Александар Јесински: ОПЛЕНАЦ КАО ПОСЛАНИЦА НАМА, ЉУДИМА XXI ВЕКА (Из српског дневника руског уметника)

Опленац је сав устремљен ка будућности, он нам обзнањује њен скори долазак, ако се само мало пажљивије загледа у његова писмена…

14. децембра 2013. године ја и моја жена Ирина стигосмо у Србију. Истог дана допутовасмо у Тополу и уселисмо се у кућу коју смо изнајмили на врху брда Опленац, близу храма-усипалнице династије Карађорђевић у част светог Георгија Победоносца. Од нас до вратница парка свега је стотинак метара. Парк је засађен онда када је изграђен и храм – 1910-12. године, уз учешће и надзор Краља Петра I.

Храм св. Георгија изградио је српски архитекта, но унутрашње уређење – мозаици, иконостас, краљевски трон, под – изведени су по цртежима и скицама наших земљака, изгнаника из Русије током и после грађанског рата. Овде почива Краљ, који је нашег Цара молио за помоћ, и помоћ и добио, брзу и потпуну. Приликом прве моје посете храму био сам тако обузет узбуђењем због коначног сусрета с Краљем-витезом… тако дуго сам желео да се нађем пред тим гробом, да сам на лепоту што ме је окруживала обратио мало пажње. И да сам следећег дана напустио Тополу, то ја, наравно, ништа не бих стигао видети ни разумети. Но, Богу је било угодно да ме овде остави на дуже време.

При следећој посети храму најјачи утисак на мене, колико год чудно било, произвела је крипта. Прво што ми је пало у очи беху „усечени“ стубови на којима се држе сводови њеног средишњег дела. Њих је четири, они, као што је и ред, имају капителе, али немају основу. Осим тога, у односу на стубове горњег храма они су отприлике трипут краћи, али скоро једнаки с њима у обиму. Та необичност ме натерала да се замислим, не могадох, колико год се трудио, да се сетим ичега сличног у црквеном неимарству. Такав поступак је више него смео, али због чега?

И тек трећи пут до мене је дошла пуна мера генијалности таквог решења! Треба себи само у мислима представити те кратке стубове са „пуновредним“ стубовима, па да нас ниски сводови крипте мислено придаве својом огромном тежином, зажелеће, дабоме, што пре да напусте то опасно место, нарочито они што пате од клаустрофобије. Али геније архитекте Николаја Краснова спасава нас од тако непријатних доживљаја, па чак иде још и даље (а то је уопште већ на разини чуда) – под крипте, благодарећи том смелом решењу, постаје у великој мери условношћу, њега као и да нема. Ноге наше га, дабоме, осећају, али душа и вид не примећују, не акцентују се на њему! И ми на чудесан (ја настојим на том одређењу!) начин ходимо (!) по ваздуху, под сводовима пуновредног, високог храма, никако не крипте.

И све то – с мозаиком највише вредности, што утисак од архитектуре појачава десет пута, ствара овде, на Опленцу, у храму светог Ђорђа, жив осећај присуства Царства Небеског. Овде је улаз у Њега. Овде је сáма Вечност, овде нема времена и ускоро примећујеш да ти се одавде баш и не одлази, овде је лепо остати заувек. Нека незнана, ни на једном другом месту неискушана, тиха, али властна срећа што вуче за собом почиње обузимати душу. Овде није страшно умрети – тако је велика чар тог невидимог света који нам је тако опипљиво објављен генијем руског уметника.

Изванредно је и решење горњег храма светога Георгија. Осврнућу се само на стубове код три његове апсиде (баш оне нам и разоткривају душу храма). Геније Николаја Краснова и овде је саздао веома једноставно, али савршено неопходно решење, без којег све остало, колико год ваљано било урађено, у већем делу би остало тек залудношћу смртне плоти што се труди да облицима својим створи садржај који принадлежи свету ином, свету Духа. Тада као да управо Дух и саздаје облике. Сетимо се књиге Постања: „И рече Бог… и би тако“. Николај Краснов, будући човеком са духовним видом, обратио се Духу, и од њега добио одговор духовни – дах Духа Светог. Он је и одражен у стубовима: по два их је у свакој апсиди. У северној и јужној – стубови су оковани у обруче од тамног метала (по три на сваком). Они указују (символично) на јединство земног, трулежног начела са небесним, вечним, у очекивању, чајању Васкрсења. Метал је таман, тежак, чак и мрачан, а стубови од белог мрамора лаки, светлоносни, устремљени у бесконачност, али метал не поричу, не оптерећују се њиме већ, напротив, смирено, чак са нежношћу, носе га на себи: то у нас улива наду – и ми ћемо исто тако, као ти „обручи“ бити у неко доба однети светлоносном благодаћу Божијом у Његове обитељи. И срце наше цепти и замире у предосећању тог часа. Но, још су изузетнији стубови олтарске, источне апсиде. Они баш због тога и јесу изузетни, што у свој својој заслепљујућој чистоти и сили представљају собом благодатну Таворску светлост. Они су складни и високи, на њима нема ничег од тварног (а сада тљеног) земног света и, будући да држе сводове олтара, то они и изображавају снисхођење Духа Светог на хлеб и вино, пресуштаствујући[1] их у Тело и Крв Христову.

И уопште храм на Опленцу има, како сам приметио, три израза, три, условно речено, стварности – према добу дана и у зависности од облачности, времена. У тмуран, облачан дан, када нема сунца, храм је величанствен, али је видна његова земаљска, пролазна природа. У мислима и нехотице видиш где одламају од планине Венчац блокове мермера, како их одвозе у каменорезачку радњу, дуго, тешко их режу у плоче, потом их возе на градилиште (све се догађа у десетим годинама), монтирају на зидове од опеке, видиш те људе, видиш им лица, чујеш гласове, саосећаш у њиховом тешком раду – иза сваког овде постављеног камена је нечија душа са својом судбином. Дрвеће, пак, око храма представља нас, људе, који би да уђу у храм, али због разних околности и разлога не улазе у њега, но се надају, свесно или не, и дозивају непрестано: „Господе Боже, јави нам се!“… Речју, без Сунца на Опленцу може се видети овај свет у свој његовој „земаљској слави“, пролазан, трулежан, премда, понављам, уједно и величанствен. Овде је прва тајна Опленца, и непогода нам је приоткрива.

Ноћу је Опленац неописиво диван и тајанствен! Зидине храма, сав он, у потпуности престају бити материјалним, земним, камен стиче сасвим ина својства, он је испуњен неком нама непознатом енергијом, чинећи његово вештаство вечним, нетљеним, као у Горњем Јерусалиму. Та енергија је јасна, радосна, неисцрпна, може се чак осетити њен укус. Не беше ли тако и на гори Тавор пре 2000 година, када ученици стадоше умољавати Христа да остане заувек на њој са њима? Толико лепо им је тамо било! Тако је и наш Опленац – Тавор читавог словенског света. Ноћ нам открива ту тајну.

Но ево и треће стварности: она се објављује у безоблачан, сунчан дан (никаква реткост на Балкану). Данас, на Сретење Господње, управо тако и беше. Беле зидине храма достижу под сунцем крајњу светлоносност и изражајност, а звоњава звôнā, па још плаветнило небéсā, и необично чисти, најфинијег аромата ваздух, исходећи од пробуђене земље и шуме – објављују нам вечиту Пасху! У сунчан дан на Опленцу јавља се наше сунце Правде – Христос Бог. И у томе је трећа тајна Опленца. Узгред, напоменућу да ме читава два месеца мога боравка на Опленцу до овог дана пратила једна велика недоумица: никако не могах схватити где је у храму смештен звоник. Споља се не види, а изнутра још мање. Више пута запажао сам како звонар у одговарајућим тренутцима богослужења улази у бочна врата код главног улаза, након чега се разлегала звоњава, но то ништа није објашњавало. И тек данас, стојећи пред храмом за време звоњаве звôнā, најзад их и усмотрих у бифори над кокошником западног улаза, и још једном остадох поражен генијем творца храма, архитекте Косте Јовановића; због тога што током брујања звона при датом њиховом распореду (тако необичном за нас, Русе) из храма почиње да се чује ништа друго него удари његовог срца, он постаје сасвим живим, чак у некаквом земаљском смислу – излази да он такође има и срце! Путем тог, наизглед тако простог архитектонског поступка, наша срца сједињују се са срцем храма и постају с њим једна целина, и Христос Бог прима их у десницу своју, и улива у њих веру и наду у гредуће Васкрсење. Таква је сила, такво значење, такав смисао црквене уметности у нашој великој православној цивилизацији! А на Опленцу је, можда, све то показано као нигде лаконично, тачно и уједно символично. И заиста, погледајте, Опленац је сав устремљен ка будућности, он нам обзнањује њен скори долазак, ако се само мало пажљивије загледа у његова писмена: и ево првог писма – од најдубље древности врх горе била је оно Богом изабрано место, на коме је Он говорио са човеком (сетимо се Мојсија и његове скрижаљи). На врху иже горе Опленац Краљ Петар, вођен Богом, подиже храм-задужбину, сâм надзирући његову изградњу, живећи у близини, у невеликој кући, која данас носи његово име. Овде је символ: кућа се налази преко пута западног улаза у храм, на неком увиђавном растојању од њега, показујући собом предстојање Краља за свој Богом му поверени народ пред Богом. Сâм народ, пак, распоређен је на падинама горе и узноси ка Богу прозбе за свог Краља. Из тога ми дознајемо – такво је дужно бити устројство православне хришћанске државе, завештане нам од наших отаца, што на овој земљи живљаху не тако давно.

Писмо друго – храм је по налогу Краља Петра имао собом да покаже некакву византијско-српску синтезу. И тако би понајпре и било, али је промисао Божија, очигледно, била другачија. Историја човечанства је обостран процес: делују Бог и Његов састваралац човек. После блиставе и победоносне Балканске војне 1912-13. свет је, ипак, почео неодступно клизити у највећу трагедију у својој историји. Што се каже, „отворише се уставе небеске“. После пуцња у Сарајеву, Григориј Распућин је писао Цару: „Ево, Немачку ће победити, а Русија? Помислити, како ваистину од века није било горче страдалнице, сва тоне у крви… велика погибељ, туга без краја“. Какве то везе има с Опленцом? Па најнепосредније. У његово стварање Небо је путем те трагедије унело своје исправке: после великог рата, који је руског Цара и његов народ одвео на Голготу, у Европи се појавило много образованих, талентованих, па и управо генијалних људи. Невелика група је стигла и на Опленац. Баш она је и унела одлучујуће измене у првобитној замисли Петра I. До појаве на Опленцу оног истог Краснова у храму је већ стајао готов иконостас, тронови и саркофаг Карађорђа. Њих је и сада могуће видети (осим саркофага) у храму Александра Невског у Београду. Упоредите их са оним данас постојећим на њиховом месту, и разумећете о чему говорим: тромост, приближност садржаја, безвољно следовање додијалим клишеима и калупима послебарокног доба (па још с наслагама средњевековља) овештало писмо икона – не би нама, људима XXI века, рекли ону пророчанску реч, коју тако жудимо да чујемо данас, без које смо тако изнурени, лишени тако дуго већ и Вожда, и Пророка!

И треће опленачко писмо: српски Краљеви, отац и син, ослободиоци Србије и творци Југославије – несумњиво су након окончања Великог рата оштро чувствовали ужасавајућу неправичност судбине што је стигла Русију, њеног Цара, руски народ. Приносећи себе на жртву братској љубави, руски народ је добио багреницу и трнов венац. Но, како је рекао преподобни Серафим Саровски – све ће се вратити, као што је некада враћено и многострадалному Јову. На Опленцу огњеним писменима о томе говори Бог преко својих верних слугу – Краља Петра I и Краља Александра I, архитеката, теоретичара уметности, сликара и мноштва незнаних трудбеника, којих још није нестало. И храм и парк садашњи Срби одржавају у идеалном стању. Утисак је такав, као да у кућици смештеној насупрот западном улазу у храм и данас живи Краљ Петар, како је и живео у њему пре сто година. Наш Господар је такође ту. Његово присуство изузетно се осећа, пошто је „синтеза“, коју је замислио Краљ Петар, одавно већ прерасла у синтезу свесловенску, и Опленац који ми данас имамо пред својим очима јесте образ Великог Свесловенског Царства, и он је плаћен милионима живота руских и српских војника. Каинитско доба, започето 2. марта 1917. године сада се ближи своме крају. Бољшевицима ипак није успело да укину Бога. И нама су сада потребни само смелост, верност дужности, саборцима и безобзирна истинољубивост. Полуистина је најстрашнији отров наших дана. Она прождире душу, лишава је енергије и воље за супротстављањем, за стварањем. Огавне су наше уобичајене формуле попут: „Живи били па видели“, „видећемо шта ће бити“, „чинимо што је у нашој моћи“ и проче у истом духу, измишљене ради оправдавања „издаје, кукавичлука и обмане“. То су речи нашег Цара-Мученика. Њима је нас, каините, он жигосао безмало сто лета уназад. Данас је нужна жртва љубави ради преодолевања проклетства које виси над нама и нашом децом. И, како рече Господар: „Неће зло победити зло, већ само љубав“. Зло ће бити побеђено љубављу. У наше дане те речи имају бити девизом сваког друштвеног делатника, сваког друштвеног покрета, иначе ћемо сви пропасти, и све ће пропасти.

Ето шта говори наш Опленац нама што живимо у XXI веку, наследницима Царства. Ступимо, дакле, у наше наследство. Христос је с нама! И ко ће против нас?!

Фебруара 2014.

Related posts:

Словенско друштво: ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕЛИКОГ РАТА У ТОПОЛИ: КАКО ЈЕ ТО БИЛО О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА Сенка Милош: НИКОЛАЈ КРАСНОВ – РУСКИ НЕИМАР СРБИЈЕ Марко С. Марковић: СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА Драгана Мрђа: ПРИЧАЈ МИ РУСИЈУ (из три угла) Ана Андрѣјева: У ПОТРАЗИ ЗА ЛИБЕРИЈОМ Биљана Бошњак: УМЕТНОСТ И ЦРВЕНИ ТЕРОР (МИХАИЛО МИЛОВАНОВИЋ) Александра Копањова: ИКОНА МОРА БИТИ „ЖИВА“ У ТАЈНОМ ЦЕНТРУ СВЕТА Драган Буковички: ПЕЧАЛБАРИ (дневнички одломци с једног злопућења) Марија Рјаховска: ИКОНА И ЛОПАТА (одломци)