Лукијан из Самосате: ТУЖБА КОНСОНАНТА СИГМА ПРОТИВ КОНСОНАНТА ТАУ

Лу­ки­јан из Са­мо­са­те (око 120. и после 180. године н. е.) – најпознатији хеленски сатиричар, пореклом Сиријац. Извргавао је руглу филозофски догматизам, религијско лицемерје, историографске, језичке и књижевне девијације, као и рђаве стране оновремене стварности. По духовитости и забављачком умећу ненадмашан је антички писац. Његово приповедање, махом дијалошко, одликује се изузетно добрим стилом.


Лукијан из Самосате (око 120-иза 180. г.н.е)

Пред судским већем седам вокала

(У години архонта[1] Аристарха из Фалерона, седмога дана месеца Пијанепсиона[2], Сигма је подигла тужбу против Тау пред судским већем седам вокала, због напада и отимачине, тврдећи да су од ње отете све речи које се изговарају са двоструким Тау).

Док је, поштовано судско веће вокала, ова индивидуа, Тау, према мени вршила тек мале преступе, тако што је злоупотребљавала моју имовину и задирала где јој није место, трпела сам неправду и на оно што сам могла чути нисам се обазирала због своје, вама и свим осталим словима познате, трпељиве природе. Пошто је исти стигао до врхунца своје похлепе и безакоња те није задовољан оним преко чега сам ћутке прешла него покушава да од мене отме још више, приморана сам на то да тражим да пред вама положи рачун, јер ви познајете обе стране. Поред тога, страх ме је да ћу потпуно нестати, јер ће ме чинећи све већа отимања и додајући ономе што је већ учинио, потпуно истерати са мог поседа; ако ме сасвим ућутка, једва да ћу се убрајати у слова, претворићу се у обичан шушањ.

Праведно је да против ове погубне делатности устанете не само ви, који сте сада у већу, већ и сва друга слова, јер ако свако ко жели може да се пробије са свог места на неко друго и ако ви вокали, без којих ништа не може да се запише, ово допустите, не видим како ће се одржати од старине утврђени поредак. Но мислим да никада нећете доспети до таквог степена небриге и немара да бисте допустили нешто тако неправедно. Ако ви и занемарите своју дужност, ја не могу да пређем преко недела. Камо лепе среће да су други били заустављени у својој дрскости онда када су први пут стали да крше закон. Тако Ламбда не би била на ратној нози са Ро, расправљајући о власништву над ка­ме­ном плав­цем (κίσελις/κίσερις) и гла­во­бо­љом (κεφαλαλγία/κεφαλαργία), нити би се Гама расправљала са Капом изнова на ивици физичког обрачуна код ва­ља­ра (γναφεĩον/κναφεĩον) око ја­сту­ка (γνάφαλλα/κνάφαλλα) и била би спречена да се бори са Ламбдом, ско­ро (μόλις/μόγις) отворено крадући од ње и потајно крадуцкајући сва­ка­ко.[3] То би и остале одвратило од чињења противзаконите збрке. Најбоље је за сваког од нас да остане на месту на које је распоређен; отићи тамо где немаш право да будеш јесте акт кршења поретка. Онај што је први уобличио ове законе за нас, било да је Кадмо острвљанин или Паламед из Науплиона – неки то промишљање приписују Симониду[4] – није нам само одредио поредак, то ко ће од нас бити први или други, него и одлике и моћи које свако од нас има. Вама, поштоване судије, дали су највећу почаст, јер ви правите звук сами од себе, потом полувокалима, пошто је њима потребно да нешто стане покрај њих да могу да се чују; одлучили су да последње место треба да припадне групи од девет слова која сама за себе немају звука. Вокали треба да чувају ове законе.

Али овај Тау овде, не могу га назвати горим именом од његовог сопственог, који, тако ми богова, не може да се чује уопште осим ако вас двојица, Алфа и Ипсилон, снажни и наочити момци, не прискочите у помоћ, овај Тау, кажем, имао је дрскости да ме увреди преко сваке мере, не само лишавајући ме очинских именица и глагола него ме протерујући из скоро свих везника и предлога, тако да његову чудовишну похлепу не могу више да подносим. Како је то започео и када, сада ћете чути.

Једном приликом посетила сам Кибел, пријатно мало насеље које су основали, како се прича, Атињани. Била сам у друштву снажног Ро, најбољег суседа, и одсела у кући комедиографа Лисимаха, очигледно Беоћанина пореклом, премда се градио да потиче из срца Атике. Код тог сам странца открила отимачину овога овде Тау. Док се то задржавало на погрешном изговарању четири (τέσσαρα/τέτταρα) и че­тр­де­сет (τεσσαράκοντα/τετταράκοντα) и покушају да ми украде прилог да­нас (σήμερον/τήμερον) и слично, говорећи да је то његово и тако ме лишавајући мојих рођака и пријатеља међу словима, помислила сам да му је то ружна навика и прешла сам преко тога, не узбуђујући се превише због губитка. Али када је кренуо даље и усудио се да погрешно изговара ка­лај (κασσίτερον/καττίτερον), ко­жу (κάσσυμα/κάττυμα) и ка­тран (πίσσα/πίττα), а потом, губећи сваки осећај стида, погрешно називајући кра­љи­цу (βασίλισσα/βασίλιττα), веома сам повређена и бесна због свега, пошто се плашим да ће у догледно време и смокву уграбити (σῦκα/τῦκα). Опростите ми, у име Зевсово, мој праведни гнев, обесхрабрена сам и лишена оних који ми држе страну. Није мала опасност у питању, пошто ми отима познанике и пријатеље међу словима. Отео ми је ко­са, причљиво створење, са груди и дао му друго име (κίσσα/κίττα); одузео ми је фазана (φάσσα/φάττα), са мојим пат­ка­ма (νήσσαι/νήτται) и мојим чав­ка­ма (κόσσυφοι/ κόττυφοι), иако му је Аристарх[5] то забранио. Отео ми је не мало пче­ла (μέλισσα/μέλιττα) па отишао у Атику и тамо ми противзаконито узео Хи­мес (Ύμησσός/Ύμηττός), из самога срца Атике, вама и другим словима пред носем. Али зашто говорим о томе? Избацио ме је из целе Тесалије, желећи да је назове Теталијом, избрисао ме из мо­ра (θάλασσα/θάλαττα) и није поштедео чак ни цве­клу (σεύτλια/τεύτλια) у мојој башти, тако да ми није оставио, да цитирам изреку, ни др­ве­ни ек­сер (πάσσαλος/πάτταλος).

Да сам трпељиво слово ви сами можете потврдити, јер никада нисам позвала на суд Зету због тога што је узела мој сма­рагд (σμάραγδος/ζμάραγδος) и сасвим ме лишила Смирне, нити Кси због прекорачења уго­во­ра (συνθήκη/ξυνθήκη) са Тукидидом историча­рем (συγγραφεύς/ξυγγραφεύς) као његовим са­ве­зни­ком (σύμμαχος/ξύμμαχος). Када је мој сусед Ро био болестан, опростила сам му не само што је пресадио моје мир­те (μυρσίνη/μυρρίνη) у свој врт него и што ми је поломио кру­ну (κόρση/κόρρη) у наступу неурачунљивости. Тако сам ја прошла, али овај Тау, видите како је зао и према осталима. Да бих показала да није и друге оставио на миру него је нанео неправду Делти, Тхети и Зети, и скоро целом алфабету, молим позовите да приступе и друге оштећене стране лично. Слушајте, поштоване судије вокали, Делту која каже: Отео ми је ен­де­ле­хи­ју же­ле­ћи да је зо­ве ен­те­ле­хи­јом про­тив свих пра­ви­ла; Тхету која рида и чупа косе јер јој је узео чак и ти­кву (κολοκύνθη/κολοκύντη) и Зету која је изгубила свој зви­ждук (συρίζειν/συρίττειν) и тру­бу (σαλπίζειν/σαλπίττειν), тако да више не може да пи­сне (γρύζειν/γρύττειν). Ко би се сагласио са свим овим, и каква је казна довољно строга за посвемашњег разбојника Тау?

Не само да наноси штету свом сопственом народу алфабетском, него је већ напао и људску расу; не дозвољава јој да говори правилно сопственим језиком. Заиста, поштоване судије, кад говорим о људима сетих се самог је­зи­ка – и одатле ме је протерао и начинио γλώττα од γλώσσα. О Тау, сама куго језика! Али ја ћу га напасти другом приликом и подучићу људе о његовим греховима против њих када покушава да спута њихов језик и да га осакати. Човек када види нешто ле­по (κάλον) жели то тако и да каже, али Тау се меша и чини да каже нешто друго (τάλον[6]), желећи да има преимућство у свему. Опет, други говори о мла­ди­ци ви­но­ве ло­зе (κλῆμα) али Тау, прави зло­чи­нац (τλήμων) окреће младицу у зло­чин (τλῆμα). Не само да наноси штету обичном народу него и самом Великом краљу, у чију се част, како кажу, земља и море клањају и одустају од своје природе; и он је жртва завере Тау који уместо Кира прави некакав сир (Κῦρος/τυρός).

Тако он угрожава човечанство у погледу језика, али погледајте стварну штету коју им је нанео. Људи ридају и оплакују своју судбину и проклињу Кадма што је уврстио Тау у алфабет, јер кажу да су њихови тирани, следећи његово обличје и имитирајући његову грађу, обликовали распеће у истом облику и на њему разапињу људе; то страшно средство по њему је добило страшно име[7]. Због свега, не мислите ли да Тау заслужује да умре, и то на различите начине? Што се мене тиче, мислим да га ваљано можемо казнити његовим сопственим обличјем.


[1] Државни чиновник, члан врховне власти; било их је девет од којих се први, по којем се означавала година, напросто звао архонт или епоним.

[2] Месец у атичком календару који обухвата делове октобра и новембра.

[3] Није јасно на шта Лукијан овде мисли. Не постоји дублет μάλιστα/μάγιστα, како би се морало схватити из текста.

[4] Кадмо шеснаест слова феничког алфабета преноси у Грчку, Паламед додаје још четири, а четири Симонид, и то не песник него лекар из Сиракузе; Кадмо је назван острвљанином према верзији да потиче из града Тира а не Сидона.

[5] Узор филолога у старом веку, Аристарх (217–145. пре н. е.) са Самотраке, водећи међу александријцима; његова делатност била је веома обимна, приређивао је издања класика и писао коментаре, нарочито се бавећи Хомером.

[6] Ова реч се не налази у речнику.

[7] Распеће је било у облику слова Т, глагол σταυρόω значи разапети, Полибије, I 86.4; међутим, Лукијан користи облик глагола άνασκολοπίζω, набити на колац, мешајући те две сурове казне које потичу из Персије; такође и код Херодота, I 128 и IX 78, где је употребљено у сличном значењу.

Изабрани списи, Београд (СКЗ), 2017.
(превод са старогрчког Дејан Ацовић), 11–17.


Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣесник

Изворник: ЈЕЗИК ДАНАС, Број 11/2018, стр. 43-46.

(Visited 39 times, 1 visits today)
ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ, САТИРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *