Момо Капор: МУКЕ СА ЈЕЗИКОМ

Пре осам година, 3. марта 2010. године, упокојио се Момо Капор, српски књижевник, сликар и новинар. Био је члан Сената Републике Српске и Академије наука и уметности Републике Српске. У част човека, који је одржао бодрост духа и достојанство пред свим животним искушењима и неизбежном смрћу, објављујемо једну од његових прича.

Чујем да су ме Народна и Универзитетска библиотека у Сарајеву, заједно са мојом списатељском сабраћом, уврстила у босанско-херцеговачку књижевност, а језик којим смо писали и пишемо још увек, назвали босански. На том списку су, дакле, сви који су имали несрећу да се роде у тој колевци братства и јединства. Међу њима и Иво Андрић за кога је извесни идеолог босанског језика Туњо Филиповић (блистав ум, као што му и само име каже), написао у своје време да су књиге нанеле више зла Босни него сви освајачи који су прошли кроз њу. Наћи се са Ивом Андрићем на истом списку, чини ме поносним — таквој почасти се нисам надао; мало је рећи да сам дубоко захвалан, али да не могу прихватити такву част.

И Андрић и Меша Селимовић оставили су више писмених доказа да пишу српским језиком и да припадају српској књижевности, па је ред да и ја, овакав никакав, исто то учиним, али и да успут покажем кроз шта сам све морао да прођем у животу због језика.

Најпре да кажем да сам рођен у граду Сарајеву у Краљевини Југославији и да сам проговорио на српском језику. Није запамћено шта су ми биле прве речи, али ваљда ће неко записати шта ће ми бити последње, такође на српском. И мајка и отац, говорили су, наравно, истим језиком, коме су ме и научили. Успут, зашто се увек каже матерњи језик, као да су нам очеви били глувонеми? Будући да сам се родио у лепом и несрећном граду Сарајеву, говорио сам српски, ијекавском варијантом.

Говорио сам, дакле, тако све до јесени 1946, када сам се преселио из Сарајева у Београд и био уписан у први разред Треће мушке гимназије код Цветног трга, где почеше велике невоље. И дечаци са Неимара где сам тада живео, знали су да буду веома свирепи, тукли су ме онако слабашног, клемпавог и рахитичног због тога што се разликујем и што говорим друкчије, сарајевски. Био је и то свакако део притајене мржње према ослободиоцима који су такође углавном говорили ијекавски, па су ме ни кривог ни дужног стрпали у Шесту личку и Пету крајишку. Борио сам се колико сам могао, све док нисам прешао на савршени екавски.

Али, пошто су ме у шестом разреду гимназије избацили из свих школа у земљи, не из политичких разлога, као што би требало да слажем, већ због неоправданих часова (читав мој живот је само једна велика збирка неоправданих часова), преселих се присилно поново у Сарајево где су наставили да ме бију и да ми ударају „клемпе“, сада због тога што сам говорио екавски, а они сви ијекавски.

У то време, не зна се како, српски се претворио у српско-хрватски, СХ, ту су се, такође, сусрели мој живот и живот Иве Андрића, јер смо учили гимназију у истој старој аустроугарској згради где су нас професори из дана у дан убеђивали да нисмо низашта и да нисмо достојни великог Иве Андрића који је седео баш у нашем разреду, и то баш у истој изрезбареној клупи у којој сам ја седео. Иво Андрић ми је касније признао да је понављао седми разред због математике, баш као и ја који сам га следио у своје време и не знајући за то.

Ради мимикрије научих тако поново ијекавски, што и није било много тешко, јер реч њежност звучи много њежније од нежности, а свјетлост, свијетли много јаче од светлости.

И када сам се после три године проведене у тој справи за мучење која се звала гимназија, у том присилном изгнанству у родном граду, вратио у Београд и уписао на Ликовну академију, отпочеше поново неприлике и туче око језика; сада сам говорио савршено ијекавски, а они сви екавски.

Чини ми се да нико није толико препатио и настрадао због језика, као ја. Ипак, дешавају ми се мала чуда: чим пређем Каракај и удахнем мирис планина и боровине и зачујем хук дивљих река, истог часа почињем да говорим ијекавски, то је јаче од мене. Моје прве љубави говориле су ијекавски, моје последње — екавски. Још су ми у ушима, као већ старом човеку, њихови мелодични гласови пуни њежности и нежности.

Онда сам, 1967, потписао један важан документ, већ одавно заборављен, Предлог за размишљање, у коме смо се заувек отресли у језику слова Х. Био је то одговор на Декларацију о положају и имену хрватског језика, чије је потписнике у Загребу предводио Мирослав Крлежа.

Настала је велика фрка око тога, прогони и забране, па сам да не бих морао да повучем потпис, побегао у Венецију, одакле сам слао разгледнице у којима сам писао „Седим код ‘Флоријана’ и одмарам се од домовине!“

Онда је једног дана експлодирао босански лонац, разневши најпре кухињу, затим читав стан и на крају кућу, улицу и градове, па сам се нашао на ратишту, као ратни репортер. Погодите с које стране? Гледао сам кроз двоглед са прве линије на Требевићу кућу у којој сам се родио. Борци су ме склањали да ме због беле косе као лаку мету, не звизне неки снајперски метак. То је чудно осећање; гледати родни град, улицу и кућу покрај Катедрале, у коју више никада нећете смети да уђете.

Онда је једног дана творац Републике Српске Радован Караџић прогласио за званични језик нове државе екавски, а писмо ћирилицу. То је изазвало прилично коментара и смеха, али што се мене тиче, најзад сам био на правој страни; сви су тамо где сам се родио морали да говоре екавски и више нико није смео да ме бије, како једанпут рече несрећни Слободан. Али, Радована оптужише ускоро за ратне злочине, па се на ову одлуку брзо заборави, а на босанску сцену, поново, после више од сто година, ступи уклети дух Бењамина Калаја, који је у име Аустроугарске више од двадесет година владао Босном, баш као данас господин Лајчак. Он је, наиме, први измислио реч бошњак. Као да га видим: плесњиве, искежене лобање под натрулим цилиндром, одевен у полураспаднути фрак прекривен одликовањима и розетама, ова авет поново уводи босански језик и прождире сваког писца рођеног на тлу којим влада.

Као да је заборављена стара песма „Убиство надвојводе Фердинанда у Сарајеву“, где Гаврило Принцип, кога данас неке невладине организације проглашавају терористом, скаче на папучицу надвојводиног отвореног аутомобила и каже:

„Пошао си Босну походити,
Српски не знаш добро говорити…
Ево тебе српска граматика,
Из мојега авутоматика!“

Тако ме дух Бењамина Калаја увуче, ни кривог ни дужног, у ту виртуелну библиотеку, у којој су, иначе, строго забрањене моје књиге. У мом родном граду, наиме, никада није штампана ниједна моја књига, нити изложена и једна једина слика, чак ни цртеж. А сад сам, под старост, постао босански писац. Босански су иначе досад говорили једино Мујо и Хасо, нико пристојан.

Међутим, оно што ме брине је то што су некуда нестали муслимани које смо до недавно морали да пишемо великим словом. Нестали без трага, тако да сам забринут за неке од својих добрих пријатеља. Џамије су их, наиме, у време молитве још увек пуне, али њих нема, јер су их заменили Калајеви бошњаци. Плашим се да им се није шта десило?

Надам се да је ова моја последња невоља са језиком, која ме прати још од првог гимназије. Молим због тога проналазача босанског језика да ме избришу из својих регистара, баш као што су ме избацили и из мог родног града Сарајева.

Унапред, захвалан!

Related posts:

Душан Милијић: ЕКАВШ-ТИНА: Екавски компромиси Тина Ујевића Ранко Рисојевић: ЗАЛУТАЛИ СМО НА ПУТУ У НИГДИНУ Драгомир Ацовић: ЋИРИЛИЦА КАО СПАС И ПОКАЈАЊЕ! Интервју: Милован Данојлић — ЗАПАД ЋЕ ПОЈЕСТИ СОПСТВЕНЕ ЛАЖИ Момо Капор: ЕВРОПА, ЕВРОПА! О ЗБИРЦИ ПЕСАМА „ПОСЛЕ ПОТОПА“ ИВАНА НОВЧИЋА Драгољуб Збиљић: КАКО И ЗАШТО НИСУ УСПЕЛИ ПОКУШАЈИ ПОЛАТИНИЧАВАЊА РУСА, ЗА РАЗЛИКУ ОД УСПЕШНОГ ПОЛАТИНИЧАВАЊА СРБА Иван Наумов: РУСИ СУ КРОЗ СРБИЈУ СХВАТИЛИ КО СУ И ВРАТИЛИ СЕ НА СВОЈ ПУТ Весна Капор: НЕ ПЛОВИШ ТИ КА ОСТРВИМА, НЕГО ПОСТАЈЕШ ОСТРВО Зоран Туцаковић: О ПОБЕДИ И ПОРАЗУ Зоран Аврамовић: СРБИ ПРОТИВ РЕЧНИКА СВОГ ЈЕЗИКА! Јован Попов: ДОСТОЈЕВСКИ КАО ИДЕОЛОГ И КАО ПРОРОК