Јања Гаћеша: ПИСМО СА КОСОВА или ПАРОДИЈА ЖИВОТА У КУЗМИНУ

Воду немамо данима, а ситуација са струјом је добра. Четири сата је немамо а два је имамо. А можемо, на пример, уопште да је немамо

Кузмин је изоловано српско село у општини Косово Поље, у централном делу Покрајине, где у протеклих 15 година ниједан високи званичник државе Србије није био. Село има 113 кућа и ниједна није продата. Они су добар пример како живи већина Срба на Косову и Метохији.

Питам их: „Колико Кузмин има становника”? Кажу: “278, буде нас и више, али тренутно нас је толико.“

„Значи око 300?“

„Зашто кажеш триста када ти лепо кажемо 278? Нема увеличавања, тако је како је. Мора тачно да се зна колико нас има.“

Делују ми чудно, али настављам разговор:

„Има ли нешто ново? Када сам последњи пут била, показали сте ми два улична светла и објаснили да је то све што је урађено у Кузмину у 2013. години мада вам није било јасно шта ће светла, једно до другог, на сред села“.

„Покварила су се и још су беспотребнија. Око њих расте коров, а ми се и даље питамо шта ће ту. Ново је да је она депонија ђубра, која је буквално блокирала улаз у село, сада већа него прошле године. И тако важимо за изоловано село, још само треба депонијом да нас ограде, али није то сада важно. Када погледа око себе, човек се на све навикне, па и на смеће. Него, поставили су нам имена улица, ови општинари из Косова Поља. Сада свака улица у овом малом селу има име.“

„Колико видим ова улица се зове Тоза Марковић и име је написано албанском абецедом. Не смета вам? Јесте ли се некоме жалили?“

„Коме да се жалимо? Шиптарима у општини Косово Поље? Не, не смета нам, баш су фино написали. Ето, то је наша реалност. Ми смо је прихватили.“

ЗНАКОВИ ДА НЕ ЗАЛУТАМО

„Шта ће онда она једна поломљена табла са погрешно написаним именом улице у шахти? Ено је где вири“, показујем им руком.

„То је неко случајно поломио и ставио ту. Види стварно како јој је одабрао место – шахту од канализације, склонио поклопац и…, али ми не знамо ко је то урадио. Осванула је на том месту одмах после постављања табли са називима улица, гледамо је сваког дана.“

„Имате и саобраћајне знакове. Шта ће вам знакови по сеоским уличицама?“

„Треба! Видите, нико више не може да се изгуби у селу од двеста и нешто душа. Нико се никада није ни изгубио, али сада је та могућност потпуно искључена. Јасно пише име улице, добро није баш јасно, али пише, ту је и саобраћајни знак, ма све како треба. Мора да се поштују правила о брзини. Додуше овај наш пут је рупа на рупу, и по њему можеш да возиш само у првој брзини, али нека су поставили знак. Проблем је што нам је пут толико лош па од силне пажње да не поломимо ауто возећи по овим још мало па рововима, ми те знакове не видимо и возимо испод дозвољене границе. Није лепо са наше стране, али, када нам једног дана поставе полицијску контролу у селу, платићемо казну за ометање саобраћаја, нећемо да се бунимо. Реални смо.”

Рекох себи у браду какав ли је то овде саобраћај? Чули су ме.

„Добро нема саобраћаја, нико овде сем нас мештана не пролази али, рецимо да дође косовска полиција, њих ће знак да занима, буде ли саобраћаја или не. Ако возимо испод дозвољене брзине, криви смо. Ми смо на све спремни, ништа не може да нас изненади. Јесте ли гледали цртани филм о Који Којоту и птици тркачици? Може и овде шлепер да пројури.“

Ја се насмејах, они озбиљни.

„Имате ли струје, воде?“

„Имамо, фино је. Воду немамо данима, а ситуација са струјом је добра. Четири сата је немамо а два је имамо.“

Питам их зачуђено: шта је ту добро?

„Па можемо, на пример, уопште да је немамо. И шта онда? Да се жалимо код Шиптара? Наша држава нас је препустила њима, они проценили да нам је довољно два сата струје и по који сат воде на сваки пети дан, па да им не досађујемо. Примају их у разне међународне организације и то као ‘државу’. Морају људи за Олимпијаду да се спремају, а ми да им кукамо како немамо струје, воде… Већ смо вам рекли; ми смо схватили да је то наша реалност – живот без елементарних услова.“

МАКСИМУМ НА ДЕЛУ

Ово ми није било смешно, из њих говори очај.

„Долази ли вам ко да вас пита како сте? Треба ли вам шта? Раније сте говорили да би волели да вам дођу политичари из Београда, па да их угостите месец дана да виде како је када живиш у гету без струје и воде. Да ли позив још увек важи?“

„Не. Зашто да долазе да се муче? Наша деца су одрасла и још увек одрастају тако. Она мисле да је то нормално, схватила и деца шта је реалност. Ништа нам не треба, све имамо. Нека они иду да обилазе оне четири старије госпође у Ђаковици, ипак је то повратак. Ми смо овде све време, коме смо ми занимљиви да се фотографише са нама? Па нама је довољно што су нам после 15 година трпљења и мучења кроз потписани папир у Бриселу поручили да је то наша реалност, да нема боље, да скоро па не постојимо. Лекар нам долази једном недељно, тако гледамо се када дође јер нема лекова, нема ништа – ни таблету да нам да. А шта ће мученик, поприча са нама, каже добро смо. То нам је довољно. Нећемо да кукамо, једноставно нећемо, само ћемо да посматрамо шта се ради и да покушамо да опстанемо. За сада, то је наша реалност.“

„Ви мислите да је ваш мучан живот као и живот свих Срба на Косову и Метохији, максимум преговора у Бриселу?“

„Не мислимо, знамо. Па ево максимума на делу по целом Косову. Јесмо ли после потписивања споразума из Брисела слободни? Наравно да нисмо. Да ли нас и даље туку Албанци? Туку нас. Ако се нешто друго прича народу, онда то није упућено Србима са Косова и Метохије, већ онима што живе у централној Србији. Њих треба да убеде да чине чуда да нама буде боље, они су гласачко тело. Кажемо вам – ми не постојимо.“

Познајем ове људе – домаћини. Очајни су. После толико година страдања себе су подигли на још један ниво апсурда живота.

Срби на Косову и Метохији живе изван свих граница могућег. Јад и беда где год да кренете, очај који је достигао тај ниво да су људи сами себе отписали. Једноставно кажу: „Ово није живот, него његова пародија“. У тој пародији држава Србија је Србе са Косова и Метохије поклонила „држави Косово“ да их показује као освојени трофеј. То што те исте „косовске власти“ са њима поступају као са поклоном који им се гади никога на кугли земаљској није брига.

Изворник: НОВИ СТАНДАРД

Related posts:

Свети владика Николај: БЕСЕДА НА ВИДОВДАН У МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ 1939. ГОДИНЕ Св. Владика Николај (Велимировић): РУСКИ ЛАЗАР (одломак) Емил Влајки: ТЕРОР И ПРОСТИТУЦИЈА У СРБИЈИ 2000-2016. Да остане у сећању: АНА РАДМИЛОВИЋ – МОЈЕ КОСОВО СРПСКИ ПЕСНИЦИ О СРПСКОМ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Милош Милојевић: ЖАРКО ВИДОВИЋ, „ЧОВЕК ВЕК“ Стефан Каргановић: ЗА ОНЕ КОЈИ НИСУ УЧИЛИ ИСТОРИЈУ – ГЕНОЦИДНА МИСАО АНТЕ СТАРЧЕВИЋА Коста Чавошки: „ЗАПАМЋЕЊА“ ВАСИЛИЈА КРЕСТИЋА Владимир Умељић: КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ? Драгољуб Петровић: РАЗГРАНИЧЕЊЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ИЛИ КОМУНИСТИЧКИ ГЕНОЦИД НАД ПРАВОСЛАВЉЕМ Милош Ковић: ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ Милош Тимотијевић: КАКО ЈЕ НАСТАЈАО СРПСКИ НАРОД: ТАЈНЕ НАШЕГ СРЕДЊОВЕКОВЉА (интервју)