Дарја Асламова: СМАК СТАРОГ СВѢТА: ЕВРОПА ЗАПЉУСНУТА РУЉОМ ГРАМЗИВИХ МИГРАНАТА

Нарочита дописница „Комсомолске правде“ боравила је у неколико европских земаља, куда свакодневно пристижу десетине тисућа људи из Африке и са Блиског истока. Но то уопште нѣсу класичне избѣглице. Они се осѣћају као домаћини на новом мѣсту, прѣзиру домороце који им помажу и захтѣвају за себе непрестано нова добра


Дарја АСЛАМОВА

Дарја АСЛАМОВА

Градић Кањижа на српско-мађарској граници. Сваког јутра у шест звона са цркве Петра и Павла почињу своју печалну пѣсму. Ридају тако продорно и очајнички до седам ујутру, да спавати већ нѣје могуће. Прилазим к окну и повлачим завѣсу. Трг пред хотелом је опустѣо. Остали су само „посматрачи“ – неколико црномањастих младића, заспалих на трави под дрветима.

Али ево, први међуградски аутобус зауставља се на главној станици, отпуштајући нову партију избѣглица. Махом су то мушкарци до 30 година у џинсевима и спортским мајицама. Но, има и жена са хиџабима и малом дѣцом на рукама. Без обзира на изнурујућу врућину, жене су умотане у тамну вунену одећу. Неке су чак и са црним рукавицама. Сви ти људи су врло увѣрени у себе и савршено равнодушни према дражести старинског хришћанског градића. У девет часова на углу се отвара кафић „Венеција“, куда избѣглице иду да напуне своје нове ајфоне и лаптопове, сврате у тоалет или чак оперу главу над умиваоником.

Предвече у центру Кањиже јабука нема гдѣ да падне. Стотине људи приврѣмено логорују на два централна трга. Они сѣде на трави, једу, пију и с прѣзиром гледају градске чистаче, принуђене да за њима скупљају пластичне кесе, флаше, опушке, остатке хране.

Спушта се ноћ. Тама је сигнал. Људи се разбијају на групе од по 30-50 људи. Свака има свог водича. До једанаест увече групе крећу пѣшке ка српско-мађарској граници. Житељи ћутке посматрају кроз прозоре како се кроз тихи, малтене мртви градић попут црних авети крећу имигранти.

„Они пѣшке излазе из града, а потом их циганске мафиозе купе у аутобусе – прича таксиста Виктор. – Нама нѣје дозвољено одвозити илегалце. Полиција је већ одузела пет возила из нашег такси-парка. А Цигани раде шта хоће. Они су главни пратиоци избѣглица на читавој балканској маршрути. Цигани довозе избѣглице скоро до саме границе, а затѣм их воде кроз шуму само њима знаним стазама у Мађарску. Све је почело у јануару. Људи су почели долазити организовано, сваки дан. И бујица стално нараста. Поштено да кажем, плашимо се. Шта ће с нама бити?“

Имигрантски логор на централном тргу у Кањижи

Имигрантски логор на централном тргу у Кањижи

Велика сеоба народа

2015. године Европа је експлодирала. Оно што је почело као танушни имиграциони поточић одједном се превратило у моћни људски талас, спреман да збрише удобну, умивену Европу. Двама ранијим маршрутама: преко Гибралтара у Шпанију и Срѣдоземним морем до италијанске Лампедузе, додата је нова, згодна и безбѣдна балканска маршрута. Најпрѣ из турске Смирне до грчких острва (као прва жртва пало је знаменито острво Лезбос. Грци су ми причали да Турци свакојако помажу имигрантима. Шире се гласине како Турска циљано спонзорише избѣглице и буквално их избацује у међународне воде). Затѣм иде Атина, Македонија, Србија, Мађарска, а даље се рѣка разбија на два дѣла – Аустрија и Нѣмачка или Словачка и Чешка. Чак је и Енглеска, која с таквим осѣћањем надмоћи разори бомбама несрећну Либију, одједном открила да је острвски положај неће спасти од најезде. На тунел под Ламаншем свакодневно јуришају озлојеђене избѣглице. А у Нѣмачкој су власти морале прибѣћи помоћи војске, која је имигрантима уступила шаторе и обезбѣђење од разјарених домородаца.

Од јануара до јула само је балканском маршрутом прошло сто тисућа људи. Социолози предсказују како ће их до краја године бити већ 250 хиљада. А слѣдећа година обећава катастрофу.

Много пута радих по „жариштима“ и у свом вѣку сам се нагледала огромног броја избѣглица. Уплакане жене у кућној одѣћи и папучама на босу ногу, мусава дѣца у ритама, мушкарци камених лица, љути због сопствене беспомоћности. Они бѣху ради флаши воде, парчету хлѣба, малој новчаној помоћи. ОВЕ избѣглице поразиле су ме својим спољашњим благостањем и вѣштином брзог сналажења.

Избѣглице у Бѣограду

Избѣглице у Бѣограду

Парк у Бѣограду, поред аутобуске станице. Изгледа онако како сад изгледају паркови у многим градовима Европе. Мушкарци се умивају у фонтанама, читаве породице спавају у трави. Тек улазим на подручје парка, а ка мени лети група момака пресѣцајући ми пут. „Овдѣ не можете снимати“ – објављује ми један на пристојном енглеском, показујући на мој фотоапарат. „Шта рече?! – узвикнем ја, па се подбочим. – Парк је јавно мѣсто, а ја сам новинар и радим свој посао“. – „Овдѣ су наше жене!“ – „Па шта? Ваше жене су све у хиџабима и покривене од главе до пете. Ако им се не свиђају овдашња правила, могу се вратити обратно. Ви знате да је Бѣоград – прѣстоница православне хришћанске државе? И да жене овдѣ иду с откривеним лицима? Колико сати се налазите у Бѣограду?“ – „Три дана“ – одговара ми збуњени опонент. – „И већ одређујете своја правила? Ово нѣје ваша земља“.

Ту обоје спуштамо тон и склапамо примирје. Мој нови познаник се зове Халид, из Дамаска је, има 21 годину. – „Ја сам прави Сиријац – поносито каже он – а не ко сви ови…“ – Он прѣзривим покретом показа на људе, окупиравше површину. „А због чега је то важно?“ – чудим се ја. „Па овдѣ сви лажу да су из Сирије. Једноставно, Сирија је сад у моди. О њој у свѣм новинама пишу. Никога не занимају избѣглице из Ирака, Авганистана, Либије, Туниса. Чак су и Авганци почели себе називати Сиријцима“.

Халид и његови другови су из Сирије побѣгли како их не би позвали у армију.

Дарја Асламова с исељеницима. Ови млади Сиријци маштају да се докопају Енглеске зато што је тамо "све бесплатно"

Дарја Асламова с исељеницима. Ови млади Сиријци маштају да се докопају Енглеске зато што је тамо „све бесплатно“

„А што бих ратовао за Асада? Боље ми је да одем у Нѣмачку“. – „А зашто нѣси замолио за уточиште у Грчкој, Македонији или барем овдѣ, у Србији? – „То су све бѣдне земље – прѣзриво мршти нос Халид. – Ја чак нѣсам ни знао да је Европа тако сиромашна. Ми у Сирији смо до рата живѣли много богатије. Само за пут до Бѣограда сам прѣвозницима и пратиоцима платио 3000 долара. А до Нѣмачке ћу морати да извадим још хиљаду и по. Ја имам пара. Могу да платим хотел са пет звѣздица у Бѣограду, али ме тамо не пуштају, зато што нам мѣсне власти дају само 72 часа за боравак у земљи. А моја регистрација је данас истекла. Чак и овдѣ, у парку, ја плаћам за туш и тоалет. Али зато ће послѣ у Нѣмачкој бити све бесплатно: образовање, учила, станови за усељенике. Тамо је добро! Хоћу да упишем економски факултет. Чим се средим, превешћу тамо цѣлу моју породицу: два брата, оца, мајку, бабу и три сестре“.

Пет симпатичних млађаних жена у хиџабима смѣстило се на клупи у хладу разгранатог дрвета под заштитом двојице опаких мушкараца. „Селам алејкум“ – поздрављам их ја. „Хелоу“ – сложно ми одговарају оне. Једна од њих по имену Ајша узима на себе улогу прѣводиоца. С муком подбирајући енглеске рѣчи објашњава ми како су они Сиријци из Алепа и да цѣла њихова породица путује у Нѣмачку. На путу су већ десет дана. У Нѣмачкој немају никога, али су чули да тамо примају све избѣглице. Имају новаца. Путовање цѣле породице коштаће их округле своте: преко 20 тисућа долара. Мајка им је шећераш, али су убеђене да су Нѣмци дужни лѣчити је бесплатно. Удата Бетула ми показује своје израњављене ноге. „То смо прекјуче прелазили македонску границу кроз шуму – објашњава. – Ти си лѣпа зато што ти је бѣла кожа. Али и ја сам била лѣпа док нѣсам прегорѣла на сунцу. Ево, гледај“. Бетула повлачи рукав блузе и показује ми границу између загорѣле и бѣле коже. „Живѣћу у Европи и поново постати бѣла. На сѣверу је мање сунца“.

Избѣгле жене у Бѣограду

Избѣгле жене у Бѣограду

Избѣглице у Бѣограду уопште не личе на сиријске избѣглице које сам видѣла у Либану. Тамо су то трагичне личности до којих ником нѣје стало, људи лишени свега што лагано умиру под жестоким сунцем у скученим логорима. Они што су се докопали Европе – то је елита. С новцем и својим високим циљевима.

Како постати избѣглица

Раним јутром из мађарске шуме недалеко од варошице Ашотхалом право на пут излазе групе гаравих људи с напртњачама на леђима. Сви они су нелегално прѣшли границу прошле ноћи, па се сад немају чега бојати. Оријентишу се одлично помоћу GPS-а у својим телефонима. Главна задаћа им је да сретну првог полицајца и покажу му таблицу на енглеском „asylum“ (уточиште), уколико у групи нема никог што макар и рђаво говори енглески. На званичном језику то се назива „изражавање намѣре за тражење уточишта“.

Од тог тренутка они добијају право на 72-часовни боравак у земљи. И не само то: у прихватилишту за избѣглице бесплатну трооброчну исхрану, одѣћу и обућу из секонд-хенда и бесплатне возне карте по цѣлој земљи.

Золтан, напумпани високи момак у маскирци, довози ме на једно од избѣгличких боравишта. Золтан припада групи мађарских волонтера, националистички (илити патриотски) настројених што чувају границу и покушавају силом да спрѣче улазак избѣглица. Али он нѣје полицајац и нема фактички никаква пуномоћја. Но, лоше ће проћи оне избѣглице које падну шака његовој организацији. У најбољем случају ће их ишутирати обратно преко границе.

Шума у Мађарској, недалеко од границе. Имигранти, прешавши ноћу храницу, чекају помоћ

Шума у Мађарској, недалеко од границе. Имигранти, прѣшавши ноћу храницу, чекају помоћ

На шумском пропланку се под полицијским обезбѣђењем удобно размѣстиле избѣглице из разних земаља. Један од њих, млади Авганац Аманула, прича ми како се два и по мѣсеца пѣшице пробијао од Кундуза, преко Ирана и Турске заједно са својим друговима у нади да ће се запослити у Нѣмачкој. Показује ми убѣдљиве жуљеве на ногама.

У близини се размѣстила група младих Сиријаца, који изгледају као савршени Европљани. Плавушани свѣтлих очију што слободно говоре на енглеском. Заједно с њима је изазовно риђа дрска млада жена која пуши једну цигарету за другом. Она је, као и њени другари, Сиријка, суниткиња, али се смѣло држи међу женама у хиџабима. Сви су намѣрни да се докопају Шведске. Риђокосу брине чињеница да су од свѣх њих већ узели отиске прстију. „Чула сам да нас могу вратити натраг у Мађарску, чак и ако се дочепамо Шведске. То је нови договор међу шенгенским земљама. Гдѣ су ти узели отиске при уласку, ондѣ мораш остати“. (Она је апсолутно у праву, но ја је умирујем како тај договор засад постоји само на папиру).

Гарави сунит из Идлиба по имену Џамил са двоје дѣце ме пита када ће их све узети аутобус и одвести у одмориште. Он је крајње озлојеђен због такве „неорганизованости“. Тешко је повѣровати да је то човѣк који је прошле ноћи нелегално прѣшао границу. Понаша се као путник на аутобуској станици, разљућен тиме што аутобуси због нечег не иду по возном реду. Захтѣва да попричам с полицајцима. А ови су се страшно уморили од рѣке избѣглица: „Већ нам недостају возила да их све превеземо у Сегедин, на желѣзничку станицу. Од јутрос је отишло шест пуних аутобуса. Чекамо када ће се вратити да покупе остале“.

Добродошли

Мађарски град Сегедин. Желѣзничка станица. Дрвена кућица, гдѣ су волонтери из добротворне организације већ све спремили за пријем избѣглица. Вода, воће, сендвичи и „халална чорба“ (чорба с месом). „Због чега халална? – питам дебелу, ружну, али добродушну жену која пере плочник пред кућицом. – Зар избѣглице нѣсу дужне да се привикавају на услове живота у Европи?“ – „Дабоме да нѣсу!“ – узбуђује се она. – То може поврѣдити њихова вѣрска осѣћања. Они су јако рањиви“. – Обазриво сазнајем да моја саговорница нѣје удата, као ни већина „волонтерки“, али она црпе радост из тога што „служи несрећним људима“.

Волонтери из добротворне организације дочекују избѣглице на колодвору у Сегедину


За избѣглице су спремљени бионужници, тушеви, водни распршивачи за освѣжење, бесплатни интернет и подробна упутства како се понашати с властима. Све је очишћено да се цакли, на послужавнику изложене јабуке, лица добровољаца сијају од предстојеће радости сусрета са „жртвама“.

Оно што се даље дешава врѣђа ме до дубине душе. Код колодвора се зауставља неколико аутобуса, дупке набијених младим мушкарцима. Излазећи на улицу они одмах почињу разговарати телефоном и прикључивати модерне гаџете на интернет. Немарно, не обраћајући никакву пажњу на узбуђене, поруменѣле „волонтерке“, грабе флаше с водом, сендвиче, тањире с чорбом. Чак ни „хвала“ не кажу!

Избѣглице на колодвору у Сегедину, Мађарска

Избѣглице на колодвору у Сегедину, Мађарска

„Луде бабе“ – износи утиске Џунет из Пакистана. – Зашто их не прате дѣца или унуци? Зашто их пуштају слободно на улицу? Свуда, гдѣ год да дођемо, срећу нас те сакалуде.“ Гушим се од срџбе и вичем: „Оне то чине због племенитости! Да би вам помогле!“ Џунет је унеколико смућен. – „Ама, ја не спорим да су оне добре. Али, гдѣ су им мужеви? И зар приличи старим женама да увече шврљају по улици и опште с младим мушкарцима? Цѣлу Европу смо прошли, и људи су овдѣ чудновати. Виђали смо чак и младе жене, које су нам дѣлиле сендвиче. Скоро су разголићене, а свѣма им је већ не мање од двадесет. Тако маторим се у Пакистану већ не жене. Па ето и ти, што си сáма? Гдѣ је твој муж?

„На два корака од тебе – одговарам му осветољубиво. – Он фотографише“.

Журави Џунет баца поглед на упечатљиву фигуру мога мужа, хрватског новинара, и одмах мѣња тон.

„Е, тако ваља – одобрава он. – Жене се не смѣју остављати саме“. Али онда се уплаши: „Само нека мене не слика. Забрањујем. Још толико граница имам прећи. Ја ћу у Лондон, пошто тамо има много Пакистанаца. Када се докопам Енглеске и позовем код себе своје двѣ сестре, ја им нећу дозволити да без пратње излазе на улицу. Ево, за млађу су (њој је већ четрнаест година) у Енглеској нашли пристојног младожењу. Мада ће се удати као друга жена, али зато за имућног човѣка“. – „Па нико у Енглеској неће регистровати тај брак!“ – буним се ја. – „И не треба. За нас је главно – благослов Алаха у џамији. А затѣм – то је исплативо. Чим крену дѣца, она ће од Енглеза бити сматрана малолѣтном самохраном мајком. И не сањаш колико ће јој пара плаћати! А медицина, транспорт, храна, образовање – све бесплатно. Енглези су наши бивши колонизатори. За све ће да плате. Иншалах!“

„Велики“ мађарски зид

Српско-мађарска граница. Стојим пред упечатљивом оградом, високом четири метра, која треба да се протегне на 175 километара. То је већ знаменити мађарски зид, призван да одбрани Мађарску од најезде имиграната. Засад још нѣје завршен, па избѣглице границу прелазе сваке ноћи.

„Чудан осѣћај“ – вели Вероника, сарадница општине мале вароши Ашотхалом. – Никад нѣсам мислила да ће моја земља живѣти иза бодљикаве жице. Само се, ето, не зна с које стране је затвор“.

Зид је окружен натовском жицом типа „бритва“, која лако сѣче кожу.

„Све веће невладине организације су иступиле са протестом“ – изјављује Вероника. – „Да, ту може бити и жртава“ – саглашавам се ја, замишљајући како се батргају и крваре у ноћи избѣглице израњављене у челичним чељустима.

„Схватате ли да јадне дивље животиње могу пострадати“ – објашњава Вероника, и ја се зачуђено заглéдам у њу, наслутивши иронију. Али не, никакве ироније. „Овдашње дивље свиње и јелени су већ налѣтали на зид – говори она узрујано. – Могу се посѣћи“. – „Да, могу. Ну, а људи ће свеједно наћи некакав излаз – примѣћујем ја. Направиће поткопе, или просѣћи пролазе“.

Код "великог" мађарског зида, који Мађарска подиже да би се заштитила од усељеника

Код „великог“ мађарског зида, који Мађарска подиже да би се заштитила од усељеника

„Довољно је купити добар нож у продавници – говори члан мађарског парламента из партије „Јобик“ Мартон Ђенђеши. – Зид нѣје препрека. Ако је имигрант прешао тисуће километара да би се докопао Европе, за њега неће бити проблем да заобиђе тај зид или купи ножнице. Можда не одмах, али ће имигранти наћи рѣшење. Они су свуда у Будимпешти. По јавним парковима спавају управо на трави. Ми не знамо од чега они болују, какве вирусе носе са собом. То је права катастрофа! Прѣ двѣ године број молби за уточиште нѣје прелазио двѣ тисуће. А ове године смо већ крајем јула добили сто тисућа молби! Ми немамо никакву инфраструктуру да би изашли на крај с толиком навалом људи! Евросавез неће да прича о стварним проблемима. Бирократе из Брисела само бубају о економским и социјалним узроцима нове сеобе народа. Но, ако хоћемо да видимо корѣн проблема, ми морамо схватити да је основни узрок – вањска политика Запада. Уплитање у Сѣверну Африку и Блиски исток, дестабилизација земаља као што су Ирак, Сирија, Авганистан, Тунис, Либан, Египат, Либија. И то је тек почетак. Ми до данас не знамо колики број миграната ће нам доћи из Украјине, ако се деси њен слом и привредна катастрофа (а то је само питање врѣмена). Европа још увѣк брбља о мултикултурној политици, о толеранцији, о правима избѣглица. Но Евросавез је као пацијент који не зна да је болестан.

Мађарској је све то непријатно. Мађари никада нѣсу имали колонијалну прошлост. Ево, Француска и Енглеска ће да плате за своја злодѣла. Оне су колонизовале источне народе, а сада се њихови бивши робови враћају и захтѣвају поравнање. Али ми се немамо чега стидѣти.

„А ви сте увѣрени да се немате чега стидѣти? Па чујте причу доктора Ахмада из Либије“.

Невиних нема!

Са доктором Ахмадом (тако се прѣдставио) упознала сам се у српској пограничној вароши Кањижи, у кафићу „Венеција“. Одмах сам обратила пажњу на тог сина Африке с тамним, цаклећим лицем и дебелим, истуреним уснама. Лагано је пио кафу и пушио цигарету, а ја сам посматрала његове руке, крупне, лѣпе, с онако тачним, шкртим покретима. Руке хирурга. И погодила сам.

Представих се и започесмо разговор. Причали смо о „модерним“ и „немодерним“ ратовима, о томе како све избѣглице увѣравају мѣсне власти да су из Сирије.

„Модерни“ ратови! – саркастично се насмѣја доктор Ахмад. – Шта ћеш, у праву сте. Европа неће да чује за избѣглице из Ирака и Авганистана. Спремна је да своје уши запуши ватом! Али још уврѣдљивије она реагује на избѣглице из Либије. Јер, управо су Француска и Велика Британија бомбардовале моју земљу. Сада нам окрећу леђа!

Мађарски цариници траже изб

Мађарски цариници траже избѣглице по возилима

Ко веле, донѣли смо вам демократију, а ви нѣсте били у стању да користите плодове слободе! То би вас, Либијце, морало бити стид због тога што сте изневѣрили наша очекивања. Кајем се, и ја сам био будала. Била је еуфорија кад је свргнут Гадафи. Мој син је био усхићени дѣчко и одушевљавао се револуцијом, али је погинуо“.

Лице доктора Ахмада остаје спокојним када говори о сину. Фатализам муслимана и уздржаност источњака.

„Имам двѣ кћерке. Побѣгох с њима у Египат скоро одмах, оставивши синовљев гроб. Лѣкар сам, али не нађох у Египту за себе посао на мом нивоу. Свуда је конкуренција. Не воле туђинце. Нећу вам препричавати досадну историју својих скитања. У Европи се надам да ћу потврдити моју диплому. Имам добар енглески. Можда ми и крене“.

„Али становништво је у паници због навале! – кажем ја. – Грци, Срби, Мађари, Словаци, Чеси тврде да они то нѣсу заслужили! Нѣје њихова кривица што сав Блиски исток и Сѣверна Африка пливају у крви“.

„Ма, нѣје ваљда! – узвикује доктор Ахмад, а жућкасте бѣоњаче његових огромних африканских очију се наливају крвљу. – Србима ја ништа не замѣрам. ЗАСАД. Али Грчка, Мађарска, Словачка, Хрватска су чланице НАТО. Да, оне нѣсу бомбардовале моју земљу, али зар оне не плаћају новац у војни буџет НАТО-а? Зар не шаљу своје војнике у Авганистан и Ирак? Неће им проћи избѣгавање казне. Нато је крвљу залио сав Блиски исток, и сада ће слаба Европа, предавша власт над собом америчком Сатани, бити уништена. Наше жене ће народити дѣце. За пет година лице Европе ће се потпуно измѣнити. Ја се не радујем томе. Ја уважавам велику европску културу и не желим да умѣсто цркава овдѣ стоје минарети. Али тако ће бити. То је одмазда. Иншалах!“

„Кривицу треба сви да подѣле“

„Па у праву је он, ваш доктор! – неочекивано ускликну Мартон Ђенђеши, члан мађарског парламента из „Јобик“ партије, кад му испричах причу доктора Ахмада. – Мађарска је члан ЕУ и НАТО. И када та организација води агресивну политику да би разорила Сирију, Тунис, Либију, Ирак, ми не смѣмо ћутати.

Дужни смо отворено рећи нашим савезницима: ‘Слушајте! То је против интереса Европе и против интереса наше земље!’ Да, ми нѣсмо узели учешћа у бомбардовањима Ирака и Сирије, али наше ћутање – то је наша кривица.

Ја још увѣк сматрам да смо направили огромну грѣшку прикључивши се НАТО-у. На папиру, ми смо ступили у одбрамбени савез. У пракси – Мађарска је члан агресивне нападачке организације која руши Блиски исток и провоцира Русију у ситуацији с Украјином. Лидери Европе су или глупани, или издајице. Премда, кад из материјала Викиликса сазнаш да се чак и Меркелова налази под сталним надзором америчких тајних служби, онда схваташ: већина лидера Евросавеза могу представљати објекат уцѣна“.

Живадин Јовановић

Живадин Јовановић

Живадин Јовановић, бивши министар иностраних послова Србије спада у људе који јасно виде везу између прошлости и садашњице.

„Нови, рушилачки талас миграције, послѣдица је империјалистичке политике Запада – тврди он. Све је започето у Србији, послѣ разарања Југославије и натовског бомбардовања Србије. Управо је овдѣ направљен први корак према нападу на Сомалију, Судан, Авганистан, Ирак, под изговором борбе с тероризмом или заштите људских права. Америка увѣк слѣди политику хаоса, која јој у руке даје надзор над природним ресурсима, стратешким саобраћајницама и трговином људима, наркотицима, оружјем.

Послѣдице се обрушавају на Европу, но Европска Унија нѣје толико савезник САД, колико је њихов супарник. Ето зашто је Америка принудила ЕУ да учествује у свѣм војним операцијама које спонзоришу САД, почев од од рата против Југославије. У стварности, Европљани ратују против самих себе. Напад на Либију је био варварство, чији симбол је постало чудовишно свирепо убиство Гадафија. Сада смо добили огромну неконтролисану територију с разулареним бандитизмом. Рат у Либији обнажио је лице Запада – егоистично и неоколијално. Видѣли смо Француску која пати од комплекса ниже врѣдности, која је одавно изгубила престиж, и Саркозија, који изиграва Наполеона. Видѣли смо Британију, која има огромно колонијално историјско искуство, али јој недостаје војна моћ. Управо Енглези често иступају као подстрекачи сукоба, покушавајући да своје амбиције бивше империје обједине с америчком моћи и влашћу. А сад су и Енглези и Французи хорски закукали да се нешто мора радити с имигрантима. Ми заправо имамо посла с класичним ефектом бумеранга.

Да, пукла је имиграциона бомба, али узроци експлозије су сложенији него што се чини на први поглед. Нама долазе млади, образовани људи с новцем. Сви модни фризерски салони у Бѣограду су препуни људи са Блиског истока. У скупе радње за хемијско чишћење они предају читаве џакове ствари. Апсолутно је јасно да их неко помаже финансијски.

Полиција је већ признала да међу имигрантима има екстремиста. Све што полиција може учинити јесте да узме њихове отиске прстију. Прѣд нама су такозвани ‘терористи-спавачи’. Кад устреба, њих ће ‘пробудити’, и Европу ће запљуснути талас терора“.

Мигранти прѣлазе граничну линију из Грчке у Македонију

Мигранти прѣлазе граничну линију из Грчке у Македонију

Паника на Балкану!

Македонија. У земљи проглашена ванредна ситуација. Потпуни хаос на грчко-македонској граници. Полиција блокирала све прилазе и поставља бодљикаву жицу. Избѣглице кренуле у јуриш. Полиција је морала примѣнити сузавац и позвати у помоћ војску. Избѣглице лѣжу на шине, због чега је прекинут желѣзничи саобраћај између Грчке и Македоније. Македонци криве Грчку полицију за нерад и покушаје да туђинце избаце из Грчке.

Мигранти из Ирака одмарају на улици. Прешево, Србија

Мигранти из Ирака одмарају на улици. Прешево, Србија

Србија. Влада говори о хуманитарној кризи. Избѣглица је већ око 80 хиљада, а мѣста у имиграционим центрима има за свега пар тисућа. Мада саме избѣглице не желе да остану у Србији (то је позната смицалица – изјавити намѣру да се тражи уточиште, али не написати званичну молбу), али пооштравање контроле на мађарској граници ставља их у безизлазан положај. Умръо први Србин, навукавши западнонилску грозницу.

Хрватска. Занѣта лѣтњим туристичким пословима, Хрватска се изненада пренула и успаничила, откривши да избѣглице покушавају пресѣћи српско-хрватску границу. Што је и логично: на граници Хрватске и Словеније (шенгенска зона) се налазе густе шуме, кроз које су Цигани раније водили Кинезе. А иза Словеније почиње богата Аустрија, и границе између њих нема. У самој Хрватској нашло се немало „корисних идиота“ који позивају суграђане отворити своја срца и врата блискоисточним имигрантима. Неолибералне новине Jutarnji list већ су предложиле мѣста, гдѣ се могу смѣстити избѣглице у прекрасној Хрватској: у пустим војним касарнама у Пули, Вараждину, Карловцу, у Далмацији. Па чак и у запуштеном дворцу Естерхазија недалеко од очаравајућег Илока.

Група исељеника из разних земаља одмара покрај пута

Група исељеника из разних земаља одмара покрај пута након прѣласка српске границе

Но, мала, затворена у себе Хрватска недавно је доживѣла шок – у Каиру су прѣ мѣсец дана терористи из ИД (Исламске државе) отели грађанина Хрватске и одрубили му главу. На интернету је објављена фотографија на којој 30-годишњи отац двоје дѣце држи сопствену главу у рукама. Може се разумѣти да је прѣтпостављена најезда туђинаца довела до хистерије овдашње становништво. Недавно се на интернету појавио плакат: „Драги имигранти, добродошли у Хрватску! Нема посла, нема новаца, нема будућности. Продужите у Словенију. Хвала“.

Бранисла Ђорђевић

Бранислав Ђорђевић

Заборавите на Европу коју сте некад знали – са горчином говори директор српског Института за међународну политику и привреду, професор Бранислав Ђорђевић. – Европу стискају муслиманска геополитичка клѣшта: са шпанске, италијанске и балканске стране. Чак и у Букурешту, гдѣ практично нема муслимана, на рачун Турске је изграђена највећа џамија у Европи. Недавно је на Балкану боравила Викторија Нуланд, која је у интервјуу изјавила: да се Исламска држава побѣди, потребно је од 5 до 10 година. Ја сам бивши војник. Да се ИД уништи, потребно је не врѣме, него одлучност. Питате коме одговара хаос на Блиском истоку? Само израчунајте, колико људи у САД ради у војно-индустријском комплексу. Непосрѣдно или посрѣдно. Урачунајте чланове њихових породица. А колико бирача их подржава? Да би се војна индустрија развијала, нужно је потрошити већ готово оружје. И нужно је опробати ново. Ви не можете само производити. То је највећа индустрија на свѣту. Већа од гасне и нафтне. И друго питање: је ли потребна Америци јака Европа?“

„Наравно да не“ – кажем ја. – Па ипак: ко је главни виновник?“

Најтужније у новинарском занимању је када, постављајући питање, ти већ знаш одговор на њега, и знаш због чега саговорник не може одговорити отворено. Доктор Бранислав Ђорђевић, директор института у који редовно долазе амбасадори Евросавеза, опрезан је у коментарисању. – „Све нас посматра Велики Брат. Вама је познато како се он зове. Па зашто ме онда питате?“

Превео Драган Буковички

Изворник: Комсомолска правда

(Visited 93 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *