У филму „Огледало“ Андрѣја Тарковског има оваква епизода: дѣчак разгледа илустрације у старој књизи. Ево Христовог лица са фреске Леонарда да Винчија „Тајна вечера“. Репродукција је покривена листом код нас непознатог дрвета… Ја познајем тај лист. Јер, и сâм чувам исти такав. Он је подигнут са земље у далеком Милану, код бивше трпезарије манастира Санта Марија дела Грације, гдѣ је 1495-97. Леонардо да Винчи насликао знамениту фреску. Тај лист је успомена на сусрет са историјом, на лично, макар и мајушно, судѣловање у многовѣковној и великој свѣтској култури.
Леонардова фреска. Шта све само није она претрпѣла! Најпрѣ су монасима устрѣбала још једна врата у трпезарији, те су их пробили кроз доњи дѣо слике. За врѣме Наполеонових ратова, војници су овдѣ направили коњушницу. Онда се десила и поплава. Од бомбардовања се 1943. срушио свод. Уз то је и Леонардо тако несмотрено експериментисао са бојама, да су се оне помало почеле осипати још за његова живота. Тако да је „Тајна вечера“ претекла просто чудом. Но, и оштећена, фреска остаје генијалном.
На чеоном зиду трпезарије Леонардо је у перспективи осликао салу, која као да наставља постојећу. Она као и да је освѣтљена из истих оних прозора као и сáма трпезарија. Јавља се илузија стварног присуства ликова у истом простору са посматрачем. Истина, на фигуре што сѣде изнад човѣчѣг раста морали бисмо и гледати одоздо навише. Али у томе има и особитог смисла: перспектива нас, посматраче, не сурвава у бездан, како нам то дају осѣтити небеске „апотеозе“ XVI-XVIII века, већ као да нас уздиже више него што јесмо – сасвѣм близу ликовима Христа и његових ученика.
Ево у дубини оскудно освѣтљене просторије, велике, тмурне као гробница, три јарка окна. Бѣли зидови су равномѣрно исцртани крупним, тамним правоугаоницима. У првом плану је сто у сву ширину, бѣли чаршав с једноставном шаром, оскудни сервис. И људи за столом окренути лицем ка нама.
Строгом поретку, задатом симетријом, равномѣрним ређањем тамних и свѣтлих поља, супротстављена је не само гипка пластика људских фигура: поступна хаотична узрујаност саздана је у читавој композицији. Ритам архитектонских линија, благодарећи перспективи све учесталијем од крајева ка средини фреске – и одједном најдаљи зид прекида то кретање, тако да сáма складност у себи садржи своју супротност. Ред је нарушен и сѣнком што по дијагонали покрива више од половине сале; нарочито у контрасту с јарким прозорима она ствара драмско расположење.
Геометрија Леонардове фреске није апстрактна, већ емоционално-символична. Правоугаоници (ћилими?) на зидовима налик су окнима, али су слѣпи. Упоређивање рађа асоцијације: свѣтлост и тама, пространство и затвореност, живот и смрт. Три удаљена окна служе као рам Христове фигуре, и по смислу као да су једно с њом. Сáма њихова количина – три – очигледни је наговѣштај тројичности божанства. Перспектива нам међутим сугерише како су окна по ширини једнака великом столу. Али онда је и средишња фигура символички једнаковрѣдна читавом збору апостола („У онај дан знаћете ви да сам… и ви у мени, и ја у вама. – говори Христос ученицима – Јн. 14:20). Тема узајамног слагања, или боље – узајамне причесности се наставља: апостоли су груписани по тројица.
Христос на Леонардовој слици нема јасан положај у простору. Његово лице налази се на стѣцају линија перспективе, и може бити схваћено као да се налази у самој тачци пресѣка – у бесконачној удаљености. Руке, напротив, излазе по линијама пресѣка из бесконачности у први план. Та невелика фигура, која психолошки изражава највеће смирење и жртвеност, благодарећи мудрој геометрији постиже невиђену енергију геста и натчовѣчанску замашност.
Композиција прѣ свега очитује главну идеју хришћанства: спасење (то јест обретавање бесмртности, бесконачности) кроз добровољну жртву Богочовѣка и кроз причесност људи к њему. Ми не удѣљујемо случајно толико пажње композицији – управо у њој се најпотпуније одражава ауторска замисао. „Али дозволите – ускликнуће нестрпљиви читалац – шта је то сáма тајна вечера?“
Тајном вечером обично називају послѣдњи обѣд Христа с ученицима уочи његовог узимања под стражу. Рѣч „тајна“ овдѣ не значи само „конспиративна“, него и „која се јавља као таинство“, то јест, ритуална, обредна. Подразумѣва се једна од главних хришћанских тајни, Евхаристија: причешћивање хлѣбом и вином, утврђено, сагласно Јеванђељу, те вечери. Тада је Христос предсказао како ће бити издан и, тѣшећи ученике, много причао с њима. Он је обећао свој повратак и силазак Светог Духа, завѣштао им да воле један другог, први пут им посавѣтовао да се моле у име своје, а у врѣме своје такозване првосвѣштеничке молитве (Јн. 17) назвао се Исусом Христом („Христос“ на грчком значи исто што и на јеврејском „Месија“ – Богом ниспослани Спаситељ, буквално: „Помазаник“, онај што је прошао обред уздизања на Царство. Јеванђељски текстови што приповѣдају о тајној вечери изузетно су важни за ујашњавање основних хришћанских идеја: спасења, васкрсења, догмата о Тројици, неопходности смирења…
У манастирској трпезарији, коју је Леонардо украсио својом фреском, нѣсу просто јели, него су и слушали притом читање Јеванђеља. Може се претпоставити како се умѣтник старао да што је могуће шире одрази многообразни садржај текстова о тајној вечери, не ограничавајући се неком издвојеном епизодом. Јер, и за прозором је показан дан, а не вече (в. Јн.13:30: „…а бѣше ноћ“). То је најбоље подсѣћање на то да је Леонарда занимала вѣчност, а не тренутак. И опет је вѣчност од њега представљена кроз живу, психолошки вѣродостојну ситуацију.
Леонардо је задивљујуће пренѣо прве покрете ликова у одговор на казану рѣч. Чини се да нико прѣ њега није прѣда се постављао такав задатак, а ако је и постављао, онда га (ни раније, ни касније) није успѣо рѣшити тако упечатљиво. Лица, позе, покрети апостола одају плашњу, недоумицу, неслагање, жељу да се преиспита, убѣди, некако дѣјствује…
Али које Исусове рѣчи су изазвале тако разнолико узбуђење? Сматра се како је Леонардо подразумѣвао слѣдеће: „један од вас издаће Ме“ (Мт. 26:21, Мк. 14:18, Јн. 13:21, сравни Лк. 22:21). Чувши их, апостоли су стали да се у неразумѣвању обазиру, питају један другог ко је то, обраћају Христу: „Да нѣсам ја?“ (мислећи, можда, да ће се неко омашком, неочекивано излетѣти). Чак је и издајник упитао: „Да нѣсам ја…?“ (Мт. 26:25).
Зар се тако не понашају апостоли у двѣма крајњим групама? Они, канда више одричу, него што питају. Но, можда четврти здесна апостол, што у полунаклону приноси руке грудима управо и пита: „Да нѣсам ја?“
Окренимо, ипак, неколико страница Јеванђеља по Јовану и показаће се како су исти покрети тѣх истих ликова на фресци сасвим у складу и са другим рѣчима, изговореним те вечери. „Тада неки од ученика његових рекоше међу собом: Шта је то што нам каже: Још мало, и нећете ме видѣти, и опет мало и угледаћете ме; и: Ја идем Оцу? Говораху, дакле: Шта је то што каже: мало? Не знамо шта говори. (Јн. 16:17-18).
Ну, а четврта фигура здесна? Изгледа како се уз њу може одабрати други текст. На примѣр, овај: „Рече му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Исус ће му одговорити: „Толико сам врѣмена с вама и нѣси ме познао, Филипе? Ко је видѣо мене, видѣо је Оца… Вѣрујте Ми… (Јн. 14: 8-11 и даље). Или апостол с подигнутим прстом што нешто тврдоглаво сугерише Учитељу. То је, дабоме, Тома. Овдѣ се очевидно развија још један дијалог. На Исусове рѣчи: „И куда ја идем знате, и пут знате. Рече му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“ (Јн. 14:4-5).
Тако се, упркос распрострањеном мишљењу, може смѣло тврдити да Леонардо у својој „Тајној вечери“ није имао у виду једну реплику Христа, већ практично неколико глава Јеванђеља, укључујући и „првосвѣштеничку молитву“. Он је показао не један тренутак, већ под видом једног – неколико разних.
Да ли је овдѣ изображен, између осталѣх, и тренутак установљења Евхаристије? Безусловно. Ено поред Томе једног од апостола гдѣ гледа у сто, удивљено раширивши руке. Чему се он чуди, видѣвши тамо све у свему тек хлѣб и чашу? Па наравно, Исусовим рѣчима о хлѣбу и вину: „…ово је тѣло моје, које се за вас ломи (I Кор. 11:24; ср. Мт. 26:26-28, Лк. 22:19-20). У Јеванђељу није рѣчено како су апостоли примили те рѣчи; но ако су, по мисли умѣтника оне тако зачудиле једног од њих, то се и покрети осталих могу разумѣти као реакција на те исте рѣчи.
„Зар је издајнику допуштено да се причести?“ – упитаће неки читалац. Управо тако. „И по залогају тада уђе у њега сатана“ (Јн. 13:27), јер ко се причешћује недостојно, „суд себи једе и пије“ (I Кор. 11:29).
Теми издаје Леонардова фреска је окренута на неколико разина. Као прво, насупрот „Тајне вечере“ се, као пророчанство, налази друга фреска: „Распеће“. Она није Леонардова и насликана је мало доцније, али било је могућно унапрѣд претпоставити да ће бити приказан тај сиже: без сѣћања на Распеће, ни Евхаристија нема смисла. Као друго, став Леонардовог Христа нечим неухватљиво подсѣћа на Распеће (да ли наклоном главе или покорно размакнутим рукама?), а Томин подигнути прст је онај исти којим ће дирати ране васкрслог Христа (Јн. 20:25 и 27 и др.). Свега тога не би било без издаје.
Но, ево и самог издајника: његово лице, једино на целој фресци, је у сѣнци. Он је уплашен; код њега је кеса. Задуго прѣ Леонарда тај детаљ у представама „Тајне вечере“ схватан је као знак издаје, премда је она првобитно указивала на улогу Јуде као добровољног благајника код Христа и ученика (ср. Јн. 13:29 и Мт. 26:15).
Поред њега се млади Јован приклонио ка Петру (онако поверљиво, како су га приказивали умѣтници XIII-XV века на грудима самог Христа – у складу с Јн. 13:23). А у Петровој руци је нож (наговѣштај његовог будућег покушаја да заштити Учитеља – Јн. 18:10 и др.). Искреност дружбе Јована и Петра контрастно подвлачи будући Јудин издајнички пољубац (Мт. 26:48).
И шта се догађа? Па ево шта, Петар дотиче Јованово раме, да би он тајно упитао Исуса ко је издајник; Христос ће одговорити знаком: „умочивши залогај“, подаће га Јуди (Јн. 13:23-26, ср. Јн. 21:20 и 24). Али примѣтите: Леонардов Петар још тек пита Јована да се обрати Исусу, а Исус је већ одговорио. Ено, лежи под Јудином руком тај исти хлѣб, који Христос као да покретом уклања од себе – и, савлађујући страх, Јуда посеже за комадом… Изнова се увѣравамо како је Леонардо у привидном јединству спојио разноврѣмене догађаје. У томе и јесте високо савршенство датог ремек-дѣла, што се овдѣ блиставо спајају могућности нове, реалистичке и психолошке умѣтности, с огромном уопштавајућом снагом традиционалног, условно-знаковног…
Посрбио Драган Буковички
Изворник: Журнал Пробуђења
Related posts:
Драган Мраовић, Габријеле Д’Анунцио: ОДА НАРОДУ СРПСКОМ
Александар Соколов: ИКОНОПИС ЈЕ УДЕО МАРГИНАЛАЦА
Николај Краински: ВЕЛИКИ РУСКИ ЦАР, ПУН УМА И ЧВРСТЕ ВОЉЕ
Вадим Кожинов: О ПУШКИНОВИМ „СТИХОВИМА ЗАПИСАНИМ НОЋУ У ВРѢМЕ НЕСАНИЦЕ“
Јевгеније Јерусалимац: ШТА СВЕТУ ЗЕМЉУ РАЗЛИКУЈЕ ОД ОСТАЛИХ ЗЕМАЉА
Ана Андрѣјева: У ПОТРАЗИ ЗА ЛИБЕРИЈОМ
Драгош Калајић: ЦАР РУСКЕ УМЕТНОСТИ
Галина Мјахкова: ОКОНОПИС АЛЕКСАНДРА ТИХОМИРОВА – ПАМЈАТИ УМѢТНИКА (1956-2017)
Јевгеније Авдѣјенко: САТÁН-ЂАВО У БИБЛИЈСКОЈ СЛИЦИ СВѢТА
Јевгеније Авдѣјенко: УСИНОВЉЕЊЕ ЂАВОЛУ
Јевгеније Авдѣјенко: КАИНОВО ПРОКЛЕТСТВО И КАИНОВ ПЕЧАТ
Јевгеније Авдѣјенко: ЛАМЕХОВА ПѢСМА – КОНЧИНА ПРВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
