Предлажем да се неколицина искрених људи окупи и да ових дана обележимо 120. годишњицу небриге за себе, као и 25 година од смрти српске културе, уметности и здравог разума, али и прву годишњицу безобразлука, заборава, пљувања, занемаривања и протеривања најважнијих људи које је Србија икада имала!
Најзначајнија српска песникиња Десанка Максимовић ове године би прославила свој 120. рођендан! Поред рођендана, они који мисле да је умрла, иако јој је дело обезбедило вечни живот, или бар онолики колико буде живела и Србија, ове године би требало да обележе 25 година од њене наводне смрти!
Ретко кад се догоди да се у једној години обележавају две годишњице исте личности! Ми имамо прилику ове године, али чини ми се да смо је унапред проћердали! Пропустили смо и Десанкин рођендан и датум када су нас слагали да је умрла! Шта нам остаје сад? Где су сада они културни „посленици“ и универзитетски професори који цео свој живот експлоатишу име и дело велике песникиње за самопромоцију? Где су научни скупови? Шта се догађа са прављењем неког документарца? Има ли некога да је штампао барем један ред о Десанки ове године?
На ово последње питање имам одговор. Има! Почетком овог месеца су је проглашавали руским шпијуном, јер се налазила на листи обавештајних служби као неко ко можда сарађује са Русима! У години дуплог јубилеја наше највеће песникиње нисмо нашли за сходно да је споменемо ни на један други начин, осим као шпијуна!
Чему онда да се нада таква Србија? Шта мисле они који тренутно важе за величине у књижевности, некој другој уметности и култури уопште? Ако је овако прошла Десанка Максимовић, најмилија кћер Србије, шта се онда спрема њима? Србија не негује сећање на живот и дело оних који су јој име прославили и учинили је бесмртном!
Да видимо, Србијо, и ви културни „посленици“, универзитетски професори, песници, издавачи и сви остали, хоће ли се ико сетити Десанке до краја године!
Шта је ко за њу урадио? За моје могућности, ово је довољно. Немам други начин да јој се одужим, осим да о њој пишем. А колике су могућности оних који су се ушанчили у универзитетима, саветима, задужбинама, културним центрима и ископали своје ровове који служе само за одбрану столице и позиције у установама у оквиру којих „делају“? Знам да су велике, што се никако не може рећи за њихово поштовање и свест о култури земље у којој живе!
Најгоре од свега, драги културни „посленици“, бардови разноразних уметности и „стручни“ руководиоци институција, а због чега је мени данас кад ово гледам жао, јесте то што је она писала, па и тражила помиловање и за вас који према њој немате ни трун милости!
Предлажем да се неколицина искрених људи окупи и да ових дана обележимо 120. годишњицу небриге за себе, као и 25 година од смрти српске културе, уметности и здравог разума, али и прву годишњицу безобразлука, заборава, пљувања, занемаривања и протеривања најважнијих људи које је Србија икада имала! Нека се, након неправде учињене Десанки, спреме Нушић, Глишић, Домановић, Јакшић, Исидора, Матавуљ, Растко Петровић, Шантић, Ракић и остали чији јубилеји би морали бити обележени ове године!
Они који су дозволили и својој земљи приредили овакав безобразлук, нека се запитају како то да нису заборавили да објаве вест, са све галеријом фотографија, о томе како Мадона изгледа ове године, пред њен 60. рођендан!
(Изглед, повезнице и опрема текста: Словенски вѣсник)
Изворник: ИСКРА
Related posts:
Милан Ружић: ПАТРИЈАРХУ СУ ОДМАХ ОДГОВОРИЛИ, ПРЕД ХЕРТОМ МИЛЕР ЋУТЕ!
ТРЕЋИ БРОЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
Бранко Драгаш: СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ – „ИЛИЈАДА“
МАЛИ ЈУБИЛЕЈ ЧАСОПИСА „ИДЕНТИТЕТ“
Брана Црнчевић: ЈУБИЛЕЈ
Милан Ружић: РЕПУБЛИКА СРПСКА
Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ
Миро Вуксановић: КУЛТУРНИ ПРОСТОР
Небојша Малић: ПОЛИТИКА ЈЕ НИЗВОДНО ОД КУЛТУРЕ
20 ГОДИНА СРПСКО-РУСКОГ БРАТСТВА
Михаило Ђурић: КАМЕН РАЗДОРА
Весна Радовић: МИЛОСТ ВЕЛИКЕ КИШЕ
