Борис Јовановић: ХВАЛА ХУЉАМА

Ху­ље су спа­сле тво­ју ду­шу, за са­да. Ху­ље ма­те­рин­ски бри­ну о те­би, до са­да. Ху­ље те очин­ски шти­те, још уви­јек… Ху­ље у че­ка­о­ни­ца­ма бо­љег нај­го­рег жи­во­та. Ху­ље са ом­чом ху­љи­зма ко­ја ли­чи на кра­ва­ту. Ху­ље у ми­ни­стар­стви­ма, ху­ље у по­кре­ти­ма, пар­ти­ја­ма, удру­же­њи­ма, сек­то­ри­ма, ху­ље пред ико­но­ста­сом. Ху­ље за пре­пу­ним та­ву­ли­ни­ма, ху­ље за трпезама пра­зни­не.


Борис ЈОВАНОВИЋ

Отва­раш кон­зер­ви­цу сар­ди­не, зе­мља­че, умје­сто да про­пет на би­је­лу ла­ђу пе­цаш на пла­вој пу­чи­ни…
Мац­каш уже­гло уље из по­ме­ну­те кон­зер­ви­це, уже­гли земљаче, умје­сто да ср­ку­ћеш де­сти­лат чи­сте по­ма­ме на поме­ну­тој би­је­лој ла­ђи, уси­дрен не­гдје на по­ме­ну­тој пла­вој пу­чи­ни…
За­ва­ра­ваш озвје­ре­ну глад по­ме­ну­том кон­зер­ви­цом, по­ме­ну­те ба­ја­те сар­ди­не у по­ме­ну­том уже­глом уљу, умје­сто да пресићу­јеш си­тост на по­ме­ну­тој би­је­лој ла­ђи ко­ја се као угојена сви­ња ва­љу­шка на по­ме­ну­тој пла­вој пу­чи­ни, мој много­по­ме­ну­ти зе­мља­че…
Бро­јиш мр­ша­ве да­не као мр­ша­ве кра­ве и овог мр­ша­вог ље­та, умје­сто да збра­јаш пре­го­је­на до­бра, мој за­не­мо­гли земљаче…

И ка­жеш ми да ти је до­бро, а знам да ни­је…
И још ми ка­жеш да си мо­гао, са­мо да си хтио, као да ја не знам да је­си…
И да си окре­нуо гла­ву и са­чу­вао ср­це, а бо­јиш се да те не сна­ђе, још се бо­јиш, јер још уви­јек би мо­гао да бу­деш ху­ља, са­мо да хо­ћеш…

Још уви­јек твој ра­зум чу­ва тво­је ср­це, још уви­јек по­ми­њеш зви­је­зде и мо­рал­ни за­кон, а знаш да то зна сва­ко ко­ји хо­ће да зна и да је зна­ње са­мо крх­ка по­ко­ри­ца ако ма­кар мал­чи­це попу­сте ди­зги­не, ако се проп­не ко­злић уро­ђе­не су­је­те…
За­у­зда­ваш сво­ју по­жу­ду, пи­то­миш сво­ју по­хо­ту, да не одеш та­мо гдје би још уви­јек мо­гао да одеш…

Та­мо гдје сто­лу­ју ху­ље, та­мо гдје вла­да ху­љи­зам као је­ди­на иде­о­ло­ги­ја вла­да­ња…

И ка­жеш ми: хва­ла ху­ља­ма.
Ху­ље су тво­ји са­ве­зни­ци.
Ху­ље су тво­ји стра­жа­ри.
Ху­ље су тво­ји там­ни­ча­ри.

Там­ни­ца је твој до­жу­ђе­ни спас.
Там­ни­ча­ри су тво­ји спа­си­о­ци, там­ни­ца је тво­је спа­се­ње. Хуље су тво­ји до­бро­чи­ни­те­љи.

Карикатура Миланка Каличанина

Ни­је ла­ко, али ако. Ка­да бу­де ла­ко, из­гу­био си бит­ку. Пре­тво­рио би се у чо­вје­ко­ли­ке, ако по­бјег­неш из там­ни­це. Мо­рао би да по­ста­неш там­ни­чар. Ако по­бјег­неш, ако се пре­даш…

Ужи­вао би. Ужи­вао би. Ужи­вао би у ижи­вља­ва­њу. По­ди­гао би бар­јак из­над ср­ца, из­над гла­ве. Ро­га­ти бар­јак на ко­ме трепере злат­не ре­се роп­ства ко­је ху­ље зо­ву сло­бо­дом.
Да хо­ћеш, као што не­ћеш, по­стао би роб ко­ји бар­ја­чи слободом…
По­стао би ху­ља ко­ја бар­ја­чи чој­ством.
По­стао би из­дај­ник ко­ји се за­кли­ње у па­три­о­ти­зам.
По­стао би му­драц ко­ји се раз­ме­ће глу­по­сти­ма. Дво­но­жни скот ко­ји по­твр­ђу­је све за­ко­ни­тости свих ху­ља на овом и оном свије­ту…

Карикатура Миланка Каличанина

Ху­ље ти, по­на­вљаш, не да­ју да по­ста­неш ху­ља.

И за­то су ху­ље је­ди­ни ко­ји­ма за­хва­љу­јеш.
Ху­ље су бра­на ко­ја не дâ да те пре­пла­ви ху­љи­зам. На­су­шни ху­љи­зам ко­ји је уто­чи­ште свих ху­ља без ко­јих се не дâ замисли­ти ни­шта под не­бом.
Ве­ли­ке и ма­ле ху­ље, опо­ми­њу те на ве­ли­ку и ма­лу из­да­ју…
Ма­ле ху­ље су ве­ли­ка из­да­ја. Ве­ли­ке ху­ље су ве­ли­ка по­бје­да у вре­ме­ну ху­ља, ху­љи­ца и ху­ље­ви­ћа…

По­же­лио си да бу­деш ве­ли­ки. Сви су то по­же­ље­ли. Ма­кар мно­го пу­та. Ма­кар под рас­кош­јем љет­њег не­ба. Ма­кар у пожа­ру пла­ве пу­чи­не ко­ја се ли­је­но љу­љу­шка као клац­ка­ли­ца из­ме­ђу чо­вје­ка и ху­ље…

Ху­ље су бла­го­сло­ве­не, го­во­риш ми, јер су ху­ље је­ди­ни љу­ди ко­ји су си­гур­ни да су љу­ди…
Ху­ље су је­ди­ни љу­ди ко­ји твр­де да је ху­љи­зам је­ди­но човјеко­ва­ње…
Ху­ље су је­ди­ни ко­ји зна­ју да осим ху­ља не по­сто­ји ни­шта вријед­но по­ме­на…
Ху­ље су об­но­ви­ле и вас­кр­сну­ле ху­љи­зам ко­ји је умрт­вљен вре­бао у те­ме­љи­ма не­че­га што се зо­ве др­жа­ва.

Био би не­што дру­го да те ху­ље ни­је­су спа­сле.
Био би по­све дру­га­чи­ји да у хуља­ма ни­је­си про­на­шао огледало.
Био би го­ри од свих ху­ља да си по­стао ху­ља…
Хва­ла ху­ља­ма јер су ти за­бра­ни­ле ула­зак у рај свих ху­ља…
Ху­ље су спа­сле тво­ју ду­шу, за са­да.
Ху­ље ма­те­рин­ски бри­ну о те­би, до са­да.
Ху­ље те очин­ски шти­те, још уви­јек…

Карикатура Миланка Каличанина

Ху­ље у че­ка­о­ни­ца­ма бо­љег нај­го­рег жи­во­та. Ху­ље са ом­чом ху­љи­зма ко­ја ли­чи на кра­ва­ту. Ху­ље у ми­ни­стар­стви­ма, ху­ље у по­кре­ти­ма, пар­ти­ја­ма, удру­же­њи­ма, сек­то­ри­ма, ху­ље пред ико­но­ста­сом. Ху­ље за пре­пу­ним та­ву­ли­ни­ма, ху­ље за трпезама пра­зни­не.

Ху­ље ко­је су ти укра­ле све, тру­де се да ти укра­ду и Оно­га јер ми­сле да је и Он ху­ља. Ма­ло ве­ћа или мно­го ма­ња од њих…

И ка­жеш ми да су ху­ље је­ди­ни ко­ји­ма не­што ду­гу­јеш…

Јер да не­ма ху­ља и да ни­је­су та­ко са­вр­ше­но, та­ко ху­ља­сто рас­по­ре­ђе­не, не­ко би мо­рао да бу­де ху­ља.

Од не­ко­га би мо­ра­ло да поч­не. А ти се бо­јиш да би по­че­ло од те­бе…

(Изглед и опрема текста редакцијски)

 

Изворник: ∅FENOMENI

(Visited 115 times, 1 visits today)
ГЛАВНА
4 comments on “Борис Јовановић: ХВАЛА ХУЉАМА
  1. Текст је превише претенциозан. Има једна патинска пословица која каже: „Ако су сви покварени греши онај ко поштено ради“.
    Не може се ова болест лечити материјализмом па ни сном о белој лађи.
    Ствар је духовне природе а он се буди или вољним и упорним радом или страдањем по оној суфи пословици: „Када срце плаче за оним што је изгубило дух се смеје за оно што је нашао“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *