Проф. др Радмило Маројевић: СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈАРХАИЧНИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Проф. др Радмило Маројевић о србистици, етногенези, глотогенези и културном идентитету Срба


Проф. др Радмило Маројевић. Фото: Независне новине

Велика је заслуга  проф. др Радмила Маројевића, признатог слависте, лингвисте, стручњака за руски језик и књижевност, политиколога што је један од научника који је, уз др Петра Милосављевића, вратио србистику у научне оквире проширујући њен опсег на подручје српског етноса и културе. Почео је пре 14 година, са књигом Ћи­ри­лица на раскршћу вековаОгледи о српској етничкој и културној самосвести.

Др Маројевић на почетку разговора говори о српском народу као ет­нич­кој ка­те­го­ри­ји.

Кад говоримо о националној, односно, етничкој карактеристици Србије, Црне Горе и Ре­публике Српске, морамо поћи од тога да је народ који живи у тим просторима на­зи­ван не само Ср­би него и Славеносрби, па је тако и прва Вукова збирка народних песама има­ла наслов Мала про­стонародња славеносрпска пјеснарица. И Његош је, у писму Ми­ло­шу Обреновићу, говорио о сла­ве­носрпском народу и о српском народу у истом значењу, што зна­чи да су му то били синоними.

Сад видимо ко­ли­ко је велика заслуга Вука Караџића што је при­ме­нио научне методе у од­ре­ђивању срп­скога етноса, полазећи од тога да је српски народ онај на­род који говори српским је­зи­ком. То значи да су границе српског језика истовремено и границе срп­скога етноса или срп­скога на­рода. При том је Вук, наравно, знао да се Срби различите верске при­­пад­но­сти различито и на­зи­ва­ју, па је тако одлично знао да се у данашњој Босни и Хер­це­го­ви­ни са­мо православни Срби служе име­ном Срби, док су Срби исламске вероисповести ко­ри­сти­ли име Турци, али, како Вук истиче, је­д­ва је­дан од стотину да је знао турски. Данас би­смо могли прецизирати: на­равно, и они који знају тур­ски не значи да су Турци. Турци су само они који знају турски је­зик а тај им је језик матерњи, је­зик на ко­јем су одрасли, који је њи­хов основни језик (Руси кажу „род­ной язык“).

Чувеним члан­ком Ср­би сви и свуда Вук није хтео да каже да су сви Срби не­го је желео да представи све Србе ма где они жи­ве­ли и ма коју религију исповедали. Ву­ко­ва кон­цеп­ци­ја није у његово време оспоравана ни­ти је могла изазвати било какве на­у­ч­не или по­литичке при­говоре, јер је била заснована на ос­нов­ним по­сту­латима славистичке науке, и не са­мо сла­ви­сти­ке него и других аналогних тадашњих фи­ло­лош­ких научних дис­циплина. Поред тога, треба ис­та­ћи да је Вук го­ворио о Србима (или Срб­љи­ма) грч­кога закона, тј. православним Србима, о Ср­би­ма рим­скога закона, тј. о Србима католичке ве­ро­ис­повести, и о Србима турскога закона, тј. му­сли­ма­ни­ма који говоре српским језиком, који су по то­ме кри­те­ри­јуму Срби (а другога критеријума за одређење народа није ни било).

Александар Гиљфердинг (1831-1872)

Вукове опсервације о етничкој самосвести Срба у Босни и Херцеговини потврђује руски сла­виста Гиљфердинг (у расправи објављеној 1860. године) у том смислу, да се само православни на­зивају Срби док муслимани себе зову Турци, и у том смислу, да католици не сматрају да су Хр­ва­ти, али два истраживача раз­ли­чи­то интерпретирају опредељење католичког становништва. Док Вук каже да себе они зову пре­ма по­крајинској припадности (па и етнонимом Бошњаци), Гиљ­фер­динг тврди да се они називају Ла­тини. „Аутентичности грађе што се тиче“ (формулација Радосава Бошковића) Вук је редовно у пра­ву, па се може основано претпоставити да су их Ла­ти­ни­ма звали пра­вославни кад о њи­ма го­во­ре у трећем лицу. У међусобним пријатељским кон­так­ти­ма, додаје Вук, православни католике на­зи­вају кршћани, а католици православне ― хришћани. Тиме се, јед­ним делом, објашњава Гиљ­фер­дин­гова констатација да муслимани хришћанима сма­тра­ју само пра­вославне.

Једном речју, Србе карактерише слаба (можда би тачније било рећи: разуђена) етничка са­мо­свест ― они себе називају и ширим (Словени), и ужим (покрајинским), и верским, и туђим ет­нич­ким именима, па чак и заменички („наш језик“, или говорити „нашки“).

Како су други научници одређивали етничке границе српскога на­рода и језичке границе српскога језика, и како су нас други народи називали?

У одређењу српскога народа Вук је имао своје претходнике и своје савременике, као што је имао и своје следбенике, онда и данас.

У исто време кад и Вук, живео је и радио Шафарик. Он је у Србе убрајао не само штокавце екав­це и ијекавце, и не само икавце, него и чакавце не превиђајући чињеницу да они себе зову Хр­­ва­ти, али чакавци, како тврди Шафарик, говоре српским језиком. Вук је свога слав­нога прет­ход­ника и савременика у том погледу кориговао, и Вукова концепција је, у ствари, нај­ужа кон­цеп­ци­ја срп­­ско­га етноса. Оно што је врло важно јесте да је Шафарик био највећи ау­то­ри­тет, и његова је кон­цеп­ција у XIX веку најшире распрострањена, јер је Шафарик у свом зна­ме­ни­том делу Сло­вен­ски народопис полазио од тога који језици словенски могу имати ста­тус посебних књижевних је­зи­ка, а која наречја су само уже дијалекатске зоне тих језика. И као о једном од јуж­но­сло­вен­ских је­зи­ка Шафарик го­во­ри о срп­ском или илирском језику (врло често каже: Срби источноправославне ве­ре или Илири католичке вере) напомињући, такође, да он не би хтео да одређује које би од тих име­на било пра­вил­ни­је ко­ри­сти­ти као назив тога етноса и тога језика, српски или илирски.

Павле Јозеф Шафарик (1795-1861)

Пре Вука и Шафарика уте­ме­љивач или, како га често називају, „патријарх“ сла­ви­сти­ке, До­б­ровски, био је ауторитет који је одређивао словенске етносе. Он је сматрао да у срп­ски на­род/језик, а то су биле две стране истога појма, спадају не само данашњи Срби него и Бу­га­ри, али не и Хр­ва­ти кај­кав­ци са Словенцима (они су му били други јужнословенски народ). Полазио је од тога да су Бугари само племе ширег српског етноса и да је старославенски као књижевни језик фор­миран на српској основи (после критике других, касније је прихватао да је први књижевни је­зик Словена настао на срп­ско­‑македонско­‑бугарској основи).

Одговарајући на други део вашег питања, рећи ћу да су нас, у то време и раније, често име­­но­вали друкчије: западни суседи најчешће Илири, поробљивачи са Истока погрдно Власи. Ти на­зи­ви само показују да су се некадашњи Илири претопили у Словене, као што су у Србе аси­ми­ло­вани не­кадашњи Вла­си, романизирано становништво са наших простора, осим његових оста­та­ка у ис­точ­ној Ср­би­ји. То истовремено значи да Шиптари, тзв. Албанци, немају никакве генетске или те­ри­торијалне везе са Илирима (Шиптари су делимично насељавали само данашњу северну Албанију, до Про­кле­тија с југоисточне стране, док је и средња и јужна Албанија сва била српскословенска, о чему очи­то говори тамошња топонимија).

Колико је стар српски језик и колико језик говори о народу?

Мoгу се издвојити три етапе у развоју као три одговора на први део вашег питања.

С једне стране, о српском као посебном словенском језику можемо говорити тек пошто је пре­стала општесловенска епоха, кад се дефинитивно (један) прасловенски језик раздвојио у више је­зика, у по­ро­ди­цу сло­­венских језика. А словенски као јединствен мада дијалекатски разуђен језик постојао је све док су у њему постојали полугласници, а то значи до краја једанаестог века. Тада на­ступа треће до­ба српскога је­зи­ка. Фигуративно: од тада је српски у својој сопственој језичкој кући.

Српски језик је, међутим, најархаичнији словенски језик. Он је, да тако кажем, врло сли­чан пра­словенском, јер понавља генеричке особине његове: он понавља јотовање, развија врло сло­жен тип прозодије (акценти и дужине), што је типолошки пандан прасловенском мелодијском ак­цен­ту. Сликовито речено, он и данас жи­ви и прасловенским животом као својим. Прасловенска епоха је ње­гово друго доба. Ша­фарик је, с обзиром на то да је етноним Срби старији од етнонима Словени, сматрао да се прасловенски језик некад звао српски и да су се касније од ње­га одвојили други ди­ја­лек­ти, односно језици.

Како је српски десетерац наставак не само прасловенског десетерца него и пра­ин­до­ев­роп­ског епског стиха, а српски језик служи у науци као модел прасловенске језичке ситуације, у мно­го чему и праиндоевропске, то се праиндоевропска епоха може посматрати као прво доба срп­ско­га језика.

Одговарајући на други део вашег питања, треба рећи да су стари Словени, а и други на­ро­ди, полазили од јединства појмова језик и народ. Израз словѣньскъ єнзыкъ имао је истовремено и са­вре­мено зна­че­ње ‛словенски на­род’, и са­вре­мено значење ‛словенски језик’, али је то било једно, још нерашчлањено значење. У језику се одражава култура народа, поглед на свет, етнокултурни кон­цепти. Тако је словенски концепт слободе („свобода“) имао културну доминанту ‛осећање при­пад­ности своме роду’.

Шта мислите о теоријама неких лингвиста који сматрају да је наш језик је­дан од најстаријих живих језика на свету? Да ли у таквим тврдњама има прете­ри­ва­ња?

И има, и нема. Наслов познате трилогије Олге Луковић-Пјановић Срби… народ нај­ста­ри­ји, заправо је цитат: тако су мислили други, тј. ан­ти­ч­­ки писци чија су дела у том капиталном издању интерпретирана и доведена у целовит систем. Име Срби појављује се у сред­њем Подунављу већ на почетку Христове ере, али то није ништа чуд­но: на подручју од чешке до српске Мораве, на обалама Дунава и његових притока све до Ђердапа, живели су Словени, па и Ср­­би као њихово племе. Средње Подунавље је прапостојбина Словена — ту тврдњу је новом аргумен­та­ци­јом поткрепио највећи словенски етимолог епохе, Олег Трубачов, додавши: а вероватно и колевка Индо­ев­роп­љана.

Име Срби, међутим, појављује се и на подручју од Волге до Кавказа. С друге стране, Срби имају неке фра­пант­не сличности с народима Кав­каза, у култури, у народним обичајима, у об­ре­ди­ма, у етно­кул­тур­ним концептима. Те сличности су евидентне и у поређењу с Грузинима, чији језик ни­је индо­ев­роп­ски, веће су с Арменима, чији језик представља посебну групу индоевропских је­зи­ка, а најви­ше сличности имамо с Осетинима, који су припадници индоиранске породице индо­ев­роп­ских је­зи­ка. Те слич­но­сти се ни­како не могу објаснити осим претпоставком о животу Срба (та­ч­није: једне гра­не предака Ср­ба) на Кав­казу. Зато би се могло поћи од једне од двеју хипотеза. Пр­ва: преци Срба, тог бројног и моћ­ног народа, од­носно један њихов део, са средњег Подунавља се­лили су се на друга подручја, па и на Кавказ; са других подручја се нису враћали, са Кавказа и сред­ње Волге су се вратили и донели културну сродност с народима који су остали на Кавказу. Друга прет­поставка: у етногенези Срба треба поћи од двеју индоевропских грана. Са Кавказа је до­шао на­род под име­ном Срби, који је био или посебан индоевропски народ/језик или огранак индо­иран­ских на­ро­да/језика, па се на средњем По­дунављу стопио и претопио с другим индоевропским на­родом, који је касније, у епоси кон­та­ка­та с Германима и сељења на север, добио име СловениСловени су они ко­ји слове, ра­зум­љи­во го­во­ре, а Немци — они који су, са словенског гледишта на­рав­но, неми, који не­разумљиво говоре.

За­што друге на­ро­де, пре тога, Срби/Словени нису прозвали Нем­цима? Сва­како зато што су ти на­ро­ди, у су­сед­ству са Словенима, знали њихов језик (тачније: знали су га они представници тих народа који су ос­­тва­ривали кон­такте са Словенима). Тиме се објашњава изрека говори српски да те цео свет ра­зу­ме. Претпоставке о етногенези Срба, од којих је вероватнија ова дру­га, потврђује етнокултурни кон­цепт свободе: свободан је за Словене онај који је у своме роду, та­да је слободан; значи, Сло­ве­ни су по дефиницији слободан народ. Словени имају култ рода (тамо где је наш народ, тамо је наша отаџбина); за наше западне суседе (романско­‑германску цивилизацију како ју је звао Трубецки) важи култ територије (па се и појам нације из­јед­начава с пој­мом ста­нов­ни­ка неке земље, односно са савременим појмом држављанства).

Срби су се“, указујете у једној од Ваших књига, „служили једним од нај­са­вр­ше­ни­јих писама у целокупној светској историји писмености — старословенском ћирили­цом“, прет­постављамо много старијом од Ћирила и Методија. Објасните сам појам ћи­ри­ли­це, и ка­жите нам нешто о том нашем писму, које је заборављени део лингвистичке ис­то­ри­је.

Старославенски језик као први књижевни језик Словена имао је, као што је познато, два пис­ма. Може се сматрати утврђеним да је старија глагољица и да је њу Ћирило кодификовао. Оно што се не зна, јесте порекло глагољице. Ја претпостављам да је у њеној основи пра­сло­вен­ска пис­ме­ност Словена, словенске руне, до којих је Ћирило дошао за време хазарске мисије, нашавши на Кри­му Јеванђеље и Псалтир „руским писменима писане“ и човека који их је знао читати. Сам тер­мин глагољица настао је од глагола глаголати који није значио само ‛говорити’ него и ‛говорити из књига’, ‛наглас читати’, ‛чатити’. Другим речима, глагољица је и млада и стара: млад је њен кодификовани лик, стари су њени далеки словенски и индоевропски корени.

Друга старославенска азбука настала је прилагођавањем грчком писму, његовом верзалу (ве­­ли­ким словима). Она је названа ћириљица (касније је љ депалатализовано, отврдло, из се­ман­тич­ких раз­ло­га) или ћириловица иако су њу кодификовали ученици со­лун­ске браће, Ћирила и Ме­то­дија, а не сам Ћирило. У ис­торијском континуитету ћириличка азбука је треће писмо, ста­ро­грч­ки алфабет (и византијски грчки алфавит) дру­го, а вин­чан­ско писмо — прво. Кад су дошли на Бал­кан, Грци су преузели и свом језику при­ла­го­дили оно пис­мо које се неговало у средњем По­ду­нав­љу, ближе Ђердапу. У том смислу је и ћи­ри­лица и млада и ста­ра, као и глагољица.

Са­вре­мена српска ћирилица једно је од најсавршенијих писама, и од такве фор­му­лације тре­ба по­лазити и у србистици као науци, и у педагошкој пракси. Нема потребе сматрати је за нај­са­вр­ше­није од познатих нам писама (мада би се и таква кон­статација могла аргументовати) јер карактер пис­ма ус­лов­ља­ва број и струк­тура фонема, као и културна традиција, а циљ сва­ког са­стављача аз­бу­ке је­сте да са што мање знакова оствари примарну функ­ци­ју азбуке. За­то је сврсисходно упоређивати срп­ску ћирилицу с аз­бу­ка­ма које при­ка­зу­ју врло сличан језички систем (с ћирилицом старославенском) или исти језички систем (са срп­ском ла­тиницом).

Старославенска писма, глагољица и ћирилица, имала су две функ­ци­је, фо­­но­ло­ш­ку и културну, па се тиме об­јаш­ња­ва сужавање броја гра­фе­ма (слова) ко­јима се свака од тих функција остваривала. Наиме, поред фо­но­ло­ш­ке функ­ције (да омогући означавање гла­сов­ног си­сте­ма словенског, тада дијалекатски ра­зу­ђе­ног али је­дин­стве­ног језика), старославенска ћи­­ри­лица је имала и културну функцију ― да бу­де ко­рес­пон­дентна та­даш­њем грчком писму (да се истим словима пишу основе позајмљених речи, ли­ч­них имена и културних термина). Лако се може показати да је Вукова ћирилица са­вр­ше­ни­је пи­с­мо од старославенске ћирилице (и глагољице), али се не сме за­бо­ра­ви­ти да је Вукова (и на­ша да­на­ш­ња) ћирилица монофункционална ― има само фонолошку функцију (озна­ча­вање српског гла­­сов­ног си­сте­ма).

Српска латиница је такође релативно савршено писмо, али она има две узајамно повезане сла­бости: прво, што се са по два сло­ва обележавају три гласа: nj = њ, lj = љ, dž = џ, и друго, што на­ве­де­ни ди­гра­ми могу бити и слова с посебном гласовном вредношћу, што је актуелно нарочито за први од њих (nj), па се посебним пра­ви­лом мо­ра указати да се речи типа konjugacija, injekcija мо­ра­ју чи­та­ти кон­ју­га­ци­јаинјекција, а не *коњугација, *ињекција. Али није актуелно само за први ди­грам: дру­гим посебним пра­­ви­лом мо­ра се указати, на пример, и да се лично име Natalja чита На­тал­ја, а не *На­таља. Наиме, има Рус­ки­ња чије је име Наталја (тј. Наталья), а не Наталија (тј. На­талия), па кад то име транскрипцијом бу­де укључено у српски писани језик, ако га напишете ћи­ри­ли­цом — би­ће јасно како га треба чита­ти, ако га напишете латиницом — читаће се по­грешно ако горње пра­вило не буде усвојено.

У вези с питањем о прецизности (и предности) ћи­рилице и непрецизности (недостацима) ла­тинице занимљив је при­мер који је на научном скупу у Бањој Луци наводио латиниста и кла­сич­ни филолог Војислав Јелић. Ријеч konjugicidijum треба читати кон­ју­гицидијум, а не *коњу­ги­ци­ди­јум јер, како рече Јелић, то није уби­ство коња него убиство мужа („мада се за мужа може /мета­фо­рички/ ре­ћи да је…, али ипак…“). Да би постигао реторички ефекат, Јелић је на­мерно сузио зна­че­ње новолатинског правног термина сonjugicidium, који се односи на „убиство брачног друга“, а не са­мо мужа.

Српска ла­ти­ни­ца поред фо­но­лошке има и културну функцију, али она ту функцију, као и дру­ге на­ци­оналне латинице, остварује ме­ханички ― простим пре­узимањем сло­ва и ликова из дру­гих латиничких писама, па се тешко мо­же рећи да ли је то више њена пред­ност или њена слабост. Додуше, и ћирилица може страна имена преузимати у не­из­ме­ње­ном гра­фиј­ском лику, не само из ла­тиничких писама него и из грчког, како се то иначе често и чини, па и кад би то била предност ― нема је само латиница.

Кад говоримо о језику, данас је незаобилазна тема својатање, односно оти­ма­ње српског језика! Мало је филолога и теоретичара на српском језичком простору ста­ло у одбрану нашег језика. Зашто је то тако?

Процес освешћивања морао је да обухвати и филологе, али је то освешћивање ишло вр­ло споро. Када се у Загребу појавила „декларација“ о тзв. хрватском језику, њен одјек у Београду (по прин­ципу спо­је­них судова), насловљен као „предлог за размишљање“, није био акт одбране срп­ског језика од његовог, како рекосте, својатања и отимања него акт издаје, из истог идеолошког калупа као онај у Загребу. Та линија издаје наставила се све до Другог конгреса српских ин­те­лек­ту­алаца, 23. априла 1994. у Београду, кад је пројекат о протеривању ијекавице из српског књи­жев­ног језика доживео крах.

Одбрана српског језика стварно је отпочела 80­‑их година прошлог века када су се у За­г­ре­бу појавили сепаратни правописни и граматички приручници, којима је требало ко­ди­фи­ко­ва­ти тзв. хрватски књижевни језик. Ја сам тада, научним критикама, оспорио те покушаје. Али кад сам хтео да објавим, у Јужнословенском филологу, расправу Хрватски књижевни језик и његови је­зи­ко(м)­твор­ци, Павле Ивић је одбио да је објави (касније је она штампана у ауторској књизи Ћирилица на рас­кршћу векова, 1991. године). Тада сам, у одбрани српског језика, био сам. Да и на то подсетим, тада се од­бра­на српског језика могла остваривати само у виду одбране јединства „српско­хр­ват­ског књи­жев­ног језика“. Крајем 80­‑их и у првој половини 90­‑их година такође сам био сам. Али тада су се већ стек­ли ус­ло­ви не само за одбрану српског језика под његовим правим именом, него и за одбрану ин­те­гритета српског народа, васпостављање ћирилице као српског националног писма, одбрану ла­ти­ни­це као српског алтернативног писма од његовог отуђивања, односно присвајања (у том смислу, да то није српско него хр­ват­ско писмо), али и за заснивање ср­би­сти­ке као ин­те­грал­не научне дисциплине.

Већ после Другог конгреса српских ин­те­лек­ту­алаца, на коме сам у петоминутној дис­ку­си­ји одбранио ијекавицу од прогона (на политичком плану одбрана је потрајала још две­‑три године), по­јавили су се истомишљеници. Међу њима је најважнији професор теорије књижевности из Но­вог Сада, Петар Милосављевић, који је дао велики допринос васпостављању интегритета срп­ске књи­жевности, идентитету српских писама и двема концепцијама југословенства. Ја сам у мају 1998. године у Москви, на иницијативу групе интелектуалаца на челу с Предрагом Драгићем­‑Ки­ју­ком, саставио документ под насловом Слово о српском језику, које је, после колективне редакције и пошто су га потписали српски филолози и писци, објављено у лето те године, најпре у По­ли­ти­ци, а онда и у посебном издању, на шест језика.

А зашто је то тако, зашто нас је мало и зашто процес тече споро? Деструкција српског ет­но­са, његовог језика и писма, као и науке која се тим питањима бави, није била само филолошки програм него, и пре свега, политички пројекат, развијан у фазама током два века. Зато је обнова ср­би­стике, у једним подручјима, нужно морала бити и њено заснивање, у другим подручјима, а то се ни­је могло остварити из уске дијалектолошке перспективе без помоћи историје језика и историје на­рода, без упоредне граматике словенских језика односно славистике у целини, и без поли­ти­ко­ло­гије као науке која се бави савременим друштвом.

Какав је однос српске интелигенције, људи из света науке о језику и писму, пре­ма проблему крађе српског језика у Хрватској, у федерацији (другом ентитету Бо­с­не и Херцеговине), у званичној Црној Гори? Да ли је нешто слично крађи српског је­­зика за­бе­ле­жено у свету и описано у светској лингвистици?

Српска интелигенција из света науке о језику и писму, са ретким изузецима, политички је неписмена. Она је, а за њом шире јавно мњење, склона да прихвати тезе наших непријатеља као сво­је истине. Треба се, затим, сетити оцене српске „интелигенције“ коју је изрекао један часни стра­нац, Ру­долф Арчи­балд Рајс. На почетку свог знаменитог завештања (из 1928. године) он пи­ше: »У набрајању ваших врлина нећу морати да вам го­ворим о ономе што ви називате „интели­ген­ци­јом“. Њоме ћу се по­за­бавити тек у деловима посвећеним вашим манама« А при крају: „Истина је да на универзитету имате љу­де велике вредности, али су велика већина медиокритети који су на та ме­ста стигли захваљујући страначкој политици или њеној подр­ш­ци“. И даље: „Њи­хо­вом кри­ви­цом уни­верзитет вам је по­стао апа­триотски“.

Док смо се ми борили за интегритет српског језика и за научну истину, тзв. Одбор за стан­дар­дизацију српског језика, у сред Београда, својом првом одлуком признаје тзв. бошњачки је­зик. Окупационе власти су нешто касније „увезле” и тзв. бошњачки, и тзв. хрватски, па чак и тзв. цр­но­гор­ски језик – у Србију. Ништа слично се није дешавало у светској историји, па није ни било пред­мет било које националне филологије: то је искључиво предмет србистике као науке и по­ли­ти­ко­лин­гвистике, која се формирала трагом српског историјског посртања.

Ипак, постоје чувари српског језичког блага, који бију битке за српски је­зик и писмо. Ту у првом реду, мислим на србисте. Двадесет година радите са Вашим ис­томиш­ље­ни­ци­ма на обнови србистике. Шта је србистика постигла, а шта није?

Србистика је утврдила свој предмет и задатке и трасирала свој пут, што је и било услов да се она конституише као научна дисциплина у оквиру славистике. Другим речима, имамо со­ли­дан Увод у србистику. Све остало би требало урадити: написати научну Граматику српског језика (де­ри­ва­то­ло­ги­ју, морфологију и синтаксу), Историју српског језика, Версологију српске поезије, комплетирати Ис­­то­рију српске књижевности, прерадити једнотомни и вишетомни Речник српског књижевног је­зи­ка…

Средином деведесетих година (1995. у Подгорици), на моју иницијативу, одржана је Прва југословенска ортографска конференција, формирана је Правописна комисија, која је отпочела рад, али га није завршила. Неодложни је задатак да се иновира Правопис из 1960. године, који је бољи од свих каснијих, да се припреми ортоепски приручник, али се претходно морају урадити научни описи у области фонологије, прозодије и интонације. Снагâ за све наведено имамо, али је потребан организован рад иза којега мора стати држава и њене институције.

Неке креаторе сербокроатистике сте разобличили.

Као што националну издају, наравно: према српском етнокултурном концепту издаје, сим­болише Бранковић, тако културну издају у новијој историји симболише Даничић. Првоме је об­­лик на ‑ић патроним (име по оцу), другоме замена за презиме (нека врста псеудонима), али оба об­лика попримају статус апе­ла­ти­ва (заједничке именице) иако их пишемо са великим почетним сло­вом. Један од међунаслова чланка ко­ји је прештампан у мојој књизи Но­ви Рат за срп­ски је­зик и пра­во­писЛин­гви­стич­ки огле­ди из фо­но­ло­ги­је и ор­то­гра­фи­је (2001) гласи: „Данашњи Даничи­ћи”.

Одељак почиње констатаци­јом да су у Да­ни­чи­ће­во време била – два Даничића. Једно је Даничић који је научно образложио Ву­кову кон­цепцију књижевног језика и правописа, који је у својим пре­во­дима дао обрасце нашег кла­сич­ног књижевног језика и који је усмеравао у једном периоду при­ме­ну Вукових идеја на књижевни језик. Друго је Даничић који није ћарио што је Вука исправљао. Његове филолошке стран­путице про­машене регламентације исправио је наш књижевни језик, одавно. Али он је по­ку­шао да „ис­пра­ви” и термин српски језик као ознаку основе етничког бића срп­ског народа. После ове констатције навео сам цитат из књиге Ћирилица на раскршћу векова (1991), којом је заправо и отпочело об­нав­ља­ње србистике као науке: „Од њега потиче двочлано (и двоетничко) именовање на­шега језика. Даничић је прихватио да грађу из српских историјских и фолклорних извора даје под именом Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Додуше, знаменити срп­ски филолог је укључио и хрватску гра­ђу из чакавских извора, али је и ту грађу, како је знао и умео, сврстао у ијекавске ново­што­кав­ске српске одреднице (речи). Даничић је, поред тога, при­хва­тио да се књижевност Срба католика об­јављује у серији Stari pisci hrvatski“.

Ђуро Даничић (1825-1882)

У наставку одељка истакао сам да је први Даничић остао један, уз Вука, али да је Скерлић без­ус­пеш­но по­ку­шавао да оспори његову позитивну улогу, да оспори значај филолошке школе у Да­ни­чи­ћево време. Други Даничић – онај који је покушао да ревидира Вуково учење о српском на­роду, његовом језику и писму – није био један. Други Даничићи су се јављали касније, више у серијама него по­јединачно, кад год је српство као етничка и културна категорија било угрожено. Пр­ву серију (на­зовимо је: Скерлић и његови анкетари) предводио је књижевни критичар, иначе нај­прецењенија личност у историји српске културе – Јован Скерлић. Он је 4. новембра 1913. одр­жао предавање у Друштву за српски језик и књижевност (под насловом Источно или јужно на­речје?), које је потом објавио у Српском књижевном гласнику. Покушао је Скерлић, као што је по­знато, да поништи, јед­ним потезом, две темељне културне вредности српскога народа, ије­ка­ви­цу и ћирилицу (да се „ујединимо” око екавице и латинице).

Затим сам истакао да је другу кампању против Вука уопште и ијекавице посебно покренуо ви­ше серијом својих чланака него серијом својих присталица (назвао сам је: Ивић и његови по­кли­са­ри) данашњи Даничић, дијалектолог по вокацији, иначе најпрецењенија фигура домаће лингви­сти­ке – Павле Ивић. Долазак новог месије симболично сам означио новинским насловом На Дри­ни екавица или Скерлић поново међу нама. Ивић је 23. априла 1994. на Другом конгресу српских ин­телектуалаца одржао говор, под насловом Актуелни тренутак српског књижевног језика. Уме­сто етничких и језичких критеријума у одређењу српскога народа и његовог језика, од којих је на­уч­но полазио Вук, на почетку XIX века, дијалектолог узима, на крају XX века, верске маказе при од­ређивању народа („измешаност тих Срба са Хрватима и муслиманима”) и идеолошке мерде­ви­не при одређивању језика („католици српскохрватског језика”).У одређењу народа Ивићева по­зи­ција је ненаучна и антисрпска, у дефиницији језика – ненаучна и прохрватска, закључио сам.

Омеђио сам, на тај начин, првог и потоњег следбеника сербокроатистике међу Србима. Пр­ви, стварни (Ђуро) Даничић, иако је по рођењу био екавац, није се одрицао ијекавице, напротив (у том периоду екавица није ни улазила у књижевни језик). Јесте прихватио латиницу, али се није од­ри­цао ни ћирилице, нити је то тражио од других. Његова културна издаја се односила на језик: прихватао је да Срби и Хрвати (чакавци, али не и кајкавци) имају исти језик, и на народ: при­хва­тио је да штокавци могу бити Хрвати. У ономе првоме није био сам (то је Шафарикова кон­цеп­ци­ја о српском језику, с тим што је Шафарик оставио отвореним питање да ли га треба звати српски или илирски, али не никако хрватски, за корифеја славистике хрватски језик је био само кај­кав­ски). У овоме другом Даничић је имао потврде са терена: било је и онда, неупоредиво мање него да­нас, Срба католика који су се изјашњавали као Хрвати.

Други Даничић, онај који се потписивао: Скерлић, хтео је да протера ијекавицу и да са­хра­ни ћирилицу, био је дакле пропагатор својеврсне латинизације или полатиничења.

Трећи Да­ни­чић, онај с презименом Ивић, протеривао је ијекавицу да би је препустио дру­ги­ма, при­пре­ма­ју­ћи терен Дејтонском споразуму, који је потписан у четири верзије, једна је на (аме­­ричком) ен­глес­ком, а три на српском, али се српском зове само екавска ћириличка варијанта. Дру­ги део анти­срп­ског програма културне издаје покушали су да изведу Ивићеви поклисари, оку­п­љени око удруже­ња „Ћирилица”, настојећи да све што је написано на латиници прогласе не­срп­ским, у суштини – да латиничко културно наслеђе „изруче” Хрватској, као што су у Библи­оте­ци Ма­тице српске лати­ни­цом објављене књиге биле сврстане у страну (хрватску) књижевност.

Шта је то латинизација?

Као термин, латинизација се користи у два значења. У првом значењу, као термин гло­то­генезе, именица латинизација се мотивише (поимениченим) придевом латински (језик). Сви ро­ман­­ски језици настали су латинизацијом других језика, првенствено оних из индоевропске језичке по­родице. Дуготрајном употребом латинског језика локални језици су се изгубили, али је латински апсорбовао елементе тих језика, стопио се са њима. На пола пута у тој латинизацији остао је шип­тар­ски језик, тзв. албански, па је он, по тачној дефиницији Трубецког, напола романизован, али је у основи задржао црте посебног индоевропског језика.

У вези са овим феноменом, тј. са специфичношћу формирања романских језика, који нису на­стали од једног заједничког прајезика као словенски, германски, балтички и индоирански је­зи­ци, индикативан је покушај изједначавања влашког језика, који се у остацима чува у неким под­ру­ч­­јима источне Србије, са румунским језиком, којим се говори у Банату: то су два различита ро­ман­ска језика, настала латинизацијом двају различитих протојезика.

У другом значењу, као термин културне историје и политиколингвистике, именица лати­ни­зација (односно полатиничење) мотивише се именицом латиница (односно изразом латиничко пи­смо). Католичка црква је низ векова настојала да задржи латински језик као средство своје кул­тур­не доминације. Што га је задржавала у богослужењу, то је имало свој дубљи смисао као облик транс­фор­мације државног и псеудодржавног језика у сакрални. Задржавање у науци све више је гу­­било сми­сао јер је латински постао мртав језик, па су се у новолатинском вештачки стварали тер­мини: некадашњи језик науке и културе губио је творачку снагу. Католичка црква, устоличена по хи­је­рар­хији римске државе које одавно није било, дуго је истрајавала у наметању латинског је­зи­ка и као језика националних књижевности, школе и писмености, као и свакодневне комуника­ци­је. Кад то више није могла да остварује, плашећи се губитка своје политичке доминације, ова вер­ска ор­га­ни­зација је прихватала националне језике, али је сад наметала латиницу као писмо та­мо где се ко­ри­стила азбука уместо абецеде. Тако је прогнала глагољицу којом су се служили ет­нич­ки Хрвати, тзв. чакавци, као и околни Срби, са суседног штокавског (стварно: српског) под­руч­ја. Гла­го­љи­цу као писмо дуго су чували попови­ – глагољаши – она се жилаво одржавала све до XIX ве­ка као писмо у живој употреби, кад је коначно однела превагу латиница, и то српска ла­ти­ница, јер је чакавцима наметнут српски језик, најпре под именом хрватски или српски а онда само хр­ват­ски. Ка­жем: наметнут јер изворне Хрвате нико за то није питао, док су Новохрвати, тј. кај­кав­ци, то са­ми тра­жили, и добили Гајевом реформом.

Латиница је наметнута Србима католицима најпре у Далмацији под млетачком управом, као и у Дубровнику ко­­ји је дуго опстојао као самостална град­‑држава, затим у Босни и Херцего­ви­ни после пре­оку­па­ци­је њихове. Користим овде, као неологизам, термин пре­оку­па­ци­ја: ове две срп­ске земље стварно су ослобођене од турскога ропства, али су уместо жуђене слободе доживеле роп­ство још страш­ни­је (јер се тицало и духовне стране, па тако и писма). Окупатор је Србима ка­то­ли­цима наметнуо латиницу и хрватско име (дотле хрватско име за домаће становништво није ко­ришћено, било им је непознато, како то сведочи руски слависта Гиљфердинг, 1860. го­дине).

У Вашој књизи Српски језик данас (2000) кажете да је „…враћање тра­ди­ци­ји Ву­ка, Доситеја и других великих слависта њиховог доба (Добровски, Шафарик, Ми­­к­ло­шич), уз уклањање наноса које су српском језику и србистици причинили Ја­гић, Да­ни­чић, Скер­лић, Белић, Ивић, јесте неопходно, али је недовољно!” Појасните!

Да бисмо се вратили Вуковој традицији и србистици, морамо прво утврдити кад је та традиција прекинута. У књизи Српска политика о етносу, језику, књижевном стандарду и писму (2011) ја сам се осврнуо на једног од последњих изданака те традиције, Србина католичке веро­ис­по­вести, Дубровчанина Милана Решетара. Своју приступну беседу академика Српске краљевске ака­де­ми­је, о најстаријем дубровачком говору, Решетар овако заврша­ва: Дубровачка хисторија „ни­шта не зна да су се тр­гов­ци, поморци или ри­ба­ри у гу­стим хрпама досељавали у Дубровник, па зато још уви­јек тврдим, као што сам тврдио пред 50 го­ди­на, да се у Дубровнику није ни­када го­во­рило, ни у ње­му цијелом ни у јед­ном његову дијелу, дал­ма­тин­ским ча­кавско­‑икав­ским говором, не­го уви­јек са­мо херцеговачким штокав­ско­‑јекавским. Из те објективне констатације ја сада не из­во­дим ни­как­вих даљих за­кљу­ча­ка, јер су мени Срби и Хрвтати један народ под два имена, па ја зато нећу ни­ка­ко рећи да се у Дубровнику није говорило хр­ват­ски него српски, али кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је Дубровник по језику био увијек српски”.

Милан Решетар (1860-1942)

За Решетара је, као што видимо, истозначно говорити српским језиком као ма­тер­њим и бити Србин. Он не призива у помоћ „српску државу” и њене „по­данике” него полази од ноторне чињенице да је Ду­б­ровник био на срп­ској је­зич­кој и етничкој те­ри­то­рији, питање је само да ли су се чакавци, тј. Хрвати, у њега досељавали као „тр­гов­ци, помор­ци или ри­ба­ри”, што он аргументовано оспорава позивајући се при том и на чињеницу да так­вих до­се­љавања није било у аналогним слу­ча­је­ви­ма ни на другим местима. За разлику од других научника који су се ба­ви­ли његовом темом, Ре­ше­тар доказује да се живи језик одражава у проз­ним текстовима док се у поезији могу испољити књишки утицаји (у конкретном случају: утицај песника чакаваца на најстарије познате ду­бровачке песнике). Решетар каже сада јер је на почетку свога на­уч­ног рада полазио од Вукове концепције по којој су чакавци Хрвати, а штокавци Срби, па га је за то Александар Белић оштро укорио. На заласку каријере он је, због бли­скости двају језика, прихватио ширу, Ша­фа­ри­ко­ву концепцију, али, како се да закључити и из гор­ње формулације, ни тада није искључивао уже ет­ничко одређење по коме су Срби и Хрвати два на­ро­да и да је Дубровник по језику био увек српски. Није, закључио сам, филолог Решетар ни за јоту одступао од научног приступа.

А сад да видимо коментар о потоњем представнику сербокроатистике, Павлу Ивићу. „Хро­но­ло­гију ши­ре­ња хрватског имена ме­ђу католицима српскохрватског је­зи­ка” Ивић (а и његови прет­ходници на хрватској страни) овако опису­је: „Од раног средњег века: чакавци и до­бар део што­каваца икаваца, на­ро­чито оних ближих јадранској обали. У другој по­ловини XVII века: кај­кав­ска северна Хрватска. Средином и у другој по­ловини XIX века: Сла­вонија и они католици у не­ка­да­шњој мле­тачкој Дал­мацији који ни­су одраније имали хрватско опредељење. Из­међу 1878. и 1914: Босна, Дуб­ровник, а затим и Бока Которска. У XX ве­ку, на­рочито после првог свет­ског рата: Бач­ка, Крашовани, Јањево”. Бе­ле­ш­ку у којој излаже ову хронологију Ивић завршава закључком да „ре­лативно скорашњи датум опредељи­ва­ња у неким крајевима ни­у­ко­ли­ко не умањује аутентич­ност опреде­љености”. Ја сам, још у књизи Ћирилица на рас­кр­шћу ве­кова: Ог­леди о српској ет­нич­кој и културној самосвести (1991), оценио да је на нашим просторима име Хрвати добило верско значење и да се на­метањем овог имена Србима католицима није променило њихово ет­ни­чко биће него само њихова етничка свест. Ана­ло­ган пример мо­же­мо на­вести из наше историје: Срби ис­лам­ске вероисповести низ векова су се опре­де­љи­ва­ли као Турци, али и поред тога они никад нису би­ли ствар­но при­пад­ни­ци турског етноса. Према томе, стварно опреде­љи­вање по ре­ли­ги­оз­ној припад­но­­сти, па ма­кар се та припадност и ис­ка­зи­вала етничким име­ном (ТурциХрвати), не може бити при­хваћено као аутентично ет­ни­чко (национал­но) опредељивање. За разлику од вер­ске припадно­сти, у етнич­ки аутохтоним под­руч­ји­ма језик има од­лу­чу­јући значај за оцену етничке припадности на­рода. У дубровачим до­ку­ментима XV–XVIII века по­јав­љу­је се релативно че­сто израз linguaser­ui­ana којим се означава дуб­ро­ва­чки говор („на срп­ском језику да би га свак боље разумео”). На­ве­де­ни израз нај­чешће на­ла­зимо у текстови­ма који су писали Дубровчани за Дубровчане. Павле Ивић закљу­чу­је да сразмерно рана појава израза linguaseruiana по­казује да је то име продрло у Дуб­ровник па­ра­лел­но с продирањем је­зи­ка, „још у доба док је залеђе Дубровника припадало срп­ској држави и док се дубровач­ка територија постепено ширила на рачун те државе, уз стал­но при­се­­ља­ва­ње бивших срп­ских поданика и њихових потомака у сам град”. Ова­кав назив језика у Дуб­ров­нику, по Ивићу, „не доказује да су се његови станов­ници осећали Србима”. Придев српски „од­носи се увек на је­зик, а не сам етникум, и не јавља се у књи­жев­но­сти, већ уг­лав­ном у служ­бе­ним спи­сима”. По мом мишљењу, употреба из­ра­за срп­ски језик у ла­тин­ски писаним до­ку­мен­тима, и то управо у служ­бе­ним спи­си­ма којим се именује говор Дуб­ровчана, стварни је по­ка­за­тељ об­јек­тив­не етничке при­пад­ности сло­венског становништва Дуб­ро­ва­чке Ре­пуб­лике. Сам назив српски је­зик је творбени си­но­ним за син­таг­му ’је­зик Срба’ (у старијим пе­ри­о­ди­ма развоја словенских језика при­деви са овим суфиксом су имали живу гра­матичку функцију, тј. ни­су били под­врг­нути чак ни де­ли­мичној лек­си­кализацији; поред тога, срп­ски је­зик је значило и ’српски народ’).

Павле Ивић (1929-1999)

Двадесет година касније, у књизи Српска политика о етносу, језику, књижевном стан­дар­ду и писму (2011), у вези с двема горњим „социолингвистичким” оценама Иви­ће­вим учи­ни­о сам две нове, политиколингвистичке напомене. Име Хрвати међу кајкавцима појавило се природним пу­тем, а не као етнички преседан: донели су га сами Хрвати (= чакавци), Сло­вињ­ци (= кајкавци) су њих асимиловали а име им задржали. И у икав­ским српским (= штокавским) говорима који се да­нас граниче с хр­ват­ским (= чакавским) име Хрвати се појавило природним путем, а не као ет­нич­ки преседан: иако су староседеоце је­зич­ки и културно аси­ми­ло­ва­ли, Срби су им име Хрвати за­др­жа­ли у скла­ду са „склоношћу” на­шега народа (да и ја употребим описни про­номинални ет­ноним) да туђа имена прихвата као своја. Наметање име­на Хрвати Ср­би­ма ка­то­ли­цима у ХIХ и ХХ веку ни­је, међутим, плод етничких контаката, ни­је настало природним путем, него је то ре­зул­тат по­ли­тич­ког про­јек­та, који се мора назвати правим именом (ге­но­цид), и као такав санкци­о­ни­са­ти, за­кљу­чио сам у првој напомени.

Није пословењивање романског становништва Дубровника за­то било ет­нички српско што је „залеђе Дубровника припадало срп­ској држави”, што „се дубровач­ка тери­то­рија постепено ши­ри­ла на ра­чун те државе” и што се остваривало „стал­но присе­ља­ва­ње бивших срп­ских пода­ни­­ка и њихових потомака у сам град” (подвлачења су овде моја), него је Дуб­ров­ник постао и остао ет­ни­ч­ки српски зато што је свуд око­ло (на копну и на острвима) живео срп­ски на­род и што су се у град до­­се­љавали изворни говорници српског језика, дакле: Срби.

Српски књижевни језик и ћирилица као српско историјско писмо, темељи су националне културе. Ви сте о томе много писали. У ком степену су данас угрожени ти темељи, и у том смислу, шта је задатак србистике?

Од ова два темеља српске националне културе угроженији је, бар на први поглед, овај дру­ги – ћирилица у званичној и службеној употреби. Њена одбрана је директно зависна од два ус­ло­ва, а то су слобода и свест. Индикативно је, у том смислу, оно што се дешавало у Црној Гори у пр­вом и другом светском рату. Са аустроугарском окупацијом, 1915. године, први пут се уводи ла­ти­ница у ову српску земљу, а други пут после италијанске окупације, 1941. године. Неко ће рећи да се латиница користила у Боки Которској и раније – то је тачно, користили су је Срби католици у новијој историји, раније су се и они служили ћирилицом. Али Бока је у састав Црне Горе, као народне републике, ушла тек после Другог светског рата. Садашње наметање латинице, и у Црној Гори и у Србији, спољашњи је знак да су те две српске земље окупиране, али је тип окупације да­нас умотан у речи демократија и демократски. Ја одавно, као лингвиста и као политиколог, ука­зујем да су ове две ре­чи измениле значење: прва је изгубила значење ‛власт народа’ а добила се­ме­му ‛окупација’, дру­га је стекла, у новом светском поретку, два нова сродна значења изгубивши ста­ро (у неким син­таг­мат­ским везама превешћемо је ‛окупациони’, у другима – ‛окупирани’). Ср­бистика као наука и као филолошки покрет може много допринети буђењу националне свести и кул­турне само­свести, али не може сама изборити слободу. Слобода, и национална, и социјална, али и културна, може се остварити ако се србистика претвори у национални покрет. Научна истина је довољна и као залог националних интереса, ништа нам више од научне истине за то и није по­треб­но.

Српски књижевни језик изгледа, али само на први поглед, мање угрожен. Дубља анализа показује да је његова угроженост вишеструка и да србистика, али и српска филологија уопште, мо­же (и мора) у разним доменима заштитити српски књижевни језик. Угрожен је српски језик не­конт­ролисаним продором англицизама и све чешћом употребом енглеског језика (и латинице) та­мо где би требало користити српски језик (и ћирилицу). Насиље над језиком чини језички фе­ми­ни­зам, као деструктивни покрет новог светског поретка, при чему је угрожено оно што је у српском језику најсуптилније (у поређењу с другим језицима), а то је творба речи. Данашњи нормативисти ни­су ништа научили од живог српског језичког механизма адаптације женских личних имена – они не знају да се позајмљује основа на коју се додају српски наставци, па уместо језички корект­них ликова МаргитаХуремаЕлизабета прописују језичке хермафродите *Маргит, *Хурем, *Елиза­бет. Угрожен је српски језик, најзад, преименовањем и тамошњом често на­карадном ко­ди­фи­кацијом.

Српска латиница је српско алтернативно писмо“, пишете у књизи Ћи­ри­ли­ца на раскршћу векова (1991), „латиницом су се служили, углавном католички Ср­би у сред­њо­ве­ков­ном Дубровнику и другде“. Молим Вас да то прокоментаришете.

Полазећи од тога да је национално писмо темељ сваке на­ци­о­нал­не културе, као што је на­родни језик основа националног бића сва­ко­га на­рода, ја сам у књизи Ћирилица на рас­кр­шћу ве­кова: Ог­леди о српској етничкој и културној самосвести (1991) дефинисао (српску) ћирилицу каo cрп­­ско национално писмо и као знаковни израз српске кул­ту­ре. Она је то била то­ком читавог пе­ри­ода историјског постојања срп­ског народа, од првих писаних споменика до ових написаних слова, и да­ље ка своме бесконачноме циљу, као драгуљ у мозаику светских кул­­ту­ра и препознатљив бе­очуг у њиховоме историјском трајању. И да­нас је ћи­рилица српско национално писмо, и поред по­од­маклог про­це­са ла­ти­ни­зације српске културе, и за њу се и данас везују, ин­ди­видуално и ко­лек­тив­но, сви они који су свесни своје српске припадности, истакао сам.

Латиницу (наравно: српску латиницу) посматрао сам као срп­ско алтернативно пи­с­мо. А то зна­чи као писмо за по­себ­не и допунске потребе и за по­себну (католичку) попу­ла­ци­ју. Закључио сам, исто тако, да би васпостављање ћирилице као српског националног писма у срп­­ској држави и у српској култури – по принципу: ћирилица свуда и на сва­ком месту где се записује српски језик, српска топонимија и ан­тро­­по­нимија – значило свођење латинице на ону употребу која од­го­­ва­ра ње­ном месту у српској култури (као алтернативно писмо које сви пис­мени Срби знају написати и про­читати). Васпостављање ћири­ли­це као српског националног писма и као писма у званичној и јав­ној упо­тре­би у српској држави (у свим њеним федералним јединицама) не зна­­чи никако – и ти­ме сам уводно поглавље у наведеној књизи завршио – про­те­ри­ва­ње латинице ни из културе ни из сва­кодневне комуника­ци­је Срба и гра­ђа­на њихове државе.

Већ је Вук Сте̏фа̄новић Кара̀џић у Првом Српском буквару (објављен 1827. године као по­себ­но издање), на другој непагинираној страни, навео два српска ал­фа­бе­та (Alphabeti Serbici), ћи­рилички (у рубрици Serbic.) и ла­ти­нич­ки (у руб­рици Illyr.), с писмима других европских на­ро­да (чеш­ким, пољ­ским, ма­ђарским, немачким, италијанским, фран­цуским и ен­глес­ким) у па­ра­лел­ним руб­рикама, док је поређење српске ћири­ли­це с рус­ком дао на сле­де­ћој страни, у рубрици Для Рус­скихъ. To je рe­фoр­ми­са­нa српска ла­тиница која је, у свакој појединости, била доскора у упо­тре­би (на при­мер, на писаћим машинама), а само у јед­ној појединости је ко­ри­гова­на (уме­сто диграма dj данас се ко­ри­сти графема đ, коју је опет пр­ви при­менио Ђуро Даничић у пр­вом делу Rječnika JAZU). До­тле је Да­ни­чић користио у истој вред­ности диграм gj, на пример у првом то­му Rada JAZU, у своме имену: Gjuro (а то још значи да он није „Ђура” него Ђуро). Није, дакле, реч о „га­је­ви­ци” ни­ти о хр­ватској латиници, него о реформисаној срп­ској ла­ти­ни­ци ко­ју је у срп­ску писменост и културу увео Вук.

Људевит Гај (1809-1872). Рад В. Караса

Овде морамо учинити једну важну напомену. „Гајевица” и хр­ват­ска латиница нису исто­знач­ни појмови. Хр­ват­ска латиница је оно пи­с­мо којим се, после прогона глагољице од стране католичке цркве, ис­пи­сују текстови на хрватском језику (тзв. ча­кав­ском). Љу­де­вит Гај је, ме­ђутим, своју абе­це­ду правио за илирски језик, а илирски језик и срп­ски је­зик су били синоними.

У Дубровнику се првобитно користила, за српски језик, само ћирилица (а латиница за ла­тин­ски). Као што је прогнала гла­го­љицу чији су један тип неговали Хрвати (чакавци), тако је ка­то­лич­ка црква протерала и ћи­ри­ли­цу коју су користили Срби католици у Дубровнику и у другим кул­турним центрима на Приморју. Занимљив је рукопис пословица из Дубровника које је објавио Ђу­ро Даничић. Објавио их је ла­ти­ни­цом, јер су тако биле преписане, а да су првобитно били на ћи­ри­ли­ци види се по азбучном ре­до­сле­ду њиховом.

Пошто су Илири били други назив за Србе, какав је био првобитни смисао на­зи­ва „илирски покрет“, и у шта се он потом претворио?

Тај стари илирски покрет је, у ствари, покрет да се српски језик прихвати као књи­жев­ни не само за штокавце него и за чакавце и за кајкавце (изузимајући данашње Словенце, који су та­ко­ђе кајкавци, припадници истога етноса с хрватским кајкавцима, али су они конституисали свој по­­себни књижевни је­зик, а не српски или илирски). То је била првобитна замисао илирског по­кре­та.

Подсетићу на једну по­је­ди­ност из културне историје на коју је у своје време обратио паж­њу Јеремија Митровић. Док је Гај 1852. на краће време био ван Загреба, као уред­ни­ка ње­го­вих но­ви­на (Narodnenovine) заменио га је мла­ди Анте Стар­чевић. Тако је без Га­јева зна­ња у но­ви­на­ма об­­јавио свој на­пис про­тив Срба. Чим се вра­тио у За­­греб, Гај је у увод­ном чланку у својим но­ви­на­ма у броју од 4. но­вем­бра, круп­­ним сло­гом, осудио овај Старчевићев поступак. Поред похвале је­зи­ка Ср­ба, Гај је изјавио да су Хрвати пригерлили ‛пригрлили’ тај је­зик. Кад то каже, Гај има у виду кај­­кавски етнос који је у том периоду био познат под именом Хрвати. Дакле, Но­­во­хр­ва­ти, тј. кај­кавци Загреба и околине, пригрлили су илирски или српски језик.

Уместо да се књишки и страни термин „илирски језик” замени изворним „српски је­зик”, они који су пригрлили српски језик почели су да га именују својим, у науци (теорији) хр­ват­ским или српским, у политици (пракси) само хрватским. Преименовање језика било је пра­ће­но, после ау­строугарске окупације Босне и Херцеговине, преименовањем народа: Срби ка­то­ли­ци су пре­име­но­вани у „Хрвате”.

Процеси похрваћења, покатоличења и полатиничења тако су се ис­преплели, а као прелазна фаза послужило је лажно југословенство. Зашто: лажно? Право ју­го­сло­венство, које је било про­па­ги­рано у Београду, укључивало је и Бугаре, а подразумевало је очу­вање ужих ет­нич­ких имена и културних обележја. Лажно југословенство, које је пропагирано у Загребу, ис­кљу­чи­вало је Бугаре, православни народ јасне верске и националне свести; поред то­га, потребно је било однародити де­ло­ве Срба по верској, идеолошкој и територијалној при­пад­ности.

Ви науци о српском језику дајете снажан печат. Шта вас је мотивислао да се латите посла озбиљног и бритког филолога, који не зна за компромисе када је у питању очу­вање српског писма и језичког блага?

Од свих ваших питања најтеже ми је формулисати одговор на ово питање иако је он сам по себи јасан. Сад кад о томе размишљам, а ви сте ме на то понукали, чини ми се да ми је та миси­ја била предодређена иако је нисам био свестан. Од првих разреда основне до последњих часова у средњој школи у центру мојих интересовања били су српски језик, поезија и књига. И поред тога, ја сам за студије изабрао руски језик и књижевност као први, а чешки језик и књижевност као дру­ги словенски језик (уз четворосеместрални курс српског језика), и паралелно политичке науке, као неки спо­љаш­њи оквир за та моја централна ин­те­ресовања. То ми је свакако помогло да спознам, с је­д­не стране, значај српског језика за сла­ви­сти­ку и потребу да се наука о том језику, и народу који тим језиком говори, заснује и на лингви­сти­ч­кој и на културноисторијској истини.

Очито да се свим тим проблемима бави, и мора се бавити, србистика као наука. У чему је специфичност, у погледу ширине научног захвата, србистике као сла­ви­стичке дисциплине, односно разлика између ње и других националних фило­лош­ких дисциплина, на при­­­мер русистике?

Вукова кон­цеп­ција о три конфесионалне заједнице у оквиру истога, српскога народа пред­стављала је новину, научну и методолошку: јединство српскога народа требало је доказива­ти. Је­динство шиптарског народа, на пример, не треба доказивати јер сваки Шиптар, ма које вере био (а и они су муслимани, католици и православни), зна одлично да је Шиптар. Други пример: Руси ни­када нису при­­ма­ли другу веру. У једном интервјуу, пре двадесетак година, истакнути руски сла­ви­ста Трубачов указао је на ту етничку карактеристику свога народа подсетивши да су Руси, кад се један део њих налазио у турском окружењу, очували свој православни верски идентитет. Зато се ср­бистика мора заснивати не само као филолошка дисциплина, као наука о језику, књижевности и (на језику заснованој) култури, него у одређеном смислу и као наука о српском етносу (чиме се екс­­плицира и она друга компонента некада је­дин­ственог значења именице језик). Вук је, наравно, узимајући у обзир те и такве верске прилике у којима је српски народ живео, схватао колики је зна­чај је­зика и књи­жев­ности, пре свега народне поезије и десетерца у њој, као основне и духовне прет­по­став­ке живота народа. Зато су српски на­род, српски језик и српске земље једна целина, која се као та­к­ва мора посматрати (и проучавати).

Врло је занимљиво, с тим у вези, да у српском језику није уста­љен назив „српска земља” у једнини (и у химни Боже правде имамо, испред једнине „српски род”, множину „српске земље”). Код Руса је, на­про­тив, познат израз „русская земля”, у једнини. То већ имамо у Слову о Игоровом походу, као лајт­мо­тив: О русская земля, уже за шеломянем еси (кад је Игорова војска прешла гра­ни­цу између руске земље и номадске степе, кад је руска земља остала иза граничне хумке). Дакле, тај назив руска земља указује на јединство руског народа и територије на којој он живи, док је у српском много шире рас­про­стра­њен назив српске земље, а то значи да српске земље и покрајине у којима српски народ живи чине изворно мноштво: свест о јединству треба раз­ви­ја­ти, па је и то за­да­так србистике као науке.

Аутор: Биљана Живковић

_________

Биографија

Проф. др Радмило Маројевић је докторирао на Факултету политичких наука, и на Филошком факултету Београдског универзиета.Од1988.редовни је професор руског језика на Филолошком факултету у Бео­граду. Изабран за редовног професора за предмете Историја руског језика и Синтакса рус­ког језика 2008. на Филозофском факултету Уни­вер­зи­те­та у Нишу. Предавао је српски језик као страни на Московском универзитету.

На об­нов­љеној Ка­тедри за српски језик и српску књижевност у Српском Сарајеву држао је на­ставу из пред­ме­тâ Старословенски језик и Историја српског језика (1994–1996), а на но­во­от­вореној Ка­тед­ри за српски језик и књижевност у Бањој Луци предаје Ста­ро­сло­вен­ски језик и Упоредну граматику словенских језика. Стекао је 1992. звање академика Међународне словенске академије наука, образовања, уметности и културе. Био је руководилац југословенског дела међународног научног пројекта „Линг­ви­сти­ка и стилистика превођења” у оквиру програма сарадње Београдског и Московског уни­вер­зитета.

Био је декан Филолошког факултета за чијег мандата је први пут формирана Ка­тед­ра за србистику (1998–1999). Од 1999. руководилац је и аутор међународног пројекта „Сла­веносрпска и руско-српска истраживања” у оквиру сарадње Београдског и Московског уни­верзитета. Председник је Српског фонда словенске писмености и словенских кул­тура (oд оснивaњa 1990) и председник Јужнословенског oдјeљeњa Meђунaрoднe сло­вен­ске ака­де­ми­је наука (oд 1992). Покретач је и главни уредник часописа „Славистички зборник”.

Ор­га­ни­за­тор је бројних научних скупова: „Страни језици у вишем и високом ус­ме­ре­ном об­ра­зо­вању” (Бeoгрaд, 1977); XXIV и XXV скуп слависта Србије (Бeoгрaд, 1986, 1987); конференција „Сопо­ста­вительныe, типoлoгичeскиe и сравнительнo-исторические исследования русского и дру­гих славянских языков” (1996), Организатор уче­шћа наших научника на Конгресу словенских култура (Moсквa, 1992), нa Пр­вом мe­ђу­нa­рoднoм словенско­‑eврoaзијском конгресу посленика науке и културе (Нижњи Нoв­гoрoд, 1994)…

Изворник: СРБски ФБРепортер, фебруара 2014.

(Visited 82 times, 1 visits today)
ГЛАВНА, ЈЕЗИКОСЛОВЉЕ
3 comments on “Проф. др Радмило Маројевић: СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАЈАРХАИЧНИЈИ СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
  1. Словенци су некад живели у Славонији, Загорју и Словенији. Турским освајањима потиснути су из Доње Славоније, а те су крајеве населили Срби православци. Мађарска жупанија Хрватска повлачила се пред Турцима, тако да је, наместо престонице у Брибиру (Далмација) на крају имала главну администрацију у Вараждину. Изворни Хрвати – чакавци, распршили су се по Угарској и Италији, а становништво Хорват-орсага постали су загорски Словенци – кајкавци, административно прозвани Хрватима.

  2. Опет глупости о наводним Власима ,,староседеоцима“ и ,,романизованом становништву“ србских земаља. Власи су повлашени Срби које је Милош Велики масовно настанио у опустелој Србији почетком 19. века, никаквих ,,романизованих Влаха“ из старине код нас није било.
    Такође, провлачи се нит о наводној издаји Бранковића на Косову пољу. То је стара папска клевета бискупа Петра Богданија која се провукла у народне приповетке и поезију до данашњих дана. Бранковићи су Света Породица и светитељи и светитељке наше Србске Православне Цркве.

    • Причате којешта ,ко су Власи које помиње Душанов законик.Планине као Дурмитор,Визитор, Стари Влах ,речи као катун ,сведоче о власима сточарима које су Срби до краја 14в. потпуно асимиловали.То да су власи из источне Србије романизовани Срби су најобичније глупости покојног Јарчевића.Да јесу за ових 250 и више година би се потпуно србизовали.И ко вам је рекао да су ту тек од кнеза Милоша.Да знате историју знали би да су се власи борили са Синђелићем на Чегру.У Србију долазе за време када је Аустрија држала северну Србију 1718-1739.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *