Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић): ДУХОВНИ ЖИВОТ У СРБА (II)

Можда су баш у праву они који тврде да су сами наши калуђери и духовници били први зачетници епских народних песама, поготову оних из Косовског циклуса, јер само ти народни, из народа и за народ, људи и духовници могли су да онако хришћански и јеванђелски доживе и изразе Косовско опредељење и етику Србина хришћанина, народа који се у историји радије опредељује за Царство Небеско неголи за царство земаљско, јер „земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека“.

*) Прочитано као реферат на општу тему „Духовни живот на нашем тлу“ , у Љубљани, на Међуфакултетском теолошком симпозијуму (23-25. септембра 1980. г.)



Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић)

„Дворова немамо, али црквама и манастирима смо засејани“

О истој хришћанској етичности и хуманости Српског народног схватања подвига чојства и јунаштва сведочи Исидора Секулић: „И херојска личност и херојска жртва, по нашој народној песми, не служе у првом реду држави и престижу, него служе као светао пример људски, не би ли се живот човека поправио. Религиозност у нашем народу судила је право: да ништа људско није савршено, да нема идеалног управљања (владања), да нема човека без слабости, да нема народа најбољег. Жртва и херојство су путеви ка савршенству, али савршенство је у Богу. И непријатељ може бити бољи од онога ко га је победио. Старина Новак се не боји никога, али се боји Бога. Марко плаче што погуби бољега од себе. Војводе наше из првог устанка утучени су пред сликом понижења и пропасти турске, јер је то и пропаст људи уопште. Уосталом, и 1918. године, народ је наш потресен гледао катастрофу Аустрије. По народној песми нашој, хероји наши за спољашње слободе били су увек и борци за унутрашњу слободу, слободу која чезне за светошћу и лепотом. Наше национално опредељење битно је у тежњама религиозним и етичким, у тежњи да оплемењује и оморалише оно што није лепота и морал“. Наша народна песма, и прости народни људи, „који су пасли козе на Балкану“ а стварали тако узвишени морални епос и етос народни, „сведочанство су наше расе. Полако, хуманост устаје у нама против варварства, религиозност против свега онога што није онолико слободно колико је слободан дух. Дворова (ми Срби) немамо из прошлости, али црквама и манастирима смо засејани. Црква и манастир су били што и кућа, и владару и чобанину, и писменом и неписменом, и јунаку и обичном човеку“.

Исидора СЕКУЛИЋ (1877-1958)

Нема сумње, дакле, да су српске народне песме прожете вером у Бога („Народна песма пуна је Бога, и увек с Богом почиње и конци се у небо везују“ – Милош Ђурић), прожете су хришћанским духом и јевађелском етиком, па су отуда у праву они који сматрају да су оне и настајале углавном око цркава и манастира, тих вековних српских Божијих и народних кућа, општих сабирних и саборних домова Божијих и народних. Можда су баш у праву они који тврде да су сами наши калуђери и духовници били први зачетници епских народних песама, поготову оних из Косовског циклуса, јер само ти народни, из народа и за народ, људи и духовници могли су да онако хришћански и јеванђелски доживе и изразе Косовско опредељење и етику Србина хришћанина, народа који се у историји радије опредељује за Царство Небеско неголи за царство земаљско, јер „земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека“. Исто је тако само подвижнички и благодатно искусан човек Цркве Српске могао да читав косовски етос и епос Српског народа доживи и изрази, верно основном хришћанском настројењу народне душе, као свенародно сазнање својих грехова (због којих „Бог се драги на Србе разљути за њихова многа сагрешења“) и као свенародно покајање, али покајање као свесно сазнање своје одговорности пред Богом, те стога покајање које препорађа и живљује, које из смрти васкрсава, јер је и сама смрт била у знаку Крста, а то значи са надом на Васкрсење.

Српске мане и пороци

Све до сада наведене особине Српског народа не значе да су сви припадници српског рода били добри и мирољубиви, трпељиви и правдољубиви, да су били добри хришћани. Напротив, и Српски народ има итекаквих својих мана, јер је и он потомак палога Адама и носилац прародитељске природе и њених слабости и страсти. Стога су и многи Срби знали да буду и стварно бивали зли и опаки, осиони и кавгаџије, непоштени и неморални, покварени и надувени, издајице и богоборци. Познати су и код Срба лопови и разбојници, још од средњег века па до данас, као уосталом и код осталих народа; познати су и код Срба отмичари и силеџије, неправедници и нељуди, како раније тако и данас (о чему је довољно пратити само данашњу штампу). С правом вели владика Николај: „Ни српска историја није без црних конаца зле воље, која је као аспида рађала своја зла ишчадија: неслогу међу браћом, завист, освету, издајство, ружење ближњих, омаловажавање светиње, охолост, раскалашност и – један пакао може им знати сва имена, пошто им је пакао и колевка. Ни на Косову нису расли само божури, него и трње. Али, и најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од 12 апостола био је богоиздајник. И међу Србима је било тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и богоотпадника и безвераца. Но то није чудо. Јер историјски пут Српског народа води стрмовитом литицом изнад страшног бездана. Ко се оклизне и падне, тај заиста пада у бездан. Али, ма колико су одвратни примери таквих Срба, они представљају трагичне епизоде на правилном путу једног народа, какав је хришћански светосавски народ Српски“.

Не поричући, дакле, и не превиђајући српске мане и пороке, можемо ипак рећи да је Српски народ у својим правим синовима показао јеванђелску висину духовног живота, не мању можда од других хришћанских и православних народа. То сведоче пре свега Срби Светитељи о којима ћемо тек говорити. То сведочи и стално присутна врлина јеванђелске вере и јеванђелског покајања у души Српског народа. И српске пословице и народне песме сведоче о пороцима код Срба, али и о светлим примерима истинског хришћанског покајања, што све показује да се у Српском народу бије она вековна и трајна битка за спасење и препорођење човека, за његово у Христу умирање за грех, страсти и зло, једном речју умирање за све врсте духовне смрти, и онда за његово васкрсавање вером и Духом Светим за нови живот у Христу, живот духовног подвига и борбе за душу, подвига ношења крста свога и идења за Христом Богочовеком, макар и кроз зној, сузе и крв, али и уз освежујућу и оживљујућу росу благодати Духа Утешитеља. У том погледу је српски народ, са свим својим манама и врлинама, још увек хришћански народ, а то значи народ у сталној битки духовној за своје спасење и богоуподобљење, за свој прави и пуни духовни живот. Такво је, уосталом, вековно православно схватање и доживљавање динамичности а не статичности духовног живота хришћана.

О једној мани Српског народа треба овде посебно проговорити, јер њу особито истичу поједини проучаваоци српског духовног живљења и веровања. Реч је о српској општој религиозности и њеној, наводно, изразито „паганској“ оријентисаности и обојености. Познати српски универзитетски професор Чајкановић је у том погледу највише писао о „миту и религији“ код Срба, што у наше дане једва чекају да користе комунисти који желе да вере, или религије, код Срба сасвим нестане. Писали су о томе и други српски интелектуалци, као што је нпр. недавно изашла наказна књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, или најновија књига Р. Николића „Камена књига предака“. Поводом српске религиозности ови српски интелектуалци најчешће тврде да Срби или „нису религиозни“, или да су још увек остали већином при својој старој словенској, тј. паганској многобожачкој религији, или у најбољем случају да су то неки својеврсни „природни“ хришћани – малтене „богумили“! Оваквих паушалних судова срешћемо чак и онда кад је реч само о томе да Срби „нису клерикални“ (тј. да нису „црквени“ на један њима туђ, западни начин), или кад се просто констатује да код Срба нема биготизма (као код неких других хришћана), или да нема толико спољашње формалне побожности (за коју српска пословица каже: „Ђе велика звона звоне, онђе мало Бога моле“), итд, итд. Када је пак реч о појединим српским обичајима, особито Крсној слави или Божићу, онда се поједини наши и страни професори и интелектуалци брзо пожуре да код Срба пронађу пре бога Перуна неголи Христа, или попа пре Богумила неголи Светога Саву. Судећи пак по неким данас у комунизму вођеним анкетама међу „верујућим“ Србима (напр. недавно у београдском „НИН“-у и другде), испада да Срби данас нису више ни „верни“ ни „сујеверни“, него просто „не верују ниукога осим у себе“ и ваљда, у – једино спасавајући систем марксизма. Поменути професор М. Поповић чак тврди да ни српско поштовање и празновање Видовдана, тј. Косовских Мученика и Часног Крста за који су они положили свој живот, није хришћанско него „паганско“, и да су идеју Косовског епоса Србима дали Турци! Итд, итд. (Узгред да приметимо да је документован одговор на то дао проф. Јеремија Митровић у „Југословенском историјском часопису“, 3-4, 1977). Поменути пак Р. Николић, коментаришући нпр. несумњиво хришћанске и православне знакове и натписе по српским гробљима и споменицима крајпуташима у Западној Србији, ипак се не устручава да каже целом Српству у очи: да Срби нису верујући, да сумњају у Бога и у бесмртност, итд, итд. Овакви закључци су, свакако, само у служби комунистима).

Свакако, није спорно да међу Србима има сујеверја и извесних остатака паганизма, тако присутних уосталом и у другим народима и уопште у души старог адамовског, непрепорођеног човека. (Ово, наравно, није правдање сујеверја, нити сујеверних Срба). Исто тако познато је да су извесни Срби још у доба Немањића, и доцније, у Босни, били богумили. Али од тога па до горњих генералисаних тврђења врло је далеко, и то растојање може бити само незнањем, предубеђеношћу или злонамерношћу покривено, као што је случај чак и код проф. Чајкановића (иначе типичног ђака немачке школе „религионгешихте“, која ни у самој Библији није остављала ничега хришћанског!), а поготову код савремених марксистичких ангажованих стручњака „за питања религије“. (Српски народ на ово лепо каже:  Свако време има своју „цркву“ и своје „попове“). Шта би за таква тврђења рекао велики Његош, који је још за Доситејево критиковање народне вере и обичаја говорио да је Доситеј „некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем“, тј. над Православном вером, док је за издајице вере Христове Његош говорио да су „хулитељи имена Христова“, јер „јавно на Крст Часни пљују“, те тако „некршћу се горе усмрђеше“ (Горски вијенац).

Религиозност Српског народа, узета не само у његовим Светитељима, него у просеку простог и мало образованог народа, јесте вера и побожност трезвена и разборита; не рационалистичка, али не и затуцана и сујеверна. Најбољи умови Српског народа, као што су Свети Сава, Његош, Вук, Тесла, Пупин, Цвијић, епископ Николај, отац Јустин Поповић – сведоче о дубокој религиозности, о правој хришћанској вери и код просвећених, природно умних и ученошћу мудрих Срба, тако да није тачна тврдња да је Србин по природи „рационалист“ и „скептик“. Православна вера и побожност су још код светих Апостола и Светих Отаца биле увек трезвене и разборите („расуђивање“ – διάϰρισις – је једна од основних врлина православног подвижничког живота), али то никако није исто што и рационализам и скепса. Извесни српски интелектуалци виде код српског народа, или му просто приписују, оно што они сами носе у својој души (према оној мудрој речи Ј. Дучића: „Ствари имају онакав изглед какав им дадне душа“), а неће себи смирено да признају да их српски сељак још увек за неколико копља надмаша, и то пре свега у моралном, духовном и верском погледу. (Три изразита српска сељака стоје на почетку српске новије историје: Карађорђе, Прота Матеја и Вук). Уосталом, утицај рационализма и „просвећене“ скептичности, деизма и атеизма дошао је код Срба са стране, и то најчешће код двоједушних Срба (типичан пример су Доситеј Обрадовић и Васа Пелагић). Са стране су дошли у Српски народ и разни утицаји духовне површности, дилетантизма и нихилизма, или опет пијетизма и духовне псеудоморфозе. Лепо је рекао Владика Николај, да у новије време: „Многи Срби из школа изнесу само усијану главу и охлађено срце“, а то је већ општа модерна појава раслојености и духовне разбијености савременог човека. Стога о правој вери, побожности, духовности, моралности и црквености српског човека можемо говорити не према судовима појединих интелектуалаца, поготову не оних који су изгубили или губе свој српски идентитет духовни, него тек гледајући на сам побожни и богомољни Српски народ и на његове Светитеље, јер су тек Светитељи у Српском народу његови прави представници и сведоци, и његови прави учитељи и надахнитељи духовног живота. (Уп. молитвену песму српских богомолитеља):

„Светитељи српски небесни весници,
И вечног Слова јасни словесници,
У Дух одевени, Духом обожени,
Духом оснажени, Духом научени –
Учитељи бисте народу својему
Послушан да буде закону Божјему“

(Песме молитвене монаха Тадије).

Права српска вера… и страни утицаји

Основна карактеристика духовног живота код православних Срба, према Српским Светитељима, јесте вера у Свету Тројицу – „Ва име Оца и Сина и Светога Духа“ (или: „У име Бога – Свете Тројице, српске помоћнице“) – и такође вера у Христа Спаситеља, Сина Божијег и Богочовека. Ова хришћанска вера неодвојиво се испољава код Срба као вера и верност Крсту (и то „са три прста“) и Православљу. Вера у Свету Тројицу код Срба потиче несумњиво из кирилометодијевског наслеђа, но ту је веру особито „обновио“ (израз је Доментијанов) Свети Сава, као први архиепископ самосталне Српске Цркве, првенствено у својој програмској Беседи о правој вери, на свесрпском Великом сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године. Ту је Свети Сава изложио Православну веру у две основне хришћанске истине: Свету и Божанску Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа („Јединицу Триипостасну и Тројицу Једносуштну“ – Доментијан) и у оваплоћење „Једнога од Тројице“ – Христа Богочовека, од Духа Светога и Пресвете Богородице, ради нашег спасења.

Ова тројична – Христова вера у Српском је народу од Светог Саве до данас верно чувана и сачувана (мада у новије време, и тоне само код Срба, све се чешће чују у обичном говору само изрази „за име Бога“, „ако Бог да“ и слично, што може бити или скраћен израз вере у Бога Оца, тј. опет у Свету Тројицу, или израз обичног монотеизма који није само хришћански). Име Христово и вера у Христа Бога и Спаса присутна је у Срба увек („Христос је почетак и крај“, „за име Христа Бога“, „спаси нас Христе“ итд), а такође је често и призивање имена Пресвете Богородице и Светитеља Божијих, особито своје Крсне славе. Вера у Часни Крст Христов присутна је код Срба у сталном осењивању знаком крста и свега свога (дома, деце, постеље, јела, њиве, путовања, сваког посла), тако да је то понекад, у данашњем друштву, једини знак распознавања верника.

Све пак ово није потребно посебно истицати и наглашавати, јер су то опште познате и лако уочљиве истине у свакодневном животу православних Срба, мада се не може рећи да већина Срба довољно знају „теоретски“ о својој вери, тј. да су теолошки образовани. Али зато, позната је српска верност светом Православљу, онаквом како га је предао и утврдио Свети Сава (те отуда се понекад говори о „Српској вери“, или о „Светосављу“ – о тој теми биће посебни кореферат – а о томе је сјајну књигу написао о. Јустин Поповић: „Светосавље као философија живота“). Тим живим предањем светосавског (=светоотачког, апостолског) Православља живели су и још увек живе Срби, како у доба Немањића и Лазаревића, тако и у доба турског ропства, тако и под аустријском и млетачком влашћу, па и у време ослобођења и све до данас.

У Српско Православље уткани су многи утицаји, који су га стваралачки обогатили. То су пре свега утицаји Византије, затим Свете Горе, Јерусалима и Русије, па донекле и Запада. О свему томе могло би се много говорити, и многи су домаћи и страни писци, раније и у новија времена, говорили и писали о томе. Поменимо за раније доба само сведочење охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (13. век), који хвали Немањићку Србију као земљу „украшену побожношћу, јеванђелском чистотом живота и достојанством добрих нарави сваке врсте“, и Константина Философа (Костеничког), који хвали Србију Лазаревића (14-15. век) да је „живот у тој земљи као Црква Божија“… јер се код њих „врши закон по Христу“ и јер је свима „закон била врлина“. Из истог времена потиче и Цамблакова карактеристика Србије као једног великог манастира, која је особито важна, јер указује на значај манастира и монаштва за српско Православље и српски духовни живот. О томе би такође могло бити више речи, али за сада да подвучемо само значај оног трајног и кроз векове непрекидног искуства утицаја код Срба Атонске Свете Горе, особито српског манастира Хиландара, који је био и остао расадник српске духовности све до данас (данас су код Срба поново оживљене и учестале посете Хиландару и Светој Гори, као и Јерусалиму и Светој Земљи, где су Срби вековима имали своје манастире, а из манастира Светог Саве Освећеног преносили су јерусалимску духовну и богослужбену традицију). Исто треба рећи и за трајне утицаје српских манастира у земљи (Жиче, Студенице, Пећи, Дечана, Милешева, Тврдоша, Раванице, Крке, Крушедола, Лепавине, Мораче, Острога и др.), тако да је у праву Владика Николај када каже да „српско Православље није могуће замислити без манастира, јер се у њима српски народ од памтивека учио правилу вере и образу кротости“. Стога није чудо што су већина српских светитеља били монаси, како у ранија времена (почев од Светога Саве, Светог Симеона, Светог Гаврила Лесновског, Јоаникија Девичког и других), тако и донције (Свети Стефан Пиперски, Василије Острошки, Рафаило Банатски, игуман Пајсије и ђакон Авакум и др.). Ова српска верност и сродност источном Православљу, као својој Цркви и својим манастирима, била је и до данас је присутна и код најпростијег српског човека, „најсиромашнијег, али и најтврђег у вјери“, како је говорио Далматинац Пилипенда (код Симе Матавуља): „Помози, свето и красно моје Православље! Нека сам тебе збринуо, од мене шта буде. Кад крепам, макар ће ми звонити моје звоно и пратити ме мој (православни) свештеник“.

Верност Јеванђељу и Часном Крсту

Особити вид и врхунац српске верности Православљу, тј. Христу, Јеванђељу и Часном Крсту, јесу српски Мученици, исповедници и подвижници вере и живота у Христу и по Христу. Познат је вековни мартирологиј српског народа, и то управо за „Крст Часни и вјеру Христову“, особито од времена Косовског великомученика Светог Лазара [Свети Мученик Ђорђе Кратовац (16. век), Света Мученица Злата, Свети свештеномученик Гаврило Патријарх (17. век),Свети новомученик Висарион Сарај из Босне (18. век), па све до београдског новомученика Авакума Ђакона, који је пред страдање певао наглас карактеристичне стихове: „Срб је Христов, радује се смрти; нема вере боље од хришћанске!“] и до најновијих познатих и непознатих новомученика и исповедника Православља [марчански калуђери заточени на Малти, девојка Анђа из Призрена, сељак Вукашин из села Клепаца код Чапљине (пострадао у Јасеновцу), митрополит Петар Зимоњић, Глински и Пребиловачки мученици, Крагујевачка дечица из „неке земље сељака на брдовитом Балкану“ и многобројни други]. Сви су они страдали за своју веру у Христа и за Православље, понављајући сваки на свој начин речи српске народне песме: „Нећу своју веру изгубити, ни Часнога Крста погазити“.

Нису малобројни ни српски подвижници, испосници, пештерници, молитвеници, ћутљивци, исихасти и остали Божији угодници, који су своју верност Христу и јеванђелској Православној вери и животу посведочили својим саможртвеним подвигом поста и молитве, самоодрицања и сиротовања, девствености и чистоте, љубави и смиреноумља. Подвижници су у српском народу засведочени и давно пре Светога Саве а особито после њега (Свети Прохор Пчињски, Јоаким Осоговски, Петар Коришки, Ромило Раванички и остали Синаити), све до најновијих подвижника наших дана (отац Симеон из Дајбаба, Теоктист Студенички, Јустин Ћелијски, Георгије Херцеговац-Хиландарац). Подвижништво је карактерна црта Православне духовности уопште (не само монашке и манастирске), па је отуда оно присутно и у простом Српском народу. Свака српска побожна кућа била је доскоро као мали манастир, где се, осим безбрачности, упражњавао сваки монашки подвиг: молитва, пост, послушност, смерност, поштење, образ, честитост, милостиња, покајање. Код Срба су постили и Богу се молили и јунаци и војсковође (сам Карађорђе је држао све постове и дубоко се, пред свим народом, кајао за своје преступе, као некада Свети деспот Стефан Високи; затим многе Карађорђеве војводе, па војвода Мишић и др.), а поготову су подвижници и данас побожни српски богомољци из новијег времена (о њима ће бити посебни кореферат). Њихово је основно подвижничко гесло овако формулисао један народни богомољац: „Постом се долази до пола пута, молитвом се долази до врата Царства Божијега, а милостињом се улази у Царство“.

Срби као народ, и раније и у новије доба, имали су својих великих грешника, али су имали од вајкада до данас и својих великих подвижника, покајника, посника, молитвеника и народних добротвора. „И Свети су гријешили, па су се опет светили (тј. посвећивали су се покајањем), каже српска народна пословица. „Бог даје да се грешник каје“, каже друга пословица, а трећа додаје: „Кајање је први цвијет људскога поштења“. Све ово показује јеванђелски карактер духовности код нашег простог народа, народа који је сиротовао у свему али није Бога и душу своју никад заборављао. (Диван пример су Борића сироте из Лике, код Милана Будисављевића, које се овако моле Богу: „Боже, не заборави ни сиротињу, молимо ти се!… Не дај ти то, Боже! Не дај да сиротиња заборави на тебе“).

Љубитељи девствености и образа

Посебно треба забележити и истаћи подвиг девствености и честитости код Српског народа, тј. врлину целомудрености, моралне и телесне чистоте, образа и поштења. Међу српским девственицима, почев од Светог Саве па на овамо, највише има монаха и монахиња и о њима није потребно овде посебно говорити, јер су они и посветили себе и сав свој живот завету девствене љубави према Христу. Треба међутим истаћи оне брачнике у Српском роду који су оставили брак и живели до смрти девствено (многи српски средњовековни владари и кнезови; особито је диван пример Светог деспота Стефана Високог, иако великог јунака но ретко целомудреног човека, који је оставио најлепшу српску химну девичанству – „Слово љубве“, где се између осталог каже: „Љубав превазилази сва чудна дела Божија, и сваку врлину; и није чудо – јер је Бог љубав… Младићи и девојке, за љубав прикладни, љубав узљубите, али право и незазорно, да младићство и девство не повредите, чиме се природа наша Божанској присаједињује, да Божанство не узнегодује. Јер Апостол рече: Духа Светога Божијега не растужујте…“.        

Још више и од ових треба истаћи оне девственике и девственице који су живели у свету и остали девствени до краја живота (примера ради наводимо само нека имена: Стака Скендерова из Сарајева и Милица Стојадиновић – Српкиња, из прошлог века: отац Серафим из Крагујевца и брат – Драги из Крњева, из наших дана; девојка Милица Костић из Крушевца, која је недавно скочила са осмог спрата да би своје девичанство од насилника сачувала, и многи други примери). Шта више, сав Српски народ има још увек дубоко у свом срцу осећање стида и чедности, што се јасно види из наших народних песама, не само епских, него и лирских, у којима је с правом запажено да оне износе „светињу лепоте“ и „чистоту чедне невиности“, без „личне страсти“, и „без ичега чулног“. Вељко Петровић, књижевник, има једну овакву карактеристичну констатацију: „Исти дух (чистоте, као у лирским песмама) створио је Дечанску Богородицу (икону) и милешевског чувара Христова гроба (тј. Анђела Васкрсења)… анђела што бљешти као привиђење беле, поносне чистоте. Ма колико било прасловенских, паганских „натруха“ у њој, наша народна лирика је уоквирена хришћанском аскезом, и обасјана воштаницом колико и сунцем“). Исту чедност и урођени стид код српског човека и жене, особито код српске мајке (дивни су уопште примери српске мајке: Јевросиме, мајке Југовића, мајке Стојана Јанковића, кнегиње Милице, Теслине мајке, Стојанке мајке Кнежопољке, Назорове „Мајке Православне“, мајке из дела наших приповедача Лазе и Јанка), запазили су и Јован Цвијић и Јован Дучић, и то особито код Срба динарског типа (док на југу и у Босни присутни су извесни оријентални утицаји, те отуда тамо има страсног дерта и севдаха, чега код Динараца нема, осим у „новокомпонованим песмама“ које више и нису народне).

Карактерне особине српског образа и поштења познате су и изражене су у многобројним народним пословицама, и песмама. Пословице: „Све за образ, а образ ни за што“; „Вода све пере, сем црна образа“; „Боље је поштено умријети, него срамотно живљети“, или порука оца деци: „Децо моја, љубите правду и истину, јер то усахнути неће“ (натпис на гробу старог Новопазарца) – јасно сведоче о цени образа и поштења код Српског народа (реч образ код Срба означава „образ Божији“ у човеку, сачувану боголикост). Такође је врло карактеристична и следећа стара српска народна песма:

„Ој, човече праведниче,
Један Божији угодниче
Ако мислиш Божји бити,
Чини добро за живота,
У добру се не поноси,
А у злу се не поништи.
Јер, човече праведниче,
Кад човека самрт нађе,
Ништа собом не понесе,
Већ скрштене бјеле руке
И праведна дјела своја“.

Задужбинарство, свечарство и мобарство

Набрајајући карактерне особине Српског народа епископ Николај каже: „Треба знати да су три главна обичаја постала и главне особине Српског народа од старих времена. То су: задужбинарство, свечарство и мобарство. Задужбинарством Срби посведочују своју љубав према Богу, свечарством (тј. слављем) љубав према Свецима Божијим, а мобарством љубав према ближњима својим.“ О овим српским духовним особинама могло би се много рећи (о свечарству, тј. Српској слави, биће прочитан посебан кореферат), али ћемо се овде ограничити само на то да кажемо да све те особине потичу најпре од Срба Светитеља и народ их с правом везује за име Светога Саве. Свети Сава, и други свети Немањићи, били су велики српски задужбинари, не само подизањем цркава и манастира („Добро је и честно и Богу угодно чинити добро светим и божанственим црквама, јер од тога ништа лепше нема“, вели Свети краљ Милутин у својој повељи), него и многобројних других за народ добротворних и Богу угодних установа – партенона, сиротилишта, болница, прихватилишта, школа, странопријемница, где се пројављивао традиционални српски и светосавски дух домаћинства и гостопримства, што је после прихваћено и у свим српским манастирима и кућама, задругама и домаћинствима. Објашњавајући у своме Рјечнику српског језика шта значи реч „задужбина“ Вук Караџић бележи право народно схватање о томе: „Највећа је задужбина начинити намастир или цркву, као што су српски цареви и краљеви градили; потом је задужбина начинити ћуприју на каквој води или преко баре, калдрму по рђаву путу, воду довести и начинити близу пута, усадити или накалемити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјенути итд“. Овом српском светосавском обичају задужбинарства и добротворства следовали су не само Срби Светитељи (диван је пример општенародног добротвора Светог Стефана Штиљановића из Славоније), него и многи истакнути Срби (нпр. Архимандрит Герасим Зелић, Кнез Иво од Семберије, Херцеговац Илија Неранџић, Илија Коларац, Михајло Пупин, Сима Игуманов из Призрена, многе Карађорђеве и солунске војводе и многи данашњи српски добротворни људи, који од својих уста одвајају да црквама и својим ближњима даду и помажу.

Свети Стефан и Јелена Штиљановић

Исто је тако и са српским обичајем мобе, тј. међусобног братског и хришћанског бесплатног помагања, особито сиротињи и невољнику. У ствари сав српски задружни, саборни (рекао бих црквени, литургијски) дух и карактер народног живота дубоко је прожет јевађелским човекољубљем у име христољубља („јер кад учинисте једноме од ове моје мале браће, мени учинисте“). Ту се најконкретније испољава онај братски саборни дух првих хришћана, црквени и манастирски дух јединице. Није случајно што се кроз векове сав српски заједнички народни живот одвијао око манастира и цркви и њихових „христианских сабора“, где је, по речи Ј. Цвијића, народ испољавао „једну вишу оданост Цркви и вери“. Такође вели и Прота Матија: „Треба нашим калуђерима благодарити, што су нам манастире сачували, где се наше свештенство учило и народ окупљао и нашу веру и обичаје сачувао, те се нисмо истурчили или пошокчили (Мемоари). Кроз овај и овакав домаћи, породични и заједнички црквени живот свака је српска кућа постајала мала црква (и то не само о Божићу, Ускрсу, или о слави), што је резултат дубоко усађене црквености (као шире схваћене литургичности, саборности, козмичке евхаристичности, својствене уопште Православљу). Наравно, овим не желим да правдам ипак просечно смањену црквеност, тј. похађање цркве, код данашњих Срба (највише последица турског ропства и новијих недаћа под окупаторима и комунистима). Али зато, када верујући Србин оде цркви на службу Божију и на свето Причешће онда је то за њега прави празник и стварни препородитељски догађај, па за такве и вели српска народна песма: „Кад из цркве иде, мирише му душа као рани босиљак“.

Косовско опредељење – битна особина српског духовног живота

Као посебну карактеристику духовног живота код православних Срба сматрам да треба истаћи Косовско опредељење Српског народа, то јест његову углавном окренутост, а у критичним ситуацијама и коначну опредељеност за Царство Небеско, а не за земаљско. Примере тога имамо непрекидно кроз сву хришћанску историју Српског народа, како пре Светога Саве тако и после њега, како пре Косова тако и после Косова, све до данашње ситуације и стања духа живо верујућих православних Срба. Определивши се за Хришћанство и напустивши многобоштво, Срби су се већ определили за Царство Божије, насупрот царства кесаревог, овоземаљског. То опредељење су затим нарочито пројавили Српски Светитељи и подвижници, ти Христови неодступни врлиници (о. Јустин) и врлетници (еп. Николај), који су се кроз подвиге пењали најврлетнијим стазама ка Небеском Царству. На челу њиховом је свакако Свети Сава, који све остави: царство, славу, богатство, сва уживања, и тако своме роду даде светли и моћни пример трајног опредељења за Небеско Царство. Подвиг Светог Саве (а и Немање) само је доследно поновио Косовски великомученик – Свети Лазар, тако да је с правом речено да „и Свети Сава и Свети Лазар имају исти извор и утоку: привољевање Царству Небеском“ (Марко Марковић, Тајна Косова).

Тајну Косовског опредељења за мучеништво ради Небеског Царства чак је и народни песник правилно схватио, тј. христолошки и христоцентрично, о чему је врло проницљиво писао већ Милош Ђурић, затим Владика Николај, п. Јустин Поповић, и недавно Марко Марковић (у Паризу). Но давно пре њих писали су о Косовском опредељењу као мученишттву за Христа српски патријарх Данило III, косовски савременик, и српски монаси песмописци, који су саставили Службу Светом кнезу Лазару. Косовско опредељење Српског народа је хришћанско, мученичко, монашко и подвижничко опредељење. Оно се пројављивало сваки пут кад је требало да Срби своје животе дају за Крст Часни и слободу златну (не слободу по сваку цену, него слободу свету и златну, слободу која неће упрљати веру и образ). Косовско се опредељење испољило и у сеобама под Турцима, у одстојавању Православља под Турцима, у одстојавању Православља под турском и аустријском влашћу, у Карађорђевом, наизглед безнадежном, подвигу васкрса Србије, у српској Албанској Голготи, па чак, у извесном смислу, и 27. марту, кад су Срби изабрали радије гроб него роб. Особито је Косовско опредељење за Царство Небеско било присутно и живо код Срба Мученика и Новомученика, а присутно је и код свих оних православних Срба који и данас носе свој крст и за Христом иду, гледајући притом увек више на онај него на овај свет. Јер, „земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Ово трајно опредељење за Небеско Царство владика Николај назива опредељењем за „Небеску Србију“, али не у неком националистичком смислу, већ као духовно опредељење за следовање и идење за Србима Светитељима, који су већ постали становници Вечног Царства Христовог. Јер, на позорници светске историје бивају у свако историјско време „жетве Господње“, тј. Бог сабира у Своју небеску житницу боголике и богоподобне људе Своје, богоугоднике и христоносце. Косовско опредељење је опредељење за такву „Небеску Србију“, а то је онај вечни „Сабор Срба Светитеља“ у вечном и свечовечном Сабору Христовом – Цркви Небеској, Вишњем Јерусалиму, Граду Бога Живога и Божијих вечноживих светих, боголиких и богоподобних људи.

(1980, Љубљана)

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: БОГ ОТАЦА НАШИХ – Руковети са њиве Господње
(Манастир Хиландар, 2009; стр. 396-409)

(Visited 105 times, 1 visits today)
МУДРОЉУБЉЕ, ПАМЕТАРНИЦА, ПРАВОСЛАВЉЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *