Борис Јовановић: ТА ДИВНА СТВОРЕЊА

Окрени-обрни, изгледа да је свињу свињом направио управо лидер – свињар који тврди да нема ништа са свињама. Свињарева потреба да живи као свиња и да све око себе третира као свиње не говори ништа лоше о свињама. Свињарев свињац није свињска тековина. У социопедагошком и еуроатлантском смислу, наравски…


Борис ЈОВАНОВИЋ

Није мени до четвороножних. Мени је до ових других. Нека четвороножни опросте. Немам ништа против животиња. Имам много тога против ових других који су такође животиње само много животињскије…

Животиње као животиње живују свој живот и много се не муче егзистенцијалним питањима. Зато су ваљда животиње. Некако ненамјерно живе и вјероватно не мисле никоме зло. Не због тога што су добре, већ због тога што не знају шта је зло. Дакле, немам проблем с тим. Често и помислим да би ми било боље… ипак да не довршим мисао….

Животиња, дакле, живи и то је најпростија и најисконскија животна чињеница. Живи, не ужива. Јер не зна шта је уживање. Живи, не пати, јер не зна шта је патња. Или су јој и уживање и патња сасвим нешто друго у односу на уживање и патњу ових других животиња… Велике су, дакле, тајне животињског живота и несагледиве су дубине животних плићака…

Немам ништа против, рецимо, свиња. Свиња као свиња спокојно рије и ришка у свом блатишту, не мучи се метафизичким блесавлуцима и, ако је вјеровати свињолозима, никада не гледа у небо. Не због тога што је небо не интересује, већ због тога што је једноставно неспособна да толико подигне своју свињску главу. Дакле, свиња је земаљски створ и она свим својим дамарима доказује своју земаљску природу. Свиња, да поједноставимо, сасвим спокојно живи све до оног тренутка када муњевита рука не оконча њен спокојни живот. Машинерија смрти је толико напредовала да је свињи даровала тако штедро и тако људски ту привлачну и величанствену муњевитост смрти. Рекли бисмо да готово ништа не ремети њен свињски спокој, осим чињенице да ће је лако, брзо и муњевито убити онај који је товио тешко, споро и натенане. Елем, све у свињском животу, као и уосталом све после свињског живота, представља равну линију потпуног спокоја…

Свињи, обичној и тако домаћој, и да хоћемо не можемо ништа замјерити. Живи како живи, и нестаје како и нестаје по старом добром обичају наше свињологије. То што понекад претјера и поједе сопствени окот није до свиње, већ до њене вјечите глади на коју ју је осудио неко други. Управо онај који јој је и даровао љупку муњевитост црвене смрти. Окрени-обрни, изгледа да је свињу свињом направио управо лидер – свињар који тврди да нема ништа са свињама. Свињарева потреба да живи као свиња и да све око себе третира као свиње не говори ништа лоше о свињама. Свињарев свињац није свињска тековина. У социопедагошком и еуроатлантском смислу, наравски…

Карикатура Миланка Каличанина

Лакомство, прождрљивост, прљавост, себичност и суровост уопште нијесу особине наше драге и тако домаће свиње. Све поменутости имају везе са лошим карактером који нема никакве везе са свињама. Када би свиње биле карактерна бића, онда би карактерологија свиња постала научна дисциплина која откључава све загонетке и разоткрива све тајне. Карактерологија свиња дала би сасвим прецизне и егзактне одговоре на сва друштвено-политичка питања која су друштвено-политички амбијент претвориле у пучански свињац или свињарник када је ријеч о елитистичким круговима…

Кокошка као кокошка је кудикамо једноставније биће од сасвим поједностављене свиње. Кокошка, као и многе друге кокошке, има двије ноге, али је њен живот упрошћен до крајњих кокошијих стандарда, потреба и амбиција. Не можемо, дакле, замјерати кокошкама што су ружњикаве и глупе. Кокошка је вјероватно ружна главном кокошару, као што би и лидер – кокошар био ружан кокошки уколико би у том кокошијем народу уопште постојали појмови за лијепо и ружно. Хтједох рећи – кокошар би био ружан кокошки када би кокошка уопште имала свијест о лијепом и ружном. Ниједна ружна кокошка у кокошињцу не тјеши се глупавом сентенцијом да је љепота пролазна, а памет вјечна. Љепота, заправо, може да потраје много више од просјечне кокошје памети, и то, када би јој било до тога, може да закључи и једна сасвим обична кока…

Кокошка није глупа. Глуп је лидер – кокошар који кокошку уопште сматра глупом живином. Кокошка, за разлику од кокошара, има сасвим другачију врсту памети која јој је потребна да би сасвим једноставно водила и окончала свој упрошћени живот. Кокошари и њихове кокошарке, који, као што тврде, немају ништа са кокошкама, такође воде кокошији живот у бјесомучном напору да макар једном, макар ако им се посрећи, снесу гигантско златно јаје. У недостатку мегаломанских златних јаја којих одавно нема у нашем кокошињцу, сваки обични мућак добија државну позлату и све кокошије почасти…

Копитари, папкари и остала дивна створења такође немају никакве везе са глупавим предрасудама нашег маленог и узалудног човјечанства. Ако бисте неког министра назвали коњем или, далеко га било, магарцем нанијели бисте тешке душевне боли и увреде управо коњу и магарцу уколико би се ови уважени копитари уопште бавили тривијалностима као што су душевни бол и патња једног директора, министра или, да не кажем, главног копитара…Или је он ипак папкар који нема много везе са тим дивним створењима…

 

(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)

Изворник:  ∅FENOMENI

(Visited 111 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, САТИРА, УМѢТНОСТ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *