Драган Буковички: ХОКУС-ФИКУС АЛХЕМИЧАР ИЗ НАШЕГ СОКАКА

Одговор Зорану Милошевићу поводом текста Енциклопедија словенских народа или клевета са брадом

---

Читавог века живљах у заблуди да је постмодернизам чисто уметнички правац који у науку не задире даље од архитектуре.

Зоран Милошевић ми отвара очи. Постмодернизам је итекако могућ и у наукама, нарочито оним друштвеним. Научењак Милошевић је блистави представник тог научног правца.

Одређење науке као скупа сазнања, сређеног по строгом систему и заснованог на утврђеним законитостима, пажљивом посматрању, чињеницама и доказима ради постизања истине о истраживаном предмету је безнадежно застарело.

Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ. Бели бубрези су црни.

Научна истраживања, научни скупови, научни радови постоје ваљда само ради научника и служе (само њима?) за стицање доброг хонорарчета, звучног титулчета и финог синекурчета. У складу с тим узвишеним циљевима и научна истина мења своје значење. Угао посматрања одређује само научник. Чињеницама, предметима и доказима он жонглира према својим тренутним потребама.

Истина је лаж. Питање је клевета. Сумња је злочин. Црни бубрези су бели.

Неупућенима што таквим знањима и вештинама нису овладали систематски, боље је не пачати се у научне зачкољице, иначе ће се провести као боси по трњу, попут потписника ових редова. Попићете тужбу за клевету. Потпуно је неважно шта сте ви заправо рекли. Рекли сте оно што научник устврди да сте рекли. Он до истине долази капларски суровим погледом, простим сазрцавањем ваше браде. Алхемија нека. Док пуцнете прстима, једним хокусом је разголитио ваш имиџ. У строго научне сврхе, јакако.

Политиколог ће вас поучити да су крупна огрешења о истину заправо само пропусти. Са прљавом водом се не избацује и дете, макар то дете било и мртворођенче. Мртворођенче не треба достојно покопати. Кад је већ рођено, може се и корисно употребити. За прављење сапуна, рецимо.

Ако је политиколог још и социолог религије, он ће вас, оправши руке, уместо цитирањем Понтија Пилата, неочекивано дотући поуком преподобног Јефрема Сирина. Па вас лепо упутити да се за тражена објашњења обратите Главном Уреднику – иначе, члану председништва Међународне словенске академије, која је нашег научника и окитила звањем академика. Шта уопште један академик има с пословима свог колеге академика? Он је у академији зато да глуми фикус. И запљескује длановима кад треба.

Утучен таквим утуком и аргументима, човек може само немоћно да рашири руке.

И ево, јавно и скрушено се извињавам проф. др Зорану Милошевићу зато што нисам написао оно рашта ме он оптужује.

Али због тога не могу повући свој чланак.

Па нека се обрати суду. Причињену му нематеријалну штету је, видим, већ прерачунао у врло конкретан материјални износ. Греота је да му то пропадне.

И нека не брине гледе лажних сведока. Бољег сведока одбране од свог тужиоца ни свећом нећу наћи.