Драган Буковички: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА илити БРУКА У ЦВИКЕРИМА

Oвакво научно дело, с овако искривљеном и наопаком представом о српском народу, његовој историји, знаменитим личностима, баштини и култури – пре свега је брука српских чланова Међународне словенске академије.

---

Недавно набасах на занимљив чланак-хвалоспев др Зорана Милошевића: ВЕЛИКИ НАУЧНИ УСПЕХ: Објављена Словенска енциклопедија у три тома. Трокњижје је изашло пролетос у издању Института руске цивилизације из Москве и под уредничком палицом Олега Платонова. Усред корона-луднице, оваква вест ме заиста обрадовала, па у први мах и не обратих претерану пажњу на уочљиву збрканост и местимично потпуну несувислост Милошевићевог приказа: чланак је очито писан наврат-нанос, без, са становишта његовог писца изгледа сувишног, удубљивања у предмет.

На ово ћу обратити пажњу тек доцније. Засад прелазим на страницу Института руске цивилизације, преузимам све три књиге (доступне су у ПДФ формату), са сладосним предокушајем задовољства жудно започињем „листање“… За почетак ме, наравно, првенствено занима како је у енциклопедији приказана моја земља: насумице бирам одреднице везане за Србе и Србију, ишчитавам… и остајем као поливен хладном водом:

Млада Босна је била српска револуционарна терористичка организација. Држава што се назива Црна Гора у XIV веку је чинила кнежевину Цету(!), која је зависила од Србије. Руђер Бошковић је истакнути хрватски научник, сва дубровачка књижевност, језик и култура су само хрватски, као што су и Лика или Војна граница хрватске историјске области. А и Шћепан Мали био је Хрват. Стефан Урош IV, прозван Душаном зато што је задушио свога оца, био је највећи српски владар…

Олег Анатољевић Платонов, по образовању економиста, писац и приређивач неколико стотина књига на историјске, политичке, философске и економске теме, није личност непозната српском читаоцу, али овде је умесно да се, ради оних слабије обавештених, овлаш осврнемо на личност састављача енциклопедије. Понешто из његовог обимног опуса је већ превођено на српски језик, и то је имало извесног одјека у нашој, посебно родољубивој јавности. С разлогом. Један од оснивача и директор поменутог института, Олег Анатољевић је у низу својих истраживања раскринкао или озбиљно уздрмао неке дубоко уврежене заблуде и схватања кад је у питању руска и светска, нарочито скорија, прошлост; зато је од стране извесних моћних и утицајних, иначе јако либералних кругова, брзо био жигосан као „теоретичар завере“, „порицатељ холокауста“, „антисемита“, па чак и као „душевни болесник“.

Платоновљеви моћни непријатељи нису се зауставили на жигосању и клеветама. Уследили су полицијски претреси у просторијама Института руске цивилизације, саслушавања сарадника института, заплене рачунара и књига и, као врхунац, 2018. године је против самог Платонова покренут судски поступак. Због тобожњег „распиривања верске, националне итд. мржње“, које су тужитељи пронашли у једној књизи о Ивану Грозном (!), где се Платонов потписао само као уредник (чак није био ни њен издавач!) те пар његових научних радова о Протоколима сионских мудраца (један од њих – Загонетка сионских протокола – преведен је и на српски) – све на основу закона донетог годинама након објављивања „осумњичених“ књига. Било је у недавном времену сродних кривосудних поступака и у нас, па да не дужимо више о томе, читалац се већ досећа о чему је реч.

Није ствар у томе да се Олегу Платонову као научнику нема шта приговорити. Историчар Петар Мултатули, рецимо, и сȃм „обележен“ као националиста и (бар кад су у питању неки преломни догађаји у руској историји) близак по гледиштима Платонову, овоме замера сувишак емотивних и недоказаних исказа. Али. Чињеница да се на научника насрће голом силом уместо разложном расправом, фарсичним суђењима уместо противдоказима, по правилу речитије од свега говори да је научна заснованост његових налаза ипак претежнија од њихових мањкавости. И то у најмању руку. Узмимо да су макар својом огромном количином његове књиге извршиле известан повољан утицај у правцу подизања националне самосвести, поноса и достојанства, покретања на размишљање… А то се никако не поздравља, такве ствари су жестоко супротстављене владајућим токовима у јавном животу.

Олег Платонов је, дакле, доказани руски родољуб и словенофил. Лоше намере према било ком словенском народу, па ни према Србима, њему се никако не могу приписати.

Откуда онда оваква књига? Идемо редом. Враћамо се на почетку поменутом приказу др Зорана Милошевића, уколико се овај урадак уопште може назвати приказом. Јер, у питању је крпеж један од текста, претежним делом састављеног од што дословно преписаних, што препричаних делова из Платоновљевог предговора енциклопедији, простог набрајања извесних мање или више познатих имена наших сународника заступљених у том трокњижју, с тек понеком сопственом и, како већ напоменусмо, углавном уопштеном и несувислом опаском – у смислу величанствености оствареног подухвата, похвале научности и срчаности главног уредника итсл. Очито је да цењени др Милошевић пишући свој састав није претерано напрезао свој академски мозак. Па хајде онда најпре да, његовим трагом, разберемо ту хваљену научност састављача енциклопедије; у овом конкретном случају, то питање је за нас од кључне важности.

„Да је уредник поштовао научне методе – вели др Милошевић – сведочи и чињеница да је први том буквално започет са објашњењем ко је Фикрет Абдић“.

Млади смо и неуки, те нам заиста није јасно у чему је изузетност тог научног метода, па га је неопходно посебно истицати? Досад живесмо у заблуди како је у енциклопедијским издањима излагање грађе азбучним редом најобичнија, самоподразумевајућа ствар? Да је, рецимо, концепција енциклопедије захтевала да у њу буде унет појам абажур, први том био би буквално започет са објашњењем шта је то абажур.

Невоља је, међутим, у томе што састављач енциклопедије пада већ на том основном правилу. Ако је уобичајено да одреднице о личностима буду нанизане азбучним редом по презименима, то су код Платонова оне поређане негде с презименом, а погдегод и с личним именом на почетку, без видљиве доследности или неког уочљивог правила; тако у II тому на стр. 274-275 имамо одредницу ЊЕГОШ Петар Петровић, а мало даље, на стр. 451-452 одредницу ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ. Притом је у првој одредници он црногорски песник и државник, а у другој – владар Црне Горе, југословенски песник и просветитељ (на овакве противречности ћемо се још враћати). Могуће је да сличних удвајања има још, али питањем редоследа се даље нисмо бавили; оно је уопште узев ситница према ономе што следи…

Поглед нам се задржава на одредници ВЕЛИКА СРБИЈА (I, 263). Читамо:

ВЕЛИКАЯ СЕРБИЯ, территория на Балканах, исто­рически принадлежавшая сербскому народу, части которого в разное время были отторгнуты от него. Совпадает с компактным расселением сербско-черно­горской этнической общности. Включает территорию Сербии, Сербской Республики Боснии и Герцеговины, Сербской Краины, Черногории, отдельные районы на севере Македонии и Албании, на юге Венгрии и на за­паде Румынии. Среди сербской общественности (в т. ч. политических и религиозных кругов) поддерживается проект создания государства Великая Сербия, которое станет основным форпостом Православия в Европе. В н. 1940-х эту идею пытались проводить в жизнь серб­ские четники Д. Михайловича, в 1990-х – н. 2000-х – президент Сербии С. Милошевич, лидеры боснийских сербов Р. Караджич и Р. Младич, лидеры краинских сербов М. Бабич и М. Мартич, руководитель Сербской радикальной партии В. Шешель, глава Партии сербско­го единства Ж. Ражнятович-Аркан, иерархи Сербской православной церкви.

Значительная часть сербов верят в то, что рано или поздно этот проект будет осуществлен (подвлачења наша – Д. Б.).

Дакле, Велика Србија је идеја за коју су се 1940-их борили четници Д. Михаиловића (од 1941. иначе савезници окупатора – II, 268-269), а 1990-их председник Србије С. Милошевић, лидери босанских Срба Р. Караџић и Р. Младић, лидери крајинских Срба М. Бабић и М. Мартић, партијске вође Шешељ и Аркан и јерарси СПЦ, а знатан део Срба верује у то да ће овај пројекат пре или касније бити остварен, и такву идеју подржавају српске организације и политички и религиозни кругови. Тешко би било саставити неистинитије и злонамерније тумачење датог појма. Читава одредница као да је писана по диктату најљућих српских непријатеља. Од свега је безусловно тачно једино да су делови српског народа и (не само набројаних) територија у разно доба били отргнути од њега.

Што се Драгољуба Михаиловића тиче, званичан назив његовог покрета био је Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО). То је био покрет који је подржавала законита избегличка југословенска влада у Лондону, где своја министарска места, поред Срба, имађаху и Хрвати и Словенци. Четнички покрет Драгољуба Михаиловића се по националном саставу није нарочито разликовао од Титовог, тек поткрај рата од великих сила признатог комунистичког партизанског покрета. То јест – баш под вођством Драже Михаиловића четнички покрет је први и последњи пут у историји наместо чисто српског добио југословенски предзнак.

Као некаква идеологија, Велика Србија постојала је само у причама једно време у Срба популарних опозиционих вођа: Вука Драшковића и Војислава Шешеља. Првог је народ још одавно прозрео и презрео, други се такође креће у истом правцу и подршка његовим политичким идејама полако се ближи статистичкој грешци.

Кад говоримо о С. Милошевићу, треба рећи да се он, као председник једне од република, само залагао за то да, уколико је то већ неизбежно, раздружење заједничке државе буде обављено по закону. А по Уставу СФРЈ, право на отцепљење су имали конститутивни народи, а не републике. Конститутивни народи при стварању Југославије беху: Срби, Хрвати, Словенци, те по први пут под комунистичком влашћу октроисани тзв. Македонци, Црногорци и Муслимани (последњи од 1974; тек после распада заједничке државе они се почињу називати Бошњацима; такво национално име им врло научно аутори енциклопедије признају и ретроактивно /I, 182 и другде/, иако је Бошњак историјски назив за становника Босне без обзира на његову народност и вероисповест); уочи самог распада земље овај статус добили су и Југословени. Границе република беху административне, и доследно заокруживаху животни простор свих конститутивних народа – с изузетком и без тога раздробљених Срба. Тек после вишемесечног, од хрватских власти широм Хрватске отворено подржаног насиља над Србима у виду отпуштања с посла, искључивања из политичког живота, пребијања, прогона, силовања, отимања имовине, убистава читавих породица дошло је најпре до политичког, а пошто је безакоње достигло врхунац – и оружаног отпора Срба и појаве својих националних вођа. Ради одбране голих живота, дакле. Слично се затим десило и у БиХ. Ето вам „великосрпства“ Мартића, Бабића, Караџића и прочих.

Овакве, кључне чињенице се из неких разлога олако и редовно прећуткују при разговорима о распаду Југославије. Један од битних разлога тог прећуткивања сада имамо пред очима: приче о великосрпским пројектима, хегемонијама, заверама и угњетавањима сиротих малих хрчака у светлу тих чињеница губе сваки смисао.

Као шлаг на торту, на следећој, 264. страници, приложена је „Карта Велике Србије“ из 1862. године. Полазећи од садржине предметне одреднице, читалац се наводи на закључак да је карта настала у српским владајућим круговима, на пример на двору тадашњег кнеза Михаила Обреновића, као подли план ширења српске државе на рачун суседних народа: на карти је тамнозеленом бојом означена територија тадашње Кнежевине Србије, а светлозеленом – готово сва територија од Трста до ушћа Дунава, и од Дунава на југ до Пелопонеза, са све данашње Славоније и Војводине. А из свемира је видно да Срби с овом картом немају никакве везе, те да је иста објављена у Француској, са насловом на француском језику који просто боде очи: „Карта српског становништва турске Европе и јужне Аустрије са границама Српског царства Душана Силног (XIV век)“. У легенди карте (доњи десни угао) је појашњено: тамнозеленом бојом означена је Кнежевина Србија, светлозеленом – простор на коме живи српски народ, жутом – простор на коме живе „Грко-Срби“(!), а сивом – животни простор Албанаца. Црвеном линијом су још означене „Границе Душановог Царства“, а црним тачкама – тадашње границе Хабсбуршког царства. И то је све! Уз једну суштинску напомену: српска историографија нас до дана данашњег учи да је територија Душанове државе била трипут мања од оне приказане на француској карти, те да се она простирала само на средишњем делу полуострва!

Оваква карта је веома лако могла бити направљена за потребе двора Наполеона III. На њој је дат дотадашњи етнички састав Балканског полуострва, виђен очима француске науке и пре вештачке изградње нових нација на представљеном етничком материјалу, која ће ускоро кренути пуном паром. Османско царство је на издисају, и велике силе увелико разматрају будућност стратешки важног балканског пространства. Свака од њих у томе има неку своју рачуницу. Премда формално још увек вазална, Кнежевина Србија је држава у успону, способна да себи привуче огромну већину становништва Балканског полуострва и као таква чинилац са којим европске силе итекако рачунају. Оне су и тада, нажалост, Србију и српски народ схватале и озбиљније, и шире од Русије. Јер карте, садржински сличне овој француској, у то доба наћи ћете и код Енглеза и код Немаца. А да се уредници при стварању Словенске енциклопедије нису слепо држали овешталих и доказано погрешних шаблона, да су употребили минимални умни напор, могли су са датом повезати још неке, врло занимљиве чињенице. Да се, рецимо, резултати аустријских пописа становништва из тог доба умногоме поклапају с овом француском картом. С том разликом што је и у овом случају дошла до изражаја чувена немачка ситничавост.

Илиро-Срби су разврстани по вероисповестима и субетничким групама и у царству их има око 4.604.600 душа. Притом се овде, поред католичких, муслиманских и православних Срба јавља категорија непостојећа у српској државотворној идеји: романизовани Срби, којих по аустријском попису с Италијанима има читавих 5.183.000 – преко половине укупног броја Срба у Царству! У ову бројку, дабоме, није урачунато становништво Кнежевине Србије, Црне Горе и европске Турске. Хрвати, па чак и Словенци, приказани су као субетничке подгрупе једног, „илиро-српског“ народа. Хрватске земље се све налазе у оквирима Хабсбуршког царства. Бројност Хрвата износи тачно 813.300 душа. Дакле, све и да се узму као посебан народ (каквим их је, узгред, још у то доба признавало Гарашаниново „великосрпско“ Начертаније) – то их чини најмалобројнијим словенским народом после лужичких Срба! Па и као такви су на приложеној карти Аустријске монархије из 1855. стиснути на невеликом простору између Словенаца и Срба, те подељени на две гране – Словено-Хрвате и Србо-Хрвате, свакако према језичком предзнаку: први говоре кајкавским наречјем, карактеристичним за словеначки језик, а други са својим тзв. чакавским наречјем нагињу српској штокавици, што се лингвистички лако дȃ доказати. Уосталом, слично простирање хрватског народа показује и једна француска карта из 1888, приложена у самој енциклопедији (I, 183).

Но, узмимо да су и ови званични аустријски налази научно мањкави: смеју ли се због тога потпуно занемарити? У њима, господо драга, нема ни трага упливу некакве злоћудне великосрпске државне идеје. Попис је рађен за потребе једне према Србима изразито непријатељски настројене силе, што ће се врло брзо и на делу показати, кад Аустрија дате резултате сопствене науке потпуно баци у запећак и преда забораву, или још тачније: са здушном подршком римокатоличке цркве делатно искористи за стварање нових народа, у чему ће им, нажалост, на руку ићи неретко и сама Русија, која се после вишевековне потпуне искључености из балканских питања тек недавно вратила на тај простор да својим деловањем поремети аустријске планове. Русија је у то доба већ из европске науке прихватила баш она учења која и њој самој и читавом словенству најмање иду у прилог. Истим путем ће ускоро кренути и обновљена Србија.

Пажљивији приређивач једне Словенске енциклопедије би се, даље, можда сетио да је и отац славистике Јозеф Добровски једно време бугарски језик из неког непојмљивог разлога сматрао само наречјем српског језика. Можда разлог лежи у томе што је баш савремени српски језик, а не бугарски, како њихови с већим делом руских језикослова још тада неосновано тврде – најближи језику прве словенске писмености? И по изговору, и по падежном систему, и по синтакси, и по склопу и мелодичном наглашавању речи. У то се може уверити свако ко је бар некад у рукама држао неку старословенску књигу, а познаје разна словенска наречја.

Имајући све горе речено у виду, наш приређивач би једноставним поређењем јасно сагледао да се све то поприлично коси с главним токовима, како тадашње и потоње српске државотворне политике, тако и српске језикословне науке; зато што је и озлоглашено Гарашаниново Начертаније и језикословље Вука Ст. Караџића појам српства (никако не југословенства, како се у енциклопедији неосновано тврди!) безусловно стављало у кудикамо уже оквире (које ће спољни чиниоци временом сложно још више сужавати): уже од наших осведочених западних непријатеља, а ипак шире од оних које нам до дана данашњег подмећу наша руска браћа. У овоме је корен свих српских нововековних неспоразума, трвења и с једнима и с другима.

И ето, разматрање једне једине одреднице нам је, мимо првобитне намере, већ одузело исувише много простора – очигледан прилог старој истини каква цена се мора платити да би се једном несмотрено учињена штета и глупост колико-толико појаснила, те ствари довеле на своје право, природно место. На њој ћемо се ипак још задржати зато што, и за нас неочекивано, увиђамо како се читава „научна“ грађевина Словенске енциклопедије већ на тој једној јединој одредници пред нашим очима расипа у прах и пепео.

Када придев „велики“ ставите уз назив неке државе, то буди одређене асоцијације. Њега нећете срести уз име једне Енглеске, Француске, Кине, Шпаније, Немачке, Италије, Португалије, па ни Грчке. Живећи властиту културу, традицију, имајући свест о томе да своју самосталност првенствено дугујете сопственом подвигу, додатно истицање тих чињеница држите излишним и неумесним; оно што је туђе усвајате или не усвајате, али никада не присвајате. Код неостварених народа који, пак, наглашено истичу као циљ „велику“ државу, сопствена превасходност над „туђим“ националним заједницама је нешто што се само по себи подразумева: што је твоје, то је моје, а што је моје, остаје само моје.

Осим ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ, Словенска енциклопедија даје једино још одреднице ВЕЛИКЕ БУГАРСКЕ и ВЕЛИКЕ ПОЉСКЕ, с тим што се последње две објашњавају као чисто историографски називи повесних државних творевина из даље прошлости; као такве, оне читаоце не наводе на мисао да се ради о некој анахроној и за иког претећој појави. Велика Србија је, напротив жива идеологија, са својим творцима и поборницима у свим порама друштва, обухватајућа малтене читав народ и уперена против свих суседа.

О туцету нововековних „великодржавних“ пројеката у последњих 150 година – ни словца. Они нису били вредни засебних одредница. А остваривани су, неки од њих и у више наврата, премда краткотрајно и махом у ратним условима: Велика Бугарска под покровитељством Русије после руско-турског рата 1878, а затим у I светском рату у савезништву с Немцима; Велика Мађарска у склопу Аустроугарске; Албанија и Хрватска се у сваком облику могу сматрати „великим“, јер до балканских ратова и Југославије народима те две земље је сȃм појам државе или био сасвим непознат или узалуд сањани сан. Све побројане државе своје тисућљетне влажне снове отелотвориле су истовремено – током II светског рата, под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Али, авај, снови су им се распршили с пропашћу покровитеља; премало Срба је побијено да би они постали стварност.

Што је најгоре, болесне амбиције и митоманију ових народа подржавају се научно потпуно неутемељеним, да не кажемо лажним прикључивањем њима и неких малих етничких група. Тако су Буњевци (I, 233) етничка група Јужних Словена блиска Хрватима. Смањење бројности Буњеваца у Аустрији са 17 тисућа 1778. године на 13.000 душа 1850. тумачи се њиховим (добровољним?) усвајањем хрватске самосвести. Притом никако није објашњено како се могло десити да се Буњевци с таквом хрватском самосвешћу мимо Хрвата 1918. присаједине Краљевини Србији с осталим Србима Војводине (чији део је била и данас отета Барања)? Али не: „У окт. 1918. Представници Буњеваца су на скупштини донели одлуку о изласку из састава Мађарске и присаједињењу Југославији“ (I, 233)!

Свака чисто српска појава и покрет се уопште доследно разводњавају и муте тобожњим југословенством и неодређеним изражавањем. Чак је и Невесињска пушка 1875. пукла зарад завршетка националног обједињавања јужног словенства, а Србија и Црна Гора иступиле су у подршку Бошњака и Херцеговаца (I, 181).

Тако су и Горанци јужнословенска територијално-конфесионална група; Шокци – јужнословенска етничка група (III, 715); Морлаци (које су Хрвати одувек најдубље презирали) – источнороманска етничка група, практично потпуно асимилирана од Хрвата (II, 228)… Чињеница да је Буњевцима, Шокцима и Морлацима и дан-данас у Хрватској ускраћена могућност националног изјашњавања; да ни Горанцима то право не признају Албанци и Македонци, већ их својатају као део својих нација, као што Македонце својатају Бугари; те да једино у Србији сви ови мали народи уживају потпуна верска и национална права – енциклопедисте нимало не збуњује. Баш као што не показују ни сенку запитаности над смислом, рецимо, чудовишних бугарских зверстава над „ослобођеном браћом“ у свакој прилици кад им она падну шака. О макар овлашном осврту на небројене доказе чисто српског порекла неких од поменутих субетноса нема ни говора.

Овакав научни приступ Словенска енциклопедија, међутим, не допушта кад је у питању руски народ. Кроз сва три тома приређивачи доследно користе строго историјски приступ, непрестано говорећи о троједном руском народу с традиционалном поделом на Великорусе, Белорусе и Малорусе. Кад већ морају протумачити појам Украјине, они то започињу овако: „УКРАЈИНА, словенска држава. Настала након наметнутих уговора 1918. после Брестског мировног споразума и последичне окупације дела Руске Империје немачким и аустријским трупама“ итд (III, 531). А после опширних описа насилне украјинизације несрећних Малоруса, за сваки случај додају још једну одредницу, којом истичу староруско порекло речи украјина, са значењем „рубних, пограничних земаља руске државе… погранична територија родне земље, Руске“ (III, 538). О истоветном значењу српске речи крајина, у енциклопедији нема ни говора. Она је за њене писце само хабсбуршка војна граница, чију одбрану су поред месних Хрвата(!) „несле и многобројне избеглице, преимућствено Срби и Власи (I, 314)! Њих нимало не збуњује чудна подударност простирања дела те историјске војне границе (I, 314) у данашњој Хрватској и територије уништене Републике Српске Крајине (III, 167). Ово је белодано из приложених карата на означеним страницама енциклопедије, с тим што је на оној из трећег тома Крајина приказана окрњена за територије отете у војним операцијама „Оркан“ и „Бљесак“, иначе би се могло говорити о истоветности.

Значи ли то да оно што важи за Јупитера не важи за вола?

И још једно, чисто реторичко питање: ако су „мноштво граничара чинили Хрвати… (само на северозапад у XVI в. преселило се до 200.000 људи)…“ – па, против кога су онда, дођавола, ти Хрвати ратовали у последњим југословенским ратовима у тој истој Крајини?! Који народ су тамо истребљивали у II светском рату? Где нестадоше толики Хрвати, ако их се само у XVI веку из Далмације и Херцеговине у Лику преселило 200.000? Па на подручју Лике их ни данас, после свих истребљивања и католичења Срба, нема толико!!! А истина је сурова и проста: бранили су Хрвати ту војну крајину у XVI веку исто онако како су је бранили и у ХХ-ом. Овим и бајке о тобожњем хрватском пореклу виђенијих Крајишника из покатоличених породица попут барона Светозара Боројевића (I, 178) или Јураја Рукавине (II, 797) падају у воду. Баш као и приче о било каквом хрватском учешћу у борби против Турака, хрватским ускочким дружинама итд.

Бајка о „хрватским граничарима“, нажалост, нити је једина, нити највећа будалаштина у овој енциклопедији. Тако ни типично српски породични обичај крсне славе није више баш српски (III, 221-222). Нешто слично наши енциклопедисти налазе чак и код источних Словена у сеоским празновањима тзв. братчине (I, 203-205). Међутим, има ту једна мала зачкољица: у Срба се светковине попут братчине називају заветином или обетином, о чему Словенска енциклопедија нема појма. А што се тиче тврдње да је празник славе такође познат Македонцима и Бугарима – ми ту чињеницу не поричемо. Да су се аутори још потрудили утачнити да је обичај породичне славе у областима које помињу (Пирин, Родопи, Странџа, Тракија) као и неким непоменутим (Тесалија, вардарска Македонија) искорењен управо дуготрајним, заједничким напорима бугарског и грчког свештенства те њихове државне пропаганде, и то тек негде крајем XIX века, под изговором да је реч о паганском и српском обичају – читаоцима би било много јасније о каквим „Бугарима“ и „Македонцима“ је овде реч. Потресно сведочанство о томе оставио је Спиридон Гопчевић у путописној књизи под насловом Стара Србија и Македонија, писаном после Српско-бугарског рата 1885. по бугарској наруџбини на немачком језику. Књига је убрзо преведена и на српски и на руски језик, али се није нашао Србин да на тај драгоцени извор уреднику и укаже. Спиридон Гопчевић се у Словенској енциклопедији и не спомиње.

Но, све су то небитне ситнице. „Рецензент“ нам усхићено саопштава „да су у енциклопедију унети и сви српски чланови Међународне словенске академије, као и да ће српски читаоци бити изненађени чињеницом колико је значајних личности унето у ‘Словенску енциклопедију’, а да у земљи на њих мало ко обраћа пажњу (осим страних тајних служби)“. Можда се зато у њој није нашло места за одредницу посвећену једном Михаилу Пупину, или Николи Тесли, грофу Сави Владиславићу из „хрватског“ Дубровника, Василију Острошком, краљу Јовану Владимиру?… У Срба се, видите, народило знатнијих великана. Па стога, нек се знаде да смо славни!

„Морамо рећи – понавља се наш научник – да је ‘Словенска енциклопедија’ заиста изузетан издавачки подухват, напоменимо још да је уређена уз поштовање научне методологије“…

Наравно, додајемо ми. У најбољем духу дијалектичког материјализма, па ваљда уједно с тим и бесмртних класика марксизма-лењинизма. Јер, све битне историјске токове, од папагајског понављања приче о досељавању Словена на Балкан у VI веку и тобожњем илирском пореклу Албанаца, преко збивања од почетка XIX века до светских ратова приређивачи тумаче у оквиру већ одавно превазиђене и овештале матрице класне борбе, буржоаских интереса – чак и тамо где никакве буржоазије није било ни од корова. Тако је Гарашанин изражавао интересе српске трговачке буржоазије, а Први српски устанак је повела сеоска трговачка буржоазија…

Овај списак нетачности, противречности, мањих и већих некоректности, глупости, па и обичних лажи могао би се још дуго настављати, али после свега предоченог то нам се чини излишним.

Да скратимо: узалуд је уредник енциклопедије у свом предговору набрајао звучна (махом руска) имена; његове наде су се изјаловиле. Нити је словенски свет приказан као јединствена цивилизација, нити су ваљано размотрени духовни темељи словенства (на ову жалосну тему би се могао написати посебан чланак), а најмање су решена главна идеолошка питања словенског јединства и узајамне сарадње. О датој енциклопедији као важном фактору зближавања словенских народа и држава не вреди ни трошити речи. Ствари стоје управо супротно. Браћа Руси су по ко зна који пут наступили на исте грабуље.

Утисак је да у енциклопедији готово никако нису искоришћени резултати новијих историјских истраживања. Концепцијски, већ на први поглед она оставља утисак приличне збрканости гледишта и огромне унутрашње противречности, без обзира на опширну и шаролику листу коришћених извора и литературе. Природно је да у једној таквој енциклопедији Руси, њихова култура и традиција буду најзаступљенији; утисак је, међутим, да су остали словенски народи приказани некако исувише шематизовано. Српска народна поезија, рецимо, у енциклопедији није добила одредницу. А та поезија, у првом реду она епска, представља безусловно највиши домет словенског духа уопште у овој врсти народног стваралаштва – није случајно језик те поезије легао у основу српског књижевног језика. Нажалост, изгледа да ју је у Русији од пушкинских времена мало ко и читао. Један Краљевић Марко у енциклопедији није споменут ни као историјска личност, ни као заједнички јунак свих народа словенског југа. Са друге стране, Марков парњак Иља Муромец заступљен је читавим малим есејима на неке билине чији је он јунак. То је лепо, никоме изван Русије свакако не може сметати, па ни потписнику ових редова; таквим поступком су пре свега ускраћени руски читаоци, којима је дата енциклопедија првенствено и намењена.

Отворено је и питање учешћа неруских аутора у њеном стварању. Нас у овом случају занимају искључиво српски учесници. Међу члановима Међународне словенске академије има виђених српских научних имена. Наводимо само имена живих српских чланова, изостављајући оне преминуле пре изласка Словенске енциклопедије:

Митрополит Амфилохије (Радовић), Комнен Бећировић, Даница Грујичић, Звонимир Ђорђевић, Александар Ђурић, Србољуб Живановић, Ивана Жигон, Мирко Зуровац, епископ Јоаникије (Мићовић), Живадин Јовановић, Драгомир Карић, Зоран Костић, Василије Крестић, Владимир Кршљанин, Радмило Маројевић, Зоран Милошевић, Срето Ного, Братислав Петковић, Славенко Терзић, Војислав Шешељ.

Колика је уопште била њихова заинтересованост, какве могућности су имали за учешће у једном тако свеобухватном и важном пројекту? Утисак је да неруских сарадника ту готово да и није било. То се дȃ закључити и по чисто руским омашкама у преношењу неких појмова (Цета уместо Зета /III, 655/, цидове /?/ уместо великана, исполина, дива /I, 262/ итд). Од српских имена, запазили смо једино име Ранка Гојковића, потписавшег две одреднице: о Хрватској (III, 619-626) и о Јасеновцу (III, 768-772).

Па ипак, овакво научно дело, које даје овако искривљену и наопаку представу о српском народу, његовој историји, знаменитим личностима, баштини и култури – пре свега је брука српских чланова Међународне словенске академије. Хоће ли се још неко, али бар мало сувислије од свог академијског колеге, огласити поводом овог несрећног трокњижја? Осећа ли ико икакву одговорност? Стид? Грижу савести?

Не знам. Али бојим се да тај филм нећемо гледати.