Милован Данојлић: СУОЧАВАЊЕ СА РИЈАЛИТИЈЕМ

Наша верзија ове врсте забаве, поред општих карактеристика, садржи и неке друштвене и националне одлике, и заслужује да се на њу осврнемо из посебног угла. Наиме, те скупине живих створења које се целе године споре, кидају и раздиру, тешко је пратити изван контекста наших општих прилика, а оне су, благо речено, болне и депресивне

Милован ДАНОЈЛИЋ

Први покуси са телевизијским жанром који данас зовемо reality show изведени су у Америци крајем шездесетих година прошлог века. Замисао о праћењу свакидашњице обичних (и необичних) личности, најављивала је прикупљање грађе са самих извора нашег трајања у времену и у простору. Увид у животну збиљу требало је да буде утолико објективнији што је био лишен идеолошких, уметничких или моралистичких предумишљаја. Слика голе истине се, међутим, од почетка показала спорна. Снимана под унакрсним фаровима рефлектора, праћена зујањем камера, није обезбеђивала непосредност и спонтаност људског понашања. Сем у посебним ситуацијама (полицијске акције хапшења, интервенције хитне помоћи и ватрогасне службе), наш је живот лишен динамике и језгровитости, па се морало приступити монтажним резовима, да би се грађа осмислила и њен ток убрзао. Добили смо стилизоване извештаје са лица места, истраживачке репортаже, једну врсту освеженог новинарства.

Друга, смелија концепција овог жанра појавила се у Холандији крајем деведесетих година. Она је отишла корак даље од документарног праћења животне збиље, људских нарави и послова: одлучила се да ту материју производи у вештачким условима, у телевизијском студију. Емисије су наишле на одличан пријем код широке публике. Припремање спектакла се показало релативно јефтино, гледаност је порасла, а учешће публике путем СМС порука покривало је трошкове и доносило лепу зараду.

Наша верзија ове врсте забаве, поред општих карактеристика, садржи и неке друштвене и националне одлике, и заслужује да се на њу осврнемо из посебног угла. Наиме, те скупине живих створења које се целе године споре, кидају и раздиру, тешко је пратити изван контекста наших општих прилика, а оне су, благо речено, болне и депресивне. Наши ријалитији се веома мало разликују од онога што нам се, преко телевизора, нуди у информативним емисијама, у политичким анализама, у расправама о нашем међународном положају, извештајима са скупштинских заседања или у наступима народних представника, оних из власти као и оних из опозиције. Свуда преовлађује тихо очајништво, осећање немогућности изласка из уклетог круга. Као да је та перверзна телевизијска доколица добила чудовишне размере и повукла за собом све врсте јавног дискурса. Извођачи игре се представљају као тумачи осећања и схватања широких маса, као гласови „дубоке државе“, од чијих понора помало зазиремо. Чини се да тако изгледа пресек просека: опака пресуда која нам је, ко зна када, како и зашто изречена одражава се као бескрајно тапкање у месту, батргање у безнађу. У игру смо ушли добровољно, или из непромишљености, и ево, добили смо што смо тражили, па нам ваља глумити у историјском комаду опште поражености. Из дана у дан понавља се иста јадиковка: то је све што умемо и можемо. „Сити срамоте своје“, како се, седам векова пре Христа јадао пророк Јеремија, „своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо“.

И та слика није плод ничијег погано смишљеног сценарија: групни портрет се обликује сам од себе, као бесконачни дефиле поломљених живота, исклизнућа, залутања и очајничког настојања да се, у привременој изолацији, у карантину, на граници између истине и фикције, нађе одскочна тачка за нови почетак, да се, показивањем личне несреће, она победи, а у замену за откривање интимних невоља освоји слава. (Да, слава: за то је, по општем осећању, довољно појављивање на малом екрану.) У таквој, припростој драматизацији успостављају се краткотрајне љубавне везе, које убрзо прелазе у мржњу, чиме се безнађе, донесено из стварног живота, коначно запечаћује. Пратимо немилосрдну борбу за самопотврђивање, за важност, и борба је утолико безнаднија што се одвија у празнини, у безваздушном простору, у знаку јалове саможивости. Свако свакога омаловажава, и истовремено погледује како би га искористио. Гледаоци, невидљиви а још како утицајни, играју улогу спонзора и навијача, поистовећују се са укућанима, храбре их или их руже, пошто и сами, онамо, на послу, у породичном животу, у браковима, и комшијским односима, пролазе кроз слична искушења.

Свађалаштво, које даје напетост и покретљивост врћењу у круг, погонска је снага не само ове невеселе представе него и нашег несрећног поднебља у целини. Њиме су надахнуте међустраначке распре, зађевице међу народима и племенима Региона, а склони су му и главни актери међународне заједнице који дискретно надгледају представу. Свет је и иначе оболео од џангризавости, од осветољубивог пакошћења, а код нас се, с обзиром на заостајање у лицемерју, то исказује у порнографској разголићености. Језик је шкрт, натруњен сиктањем. Говорна лица не износе утиске и запажања, него „изјављују“ оно што имају, не оспоравају саговорнике него их „демантују“, а немоћ да се озбиљније удубе у неко питање прекидају поштапалицом „И то је то“. Они ту нису дошли да би нешто научили или другима дали, него да би се у својој промашености афирмисали. Како се сретну, почне борба за место под сунцем, то јест за постанак у студију, и та борба, због неприродних услова у којима се одвија, добија анималну суровост. Бива да се и потуку.

Реч је, о низу дилетантских психоаналитичких сеанси из којих се могу извући неки непријатни закључци о двоношцима уопште, и нашем, данашњем човеку посебно. Огледало, које нам враћа ружну слику, можемо разбити, или забранити приступ ка њему, али истину тиме нећемо укинути. Невољници, утамничени на ТВ-ВТ (телевизијском вашару таштине) наша су сабраћа, суграђани, сапутници, супатници, будуће мајке и очеви, обеспућени на пробијању према модерном добу, одбегли са села да би се зауставили у приградским насељима, жртве приглупе сујете и детињасте нарцисоидности, недоучени шегрти неолибералног капитализма, који његова упутства прилагођавају датим условима: боре се оружјем које поседују – мушкарци патријархалном бахатошћу, жене голим стражњицама. Свако је против свакога а Бог против свих. Он нам је оставио завештање да зарађујемо хлеб у зној лица свога, од беспосличења је одвратио главу. Он хоће да помогне онима који се труде, а за ове и овакве нема времена.

Пакао – то су други, како рече Папа егзистенцијалистима, нарочито онда кад им се омогући показивање најгорих својстава. Без закерања и сукобљавања ова сатанска измишљотина би брзо пресахла. Мирољубиви појединци, који понекад залутају у представу, себе убрзо искључе из ње. Они покушавају да укућане подсете на обавезу према пристојности, очигледно уплашени од разголићавања најнижих порива. Дуги, хиљадугодишњи развој људске расе ишао је ка кроћењу и просветљавању нискости, а постигнућа су климава: сваки час смо кадри да паднемо на сопствено дно. У истинском животу за то се налазе разна оправдања и објашњења, па и лекови, а у ријалитију се поигравамо са бедом зарад ње саме. Зато је поучно пратити призор уништења саме идеје културе. Суочавамо се са природном мером нашег устројства и са потребом њеног превазилажења. Најлакше и најбрже нам полази за руком оно што је ружно и ниско. А беспосличење, у коме се даве учесници овог историјског тренутка, само по себи је порок, стање у којем нам свашта долази на ум.

Свако време има знамења која су га достојна; ово, наше, успева да од муке и несреће начини ђаволску фарсу. Некадашња, горда и напредна наша стварност (постојао је и такав часопис!) преобразила се у декадентни ријалити. Eppur si muove*, али унатраг и низбрдо.

*Ипак се креће (изрека се приписује Галилеу Галилеју)
——————————————————————————————————————–

(Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник )

Изворник: Недељник ПЕЧАТ број 551, 28. децембар 2018, штампано издање (стр. 68-69)

(Visited 68 times, 1 visits today)
ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *