Александар Ћурић: ДЕМИСТИФИКАЦИЈА – ДОПРИНОСИ И НЕЗАПОСЛЕНОСТ

Све у свему, надлежни или не знају или неће да знају да висина доприноса нема никакве значајне везе са запосленошћу нити ће смањивање доприноса стимулисати запошљавање.


Александар ЋУРИЋ

У дискусији у јавном простору између послодаваца и владајуће политичке елите на тему висине доприноса на плате, износа минималне зараде, потребе за корекцијама и како то све утиче на запосленост, неопходно је демистификовати различите интересе и позиције са којих саговорници наступају.

Послодавце запосленост не интересује нити их интересује развој државе и друштва. Њих интересује само и искључиво профит. И све идеје и ставове које износе, правдајући их некаквим алтруизмом и емпатијом или контемплацијом о будућности Србије, представљају само икебану и димну завесу у прикривању правих мотива – увећање профита.

Није им ни замерити, то је нормално и очекивано. Тако је било где у свету.

Како се читава прича не би свела на један лични угао гледања послодаваца, уз сав ризик да потенцијалног читаоца неолибералне свести погоди срчани удар, неопходна је снажна и уређена држава која ће ствари адекватно регулисати, ни мало ни много, таман колико треба. Да поведе рачуна о неопходној мери општег, трудећи се да као заједница напредујемо.

За разлику од озбиљних и стабилних држава, наше владајуће елите (не само тренутну, већ све у последњих 30 година) интересује само и искључиво останак на власти и личне привилегије. Из тог разлога, ни једна владајућа номенклатура није учинила ништа да се постави здрав и смислен систем који неће зависити од тога ко је на власти, успостави некакав континуитет базиран на позитивној селекцији и где се приликом сваке промене неће мењати гарнитура до нивоа кафе куварице.

Уз све то кад додамо потпуно промашену економску, монетарну и фискалну политику долазимо до трагичних параметара и процена за будућност.

Или не знају или неке ствари намерно раде на штету Србије. Шта год да одаберу не иде им у прилог.

Но, осврнимо се сад на проблематику: „висина доприноса/висина најниже плате – запосленост“.

Кренимо сад од државе. Свако смањивање намета ће направити (мању или већу) рупу у већ шупљем буџету, поготово у домену дефицита текућег платног биланса који званичници ни да помену и који, свесно, заобилазе у широком луку. То заобилажење и заташкавање им омогућава потпуно накарадно постављен систем књижење-плаћање, потпуно супротан од оног који важи у реалном сектору. Примера ради, трошак/минус не настаје и не приказује се пријемом улазне фактуре већ тек њеним плаћањем…

Све у свему, направљена рупа се некако мора закрпити а кад немате новац за то онда се секу ставке од општег значаја – образовање, здравство, култура и сл. Конкретно, кад се појави рупа а у недостатку новца (због реалног дефицита) та рупа мора да се покрије тако што ће део предвиђених средстава из нпр. здравства бити просто укинут/обрисан. Како сваки динар мора да има своју намену то ће значити да ће у медицинским установама бити мање репроматеријала или неће бити набављен/поправљен неки инструмент и сл. Чисто да ту рупу у буџету веома сликовито (а и реално) спустимо на свакодневни живот.

Карикатура Миланка Каличанина

Шта можемо чути као оправдање? Пословни амбијент мора да се поправи! Па ту причу смо слушали и кад је доношен, тренутно важећи, катастрофалан Закон о раду. Како то да стари Закон о раду није сметао подужем списку озбиљних мултинационалних компанија које су долазиле и инвестирале у Србију (неупоредиво озбиљнијих од ових које долазе у последњих 5 година)? Па није, ништа им није фалило. Но ако већ може овај садашњи, тим боље, од вишка глава не боли. Можемо чути глупост како, ето, послодавцима треба омогућити да лакше отпуштају како би лакше запошљавали?! Како да не. Послодавац запошљава, искључиво, кад му радник треба а не зато што може лакше да га отпусти. Намеће се логично питање: а што послодавци не воде рачуна кога запошљавају?

Све у свему, надлежни или не знају или неће да знају да висина доприноса нема никакве значајне везе са запосленошћу нити ће смањивање доприноса стимулисати запошљавање.

А то ћемо и доказати тако што ћемо на читаву ствар погледати кроз наочаре послодаваца.

Као што смо и навели, послодавце интересује, само и искључиво, њихов профит и то је крунски и централни предуслов/параметар у доношењу свих пословних одлука. Послодавац запошљава радника само и искључиво, кад повећан обим посла диктира да је запошљавање неопходно. Да би неко био запослен већ се унапред мора знати да ће тај радник обављати посао који тренутна постава не може да изнесе и који ће, на крају, донети већи профит послодавцу.

И то без обзира на висину доприноса.

Сходно томе, свако умањење доприноса, а без реалног повећања обима посла, ће направити одређену уштеду послодавцу коју ће послодавац, у 90% случајева, задржати за себе кроз повећање профита. Добар део тог профита ће, пословично, бесповратно напустити нашу земљу, сасвим легално кроз различите „креативне механизме“. Онај мали број случајева где ће послодавац тај вишак одлучити да уложи, сигурно неће бити уложен у запослене и запошљавање већ, евентуално, у основна средства, која ће пре довести до отпуштања него до запошљавања. Међутим, тај мали износ који ће бити даље уложен, у следећој „пословној ротацији“, неће ни близу покрити дефицит државе створен умањењем захвата.

Укратко, озбиљан домаћин не купује нешто зато што је јефтино већ зато што му то нешто треба, има употребну вредност. Први критеријум је да „нешто треба“ а кад већ треба онда се, секундарно, тражи „најповољнија варијанта“. Све остало је неозбиљно.

Смањивање доприноса може бити разумно само и искључиво ако је директно повезано са повећањем минималне зараде, тако да количина новца који се слива у државну касу буде иста, ако не и већа. Само овако се може обезбедити стабилан прилив у буџет и заустављање тренда пада тржишта у Србији.

Није ли вам запало за око да су скоро све фабрике које су у последње време дошле у Србију оријентисане искључиво извозно и кроз чије пословање (рачунајући бесмислене субвенције, ССП, олакшице и сл) Србији, евентуално, остаје само минималац за српске робове. Кад би се ушло у „deep dive“ анализу, не бих се изненадио да резултат покаже да је држави било јефтиније да директно тим људима уплаћује минималац.

Дакле, смањење доприноса искључиво уз прецизно (у односу на то смањење) израчунато повећање минималне зараде. Све остало је дилентатизам који ће омогућити даљу пљачку Србије и њених грађана, даље урушавање државног система и најбитнијих институција као и наставак слободног пада у пропаст и сиромаштво из чега нема повратка.

Изглед и опрема текста: Словенски вѣесник

Изворник: Напредни клуб

(Visited 46 times, 1 visits today)
(ГЕО)ПОЛИТИКА, ГЛАВНА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *