Радован Бели Марковић: ДО НОКАТА ДОГОРЕЛО

Прича се како ће и „Почетак буне против дахија“ олатиничити… Боже мили, чуда великога!

---

ЋЕЛИЈЕ, село моје, на шумадијској обали славне Колубаре, подно Човке и Враче Брда – драги Бог је тако наредио…

Ћелијанци су, уопште узев, „душевно ћирилични“, грамотни као и безграмотни, оставши на црти и у временима кад све могаше бити (таман као и данас, поготово зло ако је и наопако!), па није утубљен ниједан у Бога Ћелијанац „латинично преплетене душе“, прем ако су се гдекоји турчили за лулу дувана, али Турци каурске јазије фермали баш и нису…
Суштог Ћелијанца, ма и у долами бојног војеводе или жандара из шпила карата, лако ћеш познати: сваки је Ћелијанац помало на ћ!

И шајкаче им стајаху некако на ћ!

С ћирилицом у вези то канда и није, али пошто је – ипак! – све са свачим у некаквој вези, поготово у селу Ћелијама, узети се може да је шајкача сваком Ћелијанцу стајала како је стајала, на ћ, што се гдекојима чињаше као једино исправно, уз такође готово знање: „Шајкача је на своме доклен је на глави!“

Не знам, на ствари, ни како им уопште стајаху те шајкаче, знам само да су се јако проредиле, али то и није неко знање, сви то знају и ћуте, премда је, воистину, претежније число обесшајкачених глава спроћу числа обезглављених шајкача… „Има ко и о томе води бригу и на високе атресе одашиље извештје…. Латиницом – латиницом!“

И Милутин онај Стевић, који би због стурене шајкаче и убио, пред драгог је Бога пристануо, кажу, као на сликање за легитимацију: ломио је можебити прсте, меште да шајкачу гужва, грехе своје исповедајући, чиме је драгог Бога удостојио таман колико и лајковачког порезника… „Добро, такав је можебити и ред, уврх небес као и у пореској управи, али није у реду што му шајкачу под мишку нису турили (као оној, из Горње Псаче, Јаноки: с вретеном и кудељком преслицу, у Вечитости да не губи дана!), за Онај свет док су га наређивали, ни Карађорђеву на перси звезду… макар једну од три, у Милутина колико их се затекло… Било је света и света, на укопу као на вашару, као да се једно доба сохрањује, ћирилична Србија и краљевска круна, и сви су видели то што су видели: брез шајкаче раба Божијег тамо Милутина, али нико ни мукајет, нико! „

А Милутину поменутом Стевићу шајкача је баш стајала, као и он под шајкачом: „Личит Ћелијанац, Србин, па то ти је!… Све под конац, одејање и укопни арч, уређен сандук каоноти на глагол газдинска кућа, или онај, за мрсну даћу, на покој тамо астал, премда ни на глагол ни на покој (шајкача је и на покојнику и покрај покојника само шајкача!), већ све некако на ћ, као Милутинова мршта међу повијама… Мршта међу повијама, да, али не као трн из пете док се вади, већ као да је, код Максима, учитеља, с ћирилице на латиницу под старост (и под морално!) мучно прелазио, трпећи несносиме болове, кад је и познао како је било са Уништа оном Радисаву, на колац док су га натицали…

И шта о шајкачи јоште да се каже?

Ко ни авлије ни капије не имађаше, под тумбасовима ко је ноћивао, шајкачу је имао и јутром би је, спаваћив, на ћ догонио, огледајући се у барици каквој, тврдо поуздан да га шајкача на ћ једначи са онима који су у свом кревету санак боравили…

Ето, како сам чуо тако и приповедам, понајлак и ћирилично, седећи на каменом прагу штоно исијава топлоту оних који су пре мене на њему седели, ко дуван пушећи, ко травку сетан грицкајући… То је праг лепе куће моје, куће које нема, слизани праг од душевне твари; разумели смо се… Ако баш и нисмо, нека буде као да јесмо: ћирилични смо људи, под стрехом-нестрехом ћириличили су врапци, ћириличила и фрула у долу; није срамота ћирилично заподевати о ономе чега нема…

Ех, да… Ћелије се, од постања, рекосмо, са Ћ започиње, као што се и сваког Ћелијанца презиме са ћ површује, прем ако Ћелијанци бејаху утврдо да је и иначе овог света сваки човек помало на ћ. И онај ко на престолу седи, таман као онај коме крате и тањир пихтија о Богојављењу…

Бејаше, не да не бејаше, и Маркова у селу Ћелијама, и Лаврова, нашао би се, у књигама староставним, и гдекоји Прохаска, Шешлија, штокакав Дрпа, Горски, па и Равногорски, слабо ће ми когод веровати да се и некоји Жрлека испрека догнао, али се и у њиховим тако презименима свршетак на ћ подразумеваше, као на вашки одсечен реп, душевна оћириличеност приде: не бејаше греда ако је и не имађаше, ни колико за ноктом црнила…

Тешко је, наиме, поготово за неког ко се палцем потписиваше – имање и немање рабошећи по дреновом штапу – јемствовати да је душевно оћириличен, али се зна и приповеда да су се и Прохаске ћелијанчили, таман као Лазићи и Марковићи, који су село синорили… Душе ваља, Жрлека се, веле, дуго држао по страни, зажрлекчен преко сваке мере, али се, најпосле, и он, такав-никакав, „брез ћ и брез себе“, домчао реда у воденици: „Тад је и иначе све на своје место дошло: и крватским офицерима су додали чин више по еполетама под којим су на бајонете Српчад натицали: Држава све може, ако јој се `оће… Може да развиди и са ћирилицом шта је и како је, а да је до ноката догорело – догорело је, и преко оног под ноктима црнила, јашта него догорело!“

У ћириличну шепутинку су ми, по рођењу, пупак везали, бабица бејаше некоја Јелисавка, слабо писмена, али ми је пупак свезала на ћ, „брез погрешке“, што је и доктор Банковић потврдио, а ни регрутна комесија не нађе фалинке… „Из таквог пупка чворновато ће се дрво истурити, уколико би регрут на фронту остао“, рекао је усукани тамо мајор, у чијој су души потитравале пуковничке звездице, искоса гледајући мој потпис: ћирилским словима, кад ми се учинило да сам ка кући својој, лепој и далекој, „брез свог имена кренуо…“

И тај потпис… Учитељица Бранка, госпојица Игњатовићева, водила ми је руку, док из душевног мог супрета није ишчепркала запретана словеса, ћирилска, а онда је све низбрдицом кренуло: у трећем разреду, кад смо, као преко слеђене брвине, с ћирилице на латиницу прелазили.

На прочељу Павлове механе, уто, појавио се и натпис РЕСТОРАН, што су они који су латиницу боље свештили као ПЕКТОПАХ читали, због чега је једном двишчету, слабо осентаном у тој правописној заврзлами, „кожа очла на бандеру“, па су се, из странских аута, такође неосентана Швапчад, чудом чудила, запиткујући своје родитеље: „Мутер, Фатер, зашто је јагње изашло из коже? Warum?…“

Човек се, старећи, сам од себе удаљава и губи рачун о свом постојању, тако сам се и ја доцкан опсетио да није шкода ако се и Сељачка буна ћирилично на свет издаје – све док је неупитно да је Матија Губец буљук незнавених губеца предводио, а Карађорђије – Народ и Народну војску…

Изван сваког спорења, међутим, остаје да и Матија Губец бејаше донекле на ћ… „На ћ, јашта него на ћ, у блату до колена самом себи оставши, са усијаном круном, за коју се неће отимати ниједан наследник…“

Али мало је, премало, остало од онога што је некоћ било: ћирилица се нагло истражује, канда је претекло колико за ћелијанско душевно плетиво и на удовољство тамошњем једном списатељу, који је готовином, веле, исплатио оћириличење његовог тамо надгробника!

Прича се како ће и Почетак буне против дахија олатиничити… Боже мили, чуда великога!

Ако се то збуде, ни за Хајдук Станка нема спасенија, осем да се сам роман преплете и друкчије управи, те да се, од Ђурђева до Митрова данка, Насловни лик прехрањује као калдрмџија!

Расрбили су, рашћириличили и у претежном числу рашћелијанчили и саме Ћелијанце…

Можебити да све и не стоји тако како се приповеда, али с ћирилицом како нибуд да стајало – тако стоји и са ћирилским народом!

(Пред Велику Госпојину, у Лајковцу 2021.)

Изглед и претежна опрема текста: Словѣнски вѣсник

. . .

Изворник: НОВОСТИ