Епископ ЗХП Атанасије (Јевтић): ДУХОВНИ ЖИВОТ У СРБА (I)

Говорити о једном народу*) и његовим карактеристикама и његовом духовном животу у целини, није ни мало лак посао. Ако се за пример узме библијски изабрани народ – Јевреји, онда се из Светог Писма јасно види колико је тај народ имао разноврсне карактеристике, позитивне и негативне, тако да је тешко дати јединствену слику његових карактерних особина и његовог духовног живота. А у извесном смислу библијски народ је „прототип“ и „мера“ сваког другог народа на земљи, и сваки би се народ могао, бар делимично, препознати у Израиљу, пре свега у свом односу према Богу, по чему се, на крају крајева, сваки народ и мери и процењује.

*) Прочитано као реферат на општу тему „Духовни живот на нашем тлу“ , у Љубљани, на Међуфакултетском теолошком симпозијуму (23-25. септембра 1980. г.)

______________________________________________________________________________

Сваки је народ „изабрани народ“

Свакако библијски народ, Израиљ, је на један посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији народ и није на свој – богопромисаони – начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план – „домострој“ (икономију) – за сваки народ и свако људско биће. О томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу у Атини:

„Бог, који је створио свет и све што је у њему…, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је из једнога (човека, или: једне крви) створио сваки народ људски (грчки: πᾶν ἔϑνος άνϑρώπων) да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена (грчки: ϰαιροὺς) и границе (грчки: ὁροϑεσίας) њиховог живљења,  – да траже Бога, не би ли Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једнога од нас; јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо…, јер смо и род Његов“ (Д.Ап.17,24-29).

Сваки је, дакле, народ, „позван“ и „изабран“ народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да Му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир Соловјев, „идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности“. У овом, дакле, смислу и Српски је народ Божији народ и на неки је начин изабран, али то не значи да и сваки други народ на земљи није такође Божији народ и изабран народ.

Као што рекох, није лако говорити о Српском народу и његовом духовном животу кроз историју и данас. „Лакше је, вели српски песник Момчило Настасијевић, решавати многе метафизичке проблеме него говорити о човеку и о покретима његове душе“. Стога искрено признајем да овај задатак превазилази моје моћи и способности. Много већи од мене српски човек, српски карактеролог и духовник, епископ Николај Велимировић, с правом је рекао: „Не може се историја српског народа – поготову духовна историја – писати само речима или мастилом, него и крвљу и сузама из срца“.

Ипак, покушаћу да изнесем моје виђење мога народа, ослањајући се, с једне стране, на оно што су о Србима рекли и написали наши и страни познаваоци српског народа (Његош, Вук, Милићевић, Јиричек, Гезман, Маретић, Цвијић, Ердељановић, Дворниковић и други, као и многи српски писци и песници), а с друге стране, користећи оно што о духовном животу Срба сведоче истински духовни људи тога народа (Срби Светитељи, Мученици, подвижници и остали Богоугодници, од Светога Саве до Светог Лазара Косовског и до Ђакона Авакума и Владике Николаја и Оца Јустина). Разумљиво је да притом користим и народне песме и умотворине, као и многа, записана и незаписана, предања и сведочења самог Српског народа.

Из једног дрвета икона и лопата бива

Започео бих једном старом српском пословицом: „Из једног дрвета икона и лопата бива“. Ова пословица (иначе слична једној грчкој пословици из Понта) богата је духовним, и то хришћанским садржајем, јер нам даје повода да се присетимо основних хришћанских истина о човеку уопште. Прва од тих истина јесте да је човек, као лично, разумно, слободно и друштвено биће (па према томе и један народ), створен од Бога, и да је његова богосаздана природа у суштини својој добра, јер је боголика. О томе нам јасно сведочи и библијско Откривење (1.Мој.1,26-28; 2,7), али нам оно одмах говори и о разликовању боголике датости у природи човековој (стварање човека „по слици“ Божијој) од богоподобне задатости, тј. богопогодног назначења човековог (намера Божија да човек буде „по подобију“ Божијем). И јеврејски оригинал и стари грчки превод (Септуагинта) и наш словенски превод су ту разлику између „слике“ и „прилике“ Божије у човеку (јеврејски: б’цалмену–кидмутену; грчки: ϰατ’ είϰόνα – ϰαϑ’ ὁμοίωσιν; словенски: по образу – по подобию), у чему православна теологија и православна духовност виде теолошко богатство хришћанске антропологије, јер се тиме истиче и значај природних дарова, значај богоданих потенцијала природе човекове, и значај за човека и његов духовни раст сопствене слободне делатности, слободне сарадње са човеку намењеном и даваном божанском благодаћу, неопходном за пуни и аутентични духовни живот човека.

„Из истог дрвета икона и лопата бива“ – означава да је пред човеком на располагању сопствена богодана му природа као добар материјал, али од човекове слободе и делатности (подвижништва) зависи да ли ће од себе направити једну обичну лопату, или чак и нешто горе, или ће од себе израдити једну свету икону (=живу слику Божију) која ће се уградити у свети иконостас Царства Небеског. (Уп. и народну пословицу: „Једна коза ојари двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на Јеванђеље“). Ово последње човек може остварити само у својој слободној и у љубави сарадњи са Богом, у синергизму са благодаћу Божијом која једина и гарантује прави духовни живот.

Истина о богосазданости и доброти, боголикости човекове природе јесте прва антрополошка истина, и она важи и за српског човека (и као природног човека а поготову као хришћанина). Али, природа српског човека је природа палог Адама, и то је следећа антрополошка истина нашег духовног искуства. Пад човеков, палост људске природе, коју сви људи наслеђујемо већ рођењем и пројављујемо својим слободним делима, тј. гресима, јесте несумњива реалност нашег, српског историјског бића и живота. Међутим, пад људске природе, иако се мора озбиљно узети у обзир кад је реч о духовном животу, не означава и потпуно губљење слике Божије у човеку, губљење боголикости као датости у самој природи, него означава помрачење и умртвљење живог лика Божијег у човеку, означава човеково онеспособљавање да живи пуним богоданим природним (нормалним, духовно здравим, спасоносним) животом, немоћ човекову да оствари богоподобност, тј. своју аутентичну духовност (облагодаћење, обожење човека) као своје крајње назначење.

Трећа истина о човеку јесте истина о безусловној потреби спасења човека, али и могућности спасења сваког људског бића под сунцем и сваког народа на земљи, оног и онаквог спасења ради којег је Бог послао Сина свог у свет – Христа Богочовека, који је и извршио спасење човека Својим оваплоћењем, смрћу и васкрсењем и даривањем човеку Духа Светога, који даље у Цркви омогућује сваком човеку и сваком народу, у сваком историјском времену и на сваком историјском простору, избављење од грехова и препород у нови духовни живот по Богу, у нови духовни (=у Духу Светом) живот у Христу. У светлости ове три основне хришћанске антрополошке истине треба посматрати и српског човека и његов духовни живот. Без овога, свака српска, или било која друга, антропологија биће само гола натуралистичка етнологија и социологија. Зато треба проучавати и природног Србина, али и благодатног Србина, па онда видети: ко је од себе начинио обичну лопату, а ко свету икону Божију.

Природа и судба Српског народа

Почнимо прво од природе Српског народа и њене карактерологије, да бисмо затим говорили о духовном животу православних Срба, нарочито код Срба Светитеља.

Срби, словенски огранак или племе, из велике породице словенских народа, кренули су, стигли и настанили ову Балканску ветрометину – „између Истока и Запада“ – у оним историјским временима и на оним географским просторима које им је Промисао Божији предназначио, али које су и они сами заузели, освојили, собом испунили. Ово не значи никакву „предестинацију“, него значи само Божије промишљање и Божије „судбе“ (словенски израз за библијске судове Божије), па у том смислу Српски народ верује у судбу Божију о себи, тј. у своју драматичну улогу у општем плану Божијем, без којег ништа не бива, али и тај Божији суд бива по слободи и заслузи људској. (Утицај муслиманског „к’смета“ и источњачког фатализма није код Срба никад био пресудан.) Долазећи на Балкан и живећи на њему Срби су доживљавали и неизбежне утицаје народа са којима су, вољно и невољно, долазили у додир, а и утицај геофизичког простора и поднебља и свог историјског времена, у којим су живели и борили се, страдали и стварали. Ипак, ти историјски и геоклиматски услови, који свакако остављају свој печат на сваки народ (о чему је опширно и учено писао српски научник Јован Цвијић и његова етнографска и антропогеографска школа, што ми не оспоравамо нити сасвим одбацујемо), нису били од пресудног утицаја на српски народ. Јер, основна истина карактерологије једног народа, у овом случају Српског, ипак је однос народа према Богу, у овом случају – према Христу као Богочовеку.

Пре доласка на Балкан Срби нису били хришћански народ: покрштени су јеванђелском вером у Христа тек по доласку и настањењу у својим данашњим покрајинама, и то постепено, у току скоро пуна два века (пре тога су се борили против хришћанске Византије – познате опсаде Цариграда и Солуна, али су у тим борбама изнутра били побеђивани: Света Богородица и Свети Димитрије освајали су их постепено за Христа). Покрштени су од православне Византије, и тај православни византијски печат остао је трајно на Српском народу. А то је значило да Срби припадају Источној, „Јерусалимској“ Цркви, „источној јерусалимској вери“, (како се више пута каже у старим текстовима, а и у новије доба у Карловачкој митрополији). У највећем броју случајева Срби су покрштени добровољно и добровољно су себе ставили у службу Христу. О томе карактеристично вели Владика Николај следеће (у свом делу „Српски народ као Теодул“):

„Ми Срби знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Историјски пут Српског народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, увек неосветљен светлошћу смисла и циља. С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина и пружати у једну праву линију… Срби су се крштавали по својој слободној вољи, били су добровољци. Добровољство, са којим су Срби примили веру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градилачко и хармонично кроз сву нашу крштену историју… Као киша на суву земљу, тако је дејствовала вера Христова на српску душу. Сва српска слава је у периоду наше крштене историје. Ти хришћански векови представљају за Србе једну безпримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе страдања и славе. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. А основна и непрекида линија Српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: служба Христу – Христодулија. Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања, и слободе и обнове и рада. Смисао Цркве, смисао државе, смисао породице, смисао човека и народа.“

Наведене речи епископа Николаја садрже у себи истину за многе праве Србе, пре свега за Србе Светитеље, али за многе појединце у Српском народу у тим речима има много тога тек жељенога. Нису сви Срби једнаки. Многи су од истог богоданог материјала направили од себе свете иконе Божије, живе боголике личности, богоносце и христоносце, док су други опет од истог материјала направили од себе грубе лопате, па чак и штетна оруђа, понекад чак у туђим рукама, и тада двоструко штетна за себе и свој народ. Али, какав је тај „материјал“ којим Србин располаже, каква је природа Србинова и какве су њене природне и стечене особине?

Душеван народ

Мудри и учени људи, који су проучавали и описивали Српски народ (етнолози, етнопсихолози, карактеролози, социолози, историчари, философи и етичари, као и писци и песници), у својим описима и проценама Српског народа нису увек у свему сагласни, али се њихове карактеристике углавном приближују онима које је Српски народ испољио у својим народним умотоворинама и поезији, у народним обичајима и карактеру народног живота. Наш познати етнолог Јован Цвијић и његова школа говоре о постојању углавном три српска етнопсихолошка типа: динарски, централнобалкански и панонски, од којих је динарски и најбројнији и најизразитије српски. Уважавајући резултате, ми се ипак нећемо држати његове поделе, јер, и по његовом признању, број варијетета у тим типовима је врло велики и типови се међусобно додирују и прожимају, поготову после многобројних српских сеоба и миграција. Исто тако, неизмерив је број и личних варијетета, персоналних особености сваког човека, са чиме теолог мора озбиљно рачунати. Али, како је човек и као личност ипак припадник свога народа, онда свакако и сваки Србин носи у глобалу обележја свога Српског народа.

Не из романтичних разлога него из стварног искуства, с правом је указивано и указује се на природну доброту српског човека, на скоро голубију његову мирноћу и мирољубивост још из словенских давнина. Истиче се такође Србинова трпељивост и готовост на жртву, његова изнијансирана повученост у себе – „трпети и увући душу у се“ (Душу у се, па трпи!) – став душевне питомости али и опрезности, став једног дубљег унутрашњег живота, који га више гони у одбрану, каткад и претерано – у пасивност, неголи у замах, у свет и животну околину (В. Дворниковић).

Срби су људи дубоке осећајности и симпатије, понекад меки, болећиви и милосрдни; последица тога је њихово дубоко осећање правде, правдољубивости и милосрдности, те отуда готовост за пожртвовање и самоодрицање. „Пред туђим већим невољама, ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље“ (Цвијић). За такве људе од срца и савести Српски народ има нарочита имена: душевници, савесници – изрази и називи који датирају још из доба Немањића. Такви људи штите правду од неправде и боре се за „Божију правду“, макар сами бескрајно трпели и страдали. Јован Цвијић је говорио о „војничким врлинама“ Српског народа, али то не значи да је тај народ имало сличан нпр. Германском народу. Јер, по својим предиспозицијама Српски народ није уопште агресиван, освајачки или завојевачки и његова историја то несумњиво показује, јер она није била освајачка, него углавном историја трпљења и страдања, историја борбе за слободу, поготову у новија времена. „Није то био живот народа који је освајао, већ живот народа који се ослобађао“ (Карактер и менталитет једног покољења – Д. Васић). У овоме трпљењу и страдању под Турцима, у  I и II устанку, у балканским ратовима, и светском рату, Српски народ је испољио надчовечанске снаге трпљења и подношења жртава и понижења, тако да је с правом рекао српски син Никола Тесла: „Наш народ показује толику моралну снагу, да нам свјетла образ пред свијетом“. (Слично сведоче и многи српски савезници са Запада, од Карађорђевог времена до времена светских ратова, особито из времена српске албанске Голготе, тог и новог српског Косова.)

У овом подношењу страдања и трпљењу, често и до свенародног понижења, има неког својеврсног „српског ината“, али има и нечега што се може назвати, и названо је, „рајетинском особином“, особином пасивне храбрости – повлачења у себе и истрајавања. Ипак, ово опет открива и скривене унутрашње резерве животне снаге и непобедивости код Срба, ко што је заиста и бивало: јеванђелском етиком трпљења Срби су често у историји побеђивали своје победнике и своје насилне господаре. Има у том трпљењу и нечега од „животне биологије слабијега“, рећи ће Дворниковић, али је ово психолошко тумачење ипак недовољно да објасни оно што је код Срба дубље, јаче и узвишеније, што је Србе држало и одржало, и што се најбоље испољило у Косовском предању, српском хришћанском косовском етосу и опредељењу, којим је Српски народ живео и до дан данас још увек живи.

Ево неких примера трпљења из турског доба: „Питали Турчина: Шта је раја? – То је, вели он, као и трава: што више косиш, то више расте“. Или други пример: „Питали рају: Шта све мораш да дајеш аги? – А раја вели: Немамо времена да набрајамо шта све морамо да дајемо, али можемо казати шта не дајемо. – Шта? – Душу“.

Овај врло карактеристичан одговор отирива дубоко животно искуство Српског народа, научено у трпљењу и патњи Бога ради и своје душе ради. Боголика душа се једино не може и не сме жртвовати. Ту се јасно открива не само Србинова „природна“ душа, него пре свега његова хришћанска душа: „Трпи душо Бога ради“. Или, по другој пословици: „Трпљен спасен, поготову блажен“. Јер – „Кога Бог милује, онога и кара“, и „Ко претрпи до краја, биће спасен“. Тешка искушења и страдања научила су Србина и утврдила га у вери у Бога и у правду Божију. То је она позната Србинова вера у праведну судбу Божију што светом влада, па је зато Српски народ, у свим својим праведним и неправедним, заслуженим и незаслуженим страдањима и трпљењима, увек гледао горе у висину, у небо, у судбодавца и правдодавца Бога, у Његову вечну и последњу Правду. Та српска вера у Божију правду, тј. у крајњој линији поверење у Христа Распетога али и Васкрслога, изражена је најбоље и најкраће у познатој Шантићевој песми „Ми знамо судбу“ (за коју је с правом речено да је то „сонет српског народа“): „Ми пут свој знамо – пут Богочовека“, или у Његошевим стиховима: „Страдање је крста добродјетељ, а надежда веже душу с небом… Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти“.

Тужан народ

Наведене карактерне особине Српског народа најбоље се изражавају у српској народној поезији, лирској и епској, али више у овој последњој. Народна поезија најпотпунији је израз душе и карактера Српског народа. Као што је говорио још Јаков Игњатовић: „Србину су његове пјесме огледало. Српска је пјесма рачун Српства пред свијетом… С том пјесмом, и поред све невоље, нећеш зажељети да будеш друго него што јеси. Нећу тиме да кажем да су други народи лошији од њих. Ти народи су велики у срећи, Србин је велик у несрећи, а лакше је бити велик у срећи него у несрећи. У несрећи се тек познаје како човјекова тако и народна душевна снага“.

У српској народној епопеји највише је проговорио новословенски балкански, динарски тип Србина, Србина јунака и страдалника „за крст часни и слободу златну“, али су епско-патријархалне црте код Срба присутне већ од давнина, и до данас оне у народу нису ишчезле. Запажено је од стране многих да у српским песмама, и оним лирским и оним епским, јуначким, има доста туге и сете. О томе говоре још византијски хроничари. Познати византијски историчар и философ, Никифор Григорас, забележио је у 14. веку да су Срби певали и попевали кроз планинске кланце и дубодолине, и – „беху то, вели он, тужне мелодије са особитим одјеком уз поноре и урвине“. Слично говори и пољски песник из прошлог века, Адам Мицкијевич, као и низ новијих наших и страних проучавалаца народне поезије. Тужне и жалосне мелодије српских народних песама ми и данас чујемо и осећамо кад год слушамо звуке српских гусала и песму из гусларевог грла. Гусле су и иначе аскетски и патнички инструмент, више лелечу и оплакују поразе него тријумфе и победе (С. Винавер), и стога није чудо што су најбоље опевале косовско и шумадијско борење и страдање у време кнеза Лазара и вожда Карађорђа. Гусле и данас, иако мање, живе у Српском народу, јер живи и постоји српска „историјска туга“, која није само производ једног историјског доба. „Кроз стародревне звуке гусала не проговара само једна историјска епоха, ни дух само једне друштвене класе, него и дубља конституција душе и карактера српског, душе која је овако реаговала на једну дуготрајну животну судбину и околину“ (В. Дворниковић).

Уосталом, и сам српски гусларски десетерац јесте својеврсни говор туге и бола, својеврсни „стилизовани плач“. Велики српски песник Његош и савремени наш песник Матија Бећковић, и низ других познавалаца Српског народа и његовог језика, с правом констатују да је десетерац у ствари природни говорни израз нашег језика, израз психичког органитета и тоналитета читавог народа, епски патријархалног и тужно-јуначког. Извесни тон туге присутан је и у српским лирским песмама. То је нека прастара сета, својеврсни „јаук из даљине“, нека носталгија пуна осећајности и суздржаног јецаја, скривене емоције у напаћеном срцу, што се може приметити и споља на лицу многог Србина, и некада и данас. (Недавно је један исландски песник, после проведених месец дана код нас, објавио на Исланду чланак под насловом: „Један тужни народ“). Психолози ће ту црту окарактерисати као извесну меланхолију, корелативну онда са пригушеном страсношћу (Дворниковић), али је то, и поред делимичне истине, ипак мало да нам објасни тугу Србинове душе. Не зато што Срби немају страсти или што нису страсни људи, него што је то само један део истине о српском човеку. Подвижничко (аскетско) искуство Срба хришћана, пре свега облагодаћених Светитеља Срба, сведочи нам да постоји и код Срба „жалост овога света“, јер постоји у Србима и међу Србима не мало неизживљених и непрегорелих страсти, чега је непречишћена туга и жалост стални пратилац и оброк.

Али, исто то искуство сведочи нам да код Срба постоји и туга „по Богу“. Постоји једна праисконска туга у човеку, прадревни Адамовски плач – свељудска носталгија за изгубљеним рајем, и она је, Богу хвала, још увек присутна у души и срцу Српског народа. Отуда код Срба има увек искреног људског плача и покајања, а о њему сведоче и народне јуначке песме где се то можда не би очекивало. Зато је још Свети Сава саветовао Србима: „Чувајте се да вас не удави овосветски прелестни печал (=жалост)… Стога, свагда љубите покајање, исповедање грехова својих и плакање над њима: љубите смирење и праведност… чист живот који је Богу угодан“. Сличан је пример поуке и духовног искуства и „Слово љубве“ деспота Стефана Српског. Такође мноштво поучне туге и небеске носталгије садрже и стари српски записи и натписи, које је Љуба Стојановић сакупио, а М. Пантић Суреп онако уметнички прокоментарисао у свом тужном есеју „Кад су живи завидели мртвима“.

Народ чојства и јунаштва

У свим српским епским песмама има, дакле, доста туге, али има и нечега још другога, не мање снажно присутнога, а то је слободарски дух, јунаштво и чојство. Још је стара народна пословица забележила истину: „Тешко непријатељу кад јунак заплаче“, а ово важи првенствено за дух и карактер српске епске песме, а и Србинове душе уопште. Српски народ одувек је био јуначки народ, и то је у својој вековној борби за слободу показао и посведочио безброј пута – „од Косова до данашњег дана“. Његошеви стихови: „Гњев праведни оружје је правде“, или: „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“, или стихови Алексе Шантића: „Народ је ови умирати свико, у својој смрти да нађе лијека… Волови јарам трпе а не људи, Бог је слободу дао за човјека“ – јасно сведоче о јуначком и слободарском карактеру Српског народа, од Милоша Обилића и Марка Краљевића до Карађорђа и војводе Мишића. То српско витештво, не толико у духу западних витеза феудалног доба, колико у духу ранохришћанских „светих ратника“, тј. заточника за правду Божију и мученика за „Крст Часни и слободу златну“, сведочи о томе да Срби никад нису до краја постали „раја“ нити подлегли „рајетинском духу“, јер је та „раја“ знала да устане „ко из земље трава“ и тако да, кад год затреба, испољи свој слободарски дух каквим су испуњене наше јуначке песме и наше јуначке борбе против свих завојевача и окупатора. За Србе Динарце с правом сведочи Јован Цвијић: „Ти људи, па чак и жене са цртама које одају племениту тугу и који чак изгледају савладани тугом, могу одједном постати силни као лавови“. Ова силина лавовска, али и стрпљива слободарска истрајност српска, испољила се особито у борбама против Турака, нарочито у време устанка под Карађорђем, који је „Србију крстом прекрстио“ и дигао сиротињу рају – „јер је крвца (невино проливена од Турака) из земље проврела, земан дош’о ваља војевати, за Крст Часни крвцу прољевати“.

Српско слободарство и племенито јунаштво најбоље и напотпуније се испољило у нашем српском Косовском опредељењу, где је трагика пораза и страдања доживљена као свесна жртва за веру, а природно људско јунаштво ту је надмашено хришћанском крсноваскрсном мистеријом мучеништва ради Царства Небеског. Отуда у српском косовском епосу онај слободарски узлет вере и наде, узлет који и у историјском поразу не губи дах и дух, него са осећањем моралне победе позива Српски народ да славе славу Божију: „Пијте Србљи у славу Божију, и ришћански закон испуњујте: иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“

У српском, дакле, народном епском карактеру има снажно присутне слободарске борбености и јунаштва, јаког осећања народне части и поноса, личног и националног образа и достојанства људског. То је приметио и Станислав Винавер: „Српски народ је својом песничком, епском традицијом тако однеговао памћење у мозгу, у срцу и души својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене послове, на овој земљи“. Наведена констатација је само делимично тачна, и она никако не значи да су Срби имали или имају осветољубиви карактер (раније постојање понегде крвне освете углавном је био страни, арбанашки утицај), него означава вековно очувани српски слободарски дух, безброј пута посведочен после Косова, а нарочито под Карађорђем. Карактеристичан је Карађорђев говор устаницима у Орашцу, на Сретење 1804: „Браћо моја, ви видите шта Турци јаничари раде… Видите да нам ништа не оставише на миру, ни наше свете цркве, ни манастире; видите шта зликовци и безаконици с нашим кћерима, сестрама, снахама и младим женама чине… Ово се, браћо, не може више сносити… Ја се уздам у Бога милостивог, који наше горке јаде види, да ће нам Он у помоћи бити“.

Краљевић Марко и већи од њега

Изразити пример овог српског својства био је Марко Краљевић, обдарен од народа свим витешким својствима и народним тежњама. Марко брани правду, веру, част, народне светиње и обичаје; он захтева човечност и поштовање, штити слабе и нејаке, помаже цркве и манастире и сиротињу. Марко се бори против нечовештва, дели правду „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“, итд. итд. Марко уз то, иако јунак као нико, има племенитости да призна да има јунака већих од њега: он је као хришћанин готов и да призна своје кривице и погрешке и да се искрено покаје, јер ипак „греота је крвцу прољевати“. Марко је „широк као народна душа“. Али, од Марка је ипак племенитији трагични косовски јунак Милош Обилић, као жртва вере и верности, чистија и хришћанскија од Марка. А племенитији и већи и од Марка и од Милоша јесу Маркова мајка Јевросима и Мајка Југовића и особито Свети великомученик косовски Лазар. За ове последње, у свој трагици косовској, ипак и у физичком поразу и смрти „све је свето и честито било“, док се то не може рећи у свему за Марка Краљевића, и то народни песник јасно осећа и показује. Јер, и по народној песми, Марко Краљевић нема само српске врлине, него и српске мане, „обесну и проклету ћуд“ нашу (како вели Марко Марковић). Марко је свађалица и инаџија, самовољан је и убојица, љут и плаховит какав понекад Србин зна да буде; Марко зна да пркоси и себи и Турцима, зна да се опија и прави глупости. За српског песника Марко није неки „надчовек“, нити је „јунак ради јунаштва“. Наш народ никад није гајио култ јунаштва као таквог, култ голе силе – било каквог „надчовека“. Зато су Србима идеал били ипак не Марко Краљевић или Старина Новак, тј. јунаци и хајдуци, него су му идеал били страдалници за правду и веру: Светитељи, Мученици и подвижници у име Христа Бога. Јер је „боље изгубити главу, него своју огријешити душу“. Стога је и српска народна поезија скроз прожета хришћанским духом, и то управо православним црквеним духом. „Народна песма без Цркве и ван Цркве не би се могла ни појавити, а ту је у питању духовна веза између народа и Цркве, а не нека социјална или економска условљеност“ (Марко Марковић). Ово је управо разлог што су српске народне песме прожете још више него јунаштвом – духом чојства, човештва, хришћанске хуманости и боголикости.

Ево шта о српском схватању чојства и јунаштва сведочи Марко Миљанов, познати српски јунак из новијег времена (сам је себе сматрао Србином), који је и сам био доследни поборник и заточник таквог хришћанског чојства и јунаштва. Он сматра да је јунаштво победити другога, док је чоство победити себе ради другога. Чојство је у врлини трпељивости и самосавлађивању, у жртвовању себе „за општу и Божију правду“. За своја два јунака Марко Миљанов каже: „Они су доста јуначког спомена у народу оставили, и то не дивјега и зверскога јунаштва (изрази су врло карактеристични – А. Ј.), него питомога, побожности пуна и великодушности“. Своме пак племенику М. Миљанов оставља аманет да не крије мане свога племена, као ни врлине, као и да свагда указује на то да „треба чињет’ оно што користи народноме напретку и Божијој правди“, јер је то право доброчинство и „божије благо, које нам душу и срце весели“ (Примјери чојства и јунаштва).

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: БОГ ОТАЦА НАШИХ – Руковети са њиве Господње
(Манастир Хиландар, 2009; стр. 385-396)