Драган Буковички: СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ

Навршило се четрдесет дана од одласка наше Марије Мељкове. Публициста и преводилац, издавач и друштвени радник, оснивач Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја и надасве – то сада можемо слободно рећи – један од највећих савремених српских пријатеља и добротвора, у Србију је зимус по први пут дошла да тражи нешто за себе: лек за болест која ју је годинама, ионако нежну и крхку, тихо и неумољиво нагризала. Уместо лека, нашла је вечну кућу. Међу својима, у земљи народа коме је без остатка посветила последњих 20 година живота.

---

Како ће у редовима који следе бити много речи о нашем Српско-руском Братству, најпре желим напоменути да ни покојници, ни потписнику ових редова, а верујем ни већини других чланова наше организације иста никада ни у помислима није била застава чија би сврха била некакво истицање сопствених личности, стицање или остваривање сопствених амбиција. Једноставно, форму оваквог удруживања одабрали смо као најпријемчивију како би своје унутрашње духовне пориве, ствари које смо сматрали за себе саме и за друге душекорисним, успели да у постојећим, врло неповољним условима, бар у незнатној мери оваплотимо и остваримо. Држим да је Марија Мељкова својим животом и делима те побуде и доказала и потврдила, па је, барем што се ње тиче, о томе сувишно даље трошити речи.

У српским земљама постоји на десетине српско-руских братстава и удружења пријатељства. Има таквих организација и у Русији. Оно што је особеност Српско-руског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја јесте да спада у оне ретке чије чланство чине грађани обе земље, и да је свакако с најдужим „стажом“ циљаног и непрекинутог рада. Ово износимо као суву чињеницу, без лажног скромничарења или неумесног бусања у груди. Лептице које су нам дате старали смо се да, према способностима, колико-толико умножимо. Највише лепти је умножила сама утемељивачица нашег Братства. Ми остали ту се немамо чиме дичити. Али се немамо од чега ни стидети.

Маријина српска прича почела је с пролећем 1999. године и подмуклим ратом Запада против СР Југославије. Одмах се укључила у протесте руских родољуба тим поводом.

Почиње да се појачано занима историјом и културом српског народа и његових земаља. Постаје члан Међурегионалног удружења за организовање помоћи братској Србији „Света Руска“ (Святая Русь)¹, основаног ради прикупљања добровољних прилога и скупљања помоћи за унесрећене у Србији и пробоја информативне блокаде у Русији и свету. Покренуте су и скромне недељне новине, које су излазиле на 8-12 страница А4 формата под називом Српски крст (Сербский крест). Удружење је радило прво са благословом протојереја Владислава Свешњикова, а затим и руског патријарха Алексеја II и српског патријарха Павла. Прерасподела помоћи је ишла преко СПЦ.

Обревши се по први пут у Русији и њеној престоници почетком новембра следеће, 2000. године, наивно сам се обрадовао када у некој новинарници у метроу случајно спазих поменути недељник: помислио сам да иза назива „Српски крст“ стоје неки моји земљаци, забринути за судбину отаџбине. Купио сам примерак и пошао трагом адресе уредништва из импресума. Нисам морао дуго трагати – редакција се налазила у ширем језгру града, недалеко од станице метроа „Бељајева“.

Већ са врата ми је у очи најпре упала велика слика манастира Жича и портрет патријарха Павла на супротном зиду. Али колико је велико било моје изненађење када сам схватио да у редакцији листа не да нема ниједног јединог Србина, него нема никога ни с макар основним знањем српског језика! Споразумевамо се с муком, споријим изговарањем речи и обилно се помажући рукама. Секретарица редакције на крају схвата да разговара са српским „поетом“ и сталним сарадником једног локалног листа, који се тренутно налази у посети рођаку у Москви, а живи баш недалеко од оног манастира чија слика виси на зиду. Секретарица обећава да ће ми се јавити и упознати ме с неким ко ће ми пружити сва обавештења која ми буду потребна. Наводим одломак из путописа, објављеног у наставцима одмах по повратку у домовину²:

Десетак дана после првог сусрета у „Српском крсту“ Јелена ме позива телефоном. Одржала је обећање.

У редакцији ме упознаје с Маријом. Она добро зна историју, уметност, познаје град. Биће ми водич, кад год јој то време дозвољава.

Питам Марију – колико ће ме коштати та услуга? – Плаћање не долази у обзир. Ја сам гост. Моје је да кажем шта ме конкретно интересује, а она ће се, рекла је то већ, колико год јој то време и знање допуштају, потрудити да помогне. – Па добро, за почетак бисмо могли да одемо до Вагањковског гробља, Пушкиновог музеја, храма Христа Спаситеља или – Лењиновог маузолеја? – А, не. Свуда ће ићи са мном, само не у маузолеј. Она је предана православка и не долази у обзир да иде на поклоњење оном црвеном ђаволу.

Сва моја убеђивања су остала без резултата. Њет и њет. Ако хоћу, показаће ми где се маузолеј налази, али она тамо не улази ни за живу главу. Предајем се. Посету препарираном „великану“ остављам за неку другу прилику…

У први мах су ме изненадиле сасвим несловенске црте лица Марије Ивановне: она је пореклом била монголске крви. Али, спољашњи утисак често вара, и ускоро се уверих да је душом, унутрашњим чувством она словенскија и рускија од многих „чистокрвних“ Руса. И наше познанство убрзо прераста у пријатељство. Са њом се лакше и споразумевам. Марија Ивановна је по струци лингвиста (премда су јој ужа специјалност угрофински језици), што јој помаже да ме боље разуме; са друге стране, иако без икаквог предзнања руског, чињеница да сам познавао превуковски правопис умногоме ми је олакшавала усвајање руског језика: читајући руске новине и књиге већ на самом почетку сам разумевао 80% текста, без икаквих речника. Чак сам се почео забављати решавањем руских укрштеница. Проблеми се јављају код живе, разговорне речи: ваља напрегнути слух, унети се у њену мелодију како би се ухватио смисао.

Москва је тих дана шљаштава, сва нагиздана и окићена, свечарски ведра и расположена: спрема се за дочек Нове године, која ће означити и почетак новог десетлећа, века и хиљадугођа. Пуним плућима дишем резак, свеж ваздух, прочишћен заслепљујућом белином, радујем се игри искричавих, шарених под светлима велеграда пахуља, шкрипи сувог снега под ногама, целца каквог, чини ми се, нисам газио још од детињства. Маријиним старањем током та два месеца упознајем се са руским јавним делатницима – историчарима, сликарима, књижевницима, музичарима, новинарима, као и с понеким српским уметником који овде живи. Неки од оних првих знају српски, па и разговори постају живљи, а дружења знају да се продуже до касно у ноћ. Прича се о српској и руској историји, уметности и, наравно, политици. Незаобилазне теме су прошлогодишњи рат с НАТО-пактом и недавно рушење Милошевића.

Већина мојих нових познаника има потребу да ми се извини због Јељцинове „издаје“ Србије у косовском рату (слушао сам их и годинама касније, кад год сам се обретао у Русији). Таква извињавања сам увек доживљавао с помешаним осећањима. Прво је – нелагода, па и постиђеност: чинило ми се беспредметним да се нама, Србима, ма ко извињава због издајства, када смо већ ми сами себе најстрашније издали. Мислим на саучесништво Београда у убиству читаве једне државе – Републике Српске Крајине, и „величанственог“ багателисања трећине Републике Српске 1995. године. Никакву утеху нисам налазио у тумачењима да се није могло другачије, однос већине званичника и народа према Крајишницима током и после прогона убедило ме у чињеницу те самоиздаје. Од тада сам живео у непрестаном очекивању заслужене небеске казне. И она је дошла с пролећем 1999. године, у буквалном смислу те речи. Можда због те троипогодишње мучне слутње, прве бомбе сам дочекао са никад раније не доживљеним унутрашњим спокојством, у самотној, лаганој, дугој шетњи кроз опустео и замрачен родни град. У свету где се све истинске вредности не само газе и ниподаштавају, него и циљано потиру, тако да се у човеку природно јавља сумња у смисленост држања било каквих наравствених, моралних начела, овакве несреће, уместо очекиваног осећања безизлазног ужаса, доносе чак неку врсту олакшања: као неку сурову потврду сопствене, макар и колебљиве вере.

Два годишта млађа од моје покојне мајке, Марија Ивановна је до нашег познанства већ увелико раскрстила с младалачким лутањима. Док се ја најрадије хватам књижевних тема, она предност даје питањима религије. За мном су још свежи трагови заношења источњачким учењима, езотеријом, Хесеом и Ничеом, популарном културом, тајнама древних цивилизација и тек ступам на тле озбиљнијег проучавања и разумевања сопствене, праотачке, философије живота. Марија Ивановна је сва у православљу, под утиском десетогодишњег српског отпора Западу као да нас држи чак духовно зрелијима, интересује се за религиозно стање српског народа, његову историју и обичаје, одушевљено говори о светом владики Николају (Велимировићу), од кога је понешто већ било преведено на руски језик. Други (уствари први) предмет њених мисли је свети цар Николај, о кога се руски народ тешко огрешио, жртвени подвиг његове породице. С Путином се јесте појавила нада у бољитак, али Марија Ивановна је убеђена да без свенародног покајања због богоодступништва и погажене присеге цару никаквог бољитка не може бити; напротив, без Божјег опроштаја за зверско убиство његовог Помазаника и Задржатеља, оно што следи је даље, вртоглаво срљање у апокалиптична времена и неминовна пропаст не само Русије, него и читавог човечанства. Сав њен јавни рад усредоточен је на ширење свести у народу о значају царског подвига и неопходности покајања.

Тако ме у сâм освит новог века, неколико дана пре повратка кући, Марија Ивановна изненађује предлогом да оснујемо руско-српско братство, које ће се у обе земље бавити неговањем и јачањем веза између два народа, онако како су то некада радили словенски комитети у XIX веку. Смислила је и назив: Руско-српско Братство у част светих новомученика Цара Николаја и Владике Николаја.

Никада нисам разумео руску склоност према дугачким и бомбастичним називима. У том називу су приде имена двојице светитеља, и колико год их иначе поштовао, нешто се и не осећам достојним да се прихватим вођења организације под тако узвишеном заставом. Још увек лутам. Радије бих неки скромнији и неутралнији назив. Све то прећуткујем, и вадим се убеђујући Марију Ивановну како нисам добар избор за такав посао: нити имам потребних веза и познанстава, нити довољно способности; рад удружења се планира на средњи и дуги рок, а ја живим неуредно, без сталног запослења и прихода, „дан и комад“… Марија ме и не слуша, одмахује руком: све је то којешта, а што се посла тиче, одмах ћу га добити… Показује ми неку књигу с насловом на црквенословенском: Живый в помощи. Објашњава ми да су то речи којима почиње 90. псалам Давидов. Тај псалам чува верујуће у рату и великим животним недаћама, чита се као молитва за упокојење. Текст 90. псалма православни руски војници носе уза се као „запис“, или траку на коју је уткан, исписан, везују око главе кад иду у борбу. Књигу је написао један руски официр, ветеран Авганистанског рата, и објављена је са благословом светогорског монаха Кукше поводом напада НАТО-савеза на Југославију 1999. Њу би ваљало превести на српски, а то ја могу ваљано урадити… Нашао се покровитељ за такав подухват, па ћу хонорар добити унапред.

Био сам запањен. Па ја руски језик познајем нешто боље него папуански! Учинићу све да Братство у Србији некако заживи, али да се прихватим превођења не долази у обзир. Знам пар врсних српских књижевника, дивних преводилаца с руског, могу је повезати с неким од њих. Неозбиљно је такву ствар поверити неком без икаквог искуства и знања, ја то никад нисам радио…

На све моје разлоге Марија Ивановна се само смешка и одмахује руком:

— Ти си песник, разумећеш.

Тако је Марија Мељкова на самом почетку означила један од основних праваца делатности будућег Братства – издаваштво и духовну размену. Потписника ових редова је понукала да се окрене и раду на једном за њега дотад сасвим непознатом књижевном пољу, које ће му донети и радост, и духовне плодове, и хлеб насушни. Без њеног подстрека на то се сигурно никад не бих усудио, све и да ми је нешто такво падало на памет. А није.

Већ после пар месеци, с пролећа 2001. године, Марија Мељкова је била гост српске гране Братства у Краљеву. Посећује светиње и споменике у граду и околини: Жича, Студеница, гроб Јове Курсуле у Цветкама… У манастиру Градац стиже да упозна, месец и пô дана пре његове кончине, и у Русији цењеног старца Јулијана (Кнежевића), а крајем августа, већ приликом другог доласка с првом групом руских ходочасника – и да присуствује његовом четрдесетодневном помену. О свему томе, о његовом животу, она ће пет година касније писати у чланку Сербский старец схиархимандрит Иулиан (Кнежевич).

Следећих 15-ак година ће с таквим групама, у једнонедељним или двонедељним турама до 10-ак ходочасника, редовно обилазити светиње диљем српских земаља, често и двапут годишње (касније ће таква поклоничка путовања организовати и за српске госте у Русији).

Издавачку делатност почиње 2002. године у Москви, штампањем разгледница српских манастира: Раванице, Жиче, Копорина, Богородице Љевишке; са ликовима светих владара: кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, цара Николаја II; са текстовима тропара и молитава. Тако прва у Русији штампа превод познате молитве св. владике Николаја Боже, благослови онога који улази у овај дом… Молитва брзо налази своје место на вратима и зидовима многих православних домова, идеју преузимају многобројни црквени издавачи, почињу да је на најразличитије начине умножавају у милионским тиражима, те постаје прихваћена широм руског света.

На овакву продукцију се непосредно надовезује добротворни рад: приход од продаје разгледница, добровољне прилоге, на друге начине прикупљена средства, црквене утвари – све то намењује народу и Цркви Косова и Метохије. Братство редовно учествује на свим крупнијим православним изложбама и сајмовима широм европског дела Русије, популарише дела српске духовне и лепе књижевности, помаже такође многе српске породице и појединце продајом производа домаће радиности.

Прва књига штампана у издању СРБ Светих Цара Николаја и Владике Николаја – Символи и сигнали св. владике Николаја – изашла је у Москви 2003. године, поводом његове свецрквене канонизације и са благословом владике Шабачко-ваљевског Лаврентија. Доживела је три издања. Треба рећи да се чланови руске гране СРБ налазе међу пионирима у превођењу дела светог Владике на руски језик. У том смислу овде је умесно поменути Наталију Феофанову – до своје кончине пре 10-ак година главну сарадницу и сталну сапутницу Марије Мељкове на путовањима у српске земље – која је превела и код разних издавача објавила преко 20 књига владике Николаја (Беседе под гором, Жетве Господње, Вера светих, Азбука вере…), као и свој избор српских народних бајака. Сликарка, иконописац и преводилац Александра Копањова превела је владикино капитално дело Охридски пролог, које већ преко 10 година чека да буде објављено, иако су, према оцени Марије Мељкове, духовни стихови владике Николаја – највећи изазов за сваког преводиоца – у тој књизи кудикамо успешније пренети на руски језик, него у другим, доцније објављеним руским преводима. Нажалост, каквоћа и вредност одавно ни у Цркви нису најбитнији при оцењивању и прихватању нечијег рада.

Сáма Марија Мељкова, на којој је лежао сав терет вођења Братства, ограничила се углавном на писање и превођење кратких чланака. Како се Српско-руско Братство све ове године одржавало и радило на рачун скромних средстава својих чланова, веома ретко добијајући за свој рад подршку са стране, те није имало могућности да ојача сопствену издавачку делатност и продајну мрежу, комерцијалније ствари (у првом реду дела св. владике Николаја, чија популарност код руских читалаца непрекидно расте) уступане су другим издавачима. Ствари од којих се није могао очекивати знатнији приход, а чије објављивање је сматрано корисним и неопходним, Братство на челу с Мељковом је узимало на себе. Тако у Москви 2004. и 2006. излазе два броја алманаха За крст часни и слободу златну! – први посвећен 200-годишњици Првог српског устанка, 90-годишици почетка Првог светског рата, 5-годишњици агресије НАТО на СРЈ, као и јубилејима авве Јустина (Поповића) и патријарха српског Павла, а други – годишњицама св. владике Николаја³. Главнину садржаја чинили су преводи и чланци Марије Мељкове и Наталије Феофанове. Поред текстова св. владике Николаја и преподобног авве Јустина, ту су текстови вла̏дӣкā Артемија (Радосављевића) и Атанасија (Јевтића), затим Владимира Димитријевића и Антонија Ђурића… Два чланка Исидоре Секулић, у преводу Марије Мељкове и Ане Јевстратове, вероватно су први текстови наше велике списатељице на руском језику. Припремљени трећи број алманаха, посвећен светом цару Николају и његовој породици, остао је необјављен.

Велику пажњу Марија Мељкова посвећује приређивању књига на, у Србији неопростиво запостављеном, језику наше прве писмености (покушајте да у књижарама пронађете ишта на црквенословенском језику!). Тако најпре 2006. године у издању СРБ излази Акатист светому благовѣрному царју великомученику и страстотерпцу Николају; затим, са благословом владике рашко-призренског Артемија, 2008. књига акатӣстā Пресветој Богородици Тројеручици и светитељу Сави, са Молитвеним правилом за спас српског народа, нарочито на Косову и Метохији. На крају књиге, Мељкова додаје текстове две кратке молитве са напоменом читаоцу, речито говорећом о њеној личности, чувствима и побудама да посвети живот (и) служењу српском народу:

„Ова два кратка молитвословља православни Русије, Малорусије и Србије су се договорили читати за мир на Косову и Метохији У САГЛАСЈУ, то јест једним срцем и једним устима, ЈЕДНОВРЕМЕНО сваке вечерње у 11 часова (по московском времену, односно у 22 по украјинском и у 21 по српском). Придружите се и Ви, да бисмо нашој једноверној и једнокрвној браћи и сестрама нашим указали у првом реду духовну, молитвену подршку, напоредо са свим осталим могућим видовима помоћи“.

Марија Ивановна за свој труд није наишла на разумевање и снисходљивост са стране РПЦ. Напротив, због црквене бирократије, која издавање дозволе за штампање књига на црквенословенском почиње пре свега условљавати новцем, приморана је да следећу брошуру – Акатист светитељу сербскому и всеправославному Николају, епископу жичскому и охридскому – штампа 2010. године у Србији. Последњу књигу коју је припремила Марија Мељкова на црквенословенском језику – Псалтир (са упоредним Даничићевим преводом псалама) Братство, у немогућности да га штампа сопственим средствима, уступа горњомилановачком издавачу Лио, који књигу, лепо уређену, објављује 2014. године.

Потресну књигу писама и цртежа деце с Косова и Метохије, коју су приредили Иван и Моња Јовић, а објавио КОНРАС у Београду 2006., Марија Ивановна преводи на руски и приређује као двојезично издање 2008. године, са благословом владике Артемија. На III конкурсу „Просвета кроз књигу 2008.“, који организује Издавачки савет Руске Православне Цркве, издање је удостојено III награде у номинацији „Најбоља духовно-родољубива књига“. Средства од продаје намењена су Србима с Косова и Метохије и манастирима Епархије рашко-призренске. Мељкова је урадила и неколико врло упечатљивих емисија на радио Радоњежу на основу грађе те књиге.

На истом радију је с књижевницом Јеленом Чудиновом снимила још преко 40 радио-емисија с интервјуима, цртицама из српске историје, савремености, књижевности, уметности, о тренутним политичким околностима… Али о чему год се говорило, Космет и живот Срба у јужној нашој покрајини били су незаобилазна тема.

За Косово и Метохију, тамошње светиње и народ Марија Ивановна је била посебно везана; штавише она спада у ред оних благородних странаца који су Србију заволели свим срцем, као родну земљу, управо тек пошто су заиста упознали у првом реду њене тзв. „обичне“ људе, оне које су „виши“ слојеви нашег друштва тако склони да потцењују. До тада је њена наклоност према нашој земљи више имала природу дивљења због жилавог отпора непријатељима и њене земље, или простог хришћанског саосећања. Будући да је спадала у онај редак сој образованих људи код којих је ученост сједињена са дубоком вером, потпуно је природно што је давала предност дружењу с људима код којих превагу односи ова друга.

Живела је у сталној вези с народом, у првом реду оним унесрећеним, не презајући притом ни од опасности. Већ недуго после мартовских погрома 2004. године с Наталијом Феофановом је Космет обишла уздуж и попреко, и то не увек безбедним путевима (о томе је ова последња оставила и писани траг – репортажу под насловом Пламен под пепелом, објављену исте године у првом броју нашег алманаха За крст часни и слободу златну!). Чинила је то и наредних година. Долазила је више пута довозећи помоћ на српске барикаде на северу Космета 2011-2012. године, стајала на њима заједно с народом, онда се враћала у Русију и свуда, кад год јој се укаже прилика, ширила српску истину о збивањима.

С тугом је посматрала растући раскол у српском друштву, пузајућу издају националних интереса од стране српских владајућих елита. И после свргавања епископа Артемија и потоњег развлашћивања народних вођа на северу Космета од стране Београда и западних му „партнера“, стала је на страну прогоњених.

Мартовски погроми су иначе били једна од главних тема још на изложби „Тамо је моја Србија“, оствареној првенствено захваљујући самопрегорном труду Марије Ивановне у московском Међународном фонду словенске писмености и културе, отвореној у другој половини јануара 2005. године. Директор Фонда тада је био вајар Вјачеслав Кликов (нажалост, већ следеће године се упокојио), такође велики пријатељ српског народа, који нам је подарио споменик светом Сави на Врачару. Била је то заправо серија књижевних вечери, изложби, концерата и трибина посвећених нашој земљи у трајању од 25 дана – најкрупнија манифестација коју је наше Братство успело да организује у руској престоници. На отварању се окупио крем московске културне и политичке елите, дипломатски кор наше земље, бројни високи гости… Први пут сам присуствовао неком јавном наступу Марије Мељкове у Русији. Тада се коначно уверих да је свака разлика између родине и друге изабране отаџбине у њеној свести – престала да постоји.

И ево, потроших много простора и речи тек да овлаш набројим понешто од оног што нам је Марија својим трудом завештала; притом смо се овде бавили углавном њеним радом у Русији, који је људима у Србији слабије познат. Но, из тог набрајања не слути се ни сенка свих одрицања, тешкоћа, патњи што их је тај рад с собом носио.

Већ смо напоменули да је све пројекте којих се прихватала Марија Мељкова првенствено финансирала сопственим средствима и скромним прилозима народа и малобројних пријатеља, без ослањања на којекакве државне буџете и грантове. И ретким пословним људима спремним да помогну Марија се врло ретко и нерадо обраћала.

Никада није била салонски патриота, од оне сорте људи који се тако радо гађају мудрим изрекама типа мисли локално, а делуј глобално, или учини што је до тебе, па шта буде – биће итсл. да их на крају свакоме огаде. Марија Ивановна је те изреке живела. Своју личност није истицала у први план. Није се наметала као незамењиви „српски пријатељ“, некакав „експерт за Балкан“, иако је то заиста била, за разлику од неких по српским јавним гласилима извиканих „стручњака“. Њено знање није било само књишко, него и практично, животно.

Говорила је и писала за радио и новине, иступала на трибинама, предавањима, разним манифестацијама. Али на интернету, рецимо, нећете наћи НИЈЕДНУ њену фотографију објављену за живота. Када сам пре четири године хтео да поставим њену слику с кратком биографијом на наш сајт, замолила ме да слику уклоним. Невешто се правдала тиме да за сликање у јавности нема благослов свог духовника. Данас ми је жао што по том питању нисам био упорнији. Јер, исто се односила и према плодовима свог рада – уопште није бринула о томе да иза себе сачува њихов траг.

Радо је подржавала и несебично помагала све подухвате својих истомишљеника, који се тичу српске ствари. Захваљујући њој имао сам прилике да упознам неке заиста дивне руске људе, и да с њима сарађујем. Најбољи међу њима, нажалост, као ни Марија, никад нису имали подршку руских власти за свој рад. За разлику од неких званичних, а осведочених штеточина, којима је „руско-српско братство“ служило за остварење личних интереса и грађење каријере.

Неки од ових других се нису устезали да се окористе плодовима њеног рада и заките њеним перјем. Она то као да није примећивала. А с каквим се стварима суочавала можда може наговестити једини пример кад је упутила јавни вапај за помоћ, у најкритичнијој у раду СРБ 2012. години:

Оци, браћо, сестре!
Просимо Ваше молитве!

Делатност Руско-српског Братства Светих Цара Николаја и Владике Николаја је угрожена: остајемо без складишта за чување књига на Царску и српску тематику, које преводимо, издајемо, распрострањујемо, продајемо на православним сајмовима, благодарећи чему постоји могућност да се помаже страдајућем народу Косова и Метохије.

Свети Цару Николаје и Владико Николаје, Новомученици Русстïи и Сербстïи, вси Святïи, молите Бога о нас! Да вашим светим молитвама Милосрдни Господ и Пречиста Његова Мати не лише чеда своја милости и штедрота.

Руско-Српско Братство Светих Цара Николаја и Владике Николаја,
Марија Мељкова

Они безочнији нису презали ни од најнижих подметања и клевета. Један карактеристичан случај сам запазио и пратио пуних десет година. Али то је тема за неку другу причу коју ћемо ускоро испричати и документовати.

Поврх свега, последњих четврт века је, мајчински нежно, бринула о тешко оболелом супругу – Андреју, издржавајући својим радом обоје. И до последњих граница издржљивости изнурена тешком болешћу, више је бринула о њему, него о свом излечењу. Своје излечење је заправо и жудела само из страха за мужевљеву судбину кад ње више не буде.

Али Провиђење је хтело другачије. Довело ју је у њену другу отаџбину, да бар пре одласка на вечни починак прими уздарје од народа коме је дала све што је могла. Сестринство манастира Св. Николе Мирликијског у селу Лозница на достојан је начин вратило тај дуг љубави. Исто као и лекари чачанске болнице који су преузели бригу о Марији у њеним последњим данима на овом свету.

Читав свој живот запечатила је последњом жељом да буде сахрањена у призренској народној ношњи. Наша небеска Отаџбина већа је за једног достојног члана. Сахрањена је на манастирском гробљу у Лозници, међу својима, да свагда могу да је се молитвено сећају. Молитвено сећање једино је што је Марија молила од својих ближњих. Господ је ту њену прозбу услишио.

…Месец дана касније, на великом црквено-народном сабору чучим над свежом хумком прекривеном цвећем, покушавајући да ужегнем свећу коју поветарац непрестано гаси. За собом чујем глас човека с дететом у наручју:

― Видиш, сине… то је била монахиња…

― Није била монахиња – рекох – али као да јесте.

Позив читаоцима

Позивамо све поштоване читаоце који су нашу Марију познавали да нам се јаве са својим причама, искуствима, доживљајима, фотографијама и сваким сачуваним личним или туђим сведочанством. Из разлога које смо горе навели, праву слику о њој, њеном раду и делима можемо добити само укрштањем искустава сваког од нас што смо имали прилику да је макар површно упознамо. Надамо се да смо овим својим, иако можда помало и збрканим текстом, успели дочарати да је реч о личности која је заслужила да њен спомен у нашем/њеном народу буде сачуван.

Р. S.

Припремајући за објављивање текст који је пред вама, пријатно изненађен случајно видех где се људи већ почињу одазивати на наш позив пре него што смо уопште успели да га јавно упутимо. Желим да се дубоко наклоним Снежани Антонијевић и захвалим се на њеном дивном прилогу Из написа г-ђе Антонијевић дознао сам штошта за себе ново о Марији, нарочито кад је реч о њеној младости, околностима упознавања с њеним будућим супругом (грешна ми душа, увек сам био склон да га у себи осуђујем, не прихватајући здраво за готово Маријине узгредне напомене о његовој болести; према мушким „психичким болестима“ увек сам био неповерљив, а нама двома се, претрпаним обавезама, никада за све ове године није пружила прилика за прави, душевни и пријатељски разговор. Од 2005. наовамо чешће смо се виђали у Москви, па и тамо у вечитој хитњи). Једина нетачност коју сам запазио тиче се Маријиног првог доласка у Србију: он се није десио 1998, већ пролећа 2001, како је горе описано.

---