Оливера Радић: ОД ХОТАЧКЕ МЕТОХИЈЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ ДО СЕЛА ВЕЛИКЕ ХОЧЕ У 21. ВЕКУ ИЛИ (НЕ)ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ

У порти ограђеној ниским зидом, са свих страна око цркве, као да извиру из земље, налазе се камени, надгробни, споменици у облику крста или са урезаним крстом. По неким записима црква Светог Луке је зидана на старим темељима у 16. веку. Не зна се тачно када је разорена, али се претпоставља да се то десило средином 19.века. Данашња црква је подигнута на развалинама 1983. године. Исте године је и освећена. Нажалост у цркви данас нема фресака, мада се мештани сећају да је било остатака фресака на зидинама оне пређашње, порушене цркве. Постоји и сведочанство у капиталном делу „Записи и натписи“ Љубе Стојановића, где пише да су на унутрашњим зидовима постојала два угребана записа из XVIII века. На једном је писало: „Зна ти се / когда дође еромонах исаија Девич/ки/ брати вино по Хочи“.

У једној метохијској котлини, сакривено од пута који из Ораховца води за Суву реку, налази се село Велика Хоча. Још из старих времена, име овог села провлачи се кроз списе и хрисовуље, да би и данас постојало, борећи се са свим недаћама новога века. Од неписаних трагова у предању да је добила име по великом броју отаца, монаха и свештеника, па преко првих сачуваних записа у Хиландарској повељи којом између осталих села, велики жупан Стефан Немања, Хиландару даје и „обе Отче у Призрене“, Голема Отча, Голема Оча, и Велика Хоча, живи до данашњега дана. Усамљена, удаљена од места у којима после најновијих прогонстава и сеоба опстају преостали косовско-метохијски Срби, везујући се за горњи, још увек добрим делом српски Ораховац, Велика Хоча живи свој живот. Међу средњовековним светињама, старим кућама, кулама и споменицима, под крошњама стогодишњих липа, храстова и ораха, крај извора сеоског врела, на њивама и у виноградима, броје дане, месеце и године становници овог села, и чекају боље време, које никако да дође. Њихови погледи су упрти у Небо, где станује Онај, који их чува и од Којег једино очекују помоћ, и окружени светињама које су им преци оставили у аманет, на чување. И по тим светињама позната је надалеко, а неки је због њих називају и Метохијском Светом Гором. Тринаест цркава и црквишта распоређених свуд уоколо, и у селу, тринаест слава које сељани славе окупљајући се око светитеља којима су посвећене и узносећи им молитве. И не само мештани Велике Хоче већ и они који у њу дођу из близа и далека.

Прва светиња која посетиоце и поклонике дочекује на брду с леве стране пута при уласку у село, посвећена је Светом Јовану Крститељу, усековању његове главе. Зато је у неким старим списима забележена као црква Светог Јована – Главосек. Мала, бела црква, са обновљеним конаком, чије звоно за празник распевава Хотачку Метохију, не може да избегне поглед путника и посетилаца Велике Хоче. По летописцима је једна од најстаријих цркава у овоме селу. Изграђена је пре 13. века. На зидовима у унутрашњости цркве видљива су два слоја живописа. Један је из 14. века, пре страдања светиње од пожара, а други из периода између 1561-1577. године, када је црква обновљена, поново осликана и урађен иконостас. Други слој фресака је до данас очуван на површини од око 70 метара квадратних.

Између осталих на зиду с десне стране од улаза, у припрати, налази се прелепа фреска на којој је приказан детаљ из житија Свете Марије Египћанке – њено причешћивање у пустињи. Од 2005-2010. године под руковођењем, настојатеља, протосинђела Мирона, обновљен је манастирски конак, уређена црква, засађен виноград. А после његовог одласка у другу епархију, бригу о цркви и имању је преузео архиђакон Кирило, монах дечански, а црква са имањем је постала метох манастира Дечана. Литургија се у њој служи на празнике посвећене Светом Јовану, а саборује се на Васкршњи уторак.

У подножју брда на којем се налази црква Светог Јована од 2009. године, све који улазе у Велику Хочу, дочекује својеврсни зид плача, споменик са уклесаним именима 84-оро убијених и киднапованих Срба из ораховачке општине у периоду од 1998-2000. године. Чесма на којој се уморни и жедни напију воде, извире из самог споменика, и опомиње да су ти људи, та имена, не било чија, већ имена оних који су пострадали само зато што су желели да опстану на свом кућном прагу.

Путем који се вијуга кроз село, стиже се до сеоског трга. А на тргу са једне стране се уздиже здање Дечанске винице, а с друге Парохијски дом и црква посвећена Светом архиђакону Стефану. Пуне три деценије ту је домаћин, парох великохочански, протојереј ставрофор Миленко Драгићевић са попадијом Радмилом. Уводи посетиоце у цркву и прича њену историју, о којој су трагове оставили разни записивачи. По једнима је црква врло стара и вероватно зидана пре XIII века на темељима старије цркве. По другима су у њој установљене три фазе изградње: прва је из XIV века; средња из друге половине XVI и трећа из XIX века, то јест из 1853. године, када је рестаурирана цела грађевина и озидана припрата. У цркви постоје два живописа, од којих је старији, вероватно из XVI века, сачуван у фрагментима и новији из 1864. године који покрива готово све зидне површине. Последњи живопис је радио дебарски сликар Јосиф из Лазаропоља.

– Ово је саборна црква у селу и у њој редовно служимо литургију, недељом и празницима – каже отац Миленко. Црква има богату ризницу књига, црквених сасуда и икона, међу којима се истичу две ретке седефне иконе и бакарни тањир из 1601. године. На тањиру је урезан натпис „от Архангела Гаврила во храм светоме Николае у Голему Очу“.

При изласку из цркве, отац Миленко показује још једну цркву, тамо у подножју дечанских винограда, у средини сеоског гробља.

– То је црква Светог Николе. Помиње се 1282. и 1309. године у повељама краља Милутина. У цркви је пронађена надгробна плоча монахиње Марте, мајке челника Градислава Сушенице – прича отац Миленко, док води намернике кроз Михајловића и Гарића улицу до ове светиње. У рукама му велики кључ којим откључава стара дрвена врата на цркви. Иако у цркви нема струје, и светлост допире у унутрашњост кроз један једини прозор, чији се дрвени капак отвара изнутра, фреске на зидовима, привлаче пажњу својим плаветнилом. На западном зиду је живопис, који по стилским одликама припада времену цара Душана. Претпоставља се да је ктитор сликарства био Градислав Сушеница. Међу сценама из циклуса светог патрона је композиција на којој се Свети Сава и свети Симеон Немања клањају икони Богородице са Христом. После обнове у XVI веку црква је поново осликана. Изнад зоне стојећих светитеља су попрсја у медаљонима и циклуси Великих празника, Страдања Христовог и св. Николе, док су Богородичин акатист, Христова чуда и параболе и Страшни суд илустровани у припрати.

– Познати сликар и песник Зограф Лонгин је 1577. године насликао три иконе на иконостасу: Христа Сведржитеља, Богородицу Одигитрију и Св. Николу, којег смо видели у цркви Св. Стефана – наставља прота. Радови на конзервацији живописа извођени су у периоду 1970–1975, а ове, 2015. године је урађена рестаурација цркве, урађена дренажа, промењен кров. Мислили смо да је то мала црква, али кад се радила дренажа, ми смо видели да је она укопана пет и по метара у земљу. И земља те темеље чува, као што чува и ове мештане Велике Хоче, који су под земљом, око цркве. Ето видите, около ове цркве, почивају генерације и генерације становника Велике Хоче. И зато ја увек кажем да се житељи Велике Хоче не могу пребројати, јер их има и на земљи и под земљом. Земља чува некадашње житеље Велике Хоче до Васкрсења, које чекамо и надамо се да ће доћи.

Путем кроз Бркића улицу, пролазећи поред старе Хаџи-Бркића воденице, у западном делу села, излази се пред цркву Свете Недеље. Скривена високим каменим зидом и боровима који се уздижу у небо, ова црквица окупља вернике само на свој празник. По сведочењима мештана подигнута је на развалинама старе цркве у 19. веку. Претходна црква из 13. века на том месту је спаљена од Турака у 17. веку.

Мањи кључ који у рукама носи отац Миленко, откључава врата црквице Свете Ане. Они који не знају, мисле да је црква Свете Ане у школском дворишту, али по старим тапијама, школа је подигнута у порти Св. Ане, па зато колектив школе планира да школу преименује. Како ће то лепо да звучи: ОШ „Света Ана“ кажу деца која трче по дворишту око цркве. Колико се само деце научило читању и писању у овој школи, колико је научило да броји и рачуна. Света Ана зна многе њихове тајне, а толико пута им је помогла да добију бољу оцену, ако су је замолили, целивали њена врата или убацили који динар кроз прозорче. По предању, које се чува међу мештанима овога села, цркву, која је постојала у средњем веку на овоме месту, су Турци срушили и место ње подигли џамију. После ослобођења од Турака 1912. године, Срби су срушили џамију и опет подигли цркву. По подацима из записа Петра Костића, професора Призренске богословије, садашњу цркву је обновила Ванка, удова Јована Зивгаревића из Велике Хоче. У овој цркви се служи Литургија само на њен празник 7. августа када се много народа окупи, али јој верници, као великој молитвеници пред Богом, долазе и обраћају јој се за помоћ у разним немоћима и других дана. Много пута је ова светиња и чудотворила, па је било случајева да су бездетни парови, после дугогодишњег живота у браку, обративши се Св. Ани добили пород.

Корачајући још једном сеоском улицом, пролазећи поред Господарске куће, Сараја, у којој су изложени стари предмети, делови намештаја и ношњи из прошлости села, као и велика збирка уметничких слика насталих на ликовним колонијама од 2002. до данашњих дана, стиже се до цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке, која се налази на месту између Маниташевића и Столића улице. У порти ограђеној ниским зидом, са свих страна око цркве, као да извиру из земље, налазе се камени, надгробни, споменици у облику крста или са урезаним крстом. По неким записима црква Светог Луке је зидана на старим темељима у 16. веку. Не зна се тачно када је разорена, али се претпоставља да се то десило средином 19. века. Данашња црква је подигнута на развалинама 1983. године. Исте године је и освећена. Нажалост у цркви данас нема фресака, мада се мештани сећају да је било остатака фресака на зидинама оне пређашње, порушене цркве. Постоји и сведочанство у капиталном делу „Записи и натписи“ Љубе Стојановића, где пише да су на унутрашњим зидовима постојала два угребана записа из XVIII века. На једном је писало: „Зна ти се / когда дође еромонах исаија Девич/ки/ брати вино по Хочи“. Из њега се види да је виноградарство у XVIII веку било развијено и да је Хоча у то време имала присну везу са Девичом.

Пут иде даље кроз село. Док се с леве стране простире цела Мицића улица, пролази се поред старих Столића и Спасића кућа. Ту пролазници обично застану крај древних грађевина, а понеки уђу у калдрмисану и лозом прекривену порту Хаџи-Спасића куће. Дрвено степениште води до старог чардака, са којег се улази у Јерусалимску собу. По причи домаћина Милоша Спасића, његов чукундеда је ишао на хаџилук са браћом Стошом и Спасом, чија су имена урезана у кандило постављено пред великом иконом донетом из Свете земље 1865. године. Те године је по породичном предању, а по угледу на куће и собе у Јерусалиму, направљена и ова Јерусалимска соба у њиховој кући. Велика икона из Јерусалима је добила место у посебно застакљеном месту у зиду, а поред иконе и остали предмети донети са хаџилука: сребрно кандило са урезаним именима хаџија, свеће запаљене од благодатног огња на Христовом гробу, чаша из које се и данас наздравља за крсну славу породице Спасић, Светог Николу, венац исплетен од трња израслог на Христовом гробу. До купатила у соби је, што је било ретко у овим крајевима у то време, цевима стизала топла вода, из друге просторије где се загревала.

– Друга икона донета са хаџилука се данас чува у капели Светог Трифуна – казује млади Сима Спасић, који је на рођењу добио име свог претка хаџије.

После чаше домаћег црног вина и разговора са гостољубивим домаћинима, поклоници настављају даље, како би стигли и до осталих знаменитости Велике Хоче. Спуштајући се низ Долашевића улицу, поред старе ађа Љубе Патрногића куће, стиже се до Куле Лазара Кујунџића. Веровало се, да је Кула назидана на темељима цркве Светог Спаса, а ту је 1905. на Спасовдан погинуо Лазар Кујунџић са својим комитама. Кула је и освећена после обнављања 1939. године, на Спасовдан, и посмртни остаци ратника за ослобођење пренети су у гробницу унутар куле, где и данас почивају. Да је Кула на темељима цркве Светог Спаса подигнута није потврђено, али је међу мештанима, као и у историји остала забележена прича о Лазаревој мајци, која је после погибије сина и осталих четника, била позвана од стране Арнаута и Турака у двориште куле. После инсистирања да призна да је тело мртвог јунака тело њеног сина, она је скаменила срце, и рекла чувену реченицу: – „Не ово мој син неје, али благо мајке која га је родила и ја ћу место ње да целивам овога јунака!“ Знала је мајка да ће Турци запалити и Велику Хочу и сва околна места, ако се сазна да је неко од погинулих комита из тога краја.
А само стотинак метара ниже у Ђуричића махали налази се црква Светог Илије. Некада се оздол улазило у село, путем који је доводио путнике из Призрена, па је црква била на улазу у село. Сматра се да је подигнута у 14. веку, а срушена у 18. веку. Око цркве је било имање од два хектара. После Другог светског рата део црквеног поседа је национализован. Црква је обновљена 1987. године, а ктитор је Љуба Чукарић из Велике Хоче. Црква је изграђена у подножју брдашца на којем су били стари темељи. Отац Миленко се сећа да је само једном служио литургију на црквишту, а потом је црква обновљена.

– Овде служимо литургију на Св. Илију, али и вечерњу на Васкршњи понедељак – прича отац Миленко. То су сеоске цркве, а остало су црквишта. Црквиште Светог Петра се налази с десне стране старог пута ка селу Зочишту, у месту Мијачин дол. То је била црква посвећена Светом апостолу Петру, која је по записима постојала још у 16. веку, а по предању срушена у 18. веку.

И заиста, сакривено од очију пролазника високим брестовима и ониским растињем, налази се црквиште Светог Петра, до којег се из села стиже колским путем, који мештани називају „дубок пут“ јер се снег који ту падне дуго задржава.

На месту где је данас црквиште Свете Пречисте по предању је била најстарија црква на тргу у Горњој, Големој, данас Великој Хочи. Пошто је Голема Оча била центар Хотачке Метохије коју је Стефан Немања поклонио Хиландару у својој Даровној повељи 1198. године, верује се да је култ Пресвете Богородице пренет из Хиландара у Велику Хочу и црква посвећена Ваведењу Мајке Божје, заузела најважније место на Хочанском тргу, тј. у центру Хиландарске Метохије. Ових дана се крај црквишта може видети овелика гомила камења. Волео би великохочки прота, да се ова црква обнови. Свој предлог је изнео блаженопочившем Патријарху Павлу, док је био епископ рашко-призренски. Тада се са градњом није кренуло, али отац Миленко се нада да ће се са обновом ускоро кренути како би народ овог села имао место где ће узносити молитве Мајци Божјој.

До црквишта Светог архангела Гаврила посетиоци, а и сами мештани, ретко одлазе. Оно се налази међу њивама у атару Велике Хоче, с десне стране Врелског потока, окружено храстовима. Доградња Светоархангелске цркве извршена је у XVI веку на темељима старе цркве из ХIII века. Не зна се када је опет разрушена. Бакарни дискос из те цркве чува се у цркви Св. Стефана. Једном је само за ових тридесет година службовања у овом селу, у њој служио литургију прота Миленко.

– А некада је ту био манастир, један од три које је имала Велика Хоча (Светог Николе, Св. Јована и Светог Архангела Гаврила) – прича посетиоцима. Кад прођу до својих имања, мештани се прекрсте и помоле Светом архангелу Гаврилу. Он чува село са те стране, а недалеко од овог црквишта, на брду у атару Рид налази се и црквиште Свете Петке. Једино тамо нисам ни једну литургију одслужио. Али, Света Петка је својим молитвама присутна у Великој Хочи, народ је много поштује.

И тако, од светиње до светиње, од предања до записа и Хрисовуља, окрене се круг у Великој Хочи и око ње. Једна за другом светиње се нижу и ослањају једна на другу. Њих седам читаве, рушене, кроз векове, али и обнављане. И још четири у развалинама. А у списима се спомињу 13. Код неких записивача су то и цркве Светог Арсенија и Светог Спаса. Њих се најмање мештани сећају, тј. многи и не знају да су постојале. Отац Миленко је слушао од неких старијих Великохочана да је постојала црква Св. Арсенија. Никад није видео развалине те светиње, али је можда била недалеко од Свете Петке, на њиви, која се у старим тапијама манастира Пећке Патријаршије помиње као ,,Арсенијева њива“. А Свети Спас? Осим предања да је Кула Лазара Кујунџића подигнута на развалинама цркве Светог Спаса, постоји још једно предање да је Светом Спасу био посвећен манастир у селу Избиште, које као насељено место данас не постоји, али се тај топоним сачувао у атару села Зочиште. Прецизних записа о ове две цркве нема, али се и једна и друга налазе на списку цркава у Великој Хочи које у свом извештају са теренског истраживања на подручју Метохије, у лето 1968. године, спомињу професори и сарадници Филозофског Факултета и Историјског института САНУ.

Related posts:

Оливера Радић: СЕЋАЊЕ НА ОРАХОВАЧКЕ СТРАДАЛНИКЕ Grey Carter: МЕТОХИЈА У СРПСКИМ ВЛАДАРСКИМ ДАРОВНИЦАМА, СРПСКИМ ТАПИЈАМА НА ТУ ЗЕМЉУ У ЖИЧИ ПОЧЕЛИ РАДОВИ НА ЗАШТИТИ НАЈСТАРИЈЕ НА СВЕТУ ФРЕСКЕ СВ. ЦАРА НИКОЛАЈА Иван Јесаулов: БОЖИЋНИ И ВАСКРШЊИ АРХЕТИПОВИ У РУСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ: ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КОНТЕКСТ И НАЦИОНАЛНА ТРАДИЦИЈА Словенско друштво: ПОДИГНИМО СПОМЕНИК СВЕТОМ САВИ! 22 КРАЉЕВАЧКА УДРУЖЕЊА ЗВАНИЧНО ПОДНЕЛА ИНИЦИЈАТИВУ ЗА ПОДИЗАЊЕ СПОМЕНИКА СВЕТОМ САВИ Преподобни Јустин Ћелијски: КОСОВСКА ЕТИКА Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА 7. НА СВЕТОГА САВУ Драган Буковички: СВЕТИ САВА ИЗАБРАО ГРАЧАЦ КРАЉЕВО ПРОТЕРАЛО СВЕТОГ САВУ Милослав Рајковић: КРИВОТВОРЕЊЕ „СРПСКОГ ЈЕВАНЂЕЉА“ Евсевије Петровић: РЕЧ О УНИЈИ