Тек у светлу догађаја у Украјини постаје нам много јаснија и схватљивија трагедија српског народа на постјугословенском простору. Дошло је време да ствари назовемо правим именом: казнена операција западног фактора, цинична и подла, почела је са Србима. Западни фактор је победио уз помоћ вештачки исценираних грађанских ратова, глобалне антисрпске пропаганде, ваздушних удара НАТО пакта (српске позиције у БиХ, Косово и Метохија) и субверзивних терористичких акција против српског цивилног становништва, армије и полиције, од стране наоружаних садиста под вођством натовских инструктора. Србија је претворена у протекторат високог степена неоколинијалне потчињености, а део њене територије Запад и албански фактор су добили на потпуно располагање.
Сукоби на Косову и Метохији почели су после вишедеценијског принудног исељавања Срба. Потом су уследила систематска убијања српских цивила, војника и полицајаца. Да ли су ти злочини истражени, да ли су злочинци добили заслужене казне? Одговор је апсолутно негативан. Више од десет година “међународна заједница” блокира спровођење међународног процеса против злочина против мира, против човечности и ратних злочина.
Вође терористичких јединица ОВК (“друго занимање” – шефови криминалних кланова) заузели су кључне позиције у политичком систему “Косова”, тако да је дошло до срастања тероризма и криминала. Финансирање девијантне формације која себе поносно зове “државом”, остварује се уз помоћ свих врста криминалне делатности – трговине наркотицима, шверца краденим аутомобилима, цигаретама, нафтним дериватима. Ипак, једна од најцрњих, може се без претеривања рећи монструозних страница у историји Космета представља вађење и трговина људским органима.Истовремено, то је и најприкривенија тема пошто се уопште не односи само на три месташцета на северу Албаније (Бурељ, Кукеш – злогласна “Жута кућа”, Тропој). Све је много раширеније. Прво, примећујемо да је вађење органа од заробљених Срба почело још у Туђмановој Хрватској (пре свега у болници у Вуковару), ти исти злочини забележени су и над Србима у Босни и Херцеговини. Друго, ниво и међународна димензија ове врсте злочиначке делатности, указују на присуство најтежег “прикрића” – НАТО пакта. Највећи терет не пада на Албанију, него на територију Космета коју је добио Запад и претворио је у “крваву зону” нелегалне трансплантологије.
Запад сноси апсолутну одговорност зато што је довео на власт не само нарко-дилере и криминалце, него и оне који су развили широку мрежу отимања људи, вађења њихових органа са циљем нелегалне продаје – то што је у међународном праву класификовано као тежак злочин – злочин против човечности који не застарева.
Међутим, међународне организације које су почеле са радом на Космету после окончања НАТО агресије, све до једне су стајали и стоје иза режима Хашима Тачија – трговца људским органима. Тако су на пример уништени на тајанствен начин материјални докази из такозване “Жуте куће”, који су били прикупљени током истраге 2003-2004. године. После тога је на ништа мање мистериозан начин у МТБЈ утврђено да Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај немају никакве везе са тим. “Уједно” су били уништени и материјални докази – документи и одежда – који су стигли у оквиру процеса о Сребреници. Бивши Тужилац МТБЈ Карла дел Понте открила је 2012. године завесу са тајне, указавши да “управо НАТО и УНМИК нису дозволили да ми добијемо приступ важним документима, а Албанија нам није дозволила да уђемо на њену територију како би истраживали сахрањене”, додајући да је ту “било још неких ствари…”.[1]
У периоду између 1999 и 2000. године, од завршетка НАТО бомбардовања до увођења власти УНМИКА на територији КиМ (са изузетком севера), ОВК је вршила власт. Међутим, без обзира на сведочења о трговини људским органима која су процурела, одмах су их НАТО и УНМИК блокирали.Небојша Човић, бивши председник Координационог цетра за КиМ владе Србије, указивао је да се трагови архива о “Жутој кући” губе код шефа мисије УНМИКА Бернара Кушнера. Божидар Делић, бивши командант Оружаних Снага СРЈ на Косову и Метохији, тврди да је управо у време Кушнера био почињен највећи број хапшења Срба и вађења њихових органа у циљу продаје.[2]
Упркос чињеници да су српске тајне службе располагале подацима о киднаповању људи и вађењу органа из њихових тела, међународна пажња по овом питању је подигнута тек након објављивања мемоара Карле дел Понте – „Лов: Ја и ратни злочинци “ (2008) и након извештаја Специјалног представника Савета Европе Дика Мартија о трговини људским органима (2010). Пре објављивања ових података Амнести интрнешнл је изнео податак да су у периоду од 2000 до 2009. године међународни тужиоци подигли оптужницу против свега, мање од 40 оптужених лица. Иако су још у јесен 1999. године у УНМИК у Приштини стигли први подаци о трговини људским органима, у међународним истражним органима тада нису сматрали за потребно да размотрите започињање истраге. Међународна заједница се задовољила изјавом Бернара Кушнера да „трговине органима никада није било“. Током 2011. године Београд је (Борис Тадић је још увек био на власти), уз подршку Москве затражио да се предмет о случајевима трговине људским органима подигне на највиши ниво – под окриље УН, док су истовремено САД, Британија, Француска и Немачка захтевале „спуштање нивоа” како би истрагу преузела мисија ЕУЛЕКС. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је почетком 2013. године истакао да откако је ЕУ узурпирала истрагу о трговини људским органима, истрага не иде напред, штавише – указао је министар – предузимају се покушаји да се све то прикрије.
То се и догодило. ЕУЛЕКС је у јуну 2011. године формирао посебан тим по истраживању података који су указани у извештају Дика Мартија, а за главног тужиоца је именован бивши амерички дипломата Џон Клинт Виљамсон. Та чињеница сама по себи указује ко “наручује музику” у том процесу. У резултату тога, трогодишњи рад није практично донео никакве резултате и објављено је да ће у јуну 2014. године тим престати са радом. Затим, у Бриселу треба да почне са радом суд о истраживању ратних злочина. Карактеристично је да је и Хашим Тачи подржао стварање овог суда – али само због тога да би избегао формирање суда под окриљем УН. Предузимљиви Тачи је одмах предложио да се из буџета Косова оснује посебан фонд ради покривања судских трошкова бивших бораца ОВК. Америчка амбасада на “Косову” је са своје стране дала веома индикативну изјаву која указује на истинске циљеве стварања новог суда: “Тај суд има суштинско значење за ослобађање невиних од кривице”.[3] На тај начин имитација истраге гнусних злочина са собом повлачи исту такву имитацију судског процеса, што на крају треба да пружи легитимитет девијантно-криминалном режиму главара ОВК.
Џерард Галучи, бивши шеф мисије ЕУЛЕКС на северу Космета, тврди да су Сједињене Америчке Државе, Немачка, Британија, Француска и Италија знале за трговину органима киднапованих Срба. Дик Марти је у свом извештају чак наговестио и која је главна тачка ослонца сличне делатности, указавши да “база Бондстил далеко превазилази регионални значај”.
Из разговора команданта НАТО снага, америчког генерала Весли Кларка и генералног секретара алијансе Хавијера Солане (5. август 2001. године):
Кларк: Ових дана ћу отпутовати на Косово…
Солана: Буди опрезан, Косовом шпартају банде наркодилера. Тамо нема закона, нема контроле… Хм, велику смо грешку направили када смо пустили ове (Шиптаре – прим.аут.) да владају.
Кларк: Да. Можда.
Солана: За све су криви оперативци ЦИА… Њима је битна само дрога и њихови послови…
Кларк: Да, знам како је доле… Често одем на Косово, углавном инкогнито, тако је сигурније. Али сада морам да обавим један посао. Треба да пребацимо товар за Форт Брег.
Солана: Није ваљда толико хитно… Мислиш на органе?
Кларк: Да, да…[4]
Управо је у бази “Бондстил” био спашен Рамуш Харадинај после рањавања у јуну 2000. године. Американци су му дирљиво спасавали живот не питајући за судбине других на које је у покољу од 7. јуна у Стрелици од стране сарадника Харадинаја испаљено више од 6. 000 метака. Администрација ОУН на “Косову” је штитила Харадинаја саботирајући судски процес против њега, демонстративно затварајући очи пред чињеницом да су немилосрдно летеле главе сведока на процесу Харадинају. Тако су Тахир Земај и његов син били ликвидирани у Пећи, на њих је испаљено више од 60 метака. Још један “национални херој”, бивши командант ОВК Абдул Мушколај, исто као и Харадинај, ослобођен је 2008. године по свим тачкама оптужнице пошто су сви сведоци против њега “случајно” умрли или били физички ликвидирани, сада отворено прети северу Космета и Србији: “Наш рад није окончан, моји људи су спремни за борбу у сваком тренутку. Овај пут рат се неће ограничити на Косову. Ми ћемо бити држава која ће ратовати са другом државом… рат може ескалирати у сваком тренутку… Северна Митровица може у сваком тренутку да експлодира”.[5]
Перспективе интеграције “Косова” не само у ЕУ него и у НАТО у овом тренутку отвара потписани 19. априла 2013. године Бриселски споразум, који је по речима Хашима Тачија “Косово претворио у функционалну државу са поузданим границама”. Главни показатељ успеха споразума по Тачију представља “спровођење првих локалних избора на целокупној територији Косова по косовском законодавству, расформирање нелегалних структура (Републике Србије – А.Ф.) и њихова интеграција у органе Косова”.[6] Треба имати у виду да о успеху споразума најречитије говори чињеница да је на пример, само током прошле недеље у Ораховцу продато 15 српских кућа – почело је масовно исељавање Срба…
Тако се план о стварању Велике Албаније реализује корак по корак. “Косово” је 11. јануара 2014. године потписало са Албанијом Споразум о стратешком партнерству, а Призрен као место потписивања је одређено више него симболично – место где је 1878. године била створена Призренска лига. Тирану и Приштину данас повезује најсавременији ауто-пут, а граница између Албаније и “Косова” уопште не постоји. За Албанце са југа централне Србије (општине Прешево, Бујановац, Медвеђа) створен је заједнички специјални фонд. Један од циљева фонда је помоћ породицама Албанаца за висок ниво рађања. Још један симболичан детаљ – 19. априла, тачно после годину дана од потписивања Бриселског споразума, одржано је заједничко заседање владе Албаније и Косова у… месташцету Кукеш, управо тамо где се налазила злогласна “Жута кућа”. Хашим Тачи, Едита Тахири и Беџет Пацоли са једне стране и премијер Албаније Еди Рама са друге стране, као и представници Албанаца из Македоније и Црне Горе, свечано су обележили “петнаесту годишњицу “борбе ОВК за ослобођење Косова”. Једна од мера која је предложена на том састанку јесте и обједињење образовних програма Албаније и “Косова” и све кораке у том смеру координираће лично министри просвете Линдита Николе и Рам Буја. Ове акције које се шире, неминовно воде ка стварању Велике (Природне) Албаније, не остављајући никакве шансе за присуство Русије у региону. Сада се север Косова, који је представљао једину баријеру која је одвајала спајање територија коју архитекте пројекта Велике Албаније сматрају албанским територијама, налази у све тежој позицији. Обично, цивилно становништво сада представља “живи штит” на путу “зеленог коридора”. Уколико падне ова баријера (уколико Срби са севера и даље буду без заштите то ће се неизбежно и догодити) са војно-стратешког аспекта то би омогућило НАТО снагама да изађу на планину Копаоник, главни врх у региону, што би им омогућило да контролишу не само целокупну територију Србије него и знатно шири простор.
Док се Срби са Космета у складу са Бриселским споразумом принудно интегришу у органе власти “Републике Косова”, Хашим Тачи улаже максималне напоре на стварању “Армије Републике Косово”.[7] Из кабинета Председника Србије Томислава Николића 1. маја је стигло саопштење да Београд инсистира на позицији да “уколико буду формиране нове оружане снаге, тада српски народ мора да добије пропорционалне представнике као што је то урађено са полицијом”.[8] (Да додамо да је српска полиција према Бриселском споразуму ушла у састав Косовске полиције која је у потпуној сагласности са законодавством “Републике Косово” – А.Ф.). За разлику од званичног Београда, представници косметских Срба у “Косовском парламенту” организовано су 6. маја[9] бојкотовали заседање “парламента”, на коме је требало да се гласа о променама “Устава Косова” ради стварања Оружаних Снага и Пројекта закона о трансформацији Косовских Безбедносних Снага у Оружане Снаге. “Председник Косова” Јатифете Јахтјага одмах је најавила одржавање ванредних парламентарних избора како би “унапред била онемогућена блокада у доношењу важних одлука као што је Закон о стварању Оружаних Снага”. Истовремено је Хашим Тачи најавио издавање књиге о томе како је “српска армија и полиција рушила џамије на Косову” успут изражавајући наду да ће једног дана “и у Београду на власти бити људи који ће бити спремни да се суоче и признају степен разарања који је почињен у име Србије и који ће бити способни да изразе жаљење због тога – као што је учињено у случају Хрватске и Босне и Херцеговине”.[10]
Ниво терористичке опасности на “Косову” не само да није смањен, напротив, он се повећава. Ал-Каида је после бомбардовања 1999. године стигла на Косово ради организације својих ћелија и диверзантско-субверзивних операција против Срба, које финансирају Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати (представници Емирата су купили туристички комплекс на врху Копаоника). Сада “председник Косова” Јатифете Јахтјага после сусрета са шеиком из УАЕ Зајед Ал-Нахјаном истиче “нове правце ширења и јачања сарадње Косова и УАЕ”. Стручњаци истичу да представници Ал-Каиде не руководе борбом на Косову, напротив, њих је ОВК искористила за обављање прљавих послова, што је омогућило да се конфликт подигне на нови ниво ескалације и убрза интервенцију НАТО и каснију геополитичку реорганизацију Србије. Милитаристи организација “Исламска држава Ирак и Левант” и “Џабхати Ал-Нусра” у овом тренутку имају 100 људи који ратују у Сирији против владиних снага.[11]
На тај начин се тема трговине људским органима постепено баца у потпуни заборав, а истовремено се албански криминални лидери у региону подстичу на даља “достигнућа” у циљу ширења албанског фактора и његовог неповратног учвршћења на терену. Запад, западне организације, а пре свега УНМИК и ЕУЛЕКС су легализовали неонацистички режим на Космету који је кренуо у потпуно отворено уништавање свега што је српско. Српска власт не представља фактор заштите српског становништва, пошто је по Бриселском споразуму предала Србе у руке Приштине и оставила Србе на Космету да сами преживе у условима највећег гета у Европи.
Ова промоција бораца и командира ОВК, охрабривање некажњавања, представља саставни део геноцидног плана над Србима на Косову и Метохији. А Србима се намеће психологија осуђених на жртвовање и мирења са сопственом погибијом, намеће се комплекс ниже вредности, бескрајне кривице пред свима и за све, навикавају се на ропску покорност, у медијима се спроводи богохулно изругивање и гажење свега онога што је вековима представљало срж народне душе, његово вековно искуство и избор. Скоро 15 година постојања дубоко патолошке, дивљачко-криминализоване државне творевине чије бреме више није у стању да поднесе ни знатан део Албанаца, не само за Србе на Косову и Метохији, него и за све људе који нису изгубили здрав смисао, не може представљати ништа друго него “присиљавање на безумље”.
Текст је пренет са сајта Фонд стратешке културе
Related posts:
Срђан Шљукић: ЗБОГ ЧЕГА ПОСРЕДОВАЊЕ ЗАПАДА НЕ МОЖЕ РЕШИТИ СУКОБ ОКО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
Никола Варагић: ДЕЦА
Дмитриј Каљужни: НАЈСТРАШНИЈА ТАЈНА БАНКАРА
Рада Стијовић: КРОАТИЗМИ У НАШИМ МЕДИЈИМА
Небојша Малић: ПОЛИТИКА ЈЕ НИЗВОДНО ОД КУЛТУРЕ
Зоран Туцаковић: ЗЕКО
Слободан Антонић: БЕЗУМНЕ МАПЕ УМА
Јевгеније Авдѣјенко: КАИНОВО ПРОКЛЕТСТВО И КАИНОВ ПЕЧАТ
КонтраГардијан: РАСТ „ДНЕВНИХ СЛУЧАЈЕВА“ И „ДРУГИ ТАЛАС“ КОРОНЕ
In memoriam: ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ (1961-2021)
Владимир Басенков: АВАКУМ И НИКОН
Зоран Пауновић: НАБОКОВ И ГОГОЉ
