Милан Д. Тасић: ПРИГОЖИНОВА ОПОМЕНА

Сада имамо то да, рецимо, у микросвету – дакле, на једном нивоу универзума – наш ум не успева да појми како се нека честица може у истом тренутку да нађе на два различита места у простору. Иначе, микробиологија пружа пример како се живи организми могу да понашају супротно од закона термодинамике, односно, како микро ентитети – рецимо, протеини и нуклеинске киселине – могу успешно да објасне макро појаве у области живота.


Проф. др Милан Д. ТАСИЋ

Јесу ли научници данас у поседу барем контура механизама, по којима се, у макро и микро свету, владају сложени системи, као целине: у космологији и физици, хемији и биологији, социологији и економији, лингвистици … и могу ли сви они – у свету који је, иначе, један – барем шематски да буду догледани у истом кључу? Реч је о знањима, попут оних о еволуцији неживе у живу материју, у космологији или, пак, функцији људског мозга и имуног система, у биологији, односно, развоја језика и друштвених облика, у лингвистици и социологији, све до понашања људи у паници и сл.

Џон фон Нојман ће у прошлом столећу рећи, управо, да ће овај, 21. век, бити век сложених система, да би, говворећи о томе, рецимо, нобеловац Иља Пригожин казао да: „Ми тек почињемо да схватамо ниво природе на коме обитавамо“[1]. А онда, заставши крај ових речи, запитајмо се зашто овај добитник Нобелове награде за хемију верује да ми, засад, у тој мери заостајемо за познавањем природе, као и да чинимо то тек на оном сегменту њеном на коме живимо?

Иља ПРИГОЖИН (1917-2003; Википедија)

Стога, управо, што су поготово с општом теоријом релативности и квантном физиком, из прве половине прошлога века, из основа пољуљана Њутнова начела механичког устројства природе у класичној физици, као и схватања о времену и простору. Супротно од постулата „Свет је један“ Талеса, на почетку филозофирања, или пак оног „Једно и све“ Парменида, на којима је све дотле почивала и укупна филозофија на Западу, сад се увиђа да има мноштво светова око нас, уређених по властитим законима, у које наш ум, у начелу, и нема моћ да зађе. Наиме, док су Њутнови закони достајали да на механички начин опишу структуру макросвета до те мере да би тзв. „Лапласов демон“ могао да предвиди сва будућа и понови сва прошла стања универзума, у смислу тачне одредбе положаја сваке од честица које га чине и брзине којом се она креће, сада имамо то да, рецимо, у микросвету – дакле, на једном нивоу универзума – наш ум не успева да појми како се нека честица може у истом тренутку да нађе на два различита места у простору.

У „новој науци су сада то радије вероватна, статистичка и релативна знања, а не она непорецива и апсолутно тачна.

Слика природе у класичној науци јесте та да она као нем и самосвојан „аутомат“ опстаје одувек пред нашим очима, а што је француски филозоф Којре означио речима „индолентност“ и „глупост“ једног страног тела у оквиру људске културе. А то утолико што човекова настојања треба да буду свакако та да и сам свет науке буде на одговарајући начин нужно обележен људскошћу. Сем тога, уместо „тачних“ параметара путем којих смо ми, по правилу, остваривали своја знања о „објективној“ стварности, у „новој науци“ су сада то радије вероватна, статистичка и релативна знања, а не она непорецива и апсолутно тачна.

Или, пак: класична наука полази од реда и поретка у природи, од појава и процеса који се понављају у времену, иако у њој сем повратних има и неповратних процеса. На пример, осцилација клатна, или смена дана и ноћи, два су повратна процеса, али није то случај, рецимо, с мешавином воде и алкохола, јер се не дешава да се могу они спонтано да издвоје било када из ње. И уопште, наука хемије обилује примерима таквих неповратних процеса.

Потом, пошто – према другом закону термодинамике – сваки систем исказује сталну тежњу да умањи поредак који му припада и повећа своју неуређеност (ентропију), значило би то да ће, у крајњој инстанци, једном прећи он поуздано у стање безређа и хаоса. Но, примери биолошке, или социјалне еволуције показују да се из простијег и мање уређеног, може ипак да пређе у сложенији и више уређен систем, као што се показује и да хаос може да организује материју и да „услови“ поредак.

И најзад, случајност, непредвидљивост и сл. нису надаље „узгредне“ и занемарљиве појаве у природи, већ њени стални конституенти и пратиоци, као што се и на њу не гледа више тек као на статичну и непроменљиву, већ пре као на развојну и динамичку целину, такву која прелази пут од поретка ка хаосу, једнако као и од хаоса ка поретку. Наиме, у последњем случају, као што протоци материје и енергије доводе до неповратних процеса у природи, ови последњи исто тако могу да произведу и ред и поредак у њој.

Овакво „статичко“ разумевање света као „једног и све“ у класичној науци, пратиле су једнако и „догматске” предрасуде типа: а) свака је истина о свету изразива математичким путем; b) један и само један језик достаје да се говори о њему, односно, с) свака би локална истина о свету била у исто време и универзална.

Алфред Норт ВАЈТХЕД (1861-1947)

Дакако, и човек је за многе механицисте у науци Новога доба био машина, било неодуховљена (Декарт), било одуховљена (Ламетри) и слично, да би потом, рецимо, Кант начинио значајан покушај у супротном смеру: да, по његовим речима, човек сам конструише предмете свог сазнања, синтетичким деловањем свога духа a priori. Међутим, и он налази да је могућа једна и само једна истина о свету који нас окружује, један и само један научни приступ у сазнању. Да би се овакав дијалог човека и природе продужио потом и с Хегелом, који је био против редукционизма у науци, или с Бергсоном, који је придавао значај интуицији, односно с Вајтхедом, који је образлагао извесну филозофију еволуције и развоја итд.

И даље, трагом примедбе Иље Пригожина, када је реч о класичној науци, додајмо барем толико да се попут Вајтхеда који се о „читавој филозофској традицији на Западу“ изразио речима да је „чини тек низ фуснота на Платоново учење“, исто тако и о физици, све до Ајнштајна, може рећи да је чине тек коментари на Њутнову механику. Њутн је, као што је познато, увео појмове масе, инерције, убрзања и др. и открио закон о привлачењу маса (гравитације), који је протегао потом на читав универзум – на микро и макро свет – а што му је помогло да дочара верну слику о положају и кретању небеских тела, али и појава на Земљи, попут смене дана и ноћи, годишњих доба, плиме и осеке и др.

Данас се, другачије но иначе, гледа и на појмове целине, сложеног система, организма и слично, јер док Фердинанд де Сосир сматра да њих „карактеришу тек узајамни односи елемената, сада се поуздано зна да се у оквиру сложених система могу да изроде уникални феномени (emergencies), типични само за њих, а не и за елементе који их чине.

Он је формулисао и опште законе кретања и промена, а кад је пронашао (заједно с Лајбницом) и диференцијални рачун, могао је све и да их тачно математички изрази. Уз то је слика универзума коју је понудио била крајње упрошћена: Сунце у средишту свемира, око којег круже, у истој равни, планете, а око планета њихови пратиоци. Стога се може рећи да су Њутнова открића унела у науку о природи промене као ниједна друга пре тога, све и да је он, рецимо, порекло силе гравитације тражио – у Богу.

Фердинанд де Сосир (1857-1913)

Данас се, другачије но иначе, гледа и на појмове целине, сложеног система, организма и слично, јер док Фердинанд де Сосир сматра да њих „карактеришу тек узајамни односи елемената“, сада се поуздано зна да се у оквиру сложених система могу да изроде уникални феномени (emergencies), типични само за њих, а не и за елементе који их чине. По примеру гомиле песка која оствари увек исти нагиб, када се проспе на тло, или воде која кључа увек на сто степени, ако садржи број молекула већи од Авогадровог броја и др. (Иначе је још Аристотел сматрао, као и многи биолози после њега, да је „целина већа од делова који је чине“ итд. – све и да нам још недостаје ваљана дефиниција појма сложености!).

Ми тако говоримо о екосистемима, или о биолошким системима и слично, а били би то исто и друштвена заједница, и човек сам, и мозак човека, односно, свака биљна и животињска врста, циклон и антициклон итд. За све њих Пригожин налази термин „дисипативни системи“, које он, у суштини, описује у терминима масе и енергије, ентропије и информације, стреле времена и слично, а који ће бити сви и истраживани у оквиру наука попут вероватноће и статистике или, пак, моделирања, симулације и оптимизације, односно, теорија графова, фрактала, информације и др. А све у намери да, из довољно разлога, резултати из једне од ових области могу бити основано пренети на другу од њих.

И тако је оно што би било, рецимо, сазнато о понашању мрава, могло бити поуздано коришћено у области тржишне економије и слично, да би се пред науком о сложености нашла управо таква холистичка питања, као што су функција мозга и имуног система, еволуција биљних и животињских врста, промене друштвених формација, или развој и ишчезавање језика, раст популације, све до атмосферских промена, односно понашања гомиле у различитим приликама и др.

Иначе, микробиологија пружа пример како се живи организми могу да понашају супротно од закона термодинамике, односно, како микро ентитети – рецимо, протеини и нуклеинске киселине – могу успешно да објасне макро појаве у области живота. А реч је о појавама које су, као и у сваком сложеном систему, несталне, променљиве, случајне, да притом није стриктно одређена ни сама организација његових делова у оквиру целине – иако није она исто тако ни случајна. Овакав систем је, нема сумње, изван термодинамичке равнотеже, јер подлеже сталној измени информација, материје и енергије са околином, бивајући свакако одређен локалним својствима својих конституената, као динамичких фактора.

Поменимо и један аспекат сложености који је у томе да се она разликује од „компликованости“. Утолико што се феномени сложености могу да јаве и код крајње простих (стабилних) система. Случај је то, рецимо, с Њутновим „проблемом три тела“, у коме је реч о томе да се одреде путање три тела у простору, подвргнутих деловању тек закона о узајамном привлачењу маса, ако су им познати положаји и почетне брзине кретања. Тај проблем, овако исказан, није решен до данас, све и да другачије формулисан, омогућава он решења.


[1] Илья Пригожий, Изабелла Стенгерс: Порядок из хаоса, Москва, 1986, с. 36.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: ГАЛАКСИЈА

(Visited 93 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, МУДРОЉУБЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *