рата и Григорије Божовић, као осведочени хуманиста, егзалтирано писао о југословенству, али је, обилазећи западне југословенске крајеве (Далмација, Крајина, Босна), препознао крах идеје југословенства. Види: Драгиша Бојовић, „Политички дискурс у путописима Григорија Божовића“, у: Поетика Григорија Божовића, Филозофски факултет, К. Митровица, Филозофски факултет, Ниш, Стари Колашин, Зубин Поток, 2016, 275–287. О Андрићевом југословенству видети: Живко Ђурковић, наведено дело, 69–80.

[38] Григориологија се непрестано развија и њој припадају не само филолози, већ и историчари, социолози, политиколози, педагози. Наука о Григорију Божовићу нуди велике истраживачке могућности и етнолозима, филозофима, теолозима и другима. Посебан подстицај истраживањима књижевног опуса овог писца дало је објављивање Изабраних (1990) и Сабраних дела (2016), а на научном плану зборници са скупова: Језик и стил Григорија Божовића (2006)и Поетика Григорија Божовића (2016).

Извори

Андрић 1925:Иво Андрић, „Његош у Италији“, Политика, 20. септембар 1925,1–2.

Андрић 1997: Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, у: Уметник и његово дело, Просвета, Београд, 1997.

Андрић 1997: Иво Андрић, „Вечна присутност Његошева“, у: И. Андрић, Уметник и његово дело, Просвета, Београд, 1997, 55–58.

Божовић 1925: Григорије Божовић, „Владика Раде“, Политика, 18. септембар 1925, 1.

Божовић 1925: Григорије Божовић, „Камо ћемо?“, 19. септембар 1925, 1.

Божовић 1990: Григорије Божовић, Чудесни кутови, Јединство, Приштина, 1990.

Божовић 2016: Григорије Божовић, Приповетке, приредио Јордан Ристић, Завод за уџбенике, Београд 2016.

Божовић 2016: Григорије Божовић, Путописи, приредио Јордан Ристић, Завод за уџбенике, Београд, 2016.

Божовић 2016: Григорије Божовић, На хаџилуку. Путописи и приче о храмовима и духовницима, приредио и предговор написао Драгиша Бојовић, Службени гласник, 2016.

Политика, 19. мај 1940, 15.

Политика, 21. фебруар, 1941, 9.

Политика, 22. фебруар 1941, 9.

Доментијан 1988: Доментијан, Живот светога Саве и Живот светога Симеона, приредила Радмила Маринковић, Просвета, СКЗ, Београд.

Теодосије, Службе, канони и Похвала, приредила Биљана Јовановић Стипчевић, Просвета, СКЗ, Београд, 1988.

Литература

Андрејевић 1991: Даница Андрејевић, „Косовски Андрић“, Лидер, бр. 6,1991, 30–31.

Ахметагић 2012: Јасмина Ахметагић, Невидљиво збивање. Православна духовност у прози Григорија Божовића, Институт за српску културу, Приштина/Лепосавић.

Ахметагић 2012:  Јасмина Ахметагић, „Григорије Божовић и Иво Андрић: Нахијска прокуда и Пут Алије Ђерзелеза“, Књижевна историја, 44, 2012, 123–136.

Ахметагић 2016: Јасмина Ахметагић, „Григорије Божовић и Иво Андрић: Стрико Долгач и Мустафа Маџар“, у: Поетика Григорија Божовића, уредници Даница Андрејевић и Александра Костић Тмушић, Филозофски факултет, Косовска Митровица, Филозофски факултет, Ниш, Стари Колашин, Зубин Поток, 2016, 191–203.

Бојовић 2016: Драгиша Бојовић, „Политички дискурс у путописима Григорија Божовића“, у: Поетика Григорија Божовића, Филозофски факултет, К. Митровица, Филозофски факултет, Ниш, Стари Колашин, Зубин Поток, 2016, 275–287.

Бојовић Манић 2016: Јована Бојовић Манић, Снежана Бојовић, Библиографија радова о Григорију Божовићу, Институт за српску културу, Приштина/Лепосавић.

Ђурковић 2012: Живко Ђурковић, Андрић и Његош, Интерпрес, Београд.

Костић 2006: Драгомир Костић, „Прича која убија код Андрића и Божовића“, у: Језик и стил Григорија Божовића, уредник Драгиша Бојовић, Филозофски факултет, Косовска Митровица, Стари Колашин, Зубин Поток, 2006, 187–194.

Палавестра 2006: Предраг Палавестра, Историја Српског ПЕН-а. Лични поглед: 1926-2006: реконструкција и сведочење, Српски ПЕН центар, Београд.

Поповић 1992: Радован Поповић, Андрићева пријатељства (биографија нобеловца), Дечје новине, Просвета, Горњи Милановац, Београд.

 

– Рад је објављен у гласнику Баштина, св. 42, Приштина-Лепосавић, 2017, 43-55. –

 

(Visited 97 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *