ИВАН ПЕТРОВИЋ је аутор и главни уредник новог часописа „Идентитет“, научно-истраживачког и преводилачког пројекта који покреће теме потиснуте од стране јавности. Из уводне речи уредника сазнајемо о намери да се отворе ризнице и омогући спознаја, односно суочавање са стеченим знањем и самим собом. Из живе речи нашег саговорника покушавамо да докучимо разлоге и сврху његовог подухвата.
– Са Иваном Петровићем разговарао: Зоран Туцаковић
Недавно се појавио други број часописа за друштвено-политичка питања и културу „Идентитет“. Шта је било од пресудног утицаја да прихватите изазов времена и опробате се као уредник?
– Идеја за часопис настала је крајем лета прошле године, када сам и дизајнирао, сада већ препознатљив, лого. За основу почетног слова узео сам антички стуб коринтског стила (којег ћу касније модификовати), сматрајући да је антика извориште наше европске културе, а да је сам стуб, поред темеља, основа сваке грађевине и део који се уздиже од земље стремећи ка небу – попут духовњака и истинских уметника, али и „обичних“ људи, који су стремили духовним висинама. „Шта год да ткаш, везуј конце за небо“, то је свевремени савет Св. Владике Николаја.
У мору дневно-политичких и петпарачких садржаја који су заступљени широм нашег медијског неба, сматрао сам да је неопходно имати и штампани медиј који ће преиспитати општеприхваћене тезе, понудити запостављена и нова становишта, као и продрмати нашу уснулу јавност, која, по многим параметрима, срља у амбис.
Ви бисте да просветлите модерног zoon politikon–а, да га ослободите партократских наслага и баласта политиканства?
– Наведени разлог неопходности, када је политички одељак у питању, учинио је да су најзаступљенији текстови трећепуташке оријентације, који су и иначе, намерно или не, најмање присутни у нашем јавном дискурсу.
А главна обележја те оријентације су…?
– Реч је о идејама које су изнад стандардне (и превазиђене) поделе на левицу и десницу, које критикују друштвено-политички поредак који је уздигао буржује, лихварство, аномалије, који је наметнуо тоталитарну неолибералну идеологију која израбљује „обичног“ човека – намећући му минималну плату за максималан рад, и која читаве културе и нације претвара у један мелтинг пот – људе без вере, особене културе, идентитета, а које је онда још лакше контролисати, што данашњица и потврђује. Можда је најбољи опис овог (пост)модерног доба у једној реченици сажео филозоф Николас Гомез Давила: „У аристократским временима оно што има вредност је непроцењиво, док у демократским временима оно што је непроцењиво нема вредност“.
Како се супротставити тоталитаризму, и спасити личност осуђену да се топи у том котлу насилне и безличне хомогенизације?
– Као алтернатива садашњици нуде се органски системи, становишта конзервативно-револуционарног усмерења, која полазе из народа, везују све карике у ланцу и омогућују да се најбољи међу њима сасвим заслужено уздигну и да добију место које су стекли заслугама, делима и вештинама, а не малверзацијама и дубином џепа, како је данашњи систем постављен. Имајући у виду да је свака власт огледало друштва и самог човека у њему, неопходно је да револуција најпре буде духовна, да преобрази самог човека, у складу са основним традиционалним и хришћанским начелима, иначе ће се све „промене“ дешавати по оној народној „сјаши Курта да узјаши Мурта“, чега смо и сведоци већ дужи временски период.
Револуција ће, дакле, бити најпре духовна. Каква још?
– Поред духовне, неопходна је и културна револуција, те отуда и текстови посвећени друштвено-хуманистичким наукама: историји, филозофији, уметности, књижевности, хералдици итд – свим оним пољима која оплемењују човека, која га уздижу над културом ријалитија, али и нападне „емтивизиране“ културе, која се често намеће као некаква „алтернатива“ овој првој, а у суштини реч је само о формама исте, јер поруке које пропагира нека холивудска (уз све поштовање старом добром Холивуду!) „звезда“ готово да су идентичне „домаћој“ старлети, а којима се максимално даје простор у медијима.
Уметношћу и лепотом против свих зала?
– Према речима Надежде Петровић, наше чувене сликарке и националне раднице, „права велика уметност мора бити учитељ, васпитач и борац за напредак човечанства“. С том идејом приступило се и уређивању овог часописа који ће, Боже здравље, до зимског солстицијума, а најдаље до Божића, дочекати и трећи број.
Рекосте то, као да појава сваког броја часописа означава нову победу, тешком муком извојевану?
– Како је часопис независан и како се финансира из сопствених извора, тако је још увек време објављивања сваког наредног броја под знаком питања, но надамо се да ћемо се још више разгранати и усталити, те постати и незаобилазан облак на нашем медијском небу.
Шта Вам улива охрабрење?
– Судећи по коментарима, досадашња два броја су наишла на веома позитивне критике, o чему сведочи и Сајам књига у Београду, где смо били заступљени на штандовима издавачких кућа „Виогор“ и „Укронија“, на којем се тражио примерак више, тако да верујемо да ћемо тим узлазним путем и наставити. Оно што свакако можемо да обећамо јесу занимљиви садржаји и нови аутори, чија ћемо имена обзнанити у бројевима који следе. До читања!
Хвала, читамо се!
Напомена: примерак часописа „Идентитет“ можете обезбедити:
– посредством ФБ странице https://www.facebook.com/
– поруџбином на електронској адреси identitet.projekat@gmail.com
Related posts:
ТРЕЋИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
Александар Зиновјев: СТВАРА СЕ СТРАВИЧНИ СВЕТ КОЈИ ЋЕ ПРЕВАЗИЋИ СВЕ ВИЂЕНО ДО САДА
Леонид Решетњиков: РУСИЈА ЈЕ ДУХОВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА
Раде Јанковић: ПОХВАЛА РУЦИ
Генадиј Дљасин: ОД МЕТАФИЗИКЕ ДО МЕТАХЕМИЈЕ
ШТА ЈЕ ТАО, ТО ЈЕ ЗНАО ЛАО
ШТА ЈЕ ДОБРО, А ШТА НИЈЕ, УЧИО ЈЕ КОНФУЧИЈЕ
Иван Коларић: ХЕРМЕНЕУТИКА ПОСТМОДЕРНОГ ПЛУРАЛИЗМА СМИСЛА И ИДЕНТИТЕТА
Интервју: Слободан Владушић – У СРБИЈИ СЕ ОБРАЗУЈУ БУДУЋИ РОБОВИ, А НЕ ЛИЧНОСТИ
ЧЕТВРТИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
МАЛИ ЈУБИЛЕЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
Шести број часописа „Идентитет“
