Владимир Умељић: РАЗМИШЉАЊЕ ГРЕШНОГ О БЕЗГРЕШНОМ У ПРЕДБОЖИЋНО ВРЕМЕ

Ми смо по лику Његовом створени и Христос Спаситељ нас је за слободу ослободио. Та слобода избора је једина, која је човеку доступна и, истовремено, узрок опстајања и Зла

---

Природно је да човек у предвечерје слављења Светог Рождества преиспитује себе, да размишља о вери и свом односу према њој, о свакодневним искушењима, сумњама и лутањима, о Божијој милости и одговору људи на понуду Вере, Љубави и Наде од стране Спаситеља а увек у временско-просторном контексту, коме се припада.

У нашем времену неизбежно се поставља и питање – како је дошло до обезбожења великог дела просвећеног човечанства, чему следи питање, колики је наш удео у томе.

Јер и ми смо просвећени, зар не? Можемо ли као такви бити тј. остати верници?

Несумњиво да, јер нетачно је већ мишљење да просвећена научност безусловно стоји у супротности са вером, да се ове две рефлексије стварности по природи ствари искључују тј. шта више потиру.

Само један пример. Ко данас још помиње како је нпр. велики Блез Паскал, који је у 17. веку заједно са исто тако великим Пјером де Ферматом утемељио математичку теорију вероватноће, научно образложио бесконачну вредност вере у Бога?

Он је записао, не језиком верника, већ просвећеног научника:

„Одакле потиче вредност вере? Из математичке чињенице да процес мултипликације, множења једног бесконачног добитка и једне коначне вероватноће неминовно резултира једном бесконачном вредношћу.“

Овај речник за „нормалног“ верника звучи без сумње чудно, у најмању руку на први поглед, али промислимо, човек је позван да сведочи Христа, не само на основни, молитвени начин, већ читавим својим бићем, својим начином живота, својом делатношћу, свиме што произилази из његове рационалне и емоционалне интелигенције.

И то независно од тога да ли је то занат, наука или уметност, да ли је то религиозна или профана област стваралаштва. Јер сваки креативни чин, свака слика, песма или прича представља одблесак првобитног стваралачког чина Господа, у који посвећени Његовом милошћу заорава своју индивидуалну бразду, у највећем броју случајева скромних а каткад микеланђеловских димензија.

У њој је увек засејано зрно његове вере, али и његових искушења, сумњи и лутања.

И као што се на Паскаловом примеру види, та бразда је изражена његовим језиком (индивидуални фактор), који је пак условљен одговарајућим, горе наведеним временско-просторним контекстом (општи фактор).

Пре него што кратко посветимо могућем одговору на горње питање (како је дошло до обезбожења великог дела просвећеног човечанства), желео бих да горњи начин размишљања илуструјем једним примером из области уметности. Дошла ми је, наиме, недавно једна поетска рефлексија ове тематике под руку.

Прикладност овог примера показује већ уводни, посветни део:

„Опрости Господе, када се раб Твој недостојни усуди да Те пред Твоје Свето Рождество неословљен ослови…“

Не мислим да би требало прећутати, да је упркос несумњиво верски конотираном обраћању већ овде нехотично дошла до изражаја једна прилично устаљена заблуда нашег времена, наиме, да човек може да буде неословљен од стране свог Творца.

Јер шта остаје од дела, када га се његов створитељ одрекне? А чињеница је да нас има, да опстајемо. И зар молитвеник при сваком свом обраћању Небеском Сведржаоцу претходно бива ословљен у том смислу?

Ова, условно речено, критика поставља међутим саму себе у питање, када погледамо текст песме. Он, наиме, тематизује управо ту могућност, тај страх, да би Творац могао да се окрене од Свог дела, ради његових све већих и масивнијих сагрешења. То теоретски значи да критика или постаје беспредметна или се мора односити на читав текст, на читав индивидуални мисаони контекст.

Овде неколико извода:

„Да нисам можда
само сањао
Бога, који је једина
изворна река?
Бога љубави,
слободе, доброте,
сиромашних, праведних,
последњих, јадних,
краљева, парија,
философа, сељака,
бака и унука...
Бога живог
и мртвог човека.
Оче, Ти си био овде, са нама
и чинио Своја безмерна чуда,
једно чедо људског рода пољубио.
Од животиње човека направио,
за грешника Свој живот дао,
све људе искупио –
да ниси, можда, посустао
и наду у нас изгубио?
Витлејемска звезда је
била Супер-Нова,
наш почетак у Теби –
нечији жалосни крај?
Једном свету се тада
смркнуо црни петак,
једна планета је
у Црној рупи ишчезла –
да ли се и тад чуо
нечији залудни вапај?

Да ли је и сад на реду –
Нечији нови почетак?“

Аутор се, дакле, обраћа Господу, својим индивидуалним језиком, сажима верски, профано-научни и уметнички елемент, сходно конкретном временско-просторном контексту, у једну синтезу, да би приказао свој страх од нарастајућих греха човечанства и његових могућих, апокалиптичних последица.

Будући да је то очигледно смишљено као опомена, упозорење саљудима, то се горња критика испољава као формалистичка, шта више ситничава. Горње питање пак, како је дошло до обезбожења великог дела просвећеног човечанства, испоставља се као изузетно комплексно и, истовремено, да је врло тешко понудити одговор, који би у себи садржао елементе различитих рефлексија стварности.

Стога се овде нуди само једно, верско гледиште, које одговара размишљању о вери и свом односу према њој, о свакодневним искушењима, сумњама и лутањима, о Божијој милости и одговору људи на понуду Вере, Љубави и Наде од стране Спаситеља а које и приличи самотражењу и самопреиспитивању у предвечерје слављења Светог Рождества.

Ми смо по лику Његовом створени и Христос Спаситељ нас је за слободу ослободио. Та слобода избора је једина, која је човеку доступна и, истовремено, узрок опстајања и Зла.

Егзистенција Зла је цена слободе, то је образложење непрестајућих искушења. Ово сазнање се увек потврђује, кад год за слободу ослобођени човек одлучи у корист своје штете, када изабере Зло.

Залуталима се мора помоћи и то није задатак само непосредних слугу Цркве, не, време је да се подсетимо да смо сви ми Црква, да смо позвани да свакодневно сведочимо Христа, не само на основни, молитвени начин, већ читавим својим бићем, својим начином живота, својом делатношћу.

То је наша одговорност и од ње зависи одговор на питање – колики је наш удео у обезбожењу наше сабраће и сестара, барем у окружењу. То питање је актуелно већ две хиљаде година, од тада је безвремено. Од те одговорности нас ни Господ не може разрешити.