Анђелко Ердељанин: ПРОСЈАЧКА ЕЛИТА

Ето, то је елита. Свако од њих има стила. То ценим. Иако нисам у стању да им помогнем.

---

Постоји просјачка елита.

Не, нису то просјачки тајкуни, газде малих обесправљених створења, богаља са посебним потребама, од чијег просјачења су стекли богатство и покренули бизнис. Они некако више спадају у криминалну елиту, неки су чак блиски властима, кадикад финансијски саветници… Не, овде је реч о просјацима са стилом.

Знам неке.

Једна старија, ситна женица, седи увек на истом месту, на степеницама које воде до платоа изнад велике гараже, на коме су некад, давно, одржана два неуспела страначка митинга, и један рок концерт (такође неуспео), а сада га користи младеж из околних зграда за ноћно дување и разбијање пивских флаша (ту су бар под надзором родитеља; виде их из свих околних десетоспратних зграда). Та жена, дакле, што неодољиво личи на познату наставницу историје (познату њеним ђацима), чију пензију експерти ММФ-а још нису довели до просјачког штапа (иако се труде), та жена седи на степеницама, мало повучено, као да избегава да буде виђена, не пружа руку за милостињу, не држи чак ни ону кутију за слободно бацање. Како онда да знамо чиме се она бави?! Па по гунђању. Свако ко прође и не да јој ништа чуће неке непријатне речи на свој рачун или онако, уопштено, на рачун себичног и немилосрдног света. А кад неко застане и пружи јој педесет динара, она с гађењем одбија: „Шта могу да купим за педесет динара!“ Па може, мисли дародавац, векна хлеба, или кило и по кромпира… То сам видео неколико пута. Има своју цену! Не прима сићу! А ја таман спремио да јој дам кусур из самопослуге: две жуте банке… Одустао сам, било ме срамота.

Нешто млађа жена, висока, у чијој фигури се назиру трагови бивше лепоте, запослена је у самом центру града, обично испред оних широких (а сиротих, одрпаних) степеница које воде у Српско народно позориште. Обраћа се само старијој господи: „Добар дан, ГОСПОДИНЕ!“ Ту реч, ГОСПОДИНЕ, изговара баш тако, наглашено, великим словима. Она не проси, она тражи контакт. Обраћа се „господину“ с мало ироније и презира, као да је стари познаник који се прави луд (искористио је, па оставио!). Ако је „господин“ погледа, пружиће му руку, помирљиво (све му је опроштено!), а ако се превари па прихвати руку, она ће га већ подсетити да су даљи род или на оно друго, то јест где су провели ону незаборавну ноћ (не, није остала трудна, иако је желела!), а зашто онда не би сели негде на пићенце!

Често прођем и поред једног старог (не много старог) музичара. Однекуд ми је познат, можда ми је некад свирао (ех, добра стара времена!), а може бити и да смо се сретали у реду пред благајном Радио Новог Сада чекајући плату. Седи, наслоњен на стуб, испред робне куће, и уз тамбуру певуши нешто из мераклијског репертоара. Није он попут оних уличних свирача који се кидају на енглеском језику. То су пробисвети који раде данас за данас, да нешто прегризу, попију, и ако може нешто за дување. Ништа не остављају за сутра (сутра је нови дан!), не плаћају рачуне. Па по томе се баш од њих разликује наш тамбураш, по плаћању рачуна. Он је човек домаћин. Кад прођем поред њега око једанаест пре подне, он свира, пева, и повремено броји зараду. Видео сам више пута: ниједна новчаница није већа од 20 динара. Али, накупи се. Око пола два улазим у главну пошту, да платим рачуне, и видим тамбураша: тамбура на рамену, а у рукама рачуни за телефон, струју и остало, и свежањ жутих банки!

Ето, то је елита. Свако од њих има стила. То ценим. Иако нисам у стању да им помогнем.

И мене цене. И ја имам стила. Ето, на пример, ова прича о просјачкој елити. Сјајна прича. Понудићу је неком угледном часопису. Тражићу сто евра. Ако не дају, онда ништа. Мислим, нека објаве за џабе. Мислим, ако не траже да ја платим.

Изворник: Mons Aureus, бр. 51, 2016, стр. 43-44.