У низу „учитељица“, „наставница“, „васпитачица“, „спајалица“, ђаку ни „спајалица“ није за избацивање – то је, сматрају будући студенти, жена из „кол центра“ која спаја таксисту са муштеријом

---

Извештај из учионице: Искушење све веће убогости лексичког фонда међу ђацима

Зидару је лако: кад му
је тешко, куће зида.
Лекару још лакше: када је
болестан, људе лечи.
Мени је најтеже, љубави
моја чиста - мене у јатима 
напуштају речи.

Тако је певао наш велики Брана Петровић, пореклом из Бјелуше код Ариља, темељно из Слатине, престонице детињства његовог, а близу Заблаћа Дисовог. И ових дана ни о чему не мислим толико колико о Браниним стиховима. Они ми не дају да тонем у дремеж навикнутости на кружење апсурда у коме живимо, крећемо се и јесмо.

Као професор књижевности, улазим у учионице у којима седе наша лепа и паметна деца, која ће, авај, углавном да се одшколују у својој земљи, па да, јатимице, крену у бели свет за црним хлебом који неонски сија. А Србија да опусти, да нема ко у њој да живи, осим стараца и старица у реду за гробље. У јатима одлазе наши птићи, деца наша, али има још један бол: у јатима нас напуштају и наше лепе и паметне речи. И то не само у иностранству, где се забораве јер се ретко кад користе. Него, овде, у Србији, одлећу унеповрат чудесне речи овога језика. Не само што се међу младима мало читају књиге, и не само да се мисли електронским сличицама и емотиконима, званим смајлићи; него је нестао и читав свет у коме су многе речи биле саморазумљиве, пошто без њих није било стварности.

Ако већ годинама нема тромесечне снежне зиме, како ће деца знати за реч целац, која сведочи о снегу без пртине? Ако нема деде и бабе да живе како се живело, неће се школарци сетити ни трапа (рођен 1969, гледао сам свог деду у Кулиновцима код Чачка како затрапљује јабуке и крушке). Или, како ми прича колега који припрема матуранте за пријемне испите: збуни се ђак кад треба да избаци уљеза из низа – ковач, спавач, пливач, корбач, јер није чуо за корбач, пошто одавно нема кочијашења. У низу учитељица, наставница, васпитачица, спајалица ђаку ни спајалица није за избацивање – то је, сматрају будући студенти, жена из „кол центра“ која спаја таксисту са муштеријом. Човек гледа речима, а не очима. У хемијској лабораторији ја сам слеп, јер не знам шта је који инструмент и чему служи. Немам речи да гледам по лабораторији. А у библиотеци ја, књишки мољац, нисам слеп: свуда је путоказ до путоказа. Зар је случајно да новонастањени, кад се преселе из родног краја, прво именују брда, шуме и воде, па тек онда граде куће? Ко ће живети у свету онемелости?

Један од предуслова смрти лексике је доминација технологије над свим областима људског живота и рада. Технолошка опседнутост процесом уместо садржаја руши сав мисаони и етички свет на коме је човечанство заснивало своје постојање. Технологија је, с обзиром на то да је стално усмерена ка „усавршавању“, у директној супротности с традицијом. Традиција више не може да опстане. У доба Томе Аквинског, схоластичка теологија је своје методе примењивала на област науке, и грешила; данас технологија хоће да замени теологију, и да принцип „ново је увек боље“ уведе у друштво, које се тиме из корена чупа. Тајне људскости своде се на техничка питања поверена „експертима“. То, наравно, има утицаја на нашу децу.

И тако, после урагана дигитализације, имамо искушење с којим се, као педагози, у учионици суочавамо: искушење онемелости, искушење све веће убогости лексичког фонда међу ђацима којима предајемо.

Пре но што приступим Шантићевој „Вечери на шкољу“, са свом лепотом њене еуфоничности и експресивности, кренем да проверим које су речи непознате ученицима трећег разреда друштвено-језичког смера Гимназије у Чачку, углавном солидним и спремним на сарадњу. Био сам запањен кад сам схватио шта је нејасно трећацима! Наравно, реч „пук“ (обичан народ) им не може бити јасна, осим ако се не сете „Горског вијенца“ и тумачења Његошевих стихова: „Пучина је стока једна грдна.“ Али, кад увидите да они не разумеју ни „пучина плава спава“ (морска пучина!), ни „хрид“, ни „трне“ (мисле да то има везе са трњењем у руци или нози, а не са утрнућем сунчеве светлости), или да не схватају да је инфинитив од „дршће“ – дрхтати, а да инфинитив од „ишту“ није „иштати“ него искати, ствари постају озбиљније. И професор мора да се забрине.

На крају једне школске године, дао сам матурантима тест (наравно, био је анониман, и нисам га оцењивао) да бих проверио какву лексику баштине. Тако сам могао сазнати да је, у њиховој свести, „кицош“ – отпадник или онај који збија непријатне шале, чак и циција, да је „својта“ – родбина наше родбине или да је својта ближа породица, а родбина даља, да је „рмпалија“ човек који много ради, или ради без резултата или је, пак, неуредан, а воли да пије и слави, да су ђаконије „беспотребни предмети“, или неке ствари ситне попут наруквица, чак „глупости“, да је „светковина“ домовина или су то манастири и цркве, да је „штуро“ наштину, да је „стамен“ безосећајан и окамењен, да нам је дозлогрдио онај који нам је дошао главе.

Често им није била јасна разлика између жагора и жамора: „Жагор је бука, жамор је тишина.“ Или: „Бучнији је жамор. Жагор представља дечију грају.“ Или: „Не знам значење ових речи, али мислим да је жагор бучнији.“

Било је и духовитих одговора. Рецимо, рмпалија је велики, груб и јак човек, који једном руком диже трактор, а другом мења гуму. Или: „Брђанин из Чајетине.“ Жамор је кад разговор утихне, а жагор кад се распламса.

Деца су углавном знала значења речи (питао сам шта значи „благородан“, „целац“, „кусати“, „штуро“, „родбина“, „својта“, „рмпалија“, „светковина“, „ђаконије“, „ружити“, „баштина“, „поткопавати“, „кицош“, „погреб“, „дозлогрдити“, „жамор“, „жагор“, „стамен“), али је било и много неодговореног. Рецимо, реч „целац“ нико није знао шта значи.

Ипак, не смемо се предати.

Време је да, како знамо и умемо, почнемо велику борбу за речи. То ће бити једна од кључних битака за будућност наше деце, једину будућност коју имамо.

Изглед и претежна опрема текста: Словенски вѣсник

. . .

Изворник: Вечерње новости (штампано издање, додатак КУЛТУРА, 13.9.2022,
стр. 17; електронско издање)