Вуле Журић: ЦЕО БРАНА НА ОХОХО СТРАНА (интервју)

Недавно су, у издању Института за књижевност, објављена прва четири тома критичког издања изабраних дела Бране Цветковића

Вуле ЖУРИЋ

У некрологу посвећеном Жарку Илићу, „сина Јовану и брата Војиславу Илићу“, који „умре у кући без пребијене паре“ у августу 1907. године, А. Г. Матош бележи како би овај изузетно духовити човек који за собом није оставио значајнијег писаног трага, морао бити сахрањен о трошку општине као просјак „да не бијаше пријатеља Бране Цветковића, шаљивчине, приповједача и сликара, власника познатог орфеума код Коларца, гдје је он сам свој аутор, режисер, шаптач, глумац, декоративни сликар и драматург“.

Тридесет и пет година касније, Брана Цветковић умире у окупираном Београду. У међувремену је овај ренесансни сатиричар прешао преко Албаније, био управник народних позоришта у Скопљу и Новом Саду, писао за децу, пионирски се опробао у стрипу, иницирао оснивање Удружења глумаца… А све, до скора се чинило, узалуд, јер су политички комесари Титове Југославије Брану Цветковића сместили у контингент расходованог књижевног наслеђа. Ова „утуљена баштина“ од краја осамдесетих година почиње да заокупља интересовање културне јавности захваљујући пре свега професору Гојку Тешићу, а потом и осталим вредним историчарима и тумачима књижевности. На овом спором али истрајном таласу све бројнијих повратака у будућност књижевних опуса наших оклеветаних великана недавно су, у издању Института за књижевност, објављена прва четири тома критичког издања изабраних дела Бране Цветковића. Пред скоро објављивање преостала четири тома разговарали смо са др Александром Пејчићем, вишим научним сарадником Института за књижевност, који је ово капитално издање приредио и снабдео га студијама и свим потребним критичким апаратом.

…………………………………………Др Александар Пејчић ………………………………………………………………….. Брана Цветковић

У ком тренутку се родила идеја о сакупљању Цветковићевог опуса на једном месту и због чега говоримо о изабраним, а не сабраним делима?

Моје интересовање за Брану и његово обимно дело не јењава од сада већ давне 2009, када сам прикупљао грађу за своју дисертацију о комедији у српском реализму. А определио сам се за приређивање изабраних дела јер ће највећи број његових радова бити штампан први пут. Ако вам кажем да је иза овог по много чему јединственог ствараоца остало нешто више од четрнаест хиљада радова, онда би његова сабрана дела обимом обухватила четрдесетак томова! С обзиром на то да се дела први пут штампају, требало је разматрати и варијанте и редакције рукописа и штампаних издања у периодици. Управо због тога одлучио сам се да ово прво објављивање свестраног књижевног опуса Бране Цветковића на једноме месту буде научно/критичко. Критичко издање, које успоставља основни текст, није само засновано на доношењу варијанти и редакција текстова, па ако њих нема у довољној мери, или ако нису приређена сабрана дела, како неки недовољно упућени мисле, а осећају се позваним да суде, такво издање не квалификују као критичко. Другим речима, и кад нема других верзија рукописа или их има мало, то се мора научно доказати исцрпним архивским истраживањем и документовати. Касније, критичко издање служи за научно-популарна, и чешћа, популарна издања.

Како сте разврставали толику грађу? Који томови су до сада објављени и шта ће бити објављено у преосталим књигама?

У првом тому налази се жанровски разноврсна поезија, а посебно је издвојена политичка поезија – рапорти, који су се изводили певањем у Бранином позоришту. Други том обухвата приповедну прозу, трећи комедије и драме, а четврти кратке лирске форме: епиграме, уметничке загонетке, афоризме и карикатуре. Треба истаћи да је Брана и један од родоначелника новинарске карикатуре код нас. За њима следи пета књига, посвећена деци, а у њу сам уврстио и нешто шири избор његових јединствених стрип-песама. Шести доноси фељтоне из београдског живота, какве је писао и Б. Нушић, или у наше време Момо Капор, затим анегдоте из рата. Седми том обухвата веома добре и за историју позоришта драгоцене есеје и критике, критичке чланке, потом сећања из рата и писма, а последњи, осми, доноси Цветковићеву Библиографију. У додатку седме књиге дао сам и избор текстова о Брани из пера његових савременика, као и неколико интервјуа.

Како је текло прикупљање грађе?

Процес прикупљања грађе био је сложен и дуготрајан. У Цветковићевој рукописној заоставштини, која је похрањена у Музеју позоришне уметности Србије, налази се педесет и једна велика фасцикла његових оригиналних радова и превода. Ту се не налазе само рукописи, већ има доста и исечака из новина и часописа, радова које је он сакупљао и лепио у, за то предвиђене, роковнике. Посебно су драгоцени фељтони из београдског живота које је објављивао у Малом журналу 1909. године, а чијих бројева више нема у српским библиотекама. Има још таквих примера, да је Брана сачувао исечке својих радова, који су објављени у данас недоступним бројевима Новости, Штампе, Трибуне, Епохе и др. Други део истраживачко-архивског рада обављао сам у одељењима периодике српских библиотека. Требало је прелиставати годишта листова и часописа у којима је он сарађивао, као и она периодична издања која се не наводе у његовим досадашњим библиографијама, једном речју – готово све публикације. Посебна је мука била да се утврди тачна година Браниног рођења (1875), односно да се дође до поузданих докумената.

Бранислав Брана ЦВЕТКОВИЋ, српски глумац, редитељ, управник позоришта, сценограф, карикатуриста, илустратор, преводилац, дечји песник, приповедач и сатиричар (1874-1942)

Из Браниних рапорта може да се ишчита друштвена атмосфера у новоствореној заједничкој држави. Да ли он у њима исказује и свој политички став?

Друштвено-политички живот у Југославији, у том међуратном периоду, пружао му је обиље материјала за друштвену сатиру. Посебно се био усмерио на критику хрватских вођа који су сви одреда већ по оснивању Краљевине СХС радили на томе да ту државу разједине, у чему су се посебно истицали С. Радић и В. Мачек. Тим поводом, једна од карактеристичних строфа рапорта била је и ова: Ипак неком очи боде / Кајмакчалан, праг слободе, / И хтео би да нам спори / Оно што се крвљу створи.

Без обзира на толику разнородну делатност, чини се да је његову каријеру ипак обележио рад Орфеума?

Свакако, и то чини ми се више у негативном контексту. Назив Орфеум његово позориште носило је непуне две године, а потом га је преименовао у Бранино позориште. Орфеум је био програм, тзв. ниже забаве, популаран у Немачкој, са бројним тачкама које нису биле само позоришне (акробате, артисти, плесачице, мађионичари и др). Међутим, Бранино позориште давало је само позоришни програм, уметничког типа, који је између представа био попуњаван музичким тачкама, када је народне песме изводила његова супруга Каја, одлична глумица и певачица. Орфеум је био и остао предзнак каквог безначајног естрадног рада. А Брана Цветковић је уз свог кума, Бранислава Нушића био најпопуларнији хумориста и свакако не мање вредан сатирички писац од Радоја Домановића.

Како бисте окарактерисали његов допринос књижевности за децу?

Цветковићев допринос књижевности за децу је изузетан. Жанровски ју је обогатио иновативним стрип-песмама, затим приповеткама у стиху. Био је покретач „Политикиног“ додатка Дечја страна, у којој је био уредник и главни сарадник. Касније је учествовао у покретању додатка Политика за децу. Посебно истичем да је Брана и један од родоначелника модерног стрипа у Србији, али и свету. Надасве, он први уноси модернији тон у обраћању деци, без нападне дидактике и деминутива.

Због чега су нове власти одлучиле да га „утуле“?

Пре свега због тога што је био противник комунизма и изнад свега Србин. Одбио је да учествује у јавном животу под немачком окупацијом, али је био идејни творац Централе за хумор, мада се на тој сцени никада није појавио. На његовој сахрани говорили су истакнути представници Недићеве владе а годину дана после смрти добио је улицу у окупираном Београду. Али, њега ни пре ових бурних историјских догађаја није прихватао тадашњи елитистички књижевни круг. За њих је Брана Цветковић био тек пуки хумориста и „комедијант“, а уз све то – обреновићевац! Све су то разлози зашто је Брана временом пао у заборав. Истине ради, треба истаћи да је 1951. године објављена његова изврсна приповетка за децу под насловом Врло ретка приповетка (прави наслов Топили се од милине).

Колико овај повратак Бране Цветковића може да поправи нанету штету и где видите његов положај у српској култури?

Сваком предрасудама неоптерећеном читаоцу неће требати много да би се уверио како је Брана Цветковић писац коме припада важно место у историји српске књижевности и културе. О томе су давно говорили и Сима Пандуровић и Винавер. Али проћи ће још доста времена пре него што његов уметнички рад буде у потпуности препознат и признат.

Објављивање његових изабраних дела тек је један, али важан корак на том путу.


Напомена: Текст интервјуа је добијен разумевањем и љубазношћу аутора Вулета Журића, као и уредништва листа Политика у чијем је додатку Култура Уметност Наука овај интервју објављен 6. маја 2023. године (штампано издање, страна 1)

Изглед и опрема текста: Словѣнски вѣстник

(Visited 91 times, 1 visits today)

Зоран Туцаковић

Learn More →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *