Душан Телесковић: КАД ЗАВРШНА РЕЧ УБИЈЕ

Др Драгић Јоксимовић прихватио је да брани генерала Драгољуба Михаиловића упркос опасним околностима, извео завршну реч толико бриљантну да је Тито показао прстом на њега, да би на крају био избачен из адвокатуре, ухапшен због слушања радија и причања вица и настрадао у затвору


Душан ТЕЛЕСКОВИЋ

Херој српске адвокатуре: др Драгић Јоксимовић

У тачно 19.45 часова тог 8. јула 1946, један од најбољих српских адвоката свих времена, др Драгић Јоксимовић, почео је изношење завршне речи на суђењу генералу Драгољубу Михаиловићу, али то није била завршна реч која је убедила судско веће у аргументе одбране. Била је то завршна реч која је потписала смртну пресуду оном који ју је изговорио.

Добро је знао адвокат Драгић Јоксимовић колико су опасна времена била те 1946. године, када је прихватио да брани „највећег издајника“, како су партизани крстили његовог клијента Дражу Михаиловића. Добијао је и сигнале да се „не залеће“ у одбрани. Могао је да очекује и одмазду. Али ништа га од тога није спречило да ради свој посао. Једноставније речено, урадио је оно што нико други у том тренутку није смео (или није хтео): показао је да адвокат остаје адвокат – бескомпромисни борац за заштиту права, ма колико да су времена и околности тешки у поштовању закона и његовој примени.

„Генерале, неће вас пустити. Сада ће убити и мене и вас. Шта год да урадите, убиће вас. Можете само часно да умрете, да одбраните своју војничку заклетву и реч“, остало је негде забележено да је Јоксимовић пророчки рекао Михаиловићу негде на половини суђења, које је трајало од 10. јуна до 15. јула.

Кажу да је Дража Михаиловић био већ сломљен човек када се Драгић Јоксимовић појавио први пут код њега. Преживео је тифус, мучен је на разне начине, виделе су се његова подбулост, безвољност. Сломљен је био физички, али и психички. Био је напуштен од свих – од краља, од жене, деце, својих команданата. Сви који су могли да га издају, издали су га. И онда се одједном појавио Драгић Јоксимовић, адвокат који, сложиће се многи, заслужује посебно место у српској историји. Правна наука у цивилизованом свету каже да се сваком мора дати прилика за свестрану одбрану и Јоксимовић је дубоко био привржен томе.

Као адвокат на добром гласу, одбијао је да брани Дражу док га он сам није замолио. Од тог тренутка, Михаиловић је почео своју одбрану. И то се јасно види на интегралним записницима са суђења који су тек пре неколико година угледали светлост дана.

Др Драгић Јоксимовић (1893-1951)

У цело изрежирано суђење Михаиловићу никако се није уклапао Јоксимовић. Био је неукаљана фигура са правним и политичким искуством. Завршио је права у Београду почетком 1922. и касније докторирао у Франкфурту на Мајни. У Именик адвоката у Београду, уписао се у августу 1928. Једно време је био секретар Министарства финансија. Припадао је Демократској странци и био један од њених првака.

Само годину дана пре суђења, у августу 1945, постао је члан привремене Народне скупштине Југославије, која је настала по споразуму Тито-Шубашић. Ту је предводио Демократски посланички клуб, који је у то време поднео низ предлога закона у намери да ублажи комунистичку власт. Најпознатије иницијативе су предлози Закона о слободи од страха и Закона о правима грађана код војних судова. Након што су њихове иницијативе одбијене, Драгић Јоксимовић је заједно са осталим демократским посланицима септембра 1945. напустио ту скупштину. Након тога покренуо је лист „Демократија“, који је од оснивања био на мети прогона, а након шест бројева и забрањен.

Јасних политичких уверења, са правничким ставом о слободама и јасно загарантованим правима грађана, на суђењу је незгодним питањима доводио до очаја и судију и тужиоце. На захтев Јоксимовића да Михаиловић каже нешто о својим здравственим тегобама до којих је дошло након хапшења, тужилац Минић је скочио као опарен, с констатацијом да сам адвокат покушава окривљеног да прогласи лудим?! Слично је било и када је бранилац поставио питање о околностима под којима је Михаиловић ухваћен, у чему га је онемогућио председник суда Михајло Ђорђевић констатацијом да суд то уопште не занима. Када је Јоксимовић тражио да Михаиловић објасни природу борбе против партизана и карактер грађанског рата, поново је уследила интервенција председника суда закључком да је постављено компликовано питање и да се њиме окривљени само збуњује?! Када је Драгић Јоксимовић постављао питања о антифашистичкој борби четника, председник суда је дао краћи одмор због „умора оптуженог“, а кад је у наставку Јоксимовић желео да заврши разговор, одузета му је реч. Тражио је адвокат у више наврата и да се као сведоци одбране позову амерички официри који су били у Михаиловићевом штабу 1944. године, али је тужилац Минић и то онемогућио: „Зар могу сведоци из иностранства сведочити и побијати чињенице за које постоји неколико стотина писмених докумената? Зар могу они побијати исказе Михаиловићевих сарадника, којима се непобитно утврђује истина!“

На крају је одржао тај велики говор, ту савршену завршну реч која није била само у функцији одбране свог клијента, већ је остала као сведочанство будућим генерацијама да је снага правних аргумената, попут воде која увек нађе пут да избије на површину.

У предговору књиге „Драгић Јоксимовић: Браним ђенерала Дражу“ описује се атмосфера каква је владала те вечери 8. јула 1946. године, у великој сали Дома гарде у Топчидеру, претвореној у судницу.

Председавајући Војног већа Врховног суда ФНРЈ, пуковник Михајло Ђорђевић, тачно у 19 часова и 15 минута позвао је браниоца оптуженог Драгољуба Драже Михаиловића, др Драгића Јоксимовића, да изнесе своју завршну реч, на процесу који је трајао већ скоро месец дана.

„Педесеттрогодишњи др Јоксимовић, видно уморан, а иначе нарушеног здравља, устао је и замолио судско веће две ствари. Прво, да сада говори бранилац неког другог оптуженика, јер он једва стоји на ногама. Устао је у четири сата ујутру, а није ишао на поподневни одмор, пошто станује далеко. На то је судија Ђорђевић одговорио: ‘Сада је ваш ред. Хоћете ли говорити или не?’

Друга Јоксимовићева молба односила се на рефлекторе уперене у њега. И да није било спарно јулско вече, они су му сметали, јер се никада у својој дугој адвокатској каријери није суочио са том појавом. На то је судија Ђорђевић наредио: ‘Упалите рефлекторе јаче!’

Иза др Јоксимовића налазила се пуна сала пробране и увежбане публике, која је у правилним размацима тражила не само главу оптуженог већ и његову.

Тачно преко пута седео је јавни тужилац пуковник Милош Минић. Др Јоксимовић је знао да је Минић раније био шеф комунистичке тајне полиције за Град Београд и да је у то време без трага нестало на хиљаде грађана. Минић је и у судници претио онима на другој страни, па и др Јоксимовићу.

Са десне стране седело је судско веће на челу са пуковником Ђорђевићем, који је др Јоксимовића директно спречавао да изнесе доказе које је сматрао најважнијим.

Речју, услови за изношење одбране били су ужасни и пред њима би многи поклекли.

Међутим, др Јоксимовић је почео да говори. Прекидали су га и публика, и тужилац, и судија, али говорио је невероватна четири сата – скоро до поноћи“, описује се у предговору ове књиге.

Прочитајте најзначајније делове завршне речи Драгића Јоксимовића у посебном тексту.

У том говору налази се сва људска драма, због које је Јосип Броз Тито неколико дана касније тражио одмазду.

„Њему је важна његова реакционарна идеологија, која се састоји у томе да народ није смио онда да се диже на оружје, јер га на то није позвала издајничка влада у Лондону. Он је тако поставио ствари. А затим: ако су партизани смјели да стварају своју војску, а зашто не би смио и Дража Михаиловић да ствара своју ‘Војску у Отаџбини’, без обзира на то против кога он ратује, па ма ратовала и против сопственог народа? Он је, каже тај такозвани бранилац, имао право, јер је постојала такозвана законита Влада у Лондону. То је идеологија не само браниоца Јоксимовића, него и других Јоксимовића, који се крију под демократским плаштом. Овдје хоћу да кажем да то нису само људи као што је Јоксимовић, да се не ради само о људима његове боје, него да има људи и других боја, који се исто тако крију под плаштом демократије“, рекао је Тито на Цетињу, а пренела „Борба“ у издању од 16. јула 1946.

Тај који се крио иза демократске маске, како је рекао маршал, био је други адвокат Никола Ђоновић, такође михаиловићев бранилац, рођени Цетињанин, који је у родном месту уживао изузетно поштовање.

У сваком случају, Јоксимовићеви дани били су избројани. Тамо где Тито покаже прстом, тамо се окрећу и стреле.

Убрзо потом, Комисија за адвокате и адвокатске приправнике при Влади НР Србије донела је решење да „др Драгић Јоксимовић не задржава право на вршење адвокатуре… јер није достојан поверења на вршење адвокатуре у смислу Закона о адвокатури“. Против тог решења, Јоксимовић се жалио Врховном суду НР Србије, на чијем челу се као председник суда налазио Михајло Ђорђевић, који је на суђењу Дражи Михаиловићу био председник Војног већа. Жалба је била одбијена и Јоксимовићу је забрањен рад 16. јуна 1947. Био је принуђен да се прими посла адвокатског писара код младог адвоката Исака Абраванера.

Није се само на томе стало. Тачно у дан, две године касније, 16. јуна 1949. године др Драгић Јоксимовић је ухапшен. Тадашња Удба је упала у његову кућу, иза Новог гробља, и вршила претрес скоро до мрака. На крају су га и одвели у затвор.

Ухапсили су га између осталог и због тога што је на некој слави слушао Радио Лондон „ради прибављања материјала за опозиционе политичке разговоре“, због вица о зубобољи друга Тита, тврдњи да ће после наредних избора бити за опозицију боље, да ће избити рат између Истока и Запада, наздрављања Светом Сави, да ће се стање „променити и поправити кад сазру трешње и грожђе“, итд.

У оптужници је писало:

„Др Драгић Јоксимовић, крајем 1948. па све до јуна 1949, у стану др Миливоја Иванковића, где је често одлазио ради слушања емисија страних радио-станица, и на другим местима, заједно с оптуженим Иванковићем, Савом Ђорђевићем и др Чедомиром Станковићем, у присуству других лица, узимао је учешћа у политичким разговорима, у којима је и лично тврдио да ће ускоро доћи до рата, који ће се завршити победом империјалистичких сила, да ће се постојеће државно уређење у нашој земљи ускоро изменити, да ће наша земља прићи империјалистичком блоку, да ће се на власт повратити бивше буржоаске странке, те је ради овога у заједници с оптуженим Иванковићем и Ђорђевићем, који су на себе преузели задатке да набаве статуте бивших буржоаских странака, приступио припремама за израду новог статута бивше Демократске странке.“

Јасно је било каква је то била оптужница. Јоксимовић је осуђен „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, и на казну губитка грађанских права, одликовања и пензије у року од годину дана“.

После пресуде, из Београда је пребачен у Белу Цркву, из Беле Цркве у Пожаревац, а из Пожаревца у Сремску Митровицу, у робијашницу која је називана и комунистичким универзитетом. Смештен је у злогласну собу број осам. Некада давно, пре рата, у њој је био хрватски првак др Владимир Мачек, а по рату и др Драгољуб Јовановић. Остало је забележено да је соба била планирана за 12 осуђеника, а када је у њој чамио Јоксимовић, било их је 124.

У књизи „Титови казамати у Југославији“, Милан Рајић пише:

„Када сам једном приликом у затвору срео Драгића Јоксимовића и честитао му на смелости и сјајној одбрани, скренувши му пажњу да није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, рекао ми је:

– Да, да, бранећи Дражу пред очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве. За време суђења са неколико страна ми је скренута пажња да се не затрчавам и да не вешам ствари о највеће звоно… Комунисти су пред лицем целог човечанства извршили један тежак злочин, који ће им остати за сва времена као срамни жиг. Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим…“

Др Драгић Јоксимовић и генерал Драгослав Михаиловић

Адвокат је прошао кроз Танталове муке, понижаван и вређан на сваком кораку, од злехудог оброка до тешког принудног рада. Стоички је, кажу, издржао све до 1. августа 1951. До данашњег нису познате околности његове смрти. Преминуо је, највероватније, услед лоших затворских услова и неодговарајућег и неблаговременог медицинског третмана и помоћи (био је срчани болесник), наводи се у књизи „Велике адвокатске одбране.“

Умро је 290 дана пре истека казне. Његови посмртни остаци нису предати удовици, са објашњењем да „његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије“.

Неколико дана пошто је мртво тело „одлежало робију“ остаци др Јоксимовића пренети су у његово родно село. Али по диктату власти, перјаник правде сахрањен је у породичној гробници, у најстрожој тајности, уз присуство удовице и двојице рођака. Сви други били су силом удаљени.

Из пијетета према њему, раскрсница у центру његове родне Бачине носи назив Трг Драгића Јоксимовића.

Рехабилитован је решењем Окружног суда у Београду од 11. децембра 2008.

ЈЕДНА ОД НАЈВЕЋИХ ОДБРАНА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ ПРАВОСУЂА

– Изводи из завршне речи др Драгића Јоксимовића на суђењу Дражи Михаиловићу (преузето из књиге „Велике адвокатске одбране“ Оливера Б. Ињца)

Биле су две тактике, две стратегије, два мишљења о ослободилачкој борби против окупатора услед чега оптужени Михаиловић не може бити крив што није усвојио партизанску тактику у борби против окупатора, то утолико пре што за дела кривичне одговорности оптуженог Михаиловића нема основа…

Оптужени Михаиловић не може бити ни морално одговоран за ово дело из два разлога:

Што та тактика није била на линији југословенске владе, и за своје држање оптужени Михаиловић добијао тајним путевима преко радија (инструкције) да не приступа преурањеним акцијама великог стила. Оптуженом Михаиловићу издане су инструкције да не диже устанак већ једино у случају искрцавања савезничких снага у Југославији или у случају слома Немачке, а не и на било какав позив неких радио-станица.

И због тога што војне мисије западних савезника, које су непрекидно биле при штабу врховне команде, не само да нису чиниле никакве приговоре против означене тактике Михаиловића, него су му давали изјаве поверења; из тога следи закључак да су западни савезници били у потпуној сагласности са њиме и његовом тактиком и стратегијом.

Овакво чињенично стање представља непобитан доказ да је у послу оптуженог Михаиловића југословенска емигрантска влада, по овој ствари, у питању тактике борбе против окупатора, била сагласна, и да не може бити ни моралне а камоли кривичне његове одговорности…

… Пошто из оптужнице прећутно излази да оптужени Михаиловић није био издајник нити према држави као целини, нити према народу као целини, намеће се питање да ли се став оптуженог Михаиловића према народноослободилачком покрету може назвати издајом, односно да ли се евентуална сарадња оптуженог Михаиловића са окупатором против НОВ и партизанских одреда може сматрати као издаја.

Пресудом од 15. јула 1946. године генерал Михаиловић је осуђен на смрт стрељањем

Савезничке силе, Велика Британија, САД и СССР признавале су НОВ и партизанске одреде Југославије као свог савезника у борби против фашистичких нападача и сматрале да је борба коју НОВ води наставак рата у Југославији против хитлеровске Немачке и њених сателита (страна 139. оптужнице).

Ако би ово било тачно, ипак све то није потребно за легалност партизанске акције, јер је за легалност нужно признање југословенске емигрантске владе. Поменуто признање дошло је тек на основу споразума Националног комитета и краљеве југословенске владе од 16. јуна 1944, објављеног у „Службеном листу ДФЈ“ 9. марта 1945. што значи да до тог момента, са правне тачке гледишта, партизанска организација имала се сматрати као илегална организација. То је са правне стране гледишта.

Тек на основу горњег признања постоје у Југославији две војне организације: партизанска, под руководством Маршала Тита и четничка, под руководством Драже Михаиловића, све до 7. марта 1945. године, када је емигрантска влада у Лондону престала да функционише…

… Оптужени Михаиловић не може се чинити одговорним за оно што га оптужница терети као извршиоца пошто за те злочине носе кривичну одговорност учиниоци, односно команданти који су та дела учинили…

… Из свега напред наведеног излази, а одбрана стоји на том гледишту, да оптужени Михаиловић може одговарати само за оне ратне злочине које је он лично скривио, односно само тамо где постоји непосредна узрочна веза између оптуженог и извршених ратних злочина.

Оптужница, међутим, заступа принцип, усвојен од стране међународног суда у Нирнбергу, да оптужени Михаиловић, као вођа четничке организације, сноси кривичну одговорност за сваки злочин извршен ма над киме од било којег члана његове организације. Међутим, ни по једном нашем законском пропису није усвојен принцип међународног суда у Нирнбергу…

… Борба четника противу партизана не може се сматрати као борба против домовине. Закон инкриминише једино борбу противу домовине што значи да у радњи оптуженог нема елемената за кривично дело из члана 3. тачка 4. Исто тако и она чињеница да су команданти оптуженог Михаиловића, а не сам Михаиловић, примали оружје од окупатора, не може сачињавати елемент за кривично дело борбе против домовине. Према томе, јасно је и непобитно да није испуњен ниједан од услова које прописује Закон о кривичним делима против народа, нити се у овом случају може применити на оптуженог Михаиловића. Примена овог законског прописа не може се прихватити ни зато што исти предвиђа само случајеве за време рата, а не и за време окупације…

Јоксимовић је пред крај суђења рекао и ово:

– Сарадња ђенерала Михаиловића са Немцима, са непријатељем, апсолутно ничим није доказана… (публика негодује, тужилац устаје и батрга се, стенографи прилазе адвокату и витлају му својим белешкама у лице). Све до 7. марта 1945. године, југословенска влада у Лондону била је једина законита влада Југославије, призната од Совјетског Савеза, од Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, а ђенерал Михаиловић био је скоро све до краја њен законити представник у земљи… Србија је била од великог стратегијског значаја, положај ђенерала Михаиловића изванредно тежак, немачке репресалије ужасне. Али је ђенерал деловао нашироко, без премишљања, кад год је било пресудно, и резултат је вредео жртве… Неустрашиви борац и човечни заштитник – то је прави лик његов за сва времена! Било то коме криво данас или не, ђенерал Михаиловић био је уистину господар и горски цар Србије! (прекинут лавином протеста, Јоксимовић наставља јогунасто, не марећи за буку суднице).

Михаиловић се не може сматрати издајником, а камоли тек једним од најподлијих издајника у историји наших народа… Он није и не може бити одговоран за злочине које су други починили, без његова знања, супротно његовим наређењима… Из свега што сам рекао произилази да ђенерал Михаиловић није крив. Тражим да буде ослобођен као невин по свим делима која му оптужница ставља на терет… Оптужени Михаиловић може бити одговоран само пред историјом српског народа.

Завршавајући своје дуго излагање, Јоксимовић је подвукао да је према оптужници издајство ограничено искључиво на заједничкој борби Драже Михаиловића и окуаптора против партизана. Али, ако су партизани имали право да се боре против окупатора, не може се исто рећи и за став партизана према четничкој организацији, као званичној војној организацији југословенске емигрантске владе, јер је са правног становишта четничка организација била једина легална војничка организација. Према томе, организовање четничке организације у окупираној Југославији под називом „Југословенска војска у отаџбини“, не представља никакво кривично дело.

Ако би то било тако окарактерисано, онда би још веће кривично дело било оснивање партизанских одреда Југославије. Оптужница није навела ниједно дело које је Дража Михаиловић починио против народа и државе, него је навела низ дела почињених против партизана. Борба против партизана била је борба против организације са противничком идеологијом, па се због тога оптужени Михаиловић не може сматрати кривим за издају народа и државе. И на крају, с обзиром да је Дража Михаиловић био министар војске и морнарице, могао би бити једино осуђен по Закону о министарској одговорности од 20. јуна 1922, који још важи јер није противан тековинама НОБ.

Изглед, прилагођавање и опрема текста: Словенски вѣсник

Изворник: Магазин АДВОКАТ (број 3, јун 2019, стр. 16-23)

(Visited 98 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ПАМЕТАРНИЦА
One comment on “Душан Телесковић: КАД ЗАВРШНА РЕЧ УБИЈЕ
  1. На данашњи дан 1946. године на тајној локацији стрељан је армијски генерал, командант Југословенске војске у отаџбини, један од најодликованијих официра Драгољуб Дража Михаиловић, Чича. Покушај да се затре сваки траг сећања на њега није успео.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *